The Hooten Hallers intervju

hh

Gotovo od početka 21. veka, sirovi blues dvojci napravili su senzaciju na nezavisnoj američkoj muzičkoj sceni. Etikete kao što su Alive Records i Fat Possum Records iznedrile su mnoge komboe koji su osvežili pogled na bluz kao formu, kombinujući ga sa garažom, pankom i drugim rokenrol žanrovima.

I dok su The Black Keys otišli korak dalje i napravili solidan komercijalni uspeh poprimivši više pop obličije, drugi bendovi, poput srpskoj publici poznatih Left Lane Cruiser, nastavili su da razvijaju beskompromisnije, prljave forme garažnog bluza.

Jedan od trenutno najzanimljivijih bendova koji unosi nove forme, melodije, pa čak i instrumente u žanr bez gubljenja oštrice svakako su The Hooten Hallers. Dvojac iz Misurija, koji čine John Randall i Andy Rehm, je posle oko sedam godina kombo prženja 2014. osvežio svoj zvuk dodatkom bariton/bas saksofona koji svira Kellie Everett.

Kao trio, 2017. godine izdali su deseto izdanje, a prvi studijski self-titled album – The Hooten Hallers. Njegov garage-blues začinjen saksofonom je oduševio kako kritičare, tako i rokenrol fanove.

Pred njihov nastup druge večeri Bad Music Boogaloo-a 15. juna, Keli nam je ljubazno odgovorila na nekoliko pitanja i malo rasvetlila šta se sve odigralo pod haubom The Hooten Hallers tokom ovih godina.

Vaš prošlogodošnji self-titled album dobio je sjajne kritike, a takođe je vrlo dobro primljen od strane andergraund rokernol i bluz publike u Srbiji. Šta mislite da ga je učinilo tako posebnim?

Bio je to naša prva saradnja u obliku tria, pa mislim da album beleži evoluciju benda kako što se tiče pisanja pesama, kao i soničnog zanatstva.

Zašto ste običaj da se album nazove po bendu “iskoristili” tek tako kasno u karijeri?

Delovalo je prirodno da ga tako nazovemo, delimično zbog proslave desetogodišnjice postojanja The Hooten Hallers, a delimično zbog toga što nas je album odveo u novom pravcu.

Kad smo kod posebnosti, usna harmonika je instrument koji se tipično vezuje za bluz. S druge strane, vi koristite saksofon. Kako ste došli nanideju da tako “prekršite pravila” na neki način?

Da upotrebim saksofon kao bas insturment inspirisala me je legenda hot jazz-a iz 1920-ih, Adrian Rollini. Ispalo je da jako dobro funkcioniše u bluz i rokenrol kontekstu. Endi i Džon su rano odlučili da ne žele standardnog basistu, pa se mogućnost saksofona da proizvede bas liniju i melodiju prirodno uklopila u zamisao.

S obzirom na poreklo i istoriju, da li misliš da bluz muzika – posebno nezavisna, sirova sorta – uspeva da ujedini ljudi i zaceli veštačke podele – socijalne, rasne i druge?

Bluz je uvek bio muzika siromašnih i radničke klase, pa mislim da pomaže da se stvori zajednica među ljudima kojima je teško. Obraća se ljudskom duhu, pa tako zaobilazi socijalne konstrukte i rasne podele, a svakako se nadam da pruža utehu ili beg obespravljenima i poraženima.

Ovo će vam biti prvi put da svirate u Srbiji i ovom delu Evrope uopšte. Da li imate neka nadanja ili očekivanja, ili možda poruku za Bad Music Boogaloo publiku?

Baš smo uzbuđeni što ćemo biti u Srbiji prvi put i nadamo se da ćemo upoznati nove prijatelje i napraviti baš dobru žurku na Bad Music Boogaloo-u!

The BellRays intervju

br

Kalifornijski garažni rock’n’soul sastav The BellRays već 28 godina kroz pržeći gitarski zvuk Boba Venuma i ubojiti glas Lise Kekole neguju beskompromisnu strast prema muzici i životu. Oni skladno spajaju “crno” i “belo” rokenrol nasleđe, a novi album imena Punk Funk Rock Soul dobro oslikava o kakvom se koktelu radi. The BellRays donose najbolje od svih tih svetova.

Međutim, ne dajte da vas ovi nevešti pokušaji definisanja zbune, jer The BellRays nisu nikakav dobro osmišljeni proizvod. Buntovni i svoji, često otvoreno odbijaju da definišu svoj zvuk, i pozivaju publiku da, umesto da se gubi u ispraznim kategorizacijama – jednostavno dođe, čuje ih i oseti njihov žar.

Naša publika će imati priliku da uradi upravo to 15. juna, druge večeri festivala Bad Music Boogaloo. Pred koncert imamo tri ne baš laka pitanja za Lisu…

Vaš legendarni album “Black Lightning” izašao je pre sedam godina. Prošle godine, dobio je prvi nastavak u obliku EP-a “Punk Funk Rock Soul Volume One”, a ove godine izašao je novi LP “Punk Funk Rock Soul Volume Two”. Pobrao je sjajne kritike – recimo, portal Louder Than War rekao je: “Ako je muzika hrana za dušu, onda su The BellRays praznik i znaju kako da kuvaju”. A kakav je vaš pogled na novu ploču? Kako je pauza uticala na materijal?

Nova ploča je raznovrsnija od bilo čega što smo radili ranije. Trebalo nam je više vremena zbog nekoliko kreativnih izleta sa projektima “Bob And Lisa” i “Lisa And The Lips”. U nekom smislu, sve smo sveli samo na nas dvoje, a onda smo dodali 4 delića. Taj proces nam je otvorio potpuno nove mogućnosti za sledeći BellRays album.

Ulazili smo u studio u dva potpuno odvojena termina sa različitim ljudima i znali smo da želimo još, pa smo se stalno vraćali. Zato smo završili sa količinom muzike za dva izdanja. Sa dva dela Punk Funk Rock Soul uspeli smo da postignemo ono što smo namerili.

Uprkos nazivu novog albuma, poznati ste po tome što često otvoreno odbijate da žanrovski opišete svoj zvuk. Uopšte, odbacujete definicije. I meni je često odbojno da pokušavam da seciram koju tačno muziku svira neki omiljeni bend… Verujete li da je muzika živa stvar, kao i da joj pokušaji da se gurne u određeni kalup oduzimaju živost i moć?

Da!!! Da!!! Da!!! Zaista verujemo u to. Mi sviramo muziku. Ljudima je muzika potrebna. Ona je hrana za dušu. Uradili smo težak posao stvarajući je i ne treba da ubeđujemo i ulagujemo se da bi smo pridobili ljude. Dar je već tu.

Znam da živimo u drugačijem vremenu gde se na muziku gleda kao na robu i zabavu. Usuđujemo se da kažemo da muzika nije samo zabava, već deo onoga što nas čini ljudima; potpuno nam je neophodna u svojim dobrim i lošim oblicima da bi ste mogli da napravite izbor po srcu.

Muzika je postojala i pre radija, TVa i industrije i opstaće još dugo pošto tih stvari više ne bude bilo. Suština muzike nije samo popularnost. U najmanju ruku to su inspiracija i emocija, a najbolje od svega – muzika može da promeni svet.

“Muzika ne postoji u vakuumu”. Nažalost, mnoge političke i društvene podele za koje smo se nadali da će ostati u proplosti sada se vraćaju. Neke od njih su podele na “crnu i “belu” Ameriku, kao i na “liberalnu” i “konzervativnu”. Gde su The BellRays u svemu tome? Da li zatvarate rascepe primerom, ili postoje konkretnije stvari koje se mogu preduzeti?

Pre svega, kao crna žena u Americi, mogu da kažem da to nikada nije bila stvar prošlosti. Uvek će biti borbe zbog rođenja te nacije kakvu je znamo. Ona je sagrađena na krvi podela. Kada smo to rekli jasno je zašto će se američka slagalica uvek sastojati od crnog i belog, liberalnog ili konzervativnog, to su distrakcione konstante.

Mi Amerikanci imamo mnogo više zajedničkog i to je lakše videti bez distrakcija poput telefona, gejminga, trgovine i sličnog. Mnogo je novca u podelama i to znamo već dugo vremena.

Put BellRays pokušava da osvetli ove istine u pesmama kao što su “Mine All Mine”, “Love And Hard Times”, “Man Enough”, “Now” i druge na novim izdanjima. Mi, Bob i Lisa, Amerikanci, proizvod smo ove sredine. Ima još mnogo ljudi kao što smo mi koji vide isto što i mi, i rade šta god mogu da bi sijali svetlošću i izabrali bolji put.

Slim Cessna’s Auto Club intervju

 

sc

Slim Cessna’s Auto Club su jedna od najvećih klupskih koncertnih atrakcija severno-američkog kontinenta, a ni Evropa ne može da ih se zasiti. Auto Klubu je ovo već druga turneja u Evropi ove godine – početkom godine svirali su rasprodate koncerte u velikim salama sa Natanijelom Rejtlifom (Nathaniel Rateliff & The Night Sweats) širom zapadne Evrope i Velike Britanije.

Sada se vraćaju da, između ostalog, nastupe kao hedlajneri prve večeri Bad Music Boogaloo festivala. Po treći put daju priliku našoj publici da uroni i istraži njihovu imaginarnu šatru – gde niste sigurni da li su propovedici u crnom tu da vas iscele ili prokunu. Koji god bio ishod, njihov neponovljivi katri-pank-gotik-gospel će vam se bespovratno zariti u dušu i bubne opne.

Ovoga puta u bendu postoji jedna velika novina, a šta, tj. Ko je u pitanju – otkrijte u brzinskom Boogaloo 3-4-5 intervjuu sa Slimom Cesnom.

Pošto mnogi opisuju vašu muziku kao “apokaliptičnu”, moram da objavim da mi je drago što apokalipsa još nije došla i što ćete opet svirati za nas…

Drago mi je što svetu još nije došao kraj jer možemo da dođemo i vidimo vas.

Šta ima novo u Auto Klubu?

Ovog puta će moj sin Džordž Cesna (George Cessna) svirati kontrabas. On je sjajan! Možda ste čuli njegov fantastični bend, “Snakes”…

Već ste bili na jednoj Evropskoj turneji početkom ove godine, pa svirali malo po SAD, a sada ste opet u Evropi. Da li se ikada plašiš da ćeš sagoreti?

Možda sam sagoreo pre 20 godina… Ali još uvek teram na paru.

Pokazali ste se kao bend od reči – već dva puta ste obećali da ćete se vratiti u Beograd i ponovo ispunjavate to obećanje…

Veoma smo zahvalni što imamo još jednu priliku da posetimo vas i vaš divni grad!

L.A. Witch za Bad Music Boogaloo #2

law

L.A. Witch su živopisni ženski garžno-psihodelični trio iz Los Anđelesa. Svojim pesmama i imidžom zaista otelotvoruju kalifornijske pustinjske veštice, ali nimalo nalik na ružne i nepravedne diznijevske stereotipe. Pre su poput očaravajućih veštica i vila iz bajki – i kada u svojim pesmama ubijaju, one to rade nežno i milozvučno. Naravno, ako vešta pustinjsko-psihodelična vožnja za vas predstavlja milozvuke.

Što je najbitnije, Veštice iz L.A-a stviraju strahovito dobro. Pre nego što su snimile prvi album, tri godine su bile na turneji. Sa takvim iskustvom i dostignutim majstorstvom, lako je uvideti zašto su trenutno jedan od najatraktivnijh mladih rokenrol bendova u čitavoj Americi.

Basistkinja Irita Pai bila je dovoljno ljubazna da nam odgovori na nekoliko pitanja, a da na nas ne baci nikakve čini. Mada…

Imidž Los Anđelesa je i dalje baziran na glamuru, bogatstvu i Holivudu. Da li je ono što vi predstavljate neka vrsta pobune protiv toga, ili prosto oslikavate mračnu stranu, senku Kalifornije?

Mislim da ovde uleće poređenje sa Dejvidom Linčom – spolja sve izgleda lepo i srećno, ali nešto mračnije uvek vreba ispod. Mislim da to može da se primeni na bilo šta u životu, i da uz svako svetlo uvek stoji senka.

“Druga strana” Kalifornije ima dugu tradiciju psihodelične muzike i filozofije. Šta mislite, zašto je psihodelični rok postao ponovo popularan na nezavisnoj sceni u poslednjih desetak godina?

Nisam sigurna. Mislim da je lako povući uticaj iz psihodelije jer su bendovi koji su prvi svirali ovu vrstu muzike 60ih i 70ih bili tako dobri. Njihova muzika je vanvremenska.

Pre nego što ste snimili vaš sjajni album, bile ste na turneju čitave tri godine? Kako vam je bilo i da li je činjenica da ste bend sastavljen od tri devojke učinila situaciju specifičnijom?

Život na turneji je težak. Daleko ste od kuće, nikad ne znate kada ćete na spavanje, ili vas možda neće isplatiti tog dana jer vam promoter kaže da ćete vam prosto platiti kasnije. Ali zaista je nagrađujuće biti u mogućnosti da putujete, vidite nove gradove i overite lokalne bendove i prodavnice ploča… I jedete neobičnu hranu.
Što se tiče specifičnosti vezanih za ženski bend, teško je reći jer ne znamo kako je drugačije. Postale smo vrlo vešte u popravljanju našeg kombija – oni se uvek kvare – pa sada znam mnogo više o curenju hladnjaka nego pre turneje!

Proputovale ste Ameriku uzduž i popreko, a sada ste u Evropi. Kakav je vaš utisak o evropskoj rokenrol publici?

Imam utisak da se umetnost mnogo više ceni ovde nego u SAD. Postoji i gostoprimstvo koje fali kod kuće. Ovde ljudi žele da izbleje sa vama, piju sa vama, naprave vam večeru, pričaju o muzici, filmovima i kulturi. I to je stvarno kul.

Za kraj, da li imate neku poruku za Bad Music Boogaloo publiku? Znam neke ljude koji jedva čekaju da čuju vaš nastup…

Oduševljene smo što ćemo biti u Srbiji prvi put! Živeli!!!

Messer Chups za Bad Music Boogaloo #2

mc

Dugo ste sebe nazivali eksperimentalnim bendom, ali sve vreme se zapravo probijala vaša surf crta. Dvadeset albuma kasnije, možete li da nam kažete o čemu se zapravo radi u Messer Chups eksperimentu?

Sada to što radimo zovemo “surf’n’roll”. Oko deset godina sviramo surf sa kapljicom horor/sci-fi saundtrek estetike, fini miks hot rod rokabilija, horor hopa i sličnih žanrova.

Gledano od spolja, deluje da u Rusiji postoji aktivna i živa underground muzička scena u pogledu mnogih žanrova i podžanrova. Da li je taj utisak tačan? Kakva je surf scena u Rusiji?

Rokenrol scena raste u nekom pogledu, surf scena takođe. Ima više surf događanja, ali verovatno je sve mnogo sitnije nego što izdaleka izgleda.

U Rusiji – kao i u Srbiji – postoji fascinacija američkom kuturom, posebno alternativnom i kontra-kulturom. U čemu je stvar? Da li je u pitanju pobuna ili nešto drugo?

Ipak je u pitanju mali procenat ljudi. Neke druge stvari su masovne u našoj zemlji. A alternativna kultura je oduvek bila stvar pobune.

Izgleda da je fascinacija obostrana – sada ste na američkoj buking agenciji i imali ste uspešne turneje po SAD, stigavši čak do Meksiko Sitija. Kako ste se proveli u Americi? Da li je nešto ostavilo poseban utisak za vas?

Da, bilo je sjajno. Imaćemo sledeću turneju tamo u oktobru i novembru, a takođe i južnoameričku turneju. Naš utisak je da postoji mnogo ljubaznih i dobrih ljudi na tamošljoj surf sceni. Mnogo su nam pomogli, a svirke su bile dobre.

Svaki put kad ste dolazili u Beograd, srdačno ste dočekani. Ove godine ćete zatvoriti ovogodišnji Bad Music Boogaloo festival. Da li imate nešto da kažete beogradskoj publici?

Istina, uvek smo imali lep tretman u Srbiji. I opet ćemo se lepo provesti.
Guitarculina gitara kaže “Dring!”,
Zombirella kaže “Stay creepy”
Hvala!

Zelite email obavestenja o buducim koncertima?