Death Valley Girls

dvg

Boogaloo petice: pet pitanja za Boni Blumgarden (Death Valley Girls)

Obučeni u crno, sa različitim simbolima nacrtanim na licima, Death Valley Girls podsećaju svet na mračnu stranu Kalifornije – meku bogatstva, materijalizma i elitizma, ali i kuću mračnih kultova i haluciogena, a sve sa psihodeličnim pustinjskim pejzažima u pozadini. Oni čuvaju plamen svojih slavnik rokenrol predaka Zapadne obale i ulivaju novi život kalifornijskoj subverzivnoj muzici prošlih vremena.

Death Valley Girls donose svoj pustinjski vreli vrisak i distorziju u Beograd druge večeri astupaju Bad Music Boogaloo festivala, u subotu 17. juna. Kroz pet pitanja istražujemo dolinu smrti, breme rokenrol nasleđa i kako je biti devojka za gitarom.

Osim što predstavlja ikonični pejzaž, Dolina smrti je takođe i moćan simbol. Kako vam je palo na pamet da ga iskoristite u imenu benda?

Death Valley Girls: Južna Kalifornija ima tako bogatu istoriju rokenrola, ali tu je i mračna strana te istorije, pa je ime benda i svetlo i mračno. U Dolini smrti gde ništa ne preživljava, „Devojke Doline“* su postale slika kalifornijskih devojaka. Sitaucija u Južnoj Kaliforniji postala je prilično mračna 1969. godine kada su odbegle tinejdž-ubice Čarlsa Mensona kampovale u Dolini smrti. U svojim stihovima Thurston Moore kaže „Ubićemo kalifornijske devojke“, a mislimo da je to u smislu smrti Kalifornije šezdesetih. Sonic Youth su sve podsetili na ovo osamdesetih u pesmi „Death Valley 69“. Još uvek je sve u LA-u sunčanje i surfovanje, ali tama će uvek biti tu.

Vaša muzika uspešno ikorporira mnoge elemente prošlosti. Izgleda da ljudi vole teksturu šezdesetih i sedamdesetih dodatu modernom roku. Da li je u pitanju nostalgija, ili nešto dublje i komplikovanije?

DVG: Sviramo muziku koju volimo da slušamo, a sticajem okolnosti to dosta zalazi u rokenrol 60ih i 70ih. Nostalgija je u redu, ali prepoznajemo da „čupanje“ iz prošlosti tera stvari da se kreću napred i drži ih svežim. Recimo, pank bendovi ’77. su u suštini svirali starinski rokenrol i dodatno nagazili gas. Bilo je to novo i uzbudljivo za tu generaciju iako nije bilo potpuno originalno, ali rokenrol i jeste mutiranje te vanzemaljske forme u nešto što možemo da nazovemo svojim. Volimo i mnogo savremenih bendova. Rokenrol je naša religija!

Rokenrol je već dugo ponosan na svoj mačizam. Sećam se intervjua sa Janom Hanter (Lower Dens) u kom ona iskreno priča o svemu što može da zadesi ženu iz rokenrol benda na turneji: tonci koji ne žele da pričaju sa tobom u vezi podešavanja opreme, već traže muškog člana benda; nečasne ponude domaćina, itd. Kao bend sa tri devojke i jednim tipom, koje je vaše iskustvo u vezi ove problematike i da li ste u proteklom vremenu primenile neke promene (na bolje ili na gore)?

DVG: Da citiramo našeg heroja Alicea Coopera: „We still have a long way to go“ u vezi ove teme. Ovde smo da se ujedinimo i da se dobro provedemo sa publikom, drugim bendom i klubom. Imali smo sjajna iskustva sa ljudima kojima rod nije bitan, ali ima i onih koji se osećaju ugroženim od strane devojaka sa gitarama. I dalje živimo u Mračnom dobu i ono što možemo da učinimo da se stvari promene jeste – da nastavimo da radimo to što radimo.

Vraćate se u Evropu po drugi put za šest meseci. U čemu smatrate da je tajna Evropine ljubavi prema vašem bendu i američkom rokenrolu uopšte?

DVG: Evropska publika izgleda dobro poznaje istoriju američkog roka i opskurniji američki bendovi poput Dead Moon i Gun Club su bili veoma srećni što su cenjeni ovde. Ne znamo u čemu je tajna, ali bio je naš san da idemo na tureju po Evropi i obožavamo da sviramo za evropsku publiku. Neki od prostora gde smo svirali su legendarni i ugostili su Cramps, Iggya, Ramones, Johnny Thundersa…
Za nas je rokenrol sloboda da živiš život kakav želiš, volim da putujemo i širimo reč.

Prvi put svirate u Srbiji druge večeri Bad Music Boogaloo-a i delite binu sa vašim ortacima sa etikete – The Shivas, a takođe i sa Legendary Shack Shakersima. Da li imate nadanja očekivanja ili nešto da kažete Beogradu unapred?

DVG: Radujemo se što ćemo prvi put svirati u Beogradu, očekujemo da ćemo se dobro zabaviti i želimo isto i svima ostalima! Veoma smo uzbuđeni što ćemo svirati sa našim najboljim ortacima The Shivas i pri put sa Shack Shakersima. Hvala vam!

*U originalu, „Valley Girls“ su klasni stereotip koji opisuje situirane i materijalistički orijentisane kalifornijske žene, koje karakteriše i govor kalifornijskim dijalektom (valleyspeak).

Scott H. Biram

sb

Boogaloo petice: pet pitanja za Skota Bajrama (Scott H. Biram)

Nema one-man benda na svetu kao što je Scott H. Biram. Samo on i možda još par izvođača na svetu – recimo Bob Log III i John Scooley – mogu na takav način da iz jednog čoveka izvuku zvuk punokrvnog benda, podižući ideju samostalnog nastupa sa gitarom na potpuno novi nivo. Na koncertu Scott H. Birama, brojevi su nebitni zaista – on vas usisava u svoj vrtlog prljavog, gotovo šizoidnog, bluza. O čini nemoguće i miri beli treš i crni ponos.

Bluzer sa potkovičastih brkova kome metal i pank izbijaju iz podsvesti nastupa prve večeri Bad Music Boogaloo festivala. Odgovorio je na pet pitanja našeg festivalskog mini-intervju serijala gotovo neobično ljubazno za nekoga sa tako žustrom scenskom pojavom.

Ljudi ponekad nisu sigurni šta mogu da očekuju od one-man bendova, ali svako ko te je čuo uživo će reći da zvučiš kao čitav, visoko-energični bend. Kako ti to polazi za rukom?

Scott H. Biram: Nisam počeo solo karijeru kao one man band ali sam polako uvučen u to. Kada su se moji stari pank bend i bluegrass bend raspali pred kraj devedestih, i dalje sam želeo da sviram po rok klubovima i da idem na turneje. Imao sam akustične solo koncete sa strane od devdesetpete-šete. Morao sam da pronađem način da pojačam zvuk i energiju.
Na kraju sam dodao uradi-sam foot stomp board svojoj opremi i sproveo vokal kroz gitarsko pojačalo. Počeo sam da dodajem agresivnije pesme na kantri-bluz i hilbili stvari koje sam već radio. Mislim da i moja sirova scenska ličnost takođe doprinosi šouu.

Iako se igraš sa različitim žanrovima, moglo bi se reći da ti je zvuk prvenstveno baziran na bluzu. Da li osećaš neku vrstu odgovornosti što sviraš bluz u današnjem svetu, kada se neke podele (ponovo) javljaju i forsiraju?

SHB: Iako dosta sviram rok i a-la-kantri, sebe uglavnom smatram bluzerom. Ako to spaja ljude, to je sjajno. Uglavnom me zanima da održim muzički integritet i pokušavam da se držim podalje od „lažne“ muzike poput preproduciranog pop-kantrija i razblaženog izbeljenog bluza. Možda nisam bluz puritanac, ali se ni ne oblačim kao Blues Brothers i ne pravim se da sam neko ko nisam. Iznutra će pank i metal uvek uticati na mene.

Godine 2003. desila se ta neverovatna nesreća, kada si imao direktan sudar sa kamionom 18-otočkašem. Godinu dana posle toga, izdao si svoj ključni album The Dirty Old One Man Band, s kojim si počeo da izdaješ za Bloodshot Records. Na njemu se nalazi i pesma “I See The Light / What’s His Name?” koja je neverovatno katarzična uživo. Skoro deceniju i po kasnije, kakav ti je osvrt na sve to?

SHB: Više ne ne osvrćem mnogo na to. Davno je bilo. Ipak, uvek sam svestan da me noge konstantno bole. Nekako sam se navikao na to, izgleda.

Iako imaš imidž ruralnog barskog bluz pevača, zapravo imaš diplomu umetničkog koledža. Da li ti je to pomoglo kao muzičaru, ili je suprotno?

SHB: Ne bavim se vizuelnom umetnošću više, osim dizajnom majica uokviru mog merch-a. U poslednjih nekoliko godina, moj nekadašnji profesor crtanja sa koledža – Mark Todd – dizajnirao je omote mojih nekoliko poslednjih albuma. Postao mi je dobar prijatelj i mnogo podržava moju karijeru. Bio sam fan njegove umetnosti još od kad je uradio omot za Scratch Acid-ov album „The Greatest Gift“.

Nastup na Bad Music Boogaloo festivalu u petak 16. juna je tvoj drugi nastup u Beogradu. Delićeš binu sa Slim Cessna’s Auto Clubom i Jamesom Legom. Evo jednog klasika – imaš li poruku za publiku?

SHB: Obratite pažnju mamojepci! Prisustvovaćete nekim velikim nastupima! Sve ovo su moji stari prijatelji i biće to sjajno veče! Lično sam veoma srećan što se vraćam u Beograd jer ste se tako dobro pokazali prvi put kada sam dolazio.

Slim Cessna’s Auto Club BadMusicBoogaloo

scacbmb

Boogaloo petice: pet pitanja za Slima Cessnu (Slim Cessna’s Auto Club)

Nastup Slim Cessna’s Auto Club-a u Beogradu u jesen 2016. godine ostavio je publiku ophrvanu osećanjima euforije, radosti, čuda i neverice, ali iznad svega – sa nadrealnim iskustvom sveobuhvatnog SCAC rokenrol šoua, koja na neviđen način osvetljava (ili zamračuje?) kulturu iz koje je rokenrol i potekao.

Pred novi beogradski nastup prve večeri Bad Music Boogaloo festivala u petak 16. juna, Slim Cessna spremno odgovara na pet pitanja u okviru festivalskog serijala mini-intervjua sa izvođačima – „Boogaloo Petice“.

Publika je bila pretežno fascinirana vašim nasupom u Beogradu u septembru 2016. Interesantno, podelila se na dva klana: jedan vidi koncert Auto Kluba kao divlji, slojeviti, vrhunski rokenrol nastup. Drugi ga smatra konceptualnim, više poput pozorišta nego prave svirke. Šta je moglo da stvori ovu podelu i koje mišljenje ti zvuči bliže istini?

Slim Cessna: Voleo bih da se sastanem sa starešinama tih klanova. Mora da postoji način da se zbliže. Hajde da popijemo pivo i poravnamo razmirice.

U jednom članku zapazila sam mišljenje da vaš nastup „podseća na gospel-revival šator koji su preoteli pankeri“. Glagol „preoteti“ asocira na nekakav konflikt. Iz tvog dvadesepetogodišnjeg iskustva, reci nam – da li je sukob između gospela i panka neizbežan, ili mogu da žive u harmoničnoj simbiozi?

SC: Bez gospela ne bi bilo rokenrola. Bez rokenrola svet bi bio prazan i beživotan. Kit Ričards citira Majku Mejbel Karter kao veliki uticaj na njegovo sviranje („Mother“ Maybelle Carter, članica čuvene Carter Family, prim prev.). Kit Ričards je rok bog i živeće zauvek. Ovo je samo jedan primer prirodnog poretka stvari. A mi pokušavamo da odamo počast istoriji američke muzike.

Podigli ste putovanje Slim Cessna’s Auto Club-a na novi nivo kroz formiranje sopstvene etikete, SCACUNINCORPORATED, koja je izdala vaš poslednji album „The Commandments According to SCAC“. Kakav je osećaj imati veću kontrolu nad procesom pravljenja ploče od početka do kraja?

SC: Veoma je dobro za nas da steknemo bolje razumevanje toga kako se vodi posao. Počeli smo nemajući pojma šta radimo. Verovatno je još uvek tako. Ukapiraćemo sve to – nadam se.

Ovog leta ponovo pokoravate Evropu. Recimo, svirali ste na Primaveri u Španiji i na (meni veoma dragom) Koncertu za (Šumavsku) divljinu u Češkoj. Da li ste provalili tajnu Evropine ljubavi prema vašim „American ways“?

SC: Nadam se da će Evropa nastaviti da bude tako dobra prema nama. Obožavamo da dolazimo ovde. Nisam siguran da nas Evropljani potpuno razumeju. Kad smo već kod toga, verovatno isto važi i za Sjedinjene Države. Evropa rastura, ipak.

Poslednje, ali ne najmanje važno – vraćate se u Srbiju kao hedlajneri prve večeri Bad Music Boogaloo Festivala i delite binu sa Scott H. Biramom i Jamesom Legom. Kako se osećate povodom povratka i da li imate poruku za fanove u Srbiji?

SC: Još od dana kada smo otišli želomo da se vratimo u Srbiju. Srbija je zakon! A biće zabavno videti mog ortaka Scott-a na drugoj strani sveta. On je dobar tip.

The Shivas

shivas

Boogaloo petice: pet pitanja za Džareda Molinoa (The Shivas)

Poreklom iz dela Sjedinjenih Država čuvenog po alternativnom rokenrolu, portlandski trio The Shivas su redak dragulj – u svojoj muzici sumiraju uticaje različitih muzičkih epoha, a rezultat koji je potpuno jedinstven. Oni ni ne pokušavaju da koriste vremeplov, već brišu granice vremena, pa ćete se na njihovom koncertu osećati kao da ste i u 1968-oj i u 2017-oj istovremeno.

U okviru serije mini-intervjua – „Boogaloo petice“ – razgovarali smo sa frontmenom benda Jaredom Molineuxom (Džared Molino) pred nastup na drugom danu Bad Music Boogaloo festivala 17. juna, kao i svirku iznenađenja 13. juna u MKC Kombinatu u Zemunu.

Vaša muzika se oslanja na nasleđe 60-ih – na psihodelični rok, čak i na pop te ere. Pa ipak je suštinski autentična i savremena, vešto izbegavajući da zvuči kao revival. Nema mnogo bendova koji uspevaju u tome. Kako nalazite ravnotežu?

Jared Molineux: Mislim da naša muzika tako zvuči zato što mnogo onoga što slušamo potiče iz tog perioda, iako slušamo muziku iz svih perioda – od početka snimanog zvuka, pa do ploča koje su izašle ove godine (nova ploča Chain And The Gang – In The Red, primer je takvog skroz novog favorita). Nikada nismo pokušali da stvaramo muziku koja zvuči „retro“, „60s“ ili bilo šta slično. Oduvek smo samo svirali i tako je izašlo. Naš proces pisanja pesama je veoma organski i nikada ne pokušava da simulira bilo šta. Mislim da zbog toga što naša muzika uvek poseduje čitav raspon osećaja i zvukova i uspevamo da izbegnemo da zvučimo kao revival bend.

Ali s obzirom da mnoge ljude privlači takav zvuk, da li vidiš neku sličnost između našeg vremena i šezdesetih?

JM: Mnogo ljudi zaista vole taj stil muzike, ali definitivno samo van mejnstrima. Šezdesetih, rokenrol i psihodelija su bili dosta uključeni u glavni tok. Vidim sličnosti između dva perioda – s jedne strane politika je uvek sranje, a s druge postoji sjajna umetnost i muzika. A postojalo je vreme pre nego što je rokenrol postao globalni fenomen, kada je bio periferan i underground..
Pretpostavljam da je ono što mi stvaramo pomalo poput onoga što su radili rani rokenroleri – radimo ono što volimo bez obzira na to da li vidimo isplativost i garantovani uspeh ili ne. Rokenrol je tu već dugo vremena i više nije novi žanr, ali namera je ostala ista: ne pravi ono što je bilo pre, ne teži oživljavanju prošlosti. Teži ka nečemu što je jedinstveno i tvoje; čak i ako je u pitanju starinski stil, može se promeniti i postati nešto što nikada ranije nije bio.
Ljudi poput Sestre Rozete Terp ili Čaka Berija su izrazili sebe radeći sa starim žarovima svog vremena – Sestra Rozeta je pevala gospel, a oboje su imali bluz gitarski stil. Ipak, uspeli su da od tih starih formi stvore nešto što nikada ranije nije postojalo, nešto što je samo njihovo. Mislim da ne postoji ni jedan bend koji zvuči tačno kao The Shivas; želim da radimo na tome da proširimo sopstveni stil i učinimo ga jedinstvenim.

Izdali ste ploče za legendarne i/ili bitne nezavisne etikete, K Records i Burger Recrods. Kakvo je to bilo iskustvo? Kakav je osećaj da ime The Shivas stoji uz indi heroje poput Beck-a, Chain and the Gang, The Microphones s jedne, ili uz Ty Segall-a i The Brian Jonestown Massacre sa druge strane?

JM: Imali smo tu sreću da radimo sa ljudima čiju umetnost volimo i da nam muzika izađe kroz neke popularnije kanale. To nas je nateralo da radimo mnogo napornije i da se postaramo da naš rad može da stane rame uz rame sa veličinama koje nam prethode na ovim etiketama. Ne tvrdim da zaista jeste tako, ali mislim da najbolji način da umetnik uči i raste jeste da se konstatno izlaže najboljoj umetnosti i umetnicima i da upije što je više stvari moguće. To što smo imali prilike da idemo na turneju sa Chain and The Gang, ili da radimo u Dub Narcotic Studio-u naučilo nas je mnogim stvarima koje drugačije nikako ne bi mogli da shvatimo.

Najvažnije je da sarađujemo sa prijateljima i sa ljudima kod kojih imamo dobar tretman. Bilo da je u pitanju velika etiketa ili ona za koju niko nije čuo, najbolji posao se radi u dobroj atmosferi, sa kreativnim nabojem. Čak i ako bude izdato za manjeg izdavača, ukoliko valja, pročuće se i rašćete.

Putovali ste na sve strane, puno za relativno mladu ekipu, pri čemu ste posetili za prosečan američki bend prilično egzotične destinacije. Kakvu ste mudrost izvukli iz tih dugih i dalekometnih turneja?

JM: Ono što sam naučio je da su ljudi generalno isti svuda. Naše kulture i jezici su drugačiji, ljudi se drugačije oblače itd, ali razlikuju se dobri ljudi (i loši ljudi). Takođe, čitav svet voli rokenrol, muzika i ples su istinski univerzalni jezici (iako zaista verujem da su zapravo ista stvar, kao dve strane novčića – telo vibrira poput žice gitare). Bilo da govorite engleski, španski ili Svahili, svi razumeju dobru pesmu i tako se zbliže. Politika, ratovi i granice pokušavaju da nas podele, ali muzika, umetnost i opšta dragovoljnost prema čovečanstvu čine da budemo jedno.

Posle dve godine, vraćate se u Srbiju. Da li imate neka očekivanja od vašeg Bad Music Boogaloo nastupa, ili poruku za publiku?

JM: Dolazimo spremni za ples, nadamo se da ste spremni i vi. Jedva čekamo da se vratimo u Srbiju, iskreno, to nam je jedno od najomiljenijih mesta koje smo posetili. Hvala vam.

Michael Gira (Swans)

Intervju sa Majklom Džirom, 19. mart 2017.

Razgovarala: Katarina Samurović

MG

 

Prvo bih volela da razgovaramo o poslednjem albumu, “The Glowing Man”. Mislim da je divan album, sa hipnotičkim oscilacijama, kao zvučni pejzaž, ili saundtrek za film. S obzirom da je u pitanju poslednji album za ovu inkarnaciju Swans-a, da li osećate da zaokružuje celinu na pravi način?

MG: Da, to je i bila namera. Nismo počeli sa namerom da napravimo trilogiju, ali tako je na kraju ispalo – kroz “The Seer”, “To Be Kind” i “Glowing Man”. Stvari sa te tri ploče se međusobno nadovezuju i sada na njih gledam kao na jedinstveno delo. Tako da da, u pitanju je osvrt i poslednja izjava grupe pojedinaca koji rade zajedno već sedam godina.

Koji je opšti koncept iza samog ” The Glowing Man”, čoveka koji sija? Kao simbola i forme koju poprima u muzici?

MG: Ne mogu da govorim o tako velikim temama, ali rekao bih da kao da vam neko stavi petardu u usta i onda ona eksplodira.

Svakako zanimljivo… Sada bih htela da vas pitam, iako ste rekli da se ne bi bavili “većim temama”, ko je Džozef koji ima glavnu ulogu u pesmi, i kome je posvećena i pesma Angels Of Light, “Joseph’s Song”?

MG: Pa… Ponekad mi se javljala sumnja da zapravo ne postojim, već da me je zamislio neko drugi i da je čitav moj život tuđi san. Naravno, osoba koja zamišlja bi mogla biti Bog, ili tinejdžer iz Bojzija u Ajdahu.

Dakle, to bi mogao biti i bilo koji čovek?

MG: Apsolutno.

Zanimljivo je da u pesmi postoji taj utisak borbe na početku, a onda utisak proboja, izlaska…

MG: Ne gledam na muziku kao na ilustraciju ideja ili koncepata. Gledam na nju kao na iskustvo. A taj komad, kao i mnogi drugi duži komadi, razvio se kroz živi nastup, kroz borbu da nađemo put kroz nastup, pomoću ponavljanja, revizija i kroz pokušaje da usput pronađemo nove puteve. Tako da je to nešto što je izraslo iz pravljenja same muzike i pokušaja da uđemo u veličinu muzike; borba da omogućimo da se desi nešto veće od nas samih.

Dakle, samo kanališete to i puštate da teče, zar ne?

MG: Uz intervenciju svesnih odluka naravno. Kada pišem pesme koje su više poput balada drugačije je, ali duži komadi su uglavnom zasnovani na iskustvu borbe da stvorimo nešto.

Dakle to je borba. Kao što ste rekli, u proteklih nekoliko godina puštali ste pesme da se razviju uživo. Koliko teško je bilo zabeležiti suštinu na ploči, u fiksnom formatu?

MG: Ono što smo uradili za poslednje tri ploče je da smo izvodili pesme u studiju na isti način na koji smo ih izvodili uživo do tog trenutka. Kada smo snimali pesme za “The Glowing Man”, završili smo turneju neposredno pre i samo smo ušli (u studio) i izveli pesme onako kako su zvučale u tom trenutku. Ako bi smo ih odsvirali ponovo, nastavile bi da evoluiraju i menjaju se.

Što se dužine pesama tiče, primećuje se da mnogi novinari i recenzenti podvlače činjenicu da su pesme dugačke, kao da je u pitanju nešto posebno neobično, ali ukoliko pogledamo žanrove poput progresivne muzike, eksperimentalne muzike, pa i klasične kompozicije, to je nešto uobičajeno. Da li postoji neka cena koju plaćate kao umetnik kada odbijete da se uklopite u uobičajeni pop format pesme?

MG: Ne brinu me takve stvari. Moram da ostanem autentičan, što nije uvek lako. Ali mislim da ako stvorimo nešto što je neodoljivo i stvarno, i ukoliko to ima neku sponu sa stvarnošću, da će nas publika pronaći jer naginje istim stvarima. Ne pokušavam ni da razmišljam o pristupačnosti, ili ograničenjima zasnovanim na pop senzibilitetu. Za mene lično je to besmisleno jer u svakom slučaju nisam dobar u tome.

Pošto planirate da uskoro završite ovo “putovanje” Swansa, da li uprkos tome i dalje puštate pesme da evoluiraju i razvijaju se uživo? Da li je to nezaustavljiv proces?

MG: Da, apsolutno, tako radimo. Na ovoj turneji sviramo dva potpuno nova komada koja se ranije nisu pojavljivala na albumima, a takođe sviramo i materijal sa „Glowing Man“ i „To Be Kind“ koji predstavlja polaznu tačku, a onda prolazi kroz promene dok sviramo. To se ne dešava iznenada, preko noći, već tokom turneje stvari evoluiraju i menjaju se, uglavnom da bi nam držalo pažnju i izazivalo nas. Pokušavamo da pustimo da muzika govori kroz nas, a ne obrnuto.

Tokom vaših živih nastupa, a takođe se može čuti i na albumu, postoji taj ukleti, proganjajuči ton – oprostite mi ako nije u pitanju baš precizan termin. Zanimljivo je da ste album izdali 2016. u godini kada su mnoge stvari kulminirale društveno i politički, posebno u Sjedinjenim Državama. Da li mislite da je “The Glowing Man” prigodna pozadinska muzika za ono što se dešava sa društvom u Americi i globalno?

MG: (smeh) Nisam sposoban za tako nešto. To je previše grandiozna ambicija za mene. Jednako sam zgrožen našom trenutnom vladom, kao i bilo ko drugi. Ipak, rekao bih da su se tokom istorije pojavljivale užasne totalitarne vlade, a istorija je nastavila dalje. Naravno, svet se trenutno kreće prilično strmoglavo, ali ko zna šta će se dogoditi. Pretpostavljam da je čitava ljudska evolucija beznačajna u poređenju sa beskonačnošću. Sve što čovek može da pokuša je da živi autentično, sa čistom, pozitivnom i dobrom namerom.

Kada ste potpunu uronjeni u kreativni proces, da li mislite da postoji mogućnost da se kanališe kolektivno nesvesno onoga što se trenutno dešava?

MG: Imam samo svoju svest i to je već mnogo za bavljenje…

Razumem vas u vezi toga. Ali zanimljivo je da je osamdesetih kada ste formirali bend postojala je ta ideja kraja istorije, otkrivalo se ružno lice kasnog kapitalizma… Imam osećaj kao da je u pitanju bio saundtrek za već urušavajuće društvo.

MG: Pa… Ne. Nisam u tipičnom smislu politički angažovan umetnik…Verujem da kako se korporativni kapitalizam razvijao i kako su njegovi pipci preplavili svet, naravno da je imalo potpuno nepredviđeni i negativan efekat. Ali ja sam individua koja se bavi svojim iskustvom. Pretpostavljam da u muziku na neki način inkorporiram knjige koje sam pročitao, ljude koje sam poznavao, društvene uslove, sve. Ali ne mogu da pravim grandiozne izjave oko opšte poltičke ili istorijske situacije. To bi bilo pompezno i gordo. Zato pokušavam da se bavim sosptvenim iskustvom najbolje što mogu i pokušavam da pružim pozitivan susret sa publikom i ljudima koji žele da slušaju našu muziku.

Razumem. Ali to je svakako lepota muzike i umetnosti, da svako može u njoj da vidi ono što njih muči, da mogu da projektuju, ako me razumete.

MG: Stvar kod muzike kad je stvarno efektivna je da vas prebacuje na mesto izvan jezika. Mislim da je u redu pričati o njoj, analizirati je, ali kada zaista ima dejstvo, ona je poput jahanja na talasu. To je ono što mi pokušavamo da postignemo.

U tome je i nevolja u pokušajima da se muzika opiše rečima. Gledala sam vaš nastup u Zagrebu 2011. i posle kada sam čitala recenzije, kao i recenzije drugih koncerata, i postoji mnogo pokušaja da se on opiše: “glasno”, “apokaliptično”, “spektakularno”, svi ti klišei. Ali ništa ne može biti dovoljno precizno u opisu. Da li vi imate neke reči kojima volite da opisujete vaše nastupe, ili vas reči potpuno ne zanimaju?

MG: Da, čak i u intervjuima (koji su mi, kao što možda pretpostavljate, jedna od najmanje omiljenih stvari), deluje mi da čim pokušam da definišem nešto, to postaje sitnije i manje interesantno, pa se ni ne trudim.

Ako ljude zanima da definišu, mislim da bi umesto toga trebalo samo da dođu i čuju vas… A s obzirom da sa ovim sastavom benda radite već duže vreme i vaš rad je zaista intenzivan, bilo da se radi o radu na albumima, o probama ili kocertima, da li proživljavate neke emocije u vezi raspuštanja benda s kojim ste radili tako intenzivno toliko godina?

MG: Da, postoji dosta… Imanentne nostalgije jer se nešto završava. To je neizbežno. Ali razlog zašto raspuštam ovu postavu Swans-a je taj što ne želim da završim u situaciji gde će sve postati predvidljivo i neuzdižuće. Zato mislim da je bitno menjati stvari. Swans će nastaviti, ali biće u pitanju promenljiva ekipa ličnosti koja će doprinositi muzici. Neki od njih će biti ovi momci naravno, jer sada smo kao nuklearna porodica. No sve porodice kad tad počnu da izjedaju same sebe. Zato mislim da važno da lutamo malo.

Poslednji koncert koji ste imali bio je u Vilnusu u Litvaniji. Kako je bilo?

MG: Bilo je divno! Dvorana je bila prelepa, a publika potpuno otvorena, prijemčiva i puna podrške. Verujem da je ona zajedno sa nama kao izvođačima iskusila nešto jedistveno i istinito.

Imala sam slično iskustvo kada sam vas gledala u Zagrebu i neverovatno je; ljudi vas na bini često opisuju kao jedistven organizam, ali sa moje tačke gledišta, čitava dvorana postaje kao jedan organizam.

MG: Ne može se do te tačke stići svake večeri, tako da se izvinjavam za trenutke kada to ne postignemo, ali najbolje je kada muzika svira nas, i kada se nađemo unutar nje, zajedno sa ostalima.

Pred njen beogradski nastup pre dve godine, Jarboe (nekadašnja vokalistkinja i klavijaturistkinja Swans, prim. prev..) rekla je da je 80ih – a u Beogradu ste svirali 87. – bilo veoma posebno iskustvo svirati iza “gvozdene zavese”, uz gotovo ilegalne koncerte u Čehoslovačkoj, na primer. Sada kada ponovo svirate u bivšem “istočnom bloku”, na ovoj turneji sežući još dublje na istok, kakvi su vam utisci? Ima li novih dojmova, otkrivate li promene?

MG: Kulturološki je svakako drugačije nego u Sjedinjenim Državama, ali sada ima daleko više sličnosti nego ranije. Naravno, to je zbog sveprisutnih osobina medija i naravno neizbežnog interneta. Ima mnogo sličnosti sada. Da li je to dobro – ne znam. Ali svi smo samo ljudi i na kraju krajeva nemamo predstavu zašto postojimo i šta radimo. Ja samo želim da pravim muziku i pronađem nešto što vodi putem nečeg većeg od nas samih.

 

 

 

 

 

Zelite email obavestenja o buducim koncertima?