Munly J. Munly intervju

Munly J. Munly – intervju pred beograski koncert Munly & The Lupercalians

Munly J. Munly je već par decenija jedna od najintrigatnijih ličnosti američke muzičke underground scene i jedna od ključnih figura scene poznate kao Denver Sound, koja je izrodila imena kao što su 16 Horsepower, Wovenhand, DeVotchKa, Tarantella, kao i Slim Cessna’s Auto Club – Munlyjev matični bend.

Sa sigurnošću se može reći da su njegovi muzička dela, solo i sa bendovima Slim Cessna’s Auto Club i DBUK – ako se uopšte smeju nespretno žanrovski definisati – potpuno jedinstveni oblik američkog dark folka ili gotik amerikane, sa primesama raznorodnih elemenata od gospela, preko post-panka, do plemenske muzike. Ipak, Munlyjevo delo je više od dobre svirke. Kao pisac, Munly je stvorio čitav mitski svet oslikan u njegovoj prozi – njegovu Luperikaliju. Međutim, ove priče itekako žive van knjiga – zapravo, one čine jezgro i suštinu svih pesama Munly & The Lupercalians, kao i njegovih prethodnih radova solo i sa bendom Munly & The Lee Lewis Harlots.

Pred koncert u Beogradu okviru turneje na kojoj prikazuju svet Luperkalije i poslednji album  ‘Kinnery of Lupercalia – Undelivered Legion’,  imali smo zanimljivu prepisku sa Munlyjem o njegovim delima i svetovima. Želeći da saznamo neke detalje, možda smo bili i previše radoznali i uznemirili duhove Luperkalije…

 

Vaš fantastični novi LP ‘Kinnery Of Lupercalia –  Undelivered Legion’ veoma je slojevit. Ceo album deluje da je o pojedinačnim likovima, i svaka pesma kao da priča nečiju priču. Ko su oni? Kakve su njihove namere prema slušaocu.

Munly: Drago mi je ako je jasno da album ima više od jednog sloja. Neki ljudi mogu da pruže samo ograničenu količinu truda da razumeju nečije delo. Ako neko želi da sluša samo bubnjeve, kompjutere, i melodije… Nadam se da pružamo taj inicijalni sloj. Ipak, ako neko želi da investira malo više vremena i napora, onda se nadam da takođe pružamo i zanimljiv, gnusan, privlačan, tužan tužan svet ispod.

Da, svaka pesma je iz perspektive nekog od likova. Od Ahmena – neostvarenog božanstva – do Strahozveri (Scarebeast)– koji se pojavljuje duž cele Zemlje i poslednji put je viđen na albumu Petr & The Wulf gde se pojavio kao Strahovuk (Scarewulf). Šta su njihove namere prema slušaocima? Prvo, iznenadio bih se da uopšte postoje neki slušaoci. Da li oni mogu da uopšte budu svesni slušaoca? Izvucite sopstvene zaključke. Ako čitalac pogleda mapu na početku knjige (‘Confessions To Scare…’, autor Munly J. Munly, prim. ur.), videćete da oni bukvalno žive kao u kutuji. Da li su sami sebe tu postavili, da li žele da ostanu ili pobegnu? Da li su uopšte svesni bilo čega? Da li je fer koristiti ih i ne gledati na njih kao individue? Možda ima nekih koji su prosvetljeniji, i nekih koji su…

Priče na ranijim Munly albumima su bile uglavnom “o dobrim ljudima seoskog ubeđenja” (stih iz pesme A Song That Rebecca Calls ‘That Bird Cage Song’, prim. ur.). Vremenom, na površinu su izbili pojedinačni karakteri. Kako se to dogodilo?

Munly: Mnogi od njih su sa nama od početka. Pre prvog albuma izašao nam je singl – to me podseti, emitovan je u Melrose Placeui taj lik je oduvek bio Luperikalijanac. Još jednom se pojavljuje, ali ovog puta dozvoljeno mu je da ispriča sopstvenu verziju svojih dela ili da se ili odbrani ili… će da raste. On je deo ‘Toombs Legion’ i ispričaće svoju priču na DBUK albumu. Dumbsovi su takođe članovi Luperikalije, Jacob Dumb se već pojavio… Negde? Sve mi se meša u glavi, tako da znam gde su i gde su bili, ali ponekad ne znam šta je učinjeno dostupnim ljudima da čuju. Originalna priča Haggie Henne već je ispričana, iako samo u knjigama. Već ima pesmu, koju izvodimo ponovo uživo.

(Ponekad rečenica jednostavno ne može da se zaustvi, valja se dalje i prevrće se preko sebe i govoriš svojim prstima da prestanu, ali oni samo nastavjalju i razmišljaš, Za ime sveta, da li neko čita čitav odgovor, šta ako samo nastavim da kucam?)

Kroz pesme deluje da ima mnogo borbe za moć između likova. Da li je to odraz onoga što vidimo u društvu, ili individualnih ljudskih borbi?

Munly: Nažalost ne možete imati jedno bez drugo. Pojedinci stalno imaju blesavu potrebu za kongregacijom. Tako se pojedinačne borbe vremenom manifestuju u nešto još veće i složenije, preterano. Teško je videti šta se dešava danas u svetu i samo posmatrati, biti apatični posmatrač. Šta je moja uloga kao preko-privilegovanog belog muškarca? Koja je uloga likova? Da li je to potpuna mašta, bez uticaja? Ne mogu se složiti s tim. Mogu da govorim samo u svoje ime, ali na mene utiče sve što susrećem: pozitivno, negativno. U Luperkaliji ima prepotentnih belih muškaraca, nekih koji nisu učinili ništa osim sopstvenog rođenja da bi zaslužili svoj položaj. Ako urade nešto podlo u Zemlji, nadam se da bi drugi karakter imao petlje da se bori protiv poznatog zla. Kao što se nadam da može da se desi u našem globalnom društvu. Sećam se da je Jello (Biafra, Dead Kennedys/Alternative Tentacles Records, prim. ur.) držao jedan svoj “govor” pre nastupa Slim Cessna’s Auto Club-a. Svakako, njegova poruka ima neke zanimljive poente, ali on se takođe obraća njegovoj i našoj publici – koja naginje ka umetnosti i ulevo – i čovek ne može da se otme utisku da misle da je dovoljno da likuju na prigodne fraze. Da li je vreme da treba da odemo u “lavlju jazbinu” i tamo prikažemo svoju umetnost? Nadam se da bih bio zadovoljan da se žrtvujem ako bi to pomoglo drugima, kao što se nadam da bi i ovi likovi uradili jednog dana.

Svet Luperkalije deluje kao mesto u nedefinisanom, univerzalnom vremenu. Ipak, rustičnu atmosferu južnjačke gotike teško je poreći. Koliko su važni mitologija, istorija i religije u vašem stvaralaštvu i čitavom reativnom procesu?

Munly: Prilično važne.

Takođe, ima mnogo aluzija i referenci na različita stvorenja, stvarna i nestvarna. Kako se kao umetnik odnosite prema svetu prirode?

Munly: Od početka, samu Zemlju (The Land) sam uvek uključivao kao lika. Zapravo, nikada nisam prepoznao da bi to bilo viđeno na neki drugačiji način, pa pretpostavljam da je bolje da prihvatim da neka osoba može da vidi nadrealnu prirodu zveri, zemlje, drveća. Po mojoj zamisli, nikada nisu bili nestvarni, nadrealni. Sve i svja je prilično živo. Sama Zemlja se od strane nekih može protumačiti kao Bog.

Zapravo, odgovori na neka od ovih pitanja nalazi se u knjizi Petr & The Wulf. Stanovnici su bili deo Zemlje pre nego što su sadašnji Luperkalijanci nastupili. Kao što sam spomenuo, Zemlja igra tako veliku ulogu u njihovim životima, zatvarajući ih sa Tri Planine, Morem, Lutanjem, i Vučijom (Wulfovom) šumom. Da li ih ova kutija pušta da uživaju u svom izolacionizmu, uz amneziju prema istoriji? Razočaranje može biti najefikasnija sila promene. Ipak, neki su zadovoljni na svom mestu. A neki su previše tvrdoglavi da bi čak i razmotrili da su u nepovoljnoj situaciji.

Većina članova benda The Lupercalians su i stalni članovi Slim Cessna’s Auto Club-a. Kako ide menjanje uloga? Može i neka zabavna ili ne-tako-zabavna priča koja to ilustruje.

Munly: Nema priča. Bendovi koji pričaju priče o prošlosti žive od nostalgije. Biti nostalgičan je kancerozan način života. Uvek želimo da pišemo nove priče.

Vaši nastupi su izuzetni i specifični, a većina članova benda nosi različite maske. Kako je vaš vizuelni identitet povezan sa pričama na albumima i da li takva veza uopšte postoji? 

Munly: Istini za volju, niko ne može da izdrži da svira sa mnom duže od mesec dana, moram da menjam ljude. Maske mi omogućavaju da sakrijem svoje nedostatke kao frontmena i da se pravim da imam nepokolebljivu grupu ljudi koja se klanja svakoj mojoj reči. To mi omogućuje i dobijem pažnju koja bi sva trebalo da bude moja i ničija druga jer bi uvek trebalo da sam ja taj koji dobija pažnju jer sam očito veoma zahtevan i imam stomak da nazovem bend po sebi jer mi treba ta pažnja. Kada ne bih morao da budem u bendu sa sobom, ja bih takođe dao otkaz. Ili možda njegovi članovi ne žele da imaju nikakve veze sa mojom maleknošću? O… nastavljam da ne odgovaram na vaša pitanja kako treba. Ne, neću vam povezati tačkice, to je deo vašeg domaćeg za koji ste se prijavili kada ste se prevarili da počnete da nas slušate.

Prvo izdanje tvoje prethodne knjige, ‘Confessions To Scare…’, rasprodalo se gotovo momentalno. Tvoje priče su osnovna građa tvoje umetnosti, u to nema sumnje. Ipak, muzika je ta koja oživljava priče i stvara živu stvar, magiju. Da li je pravljenje soundrtracka za tvoj svet teže od stvaranja samog sveta?

Munly: Ne. Ništa od toga za mene nema osećaj “posla”. Disciplinovan sam po pitanju rada, ali nije naporno. Dan mi je isplaniran do minuta, od vežbanja do pisanja ili proba, čiščenja, brige o našim mačkama. To je uvek sa mnom i nikada mi nije bilo teško da primenim svoju maštu. Što svakako može biti i moja slabost. Odrastao sam privilegovano i nikada nisam morao da prevazilazim istinske prepreke u životu. Zato moram da pišem o izmišljenom domenu. Ako bih pisao šta sam živeo, verujem da bi to bilo mnogo teže od samog sveta. Priče o gojaznoj srednjeklasnoj omladini vervatno bi bile banalne. Evo sada, na primer, morao sam da upotrebim reč “banalno”.

Prilično si povučena osoba, pritom sa posvećenom i radoznalom bazom fanova. Kako se nosiš sa tim i pronalaziš ravnotežu? Mnogi talentovani ljudi ne dele sa svetom svoju kreativnost jer su introvertni i preferiraju privatnost i anonimnost. Da li umetnost mora da bude viđena, izneta na svetlost dana (ili binskih refletkora) da bi bila stvarna?

Munly: Da li sam ja povučen? Stojim na bini i očekujem od ljudi da budu tihi i slušaju me kako kukam. Ne verujem da sam ikada tvrdio da sam povučen. A svakoga ko želi da vam kaže šta je treba uzeti sa oprezom: nekoga ko želi da vam kaže da je dobra osoba, nekoga ko želi da vam kaže da je on glavni. Predlažem da izbegavate ovakve ljude. Ako neko ima potrebu da vam kaže da je introvertan, pa, preferiram da ljude procenjujem po delima. Istina je da su nekada drugi davali intervjue umesto mene, ali menadžer je rekao da tako više ne može. Možda zato ljudi imaju taj utisak. Neću reći da nisu u pravu, njihovo je da sude. Da, imamo neke posvećene – rekao bih preterano revnosne – fanove. Kako izlazim na kraj? Ne moram da “izlazim na kraj”. To nije poteškoća. Ako je imati preterano željne fanove glavni problem u vašem životu, onda… Laska to što bi bilo ko želeo da dopusti meni da im pomognem da pobegnu od nevolja svog stvarnog života. Ako možemo za trenutak da olakšamo probleme sa kojima se suočavaju kroz tegobe svojih života.

Ali da, voleo bih da su umetnici anonimni… Ili da im je dozvoljeno da to budu. Ne razumem neprikladna priznanja koja se pripisuju glumcima, muzičarima, sportistima. A projekcija koju autor dobija kada se osobine njegovih likova porede sa njegovim sopstvenim… nespretna je. Čak i kada autor pravi jednako smotanu poentu u svom radu. Nikada nisam verovao da su Dostojevski ili Nabokov zapravo “R.” ili “H.H.”

Navedi nam najčudniju ili najlepšu stvar koja se desila na u vezi vaših nastupa uživo.

Munly: To tretiram kao ličnu stvar između mene/nas i kog god člana publike koji je doživeo poseban trenutak na nekom od naših nastupa. Kada bih svima ispričao, to onda uklanja nešto sjaja sa jedinstvene situacije te osobe. Možda je ovo pitanje bolje prepustiti internetu, otvoreno pitanje na koje nema tačnog ili pogrešnog odgovora; priča pojedinca je dobrodošla. Internet ne bi trebalo da bude mesto gde se pišu činjenice koje možda jesu, a možda nisu tačne.

Da se vratimo na album.  “Undelivered Legion” je prvi u okviru trilogije ‘Kinnery of Lupercalia’. Šta će doneti naredni albumi – i nastavak priče o Luperkaliji?

Munly: Ja – Magarac koji je nazvao bend po sebi – upravo sam izdao Undelivered Legion, Slim Cessna’s Auto Club će predstaviti burni Buell Legion, a DBUK će pričati priče Toombs Legion. Petr & The Wulf će se nadam se jednog dana pojaviti kao predistorija Luperkalije. To jest, ako išta budem mogao da radim od ovolikih pitanja i pitanja u pitanjima. Zar ne znate da sam ekstremno rezervisana osoba, kako se usuđujete da me pitate bilo šta. Ja sam Rok Zvezda… Sinonim za Magarca.

Za kraj, egzistencijalno pitanje. Svet kao da se zaglavio u trajnoj krizi – društvenoj, ekološkoj, političkoj. Da li je Lupercalia eskapizam, ili nudi šifrovane poruke za razumevanje, navigovanje, i preživljavanje stvarnog sveta?

Munly: Nadam se da je rad dovoljno kvalitetan da ne moram da crtam svoje namere. Da li je “Mobi Dik” bio alegorija? Ako ljudima možemo da pružimo način da pobegnu od onoga što se dešava, pa… Svakako lepo je čuti da možemo ljudima da omogućimo mali predah, to mi je najveća snaga i nadam se da ću je iskoristiti u punoj moći. Ipak, da li je ispravno dopustiti ljudima da pobegnu? Pa, donekle. Onda se nadam da će pristojni ljudi sveta razumeti da postoji bitka koja treba da se bije. Nadam se da moj primer ne govori ljudima put, nego ga pokazuje.

The Hooten Hallers intervju

hh

Gotovo od početka 21. veka, sirovi blues dvojci napravili su senzaciju na nezavisnoj američkoj muzičkoj sceni. Etikete kao što su Alive Records i Fat Possum Records iznedrile su mnoge komboe koji su osvežili pogled na bluz kao formu, kombinujući ga sa garažom, pankom i drugim rokenrol žanrovima.

I dok su The Black Keys otišli korak dalje i napravili solidan komercijalni uspeh poprimivši više pop obličije, drugi bendovi, poput srpskoj publici poznatih Left Lane Cruiser, nastavili su da razvijaju beskompromisnije, prljave forme garažnog bluza.

Jedan od trenutno najzanimljivijih bendova koji unosi nove forme, melodije, pa čak i instrumente u žanr bez gubljenja oštrice svakako su The Hooten Hallers. Dvojac iz Misurija, koji čine John Randall i Andy Rehm, je posle oko sedam godina kombo prženja 2014. osvežio svoj zvuk dodatkom bariton/bas saksofona koji svira Kellie Everett.

Kao trio, 2017. godine izdali su deseto izdanje, a prvi studijski self-titled album – The Hooten Hallers. Njegov garage-blues začinjen saksofonom je oduševio kako kritičare, tako i rokenrol fanove.

Pred njihov nastup druge večeri Bad Music Boogaloo-a 15. juna, Keli nam je ljubazno odgovorila na nekoliko pitanja i malo rasvetlila šta se sve odigralo pod haubom The Hooten Hallers tokom ovih godina.

Vaš prošlogodošnji self-titled album dobio je sjajne kritike, a takođe je vrlo dobro primljen od strane andergraund rokernol i bluz publike u Srbiji. Šta mislite da ga je učinilo tako posebnim?

Bio je to naša prva saradnja u obliku tria, pa mislim da album beleži evoluciju benda kako što se tiče pisanja pesama, kao i soničnog zanatstva.

Zašto ste običaj da se album nazove po bendu “iskoristili” tek tako kasno u karijeri?

Delovalo je prirodno da ga tako nazovemo, delimično zbog proslave desetogodišnjice postojanja The Hooten Hallers, a delimično zbog toga što nas je album odveo u novom pravcu.

Kad smo kod posebnosti, usna harmonika je instrument koji se tipično vezuje za bluz. S druge strane, vi koristite saksofon. Kako ste došli nanideju da tako “prekršite pravila” na neki način?

Da upotrebim saksofon kao bas insturment inspirisala me je legenda hot jazz-a iz 1920-ih, Adrian Rollini. Ispalo je da jako dobro funkcioniše u bluz i rokenrol kontekstu. Endi i Džon su rano odlučili da ne žele standardnog basistu, pa se mogućnost saksofona da proizvede bas liniju i melodiju prirodno uklopila u zamisao.

S obzirom na poreklo i istoriju, da li misliš da bluz muzika – posebno nezavisna, sirova sorta – uspeva da ujedini ljudi i zaceli veštačke podele – socijalne, rasne i druge?

Bluz je uvek bio muzika siromašnih i radničke klase, pa mislim da pomaže da se stvori zajednica među ljudima kojima je teško. Obraća se ljudskom duhu, pa tako zaobilazi socijalne konstrukte i rasne podele, a svakako se nadam da pruža utehu ili beg obespravljenima i poraženima.

Ovo će vam biti prvi put da svirate u Srbiji i ovom delu Evrope uopšte. Da li imate neka nadanja ili očekivanja, ili možda poruku za Bad Music Boogaloo publiku?

Baš smo uzbuđeni što ćemo biti u Srbiji prvi put i nadamo se da ćemo upoznati nove prijatelje i napraviti baš dobru žurku na Bad Music Boogaloo-u!

The BellRays intervju

br

Kalifornijski garažni rock’n’soul sastav The BellRays već 28 godina kroz pržeći gitarski zvuk Boba Venuma i ubojiti glas Lise Kekole neguju beskompromisnu strast prema muzici i životu. Oni skladno spajaju “crno” i “belo” rokenrol nasleđe, a novi album imena Punk Funk Rock Soul dobro oslikava o kakvom se koktelu radi. The BellRays donose najbolje od svih tih svetova.

Međutim, ne dajte da vas ovi nevešti pokušaji definisanja zbune, jer The BellRays nisu nikakav dobro osmišljeni proizvod. Buntovni i svoji, često otvoreno odbijaju da definišu svoj zvuk, i pozivaju publiku da, umesto da se gubi u ispraznim kategorizacijama – jednostavno dođe, čuje ih i oseti njihov žar.

Naša publika će imati priliku da uradi upravo to 15. juna, druge večeri festivala Bad Music Boogaloo. Pred koncert imamo tri ne baš laka pitanja za Lisu…

Vaš legendarni album “Black Lightning” izašao je pre sedam godina. Prošle godine, dobio je prvi nastavak u obliku EP-a “Punk Funk Rock Soul Volume One”, a ove godine izašao je novi LP “Punk Funk Rock Soul Volume Two”. Pobrao je sjajne kritike – recimo, portal Louder Than War rekao je: “Ako je muzika hrana za dušu, onda su The BellRays praznik i znaju kako da kuvaju”. A kakav je vaš pogled na novu ploču? Kako je pauza uticala na materijal?

Nova ploča je raznovrsnija od bilo čega što smo radili ranije. Trebalo nam je više vremena zbog nekoliko kreativnih izleta sa projektima “Bob And Lisa” i “Lisa And The Lips”. U nekom smislu, sve smo sveli samo na nas dvoje, a onda smo dodali 4 delića. Taj proces nam je otvorio potpuno nove mogućnosti za sledeći BellRays album.

Ulazili smo u studio u dva potpuno odvojena termina sa različitim ljudima i znali smo da želimo još, pa smo se stalno vraćali. Zato smo završili sa količinom muzike za dva izdanja. Sa dva dela Punk Funk Rock Soul uspeli smo da postignemo ono što smo namerili.

Uprkos nazivu novog albuma, poznati ste po tome što često otvoreno odbijate da žanrovski opišete svoj zvuk. Uopšte, odbacujete definicije. I meni je često odbojno da pokušavam da seciram koju tačno muziku svira neki omiljeni bend… Verujete li da je muzika živa stvar, kao i da joj pokušaji da se gurne u određeni kalup oduzimaju živost i moć?

Da!!! Da!!! Da!!! Zaista verujemo u to. Mi sviramo muziku. Ljudima je muzika potrebna. Ona je hrana za dušu. Uradili smo težak posao stvarajući je i ne treba da ubeđujemo i ulagujemo se da bi smo pridobili ljude. Dar je već tu.

Znam da živimo u drugačijem vremenu gde se na muziku gleda kao na robu i zabavu. Usuđujemo se da kažemo da muzika nije samo zabava, već deo onoga što nas čini ljudima; potpuno nam je neophodna u svojim dobrim i lošim oblicima da bi ste mogli da napravite izbor po srcu.

Muzika je postojala i pre radija, TVa i industrije i opstaće još dugo pošto tih stvari više ne bude bilo. Suština muzike nije samo popularnost. U najmanju ruku to su inspiracija i emocija, a najbolje od svega – muzika može da promeni svet.

“Muzika ne postoji u vakuumu”. Nažalost, mnoge političke i društvene podele za koje smo se nadali da će ostati u proplosti sada se vraćaju. Neke od njih su podele na “crnu i “belu” Ameriku, kao i na “liberalnu” i “konzervativnu”. Gde su The BellRays u svemu tome? Da li zatvarate rascepe primerom, ili postoje konkretnije stvari koje se mogu preduzeti?

Pre svega, kao crna žena u Americi, mogu da kažem da to nikada nije bila stvar prošlosti. Uvek će biti borbe zbog rođenja te nacije kakvu je znamo. Ona je sagrađena na krvi podela. Kada smo to rekli jasno je zašto će se američka slagalica uvek sastojati od crnog i belog, liberalnog ili konzervativnog, to su distrakcione konstante.

Mi Amerikanci imamo mnogo više zajedničkog i to je lakše videti bez distrakcija poput telefona, gejminga, trgovine i sličnog. Mnogo je novca u podelama i to znamo već dugo vremena.

Put BellRays pokušava da osvetli ove istine u pesmama kao što su “Mine All Mine”, “Love And Hard Times”, “Man Enough”, “Now” i druge na novim izdanjima. Mi, Bob i Lisa, Amerikanci, proizvod smo ove sredine. Ima još mnogo ljudi kao što smo mi koji vide isto što i mi, i rade šta god mogu da bi sijali svetlošću i izabrali bolji put.

Slim Cessna’s Auto Club intervju

 

sc

Slim Cessna’s Auto Club su jedna od najvećih klupskih koncertnih atrakcija severno-američkog kontinenta, a ni Evropa ne može da ih se zasiti. Auto Klubu je ovo već druga turneja u Evropi ove godine – početkom godine svirali su rasprodate koncerte u velikim salama sa Natanijelom Rejtlifom (Nathaniel Rateliff & The Night Sweats) širom zapadne Evrope i Velike Britanije.

Sada se vraćaju da, između ostalog, nastupe kao hedlajneri prve večeri Bad Music Boogaloo festivala. Po treći put daju priliku našoj publici da uroni i istraži njihovu imaginarnu šatru – gde niste sigurni da li su propovedici u crnom tu da vas iscele ili prokunu. Koji god bio ishod, njihov neponovljivi katri-pank-gotik-gospel će vam se bespovratno zariti u dušu i bubne opne.

Ovoga puta u bendu postoji jedna velika novina, a šta, tj. Ko je u pitanju – otkrijte u brzinskom Boogaloo 3-4-5 intervjuu sa Slimom Cesnom.

Pošto mnogi opisuju vašu muziku kao “apokaliptičnu”, moram da objavim da mi je drago što apokalipsa još nije došla i što ćete opet svirati za nas…

Drago mi je što svetu još nije došao kraj jer možemo da dođemo i vidimo vas.

Šta ima novo u Auto Klubu?

Ovog puta će moj sin Džordž Cesna (George Cessna) svirati kontrabas. On je sjajan! Možda ste čuli njegov fantastični bend, “Snakes”…

Već ste bili na jednoj Evropskoj turneji početkom ove godine, pa svirali malo po SAD, a sada ste opet u Evropi. Da li se ikada plašiš da ćeš sagoreti?

Možda sam sagoreo pre 20 godina… Ali još uvek teram na paru.

Pokazali ste se kao bend od reči – već dva puta ste obećali da ćete se vratiti u Beograd i ponovo ispunjavate to obećanje…

Veoma smo zahvalni što imamo još jednu priliku da posetimo vas i vaš divni grad!

L.A. Witch za Bad Music Boogaloo #2

law

L.A. Witch su živopisni ženski garžno-psihodelični trio iz Los Anđelesa. Svojim pesmama i imidžom zaista otelotvoruju kalifornijske pustinjske veštice, ali nimalo nalik na ružne i nepravedne diznijevske stereotipe. Pre su poput očaravajućih veštica i vila iz bajki – i kada u svojim pesmama ubijaju, one to rade nežno i milozvučno. Naravno, ako vešta pustinjsko-psihodelična vožnja za vas predstavlja milozvuke.

Što je najbitnije, Veštice iz L.A-a stviraju strahovito dobro. Pre nego što su snimile prvi album, tri godine su bile na turneji. Sa takvim iskustvom i dostignutim majstorstvom, lako je uvideti zašto su trenutno jedan od najatraktivnijh mladih rokenrol bendova u čitavoj Americi.

Basistkinja Irita Pai bila je dovoljno ljubazna da nam odgovori na nekoliko pitanja, a da na nas ne baci nikakve čini. Mada…

Imidž Los Anđelesa je i dalje baziran na glamuru, bogatstvu i Holivudu. Da li je ono što vi predstavljate neka vrsta pobune protiv toga, ili prosto oslikavate mračnu stranu, senku Kalifornije?

Mislim da ovde uleće poređenje sa Dejvidom Linčom – spolja sve izgleda lepo i srećno, ali nešto mračnije uvek vreba ispod. Mislim da to može da se primeni na bilo šta u životu, i da uz svako svetlo uvek stoji senka.

“Druga strana” Kalifornije ima dugu tradiciju psihodelične muzike i filozofije. Šta mislite, zašto je psihodelični rok postao ponovo popularan na nezavisnoj sceni u poslednjih desetak godina?

Nisam sigurna. Mislim da je lako povući uticaj iz psihodelije jer su bendovi koji su prvi svirali ovu vrstu muzike 60ih i 70ih bili tako dobri. Njihova muzika je vanvremenska.

Pre nego što ste snimili vaš sjajni album, bile ste na turneju čitave tri godine? Kako vam je bilo i da li je činjenica da ste bend sastavljen od tri devojke učinila situaciju specifičnijom?

Život na turneji je težak. Daleko ste od kuće, nikad ne znate kada ćete na spavanje, ili vas možda neće isplatiti tog dana jer vam promoter kaže da ćete vam prosto platiti kasnije. Ali zaista je nagrađujuće biti u mogućnosti da putujete, vidite nove gradove i overite lokalne bendove i prodavnice ploča… I jedete neobičnu hranu.
Što se tiče specifičnosti vezanih za ženski bend, teško je reći jer ne znamo kako je drugačije. Postale smo vrlo vešte u popravljanju našeg kombija – oni se uvek kvare – pa sada znam mnogo više o curenju hladnjaka nego pre turneje!

Proputovale ste Ameriku uzduž i popreko, a sada ste u Evropi. Kakav je vaš utisak o evropskoj rokenrol publici?

Imam utisak da se umetnost mnogo više ceni ovde nego u SAD. Postoji i gostoprimstvo koje fali kod kuće. Ovde ljudi žele da izbleje sa vama, piju sa vama, naprave vam večeru, pričaju o muzici, filmovima i kulturi. I to je stvarno kul.

Za kraj, da li imate neku poruku za Bad Music Boogaloo publiku? Znam neke ljude koji jedva čekaju da čuju vaš nastup…

Oduševljene smo što ćemo biti u Srbiji prvi put! Živeli!!!

Zelite email obavestenja o buducim koncertima?