Slim Cessna’s Auto Club intervju

Slim Cessna’s Auto Club su jedna od najvećih klupskih koncertnih atrakcija severno-američkog kontinenta, a ni Evropa ne može da ih se zasiti. Auto Klubu je ovo već druga turneja u Evropi ove godine – početkom godine svirali su rasprodate koncerte u velikim salama sa Natanijelom Rejtlifom (Nathaniel Rateliff & The Night Sweats) širom zapadne Evrope i Velike Britanije.

Sada se vraćaju da, između ostalog, nastupe kao hedlajneri prve večeri Bad Music Boogaloo festivala. Po treći put daju priliku našoj publici da uroni i istraži njihovu imaginarnu šatru – gde niste sigurni da li su propovedici u crnom tu da vas iscele ili prokunu. Koji god bio ishod, njihov neponovljivi katri-pank-gotik-gospel će vam se bespovratno zariti u dušu i bubne opne.

Ovoga puta u bendu postoji jedna velika novina, a šta, tj. Ko je u pitanju – otkrijte u brzinskom Boogaloo 3-4-5 intervjuu sa Slimom Cesnom.

Pošto mnogi opisuju vašu muziku kao “apokaliptičnu”, moram da objavim da mi je drago što apokalipsa još nije došla i što ćete opet svirati za nas…

Drago mi je što svetu još nije došao kraj jer možemo da dođemo i vidimo vas.

Šta ima novo u Auto Klubu?

Ovog puta će moj sin Džordž Cesna (George Cessna) svirati kontrabas. On je sjajan! Možda ste čuli njegov fantastični bend, “Snakes”…

Već ste bili na jednoj Evropskoj turneji početkom ove godine, pa svirali malo po SAD, a sada ste opet u Evropi. Da li se ikada plašiš da ćeš sagoreti?

Možda sam sagoreo pre 20 godina… Ali još uvek teram na paru.

Pokazali ste se kao bend od reči – već dva puta ste obećali da ćete se vratiti u Beograd i ponovo ispunjavate to obećanje…

Veoma smo zahvalni što imamo još jednu priliku da posetimo vas i vaš divni grad!

L.A. Witch za Bad Music Boogaloo #2

L.A. Witch su živopisni ženski garžno-psihodelični trio iz Los Anđelesa. Svojim pesmama i imidžom zaista otelotvoruju kalifornijske pustinjske veštice, ali nimalo nalik na ružne i nepravedne diznijevske stereotipe. Pre su poput očaravajućih veštica i vila iz bajki – i kada u svojim pesmama ubijaju, one to rade nežno i milozvučno. Naravno, ako vešta pustinjsko-psihodelična vožnja za vas predstavlja milozvuke.

Basistkinja Irita Pai bila je dovoljno ljubazna da nam odgovori na nekoliko pitanja, a da na nas ne baci nikakve čini. Mada…

Imidž Los Anđelesa je i dalje baziran na glamuru, bogatstvu i Holivudu. Da li je ono što vi predstavljate neka vrsta pobune protiv toga, ili prosto oslikavate mračnu stranu, senku Kalifornije?

Mislim da ovde uleće poređenje sa Dejvidom Linčom – spolja sve izgleda lepo i srećno, ali nešto mračnije uvek vreba ispod. Mislim da to može da se primeni na bilo šta u životu, i da uz svako svetlo uvek stoji senka.

“Druga strana” Kalifornije ima dugu tradiciju psihodelične muzike i filozofije. Šta mislite, zašto je psihodelični rok postao ponovo popularan na nezavisnoj sceni u poslednjih desetak godina?

Nisam sigurna. Mislim da je lako povući uticaj iz psihodelije jer su bendovi koji su prvi svirali ovu vrstu muzike 60ih i 70ih bili tako dobri. Njihova muzika je vanvremenska.

Pre nego što ste snimili vaš sjajni album, bile ste na turneju čitave tri godine? Kako vam je bilo i da li je činjenica da ste bend sastavljen od tri devojke učinila situaciju specifičnijom?

Život na turneji je težak. Daleko ste od kuće, nikad ne znate kada ćete na spavanje, ili vas možda neće isplatiti tog dana jer vam promoter kaže da ćete vam prosto platiti kasnije. Ali zaista je nagrađujuće biti u mogućnosti da putujete, vidite nove gradove i overite lokalne bendove i prodavnice ploča… I jedete neobičnu hranu.
Što se tiče specifičnosti vezanih za ženski bend, teško je reći jer ne znamo kako je drugačije. Postale smo vrlo vešte u popravljanju našeg kombija – oni se uvek kvare – pa sada znam mnogo više o curenju hladnjaka nego pre turneje!

Proputovale ste Ameriku uzduž i popreko, a sada ste u Evropi. Kakav je vaš utisak o evropskoj rokenrol publici?

Imam utisak da se umetnost mnogo više ceni ovde nego u SAD. Postoji i gostoprimstvo koje fali kod kuće. Ovde ljudi žele da izbleje sa vama, piju sa vama, naprave vam večeru, pričaju o muzici, filmovima i kulturi. I to je stvarno kul.

Za kraj, da li imate neku poruku za Bad Music Boogaloo publiku? Znam neke ljude koji jedva čekaju da čuju vaš nastup…

Oduševljene smo što ćemo biti u Srbiji prvi put! Živeli!!!

Messer Chups za Bad Music Boogaloo #2

Dugo ste sebe nazivali eksperimentalnim bendom, ali sve vreme se zapravo probijala vaša surf crta. Dvadeset albuma kasnije, možete li da nam kažete o čemu se zapravo radi u Messer Chups eksperimentu?

Sada to što radimo zovemo “surf’n’roll”. Oko deset godina sviramo surf sa kapljicom horor/sci-fi saundtrek estetike, fini miks hot rod rokabilija, horor hopa i sličnih žanrova.

Gledano od spolja, deluje da u Rusiji postoji aktivna i živa underground muzička scena u pogledu mnogih žanrova i podžanrova. Da li je taj utisak tačan? Kakva je surf scena u Rusiji?

Rokenrol scena raste u nekom pogledu, surf scena takođe. Ima više surf događanja, ali verovatno je sve mnogo sitnije nego što izdaleka izgleda.

U Rusiji – kao i u Srbiji – postoji fascinacija američkom kuturom, posebno alternativnom i kontra-kulturom. U čemu je stvar? Da li je u pitanju pobuna ili nešto drugo?

Ipak je u pitanju mali procenat ljudi. Neke druge stvari su masovne u našoj zemlji. A alternativna kultura je oduvek bila stvar pobune.

Izgleda da je fascinacija obostrana – sada ste na američkoj buking agenciji i imali ste uspešne turneje po SAD, stigavši čak do Meksiko Sitija. Kako ste se proveli u Americi? Da li je nešto ostavilo poseban utisak za vas?

Da, bilo je sjajno. Imaćemo sledeću turneju tamo u oktobru i novembru, a takođe i južnoameričku turneju. Naš utisak je da postoji mnogo ljubaznih i dobrih ljudi na tamošljoj surf sceni. Mnogo su nam pomogli, a svirke su bile dobre.

Svaki put kad ste dolazili u Beograd, srdačno ste dočekani. Ove godine ćete zatvoriti ovogodišnji Bad Music Boogaloo festival. Da li imate nešto da kažete beogradskoj publici?

Istina, uvek smo imali lep tretman u Srbiji. I opet ćemo se lepo provesti.
Guitarculina gitara kaže “Dring!”,
Zombirella kaže “Stay creepy”
Hvala!

Delaney Davidson intervju

“Delom čovek, delom točak, Delaney Davidson je delom lutajući trubadur, delom putujući trgovac. Jedna ruka drži mali braon kofer – njegov zanat, njegov orkestar duhova, a druga drži gitaru”.

Ovaj opis stoji ispod slike Dilejnija Dejvidsona, misterioznog novozelandskog kantautora, nekadašnjeg člana kultnog švajcarskog sastava Dead Brothers i ljubitelja sedme umetnosti.

Jedino što opisu izmiče su detalji odnosa Dilejnija i njegovog orkestra duhova. Ko je od njih zapravo odgovoran za istovremeno mračni, jezoviti i romantično topli zvuk koji Dilejni stvara više od decenije? Pokušali smo da saznamo u Boogaloo 3-4-5 intervjuu, pred njegov nastup prve večeri Bad Music Boogaloo festivala, 14. juna.

Novi album podseća na neke tvoje ranije radove, ali u isto vreme kažeš da “otvara neobično moderna vrata novim zvucima i emocijama”. Koje to nove stvari donosi “Shining Day”? Primetila sam sjajne ritmove, npr. u pesmi “The World Is Mine”…

Sa “Shining Day” sam prvo intenzivno radio u home demo domenu, počinjući vrlo jednostavno, pokušavajući da na snimku zabeležim željeni osećaj pesme. Takođe sam dosta radio sa loop-ovima bubnjeva i navukao sam se na taj mašinski osećaj. Bilo je kao nalaženje prave ravnoteže između grubog i poliranog… Mašinskog i ljudskog. Osećam se kao da je ova kombinacija tek početak mog rada…

I tvoja muzika i njen vizuelni aspekt bogati su mistikom i mračnim humorom. Iza sebe imaš dugu istoriju jezovitih, makabr performansa. U spotu za novi singl “Strange I Know”, glumiš PegLeg-a, demonskog lika koji se pojavljuje u pozorišnom komadu “The Black Rider” Robert Wilsona, Tom Waitsa i William S. Burroughsa… Da li možeš da objasniš svoju vezu sa “tamom”, kao i tvoje viđenje njene uloge u umetnosti?

Ne znam zašto se osećam komforno na tamnoj strani, možda je to zbog načina na koji stvari isplivaju, pa nestanu; zbog slojeva i razigranosti koju pokriće tame dozvoljava. Takođe, izgleda da je to mesto mesto na kom ljudi žele da se povežu. Mesto na kom žele da znaju da tu ima još nekoga.

Tvoj novozelandski kolega Marlon Vilijams (Marlon Williams) izgleda deli slične fascinacije. Snimili ste čak tri albuma zajedno. Relativno skoro on je postao svetski poznat po svojim filmičnim solo radovima koji uključuju horor zaokret. Šta vas je spojilo zapravo?

Slučajno su nas bukirali da sviramo iste večeri, pa smo prosto svirali zajedno. Delimo zajedničku pozadinu. Meni je prijala ta makrabr aroma, mislim da murder ballads imaju dosta veze sa tim. Mračna strana kantri i folk muzike. Uvek sam gurao stvari u tom sinematičnom pravcu, a neke od takvih spotova smo snimili zajedno. Sada radim na svom kratkom filmu, kao i na živom muzičkom šou-u Magic Lightbox.

Još jedan bend koji flertuje sa gotikom i kantrijem u isto vreme je Slim Cessna’s Auto Club. Podelićeš binu sa njima prve večeri našeg Bad Music Boogaloo festivala, a ptičica mi je rekla da si ti zapravo njihov fan… Zar ne?

Veoma sam uzbuđen što ću ih ponovo videti! Svirali smo zajedno poslednji put na Muddy Roots-u u Tenesiju, bilo je sjajno videti to što rade, pa se baš radujem Bad Music Boogaloo-u. Da, veliki sam fan… Volim kako sastavljaju pesme – klasično, himnično i neodoljivo!

Ovo je drugi put da ćeš svirati u Beogradu – već si svirao u istom prostoru, u Kulturnom centru Grad, u decembru 2015 godine. A provereno znam da imaš veoma lojalne fanove u Srbiji. Imaš li poruku za njih, kao i za čitavu Bad Music Boogaloo publiku?

Da, moja poruka je – dođite na Bad Music Boogaloo da se družimo! Biće sjajno vratiti se u KC Grad i u Srbiju. Bilo mi je žao kada sam odlazio – zavoleo sam ljude i svideo mi se koncert u Beogradu, jedan od najboljih na toj turneji!

The Bonnevilles (Lurgan, Northern Ireland)

INTERVJU: Endru Mekgibon Mlađi, vođa benda „The Bonnevilles”

Razgovarao: Vladimir Vukasović
Intervju objavljen u dnevnom listu Politika krajem aprila 2018.

Bend iz Severne Irske „The Bonnevilles” stekao je ime na nezavisnoj sceni garažnim i pankoidnim bluzom, koji nema strpljenja za razvodnjavanje beskonačnim solažama već neprekidno udara slušaoce sirovim gitarskim rifovima. Na poslednjem albumu, koji je bend promovisao i u beogradskom Kulturnom centru „Grad”, uveli su i neke mekše instrumente, poput violončela, ali to nije umanjilo srčanost muzike ovog dueta. Kako objašnjava Endru Mekgibon Mlađi, gitarista i pevač grupe, žanrovima se suštinski nikad nije opterećivao, pa su njegove pesme inspirisane i soulom, folkom, kao i bendovima iz Sijetla devedesetih godina, prevashodno „Soundgarden”.
„U svojoj glavi, nastojim da pevam kao Otis Reding, Kris Kornel i Robert Džonson”, kaže Mekgibon objašnjavajući i da scena u njegovoj zemlji, većini nepoznata, ima talenata ali ne i muzičku industriju koja bi ih podržala.

Nešto u stavu i emocionalnosti vaših pesama čini se, bar strancu, karakteristično irskim. Ali, ne igrate na kartu irske „mitologije”, mada bi se ona dobro uklopila u bluzerski i garažni sentiment?

Da, to zaista nije za nas. Volim da mislim da se nešto irsko probija kroz naše stihove i melodije. Pokušavam da budem što je moguće više poetičan, stihovi su mi važni, ali želim da izražavam ljudska iskustva radije nego mitologiju.

Neke od vaših pesama su inspirisane politikom, ali izbegavate „novinarski” pristup Vudija Gatrija ili nekih skorijih albuma Nila Janga. Kao da više stremite univerzalnoj politici bluza i folka, izražavanju svakodnevnih muka kroz arhetipske slike?

Apsolutno. Mislim da se „novinarski“ pristup ne bi uklopio u našu muziku. Volim da ostavim ljudima prostora da misle sopstvenom glavom. Ali, ako bismo ikada snimili folk album, možda bih promenio stil. Svi smo mi ubogi grešnici koji se trude da se probiju kroz život. Pevanje o bolu i patnji, ljubavi i mržnji ono je što nam je svima zajedničko. Verujem da smo svi braća i sestre i da su pohlepa i strah reakcije koje nam unižavaju dostojanstvo. Kad vidimo nepravdu, obavezni smo da se žalimo, pomognemo, upozorimo, bilo šta sve dok ne sedimo skrštenih ruku. U mom slučaju, to je da napišem stih, možda on nekome pomogne u teškom trenutku.

Da li vas je odrastanje u Severnoj Irskoj učinilo izloženim politici? Granica između dve Irske ponovo je vruće pitanje zbog bregzita.

Oh, da, veoma sam zainteresovan za politiku. Severna Irska je žrtva imperijalizma i svi smo na ovaj ili onaj način njime pogođeni. Pitanje granice je katastrofa. Ako Britanci to zabrljaju, kao što se čini da hoće, možda će pokrenuti ponovno ujedinjenje ostrva. Britansku vladu nije briga za Irsku, Severnu ili onu na jugu, ona je nekompetentna i arogantna. Rešenje za irske probleme mogu naći samo Irci i od suštinske je važnosti da različite frakcije na severu budu pomirljive i otvorene jedna prema drugoj. Bregzit nije dobar za Severnu Irsku, gde je većina ljudi i glasala protiv njega, ali, pošto su Britanci bili za bregzit, sad moramo i mi s njima, što je glupost.

Nakon nastupa u kraju gde je bluz rođen, Misisipiju, ima li još mesta na kojima bi za vas bilo posebno iskustvo da svirate?

Misisipi jeste posebno mesto, koje živi u našim srcima. Voleo bih da sviram u Čikagu i Detroitu jer su bluzerska i garažna scena iz tih gradova imale ogroman uticaj na mene.