Delaney Davidson intervju

dd

“Delom čovek, delom točak, Delaney Davidson je delom lutajući trubadur, delom putujući trgovac. Jedna ruka drži mali braon kofer – njegov zanat, njegov orkestar duhova, a druga drži gitaru”.

Ovaj opis stoji ispod slike Dilejnija Dejvidsona, misterioznog novozelandskog kantautora, nekadašnjeg člana kultnog švajcarskog sastava Dead Brothers i ljubitelja sedme umetnosti.

Jedino što opisu izmiče su detalji odnosa Dilejnija i njegovog orkestra duhova. Ko je od njih zapravo odgovoran za istovremeno mračni, jezoviti i romantično topli zvuk koji Dilejni stvara više od decenije? Pokušali smo da saznamo u Boogaloo 3-4-5 intervjuu, pred njegov nastup prve večeri Bad Music Boogaloo festivala, 14. juna.

Novi album podseća na neke tvoje ranije radove, ali u isto vreme kažeš da “otvara neobično moderna vrata novim zvucima i emocijama”. Koje to nove stvari donosi “Shining Day”? Primetila sam sjajne ritmove, npr. u pesmi “The World Is Mine”…

Sa “Shining Day” sam prvo intenzivno radio u home demo domenu, počinjući vrlo jednostavno, pokušavajući da na snimku zabeležim željeni osećaj pesme. Takođe sam dosta radio sa loop-ovima bubnjeva i navukao sam se na taj mašinski osećaj. Bilo je kao nalaženje prave ravnoteže između grubog i poliranog… Mašinskog i ljudskog. Osećam se kao da je ova kombinacija tek početak mog rada…

I tvoja muzika i njen vizuelni aspekt bogati su mistikom i mračnim humorom. Iza sebe imaš dugu istoriju jezovitih, makabr performansa. U spotu za novi singl “Strange I Know”, glumiš PegLeg-a, demonskog lika koji se pojavljuje u pozorišnom komadu “The Black Rider” Robert Wilsona, Tom Waitsa i William S. Burroughsa… Da li možeš da objasniš svoju vezu sa “tamom”, kao i tvoje viđenje njene uloge u umetnosti?

Ne znam zašto se osećam komforno na tamnoj strani, možda je to zbog načina na koji stvari isplivaju, pa nestanu; zbog slojeva i razigranosti koju pokriće tame dozvoljava. Takođe, izgleda da je to mesto mesto na kom ljudi žele da se povežu. Mesto na kom žele da znaju da tu ima još nekoga.

Tvoj novozelandski kolega Marlon Vilijams (Marlon Williams) izgleda deli slične fascinacije. Snimili ste čak tri albuma zajedno. Relativno skoro on je postao svetski poznat po svojim filmičnim solo radovima koji uključuju horor zaokret. Šta vas je spojilo zapravo?

Slučajno su nas bukirali da sviramo iste večeri, pa smo prosto svirali zajedno. Delimo zajedničku pozadinu. Meni je prijala ta makrabr aroma, mislim da murder ballads imaju dosta veze sa tim. Mračna strana kantri i folk muzike. Uvek sam gurao stvari u tom sinematičnom pravcu, a neke od takvih spotova smo snimili zajedno. Sada radim na svom kratkom filmu, kao i na živom muzičkom šou-u Magic Lightbox.

Još jedan bend koji flertuje sa gotikom i kantrijem u isto vreme je Slim Cessna’s Auto Club. Podelićeš binu sa njima prve večeri našeg Bad Music Boogaloo festivala, a ptičica mi je rekla da si ti zapravo njihov fan… Zar ne?

Veoma sam uzbuđen što ću ih ponovo videti! Svirali smo zajedno poslednji put na Muddy Roots-u u Tenesiju, bilo je sjajno videti to što rade, pa se baš radujem Bad Music Boogaloo-u. Da, veliki sam fan… Volim kako sastavljaju pesme – klasično, himnično i neodoljivo!

Ovo je drugi put da ćeš svirati u Beogradu – već si svirao u istom prostoru, u Kulturnom centru Grad, u decembru 2015 godine. A provereno znam da imaš veoma lojalne fanove u Srbiji. Imaš li poruku za njih, kao i za čitavu Bad Music Boogaloo publiku?

Da, moja poruka je – dođite na Bad Music Boogaloo da se družimo! Biće sjajno vratiti se u KC Grad i u Srbiju. Bilo mi je žao kada sam odlazio – zavoleo sam ljude i svideo mi se koncert u Beogradu, jedan od najboljih na toj turneji!

The Bonnevilles (Lurgan, Northern Ireland)

b

INTERVJU: Endru Mekgibon Mlađi, vođa benda „The Bonnevilles”

Razgovarao: Vladimir Vukasović
Intervju objavljen u dnevnom listu Politika krajem aprila 2018.

Bend iz Severne Irske „The Bonnevilles” stekao je ime na nezavisnoj sceni garažnim i pankoidnim bluzom, koji nema strpljenja za razvodnjavanje beskonačnim solažama već neprekidno udara slušaoce sirovim gitarskim rifovima. Na poslednjem albumu, koji je bend promovisao i u beogradskom Kulturnom centru „Grad”, uveli su i neke mekše instrumente, poput violončela, ali to nije umanjilo srčanost muzike ovog dueta. Kako objašnjava Endru Mekgibon Mlađi, gitarista i pevač grupe, žanrovima se suštinski nikad nije opterećivao, pa su njegove pesme inspirisane i soulom, folkom, kao i bendovima iz Sijetla devedesetih godina, prevashodno „Soundgarden”.
„U svojoj glavi, nastojim da pevam kao Otis Reding, Kris Kornel i Robert Džonson”, kaže Mekgibon objašnjavajući i da scena u njegovoj zemlji, većini nepoznata, ima talenata ali ne i muzičku industriju koja bi ih podržala.

Nešto u stavu i emocionalnosti vaših pesama čini se, bar strancu, karakteristično irskim. Ali, ne igrate na kartu irske „mitologije”, mada bi se ona dobro uklopila u bluzerski i garažni sentiment?

Da, to zaista nije za nas. Volim da mislim da se nešto irsko probija kroz naše stihove i melodije. Pokušavam da budem što je moguće više poetičan, stihovi su mi važni, ali želim da izražavam ljudska iskustva radije nego mitologiju.

Neke od vaših pesama su inspirisane politikom, ali izbegavate „novinarski” pristup Vudija Gatrija ili nekih skorijih albuma Nila Janga. Kao da više stremite univerzalnoj politici bluza i folka, izražavanju svakodnevnih muka kroz arhetipske slike?

Apsolutno. Mislim da se „novinarski“ pristup ne bi uklopio u našu muziku. Volim da ostavim ljudima prostora da misle sopstvenom glavom. Ali, ako bismo ikada snimili folk album, možda bih promenio stil. Svi smo mi ubogi grešnici koji se trude da se probiju kroz život. Pevanje o bolu i patnji, ljubavi i mržnji ono je što nam je svima zajedničko. Verujem da smo svi braća i sestre i da su pohlepa i strah reakcije koje nam unižavaju dostojanstvo. Kad vidimo nepravdu, obavezni smo da se žalimo, pomognemo, upozorimo, bilo šta sve dok ne sedimo skrštenih ruku. U mom slučaju, to je da napišem stih, možda on nekome pomogne u teškom trenutku.

Da li vas je odrastanje u Severnoj Irskoj učinilo izloženim politici? Granica između dve Irske ponovo je vruće pitanje zbog bregzita.

Oh, da, veoma sam zainteresovan za politiku. Severna Irska je žrtva imperijalizma i svi smo na ovaj ili onaj način njime pogođeni. Pitanje granice je katastrofa. Ako Britanci to zabrljaju, kao što se čini da hoće, možda će pokrenuti ponovno ujedinjenje ostrva. Britansku vladu nije briga za Irsku, Severnu ili onu na jugu, ona je nekompetentna i arogantna. Rešenje za irske probleme mogu naći samo Irci i od suštinske je važnosti da različite frakcije na severu budu pomirljive i otvorene jedna prema drugoj. Bregzit nije dobar za Severnu Irsku, gde je većina ljudi i glasala protiv njega, ali, pošto su Britanci bili za bregzit, sad moramo i mi s njima, što je glupost.

Nakon nastupa u kraju gde je bluz rođen, Misisipiju, ima li još mesta na kojima bi za vas bilo posebno iskustvo da svirate?

Misisipi jeste posebno mesto, koje živi u našim srcima. Voleo bih da sviram u Čikagu i Detroitu jer su bluzerska i garažna scena iz tih gradova imale ogroman uticaj na mene.

Supersuckers intervju

EDDIE SPAGHETTI (SUPERSUCKERS)
Razgovarala: Katarina Samurović

es

Vaš prvi album izašao je za Sub Pop Records. Sijetl je ranih 90-ih bio jako uzbudljivo mesto za rokenrol i formirala se specifična scena. Međutim, kroz godine koje su usledile bendovima su u se autorskom smislu razdvojili putevi, a i sama etiketa se značajno promenila. Kako gledaš na taj period sa distance? Kako je bilo biti deo Sijetl scene?

Sjajno je biti mlad čovek u Sijetlu u to vreme. Odrastao sam u Tusonu (Tucson, Arizona) i preseliti se u Sijetl bilo je kao ona scena iz Čarobnjaka iz Oza, kada kuću usisa tornado, sve postane crno belo, a onda otvore vrata i sve je u boji. Tako je i meni bilo.

Kako je vreme prolazilo, počeli ste da inkorporirate sve više southern rock-a i outlaw country-a u vaš zvuk. Mnogim pankerima, od Jelloa Biafre do Scotta H. Birama desilo se slično, pa se tu nazire jedan poseban šablon. Šta po tvom mišljenju privlači pankere kantriju, bluzu i samim korenima rokenrola?

Mislim da svako ko je proveo onoliko vremena slušajući rokenrol koliko sam ga ja slušao na kraju će shvatiti da su u svojoj srži rok i kantri ista stvar. Volim taj zanat. Dopada mi se kako na jednostavan način možeš da preneseš neku ideju.

Supersuckers su prvi put razvalili Beograd 2007 godine. Osim što sala u kojoj ste svirali više ne postoji, i bend se iz korena promenio. Šta se dešavalo za ovih 11 godina?

Pa, mnogo toga se izdešavalo. Nema šanse da se setim svega. Izdali smo (još neke) sjajne ploče, ja sam dobio rak, bend je metamorfozirao u svoju najbolju postavu do sad. Bilo je to ludih 11 godina!

Svi smo napeto pratili tvoju borbu sa opakom bolešću i neviđeno nam je laknulo što si dobro. Kako ti sve izgleda posle toga i da li se nešto promenilo u tvom odnosu prema muzici?

Još uvek sam isti magarac kakav sam oduvek bio. Ali definitivno više cenim to što sam živ. Muzika je oduvek bila jedina stvar do koje mi je iskreno bilo stalo i to je još uvek tako.

Zdravstveno osiguranje je jedna od mračnih strana života muzičara u Americi. Koliko te je podržao sistem, a koliko prijatelji, porodica i fanovi? Znamo da je bilo i crowdfunding-a, i benefit svirki i izdanja…

Da. Ovde je osiguranje kurva. Posle milion istraženih opcija napokon sam uspeo da pronađem osiguranje koje će me zbrinuti. Fanovi su me takođe spasili jer su mi omogućili da prehranim porodicu dok nisam mogao da radim. To je bio najveći blagoslov bolesti – podrška od strane prijatelja i fanova je svakako bila zapanjujuća.

Kad smo kod podrške, stari Supersuckers prijatelji i saradnici među kojima su i bendovi Mudhoney i Zeke su se okupili i napravili kompilaciju i koncerte da bi ti skupili sredstva za lečenje. Kakav je to bio osećaj?

Neverovatan, naravno. Kao što sam rekao, bilo je zaista zapanjujuće. Bilo je to kao umiranje bez umiranja – čuješ sve što ljudi misle o tebi i to bude vrlo emotivno.

Da li si napustio život kakav opisuješ u Supersuckers evergreen hitovima poput Good Night For My Drinking?

Sada moram sve lagano, da. Često se ne vladam dobro, ali trudiću se da popravim to…

Kad smo kod toga, sa kojom vašom pesmom se sada lično najviše identifikuješ?

Imam novu pesmu koja se zove “The History Of Rock N Roll” koju baš volim. Tako se identifikujem sa njenim tekstom.

Postava Supersuckers-a prošla je kroz mnoge promene i sada deluje da ste se skrasili. Možeš li da u nekoliko rečenica predstaviš dva nova člana (Adonis Von Streicher – bubnjevi i “Metal” Marty Chandler – gitara)? Tebe dobro znamo 🙂

Obojica su iz istog kalupa. Totalno su profesionalci i majstori rokenrol zanata, obojica vole da su haj i obojica deluju skroz kul dok rade to što rade. Bend bukvalno nikada nije bio bolji.

Posle perioda kada ste imali sopstvenu etiketu, danas izdajete za Acetate Records. Šef Acetate je Rick Ballard, koji je svirao u psychobilly atrakciji Charley Horse. Vokal Charley Horse je Sean Wheeler (Šon Viler) čiji je matični bend Throw Rag… a Throw Rag je i matični bend vašeg bubnjara Von Streichera. Sve se isprepovezalo! Kalifornijska pustinjska rokenrol scena je nešto posebno divlje. Kako si se našao i snašao među “pustinjacima”?

Obožavam Ricka i obožavam Throw Rag i Seana Wheelera. Svi ti ljudi su vrhunski rokeri koji prepoznaju kvalitet kada ga čuju. Imamo sjajan odnos.

Sa kaubojskim šeširima, brkovima, bradama i testosteronskim gitarskim prženjem, Supersuckers definitivno baštine klasični rokenrol mačo imidž. Imam utisak da deo publike to doživljava kao predstavu, a da se deo ozbiljno identifikuje. Gde misliš da leži istina?

Ja ništa ne doživljavam mnogo ozbiljno. Samo mi se dopada kako izgleda kaubojski šešir, a bradu gajim da sakrijem svoju ružnu facu. Ha!

Poslednji album ste izdali 2015. godine. Da li uskoro možemo da očekujemo neko novo Supersuckers izdanje? Posle svega kroz šta ste prošli za ove tri godine, verujem da će novi album biti nešto za pamćenje…

Da. Novi album je gotov i izaći će na leto. Neverovatan je, naravno. Ali osim toga, mislim da je možda i nešto najbolje što smo do sada uradili.

Šta spremate beogradskoj publici i imate li nešto da im poručite pre nego što ih ošurite vašim pank-en-rolom?

Samo da ćemo da vam priredimo knock-down, drag-out, rock-n-roll party in the street. Obucite čist veš jer ćemo vas istresti iz pantalona!

Legendary Shack Shakers

lss

Boogaloo petice: pet pitanja za Džej Di Vilksa (Legendary Shack Shakers)

Teško da postoji čovek koji je svojeručno na toliko polja uspeo da tako opsežno predstavi andergraund kulturu američkog Juga kao JD Wilkes. Muzičar, strip crtač, pisac, režiser, umesto da glavom bez obzira pobegne iz rodnog Kentakija na neko umetnički prefinjenije mesto, odlučuje da preuzme na sebe podvig redefinisanja kulture Juga.
Osnivanjem benda Legendary Shack Shakers, JD Wilkes uz pomoć drugih istomišljenika koji su odrastali u konzervativnim sredinama pod uticajem panka – recimo Slima Cessnu, Davida Eugenea Edwardsa, pa i (nekada) zlatno dete kantrija Hanka Williamsa III – u savršenoj oluji stvara potpuno novi muzički pravac – gotik amerikanu.
Pred nastup Legendary Shack Shakers-a kao krune drugog dana Bad Music Boogaloo festivala, kroz pet pitanja sa Džej-Dijem istražujemo lepote groteske, nijanse i misterije mitskog Juga, kao i sklonost industrije zabave ih zloupotrebljava.

Ti si umetnik sa mnogo talenata. Sav tvoj rad, bilo da se radi o vizuelnim umetnostima, muzici, književnosti ili filmu, odaje počast američkom Jugu. Kako se ta fascinacija razvila?

JD Wilkes: Mogao sam da se rodim bilo gde na Zemlji i mislim da bi jednako jako bio privučen istorijom i kulturom tog područja. Fasciniran sam misterijama svoje domovine i uvek mi je bila interesantnijea nego video igrice ili pop kultura. Ne razumem zašto se više ljudi ne oseća isto u vezi svog nasleđa i mesta odakle potiču.

Poslednjih godina, Jug je postao prilično popularna tema u okviru različitih umetnosti i industrija, uključujući i filmsku i TV industriju. Na pamet odmah padne prva sezona HBO-ove serije „True Detective“. Ali način na koji je tamo oslikan pomaže da se umnoži toliko (često morbidnih) stereotipa o Jugu i Južnjacima, poput filma „Oslobađanje“ (Deliverance) u svoje vreme. Gde je granica između Jugom inspirisane (mračne) umetnosti i eksploatacije Juga?

JDW: „Gotik“ kvaliteti se mogu pronaći bilo gde na Zemlji. Termin prosto označava „lepotu groteske“. Ipak, Holivud se nameračio baš na Jug i oslikava ga kao iskvarenu septičku jamu ljudi iz Klana i incestuoznih silovatelja.
U današnjim filmovima pucaju na „zle južnjake“ jer „dobrim momcima“ više nije dozvoljeno da pucaju na Indijance. Neko mora da bude negativac! Zato Holivud oslikava Jug kao paklenu jamu punu razvratnih gorštaka. Onda izvoze ovu netačnu sliku svetu i sve vas okreću protiv nas.
Lično, pokušavam da sprovedem „kontrolu štete“ priznajući neke od naših problema. Ipak, uvek pokušavam da tu pronađem i skrivenu lepotu. Mi Južnjaci nismo ništa monolitniji nego bilo koja druga velika demografska grupa. Kentakijanci nisu Floriđani. Melandženi nisu Kadžuni. Apalači nisu Delta. I dole je meltingpot. Ali pokušajte to da objasnite tekom holivudskom scenaristi koji pokušava da napravi dramu i zaradi koji dolar.

Čini se da tvoj novi roman „The Vine That Ate the South“ („Loza koja je pojela Jug“) ima empatičniji pristup…

JDW: Da, to je bila ideja: da se rasvetle i dobri i loši aspekti južnjačkog života i istorije; da se rastave kroz prikazivanje iznenađujućih ironija naše kulture. Da smo puni mana, raznovrsni i lepi isto kao i bilo koji drugi narod.

Tokom poslednje decenije, tvoj drugi projekat The Dirt Daubers je dobio na vidljivosti. On je drugačiji od Legendary Shack Shakers-a. Koji kreativni deo sebe si uložio u Dirt Daubers, a koji u Shack Shakers-e?

JDW: Dirt Daubers su se raspali, tako da sada istu tu energiju slivam u svoj solo projekat. Moj prvi album će izaći početkom sledeće godine za Fat Possum/Big Legal Mess Records. Radio sam sa članovima Squirrel Nut Zippers i veoma sam ponosan kako je ispalo.
Moji sporedni projekti mi pružaju kreativnu kontratežu u odnosu na direktni rokenrol Shack Shakers-a.

Na Bad Music Boogaloo festivalu, sa danom razlike deliš binu sa zvezdama tvog dokumentarca Seven Signs – Slim Cessna’s Auto Club i Scott H. Biram-om. Kako se osećaš u vezi ove sudbonosne koincidencije i da li imaš neka očekivanja od Beograda?

JDW: Sumnjam da je u pitanju slučajnost. Ova tri benda su pomogla da se stvori novi muziči pravac gotik amerikane… Pank-kantri-bluz verzija. I baš volim što delimo binu, ali nije iznenađenje. Preptostavljam da je naš beogradski promoter jedna pametnica. Jedva čekam da vas upoznam sve!

James Leg

jl

Boogaloo petice: pet pitanja za Džejmsa Lega (James Leg)

Sa glasom hrapavijim od Tom Waitsovog i klavijaturama-orguljama koja su sušta suprotnost svoje crkvene inkarnacije, John Wesley Myers, ili ti James Leg, umesto da postane isti takav baptistički propovednik – postao je najluđi, najljući i najenergičniji rokenrol klavijaturista svog vremena. Proslavivši se u nezavisnim krugovima kao polovina dvojca Black Diamond Heavies, solira da bi se zabavio i nesumnjivo teži da publika oseti „nešto električno“.

James Leg nastupa prve večeri Bad Music Boogaloo festivala, 16. juna u Дорћол Platz-u, a pre toga u svom fenomenalnom maniru odgovara na „Boogaloo petice“.

Priča o tome kako si odlučio da posvetiš život rokenrolu je veoma interesantna. Jednog dana, kada si bio tinejdžer, propovednički revival šator je došao u tvoj kraj. Doneli su neke interesantne stvari sa sobom… Šta se dogodilo?

Pa, nikada pre nisam slušao bilo kakvu sekularnu muziku kada se taj šator smestio u našem gradu preko leta… Mislim da sam imao 15 godina. Jednog petka radili su rokenrol ekspoze. „Đavo dolazi po vašu decu kroz rokenrol“, otprilike. Pokazivali su omote albuma, puštali parčiće pesama, čitali tekstove… Te noći mi je pritisnut okidač, pokrenut nemir u meni. Počeo sam da spavam sa radiom pod jastukom, slušajući rokenrol stanicu. Odatle je sve krenulo nizbrdo (smeh).

Tvoj otac je baptistički propovednik i gajen si da i sam postaneš isto. Kada pogledaš unazad na to kako si dorastao, kako misliš da je uticalo na tvoj život, muziku i tvoju pojavu na bini?

Od ranih dana, viđao sam razne propovednike… Odrasle ljude u odelima i kravatama i sjajnim čizmama, kako popizde i podivljaju (sve „u Duhu“, naravno)… Pljuju, znoje se i viču za propovedaonicom. A ljudi u publici bivaju ganuti do suza, ili i sami viču „na jezicima“, ili čak trče po prostoriji. Osetio sam taj duh i još uvek tome težim. To zaista nije drugačije od dobrog rok šoua… Vernik koji okuplja druge vernike i pokušava da pridobije nevernike. Pitam se ponekad da li svi samo želimo da osetimo nešto električno.

Iako je bio uobičajen instrument na početku rokenrola i bluza, nedugo potom je klavir nepravedno odgurnut od strane električne gitare. Zašto si izabrao klavir kao svoje glavno oruđe?

Dok sam odrastao u očevoj crkvi i u crkvenoj školi gde sam išao, klavir je bio u skoro svakoj prostoriji, par orgulja takođe… A imali smo i klavir kod kuće u garaži. Često se dešavalo da mogu da budem sam u sobi sa klavirom tokom dugih vremenskih perioda. Nikada nisam bio mnogo u blizini gitara dok nisam počeo da sviram po bendovima u dvadesetim godinama. Ali do tada sam bio dovoljno dobar za klavijaturama i mogao sam da vidim da je rokenrol klavijaturista ipak nešto ređe nego rokenrol gitarista. Ali ne umem da uradim sve što bi hteo na klaviru još uvek, pa se nikada nisam osetio pozvanim da uzmem drugi instrument.

Jednom si izjavio da si započeo solo karijeru da bi mogao da budeš manje ozbiljan i da se više zezaš nego što možeš u Black Diamond Heavies. Toliko godina kasnije – da li je još uvek zabavno?

Sranje, jel’ sam to rekao? Da, dođavola da, i dalje se dobro zabavljam! Ne bih ovo radio da nije tako. Osećam se veoma blagoslovenim što mogu da putujem, rokam, da upoznajem ljude. Veoma je zahvalna svirka ovaj život.

Već si imao prilike da prodrmusaš Beograd i druge gradove u Srbiji svojim snažnim, sirovim glasom i žestokim klavirskim akordima. Pre nego što to opet uradiš, imaš li poruku za posetioce Bad Music Boogaloo-a?

Ovo zaista jeste jedan od mojih omiljenih delova sveta… Ponavljam to ljudima iznova i iznova. Jedva čekam da rokamo zajedno još jednom!

Zelite email obavestenja o buducim koncertima?