Peach Kelli Pop (L.A., CA, U.S.A.)
Sreda, 21. maj – Beograd @ KC Grad | 21:00 – OTKAZANO ZBOG DANA ŽALOSTI!!
Četvrtak, 22. maj – Zagreb @ Močvara
Nazvati bend po Redd Kross pesmi dovoljno govori o žanru/žanrovima u kojima će se kretati muzički izraz same grupe. Ako se u obzir uzme da se zapravo radi o projektu bubnjarke White Wires (Going Gaga/Douchemaster i Dirtnap Records!!), onda nema sumnje da se ovde radi o pop i punk muzici.
Peach Kelli Pop nastali su kao eksperiment Allie Hanlon. Bila je to prilika da bubnjarka ustane sa stolice i oproba se u pisanju pesama što je Allie oduvek i želela. Pesme koje je stidljivo čuvala i krišom pisala još iz vremena dok je živela u Kanadi (Otava) dostigle su kritičan broj i bilo je vreme da se hrabro zakorači napred u takozvani solo projekat. Allie je svih 10 pesama za prvi album nazvan jednostavno „Peach Kelli Pop“ sama snimila, otpevala sve vokale i odsvirala sve instrumente na više različitih lokacija (podrumi, spavaće sobe…) u Otavi 2009. godine. Prvo izdanje ovog albuma pojavilo se za Going Gaga Records 2010. Kada je prvi tiraž bio rasprodat isti naslov se na vinilu i kaseti pojavio za još par etiketa, ali najvažnije je da su šefovi Burger Records (jedne od najuticajnijih nezavisnih izdavačkih kuća poslednjih par godina: Natural Child, La Luz, Apache…) oberučke prihvatili bend i uvrstili ga u svoj katalog.
Uz pomoć Burger Records Peach Kelli Pop sviraju širom SAD, Kanade i Evrope. Postava uvek varira od raspoloživosti muzičara, ali je poenta da se u većini slučajeva radi o all-girl ekipi obzirom da Allie svoju muziku doživljava apsolutno devojačkom.
2012. Allie Hanlon se seli u Los Angeles i vrlo brzo potom počinje da piše pesme za sledeći PKP album.
Prošle godine izlazi i druga ploča, takođe jednostavnog naziva – „Peach Kelli Pop #2“. Najpre za opskurnog austrijskog izdavača – Bachelor Records, a potom i za pomenuti Burger Records. Drugi album donosi i vidljiv napredak u odnosu na prvenac, pre svega u aranžmanima i produkciji. Tematski je nastavak prethodne ploče, pesme o ljubavi, gubitku i zabavi protkane su istom drskošću i ženstvenošću, ali imaju daleko brži ritam i dobrodošle zvuke distorzije. Na albumu sa 10 pesama mogu se čuti mnogi instrumenti, a trajanje od manje od 25 minuta potvrđuje da PKP i dalje pišu super zašećerene pop/punk hitove nakrcane lepim melodijama, umilnim ženskim vokalima i poletnim sviranjem kao na prvih par albuma The Ramones. Uostalom, Peach Kelli Pop ponajviše i liče na The Ramones, samo na jednu apsolutno žensku varijantu ove sjajne grupe. Otuda i česta upoređivanja PKP i japanskih Shonen Knife (ženski Ramones iz Osake!!).
Peach Kelli Pop su bend koji je u ovom trenutku izuzetno intrigantan. Dreamy-Pop nešto bržeg tempa (taman toliko da bi mu se mogao prikačiti sufiks „punk“!!), nežni devojački vokali, egzotični instrumenti poput ksilofona i ukulelea (uz sve gitare i bubnjeve neophodne da se snimi pop-punk pesma), nepretencioznost i spontanost čine projekat Allie Hanlon važnim svakome ko ozbiljnije prati američku indie scenu danas.
Februara ove godine „LA Weekly“ uvrštava Peach Kelli Pop na listu L.A.’s Top 10 Rising Female-Fronted Bands.
Peach Kelli Pop su od 25. aprila do 3. maja na turneji po Japanu odakle se ne vraćaju u Kaliforniju, već dolaze na tronedeljnu evropsku turneju u okviru koje će po prvi put da nastupe i u Beogradu. Koncert je planiran za sredu, 21. maja @ KC Grad, a karte su u pretprodaji na šanku KC Grad-a i u Pinball Wizard Records prodavnici. Pretprodajna cena karte je 400 dinara, a na dan koncerta – 500 dinara.
Official
PKP @ bandcamp
PKP @ Facebook
PKP @ last.fm
PKP @ Twitter
Video:
Poster:
John Paul Keith (Memphis, TN, U.S.A.)
Ponedeljak, 7. april – Zagreb @ Spunk
Sreda, 9. april – Niš @ Feedback
Četvrtak, 10. april – Novi Sad @ The Quarter
Petak, 11. april – Zaječar @ Omladinski centar
Subota, 12. april – Beograd @ Gun Club | Gosti: The LVCS | 22:00
Nedelja, 13. april – Pécs @ Trafik
John Paul Keith formirao je The One Four Fives par godina pošto se 2005. preselio u Memfis. Karijeru je započeo pred kraj srednje škole 90-tih u rodnom Noksvilu sa bendom Viceroys (V-Roys). Ubrzo su postali najuzbudljivija lokalna atrakcija i posle jednog koncerta u Nešvilu dobijaju ponudu da snime album za Stevea Earla i njegovu E-Squared Records. Mladom JP Keithu nije se dopala ideja da promene zvuk zarad prvog albuma i napušta bend. Odlazi u Nešvil, formira Nevers, snimaju ploču za Sire Records koja se iz ovih i onih razloga nikada nije pojavila u prodavnicama. Nedugo potom okuplja novu grupu – Stateside koja obljavljuje jedan album u Evropi i postaju prateći bend Ryana Adamsa pod imenom The Pink Hearts. Adams odlazi na turneju promovišući svoj album “Gold” povukavši sa sobom kompletnu postavu izuzev JP Keitha koji se, nakon par kratkih zadržavanja u Njujorku i Birmingemu u pokušaju da okupi novu postavu, na poziv sestre seli u Memfis gde započinje uspešnu karijeru studijskog i „živog“ muzičara.
Ispekavši zanat tezgareći po studijima i barovima sa raznim lokalnim muzičarima (da li je pominjanje njegove saradnje sa pokojnim Jimom Dickinsonom dovoljno?!), 2007. okuplja The One Four Fives, a već 2009. izlazi im fantastični debi „Spills And Thrills“ za renomiranog izdavača – Fat Possum Records/Big Legal Mess. Ploča može da nosi i naziv “Ubrzani kurs memfiskog rokenrola”. U tih 37 minuta i 12 pesama iz jedne u drugu klizite kroz žanrove karakteristične za ovaj grad: rockabilly, swamp-rock, soul, boogie-woogie, roots rock, country, a vozom upravlja doktor John Paul Keith uz asistenciju pratećih muzičara. Duh Sun Records studija još uvek pohodi Memfis, A ova ploča ga sadrži u svakoj svojoj rilni.
2011. John Paul Keith objavljuje drugi album pod nazivom „The Man That Time Forgot“, a ponovo za Fat Possum/Big Legal Mess. Iako sa njim na snimanju učestvuju svi pajtaši sa prethodnog izdanja ova ploča potpisana je samo njegovim imenom bez dodatka benda. Iz listom pozitivnih kritika jasno je da ovo nije slučajno – JP je izrastao u ozbiljnog autora, sve pesme su kompletno njegove, te i nije bilo potrebe da se dodaje naziv benda. Štaviše, JP u tom trenutku ima bar dve skupine muzičara sa kojima krstari Amerikom, a obzirom da je na dve evropske turneje bio sa rokenrol njuškama kakvi su Harlan T. Bobo i Jack Oblivian potpuno je razumljivo da sve buduće ploče nose samo njegovo ime.
U međuvremenu John Paul Keith započinje ozbiljnu saradnju sa Amy LaVere na projektu Motel Mirrors koji prošle godine rezultira briljantnim country mini albumom. Njihovi redovni nastupi u Memfisu i okolini kao i par američkih turneja potvrđuju kvalitet Motel Mirrors. Ipak za samog Keitha najbitnija je njegova solo karijera, a ona je u ovom trenutku u svom zenitu obzirom na odjek poslednjeg mu albuma „Memphis Circa 3AM“ (Big Legal Mess/Fat Possum, 2013). Ploču je snimio sa nedavno preminulim Rolandom Janesom u Sam Phillips Recording Service studiju u Memfisu. Roland Janes svirao je gitare u bezbroj poinirskih ostvarenja ranog rokenrola (bio je sešn gitarista Sun studija Sama Phillipsa i svirao na skoro svim ranim singlovima legendi kao što su npr. Jerry Lee Lewis i Billy Lee Riley), onda je tokom 60-tih bio producent, izdavač i vlasnik studija, da bi tokom 70-tih predavao tehniku snimanja, a od ranih 80-tih do smrti radio je u Sam Phillips Recording Service studiju snimajući bukvalno sve od The Cramps do Al Kapone-a. Album „Memphis Circa 3AM“ sniman je postepeno, pesma po pesma, praktično mesecima i sve to na old school način – na dvoinčne analogne trake. 12 pesama u 35 minuta i savršen presek JP Keitha kao autora i dijapazon žanrova: country, blues, power-pop, soul, rockabilly, sleazy boogie, garage rock… Sve se završava možda i najvećim hitom karijere – Baby We’re A Bad Idea!
Zbog cigarete u uglu usana zvali su ga Talični Tom, zbog cvikera, gitare i kristalno čistog glasa – novi Buddy Holly. Koliko god laskavo bilo poređenje sa rokenrol legendom, JP Keith danas je prepoznat kao talentovani autor perfektnog glasa i savršenog gitarskog umeća. Naizgled sasvim običan štreber sa južnjačkim akcentom i omalenog rasta, kada se popne na binu, opaše svog telekastera i odvrne potenciometar na Fender Twin-u JPK se pretvara u Mr. Hyde-a, a prvih nekoliko redova pada pokošeno frenetičnim gitarskim rafalima nalik na one kakve je ispaljivao Wilko Johnson iz Dr. Feelgood!
John Paul Keith sa pratećim bendom dolazi na četrdesetpetodnevnu evropsku turneju, a BAD MUSIC FOR BAD PEOPLE ima tu čast da im upriliči nekoliko koncerata u regionu.
Karte za beogradski koncert mogu da se kupe u prodavnici ploča Pinball Wizard Records (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal br. 15, tel.: 011/3348-664, radno vreme: 12-19h, subotom 11-16h) i u kafeu Šikarica (Skadarska 22). Pretprodajna cena karte je 1000 din, na ulazu u klub, neposredno pred nastup – 1200 din.
Official
JPK @ MySpace
JPK @ last.fm
JPK @ AllMusic
JPK @ Facebook
Interview
JPK Review of Memphis Circa 3AM
YouTube:
Poster beogradskog koncerta:
Recenzija zagrebačkog koncerta
Intervju
Recenzija niškog koncerta
Recenzija beogradskog koncerta
Video sa beogradskog koncerta:
Wovoka (Poland)
ponedeljak, 7. april – Beograd @ Atom (Cara Dušana 13) | 21:00
Oni koji su upoznati sa radom Raphaela Roginskog, bili su iznenađeni izlaskom debitantskog albuma sastava WOVOKA koji Raphael predvodi. Roginski je centralna figura moderne jevrejske muzike u Poljskoj i on je lider više klezmer sastava kao što su Shofar, Cukunft, Alte Zachen i Jemena. Bend je dobio ime po verskom vođi Severnog Paiute plemena, utemeljitelju pokreta Ghost Dance, takođe poznatom kao Jack Wilson. „Trees against sky”, album objavljen 2013. godine, počast je muzičkim tradicijama Severne Amerike, izgubljenim u rekama vremena.
Muzika koju izvodi Wovoka kombinuje ruralni blues i mantre indijanskih plemena u hipnotičkom ritmu, a na mističan način. Pesme su pune blues delova odsviranih na slide gitari, plemenskih ritmova i tvrdih rifova odsviranih na klavijaturama koje podsećaju na velikane rocka 70-tih (The Doors su sigurno jedni od njih) kao i neke alternativne izvođače iz kasnijeg doba kao što su 16 Horsepower.
Wovoka je prilično poljski All-Star ansambl sa Pawelom Szpurom (Hera, Cukunft) na bubnjevima, Ola Rzepka na klavijaturama (Alte Zachen, indie bend Drekoty), ali tu je pridošlica koja krade šou, potpuno nepoznata pevačica – Mewa Chabiera. Chabiera peva i vrišti i plače kroz pesme, kao istinska inkarnacija šaman proroka. Glas joj je jak, dubok, crn i pun strasti kako duhovno – verski, tako i telesno – seksualno. Wovoka muzika je bluesy, duhovna, hipnotička, trance, tribal, zavodljiva, psihodelična. Ili ćete se predati i plesati „Ghost Dance“ ili će vaša duša biti izgubljena za vas zauvek.
Beogradski koncert najavljen je za ponedeljak, 7. april @ Atom, Cara Dušana 13, 21:00. Karte po pretprodajnoj ceni (500 dinara): Pinball Wizard Records (TC EUROCENTAR, Makedonska 30, lokal br. 15). Na ulazu u klub – 700 dinara.
Linkovi:
Wovoka @ Facebook
Wovoka @ MySpace
Wovoka @ Soundcloud
Recenzija:
http://felthatreviews.blogspot.co.uk/2014/03/wovoka-trees-against-sky.html
YouTube:
Poster:
Mike Watt & The Missingmen (San Pedro, CA, U.S.A.)
Nedelja, 23. mart @ Gun Club | 20:00 | THIRD OPERA: Mike Watt & The Missingmen, Gues What (UK) + L’Oeillère (Belgium)
Mike Watt duže od četvrt veka važi za jednog od najvažnijih r’n’r basista. Početkom osamdesetih osnovao je punk bend Minutemen čiji dupli album „Double Nickels on the Dime“ (1984) danas spada među kultna izdanja nezavisnog roka. Minutemen su odličan primer kako spojiti umetnost i jednominutnu punk pesmu.
Nakon smrti pevača i Mikeovog najboljeg prijatelja D.Boonea, Watt raspušta Minutemen i osniva grupu fIREHOSE sa kojom je u periodu između 1986. i 1993. snimio pet albuma. Pod svojim imenom je snimio 4 albuma, od kojih je verovatno najpoznatiji „Ball-Hog or Tugboat?“ (1995) na kom je svirao krem tadašnje indie-rock scene. Tokom osamdesetih njegove ploče je objavljivala legendarna nezavisna etiketa SST (ista ona za koju su objavljivali Husker Du) da bi poslednje fIREHOSE ploče Watt snimio za „velikog“ izdavača – Columbia Records.
Iako retko snima solo albume, Mike je u poslednje dve decenije muzički aktivniji nego ikad. Na poziv Iggy Popa lično, stalni je basista benda The Stooges sa kojima je dva puta bio u Srbiji. Poslednjih dvadesetak godina Mike je sarađivao sa stotinama muzičara najrazličitijih profila: sa gitaristom Nelsom Clineom (nekada u Geraldine Fibbers, a sada u bendu Wilco) i bubnjarem Stephenom Perkinsom (Jane’s Addiction, Porno for Pyros) bavio se ekperimentalnom muzikom u bendu Banyan; nešto kasnije su Mike i Nels nastavili eksperiment uz Yuku Hondu (Cibo Matto); početkom ovog veka svirao je bas na turneiji J. Mascisa (Dinosaur Jr); već godinama je autor radijske emisije „The Watt From Pedro Show“ u kojoj sa klinačkim entuzijazmom pušta muziku starih i novih bendova sa svih strana sveta. Nije zgoreg pomenuti da je jedna od grupa koju je Watt puštao u emisiji i Disciplina kičme.
Wattov uticaj u savremenoj rok muzici je nemerljiv. Bendovi koji Minutemen i fIREHOSE navode kao glavni uticaj broje se u hiljadama. Među njima bio je i Kurt Cobain, članovi sastava Beastie Boys, Sonic Youth, Black Flag, REM, Pere Ubu, kao i bend Red Hot Chili Peppers. Ako se zagledate u omot njihove ploče „Blood Sugar Sex Magik“ videćete da je album posvećen upravo Wattu. Uostalom kada jedan od najkreativnijih rok basista Flea („Red Hot Chili Peppers“ ) izjavi da je „Mike Watt najsazlužniji čovek što ja danas sviram bas“ sve vam je jasno.
Iako ga vezuju pre svega za punk/noise svet, Mike Watt ne poznaje žanrovske granice. Garažni rock, free jazz, avangarda, noise, indie rock – među kojom god ekipom muzičara njegov nos namiriše iskrenost, tu je sa svojim basom.
U Beograd dolazi sa pratećim sastavom The Missingmen sa kojima je 2011. objavio solidno ocenjeni album „Hyphenated-man“ koji je njegova svojevrsna posveta bendu Minutemen, odnosnu D. Boonu. „Praktično, sve što radim je posvećeno D. Boonu. To je najbolji čovek koga sam ikad poznavao“ priča Watt o svom prijatelju u sjajnom dokumentarcu „We Jam Econo“. Samo na osnovu ovoga očigledno je Wattovo veliko srce, a slušajući njegovu muziku to je još očiglednije.
Mike Watt je toliko važan za istoriju nezavisnog roka, da postoje ljudi koji bi platili kartu samo da ga vide kako pije piće na bini. Znajući da će na bini umesto pića u ruci držati bas, a iza sebe imati usviran bend, očekujte da budete oduvani. Beograd dugo nije ugostio tako veliko ime iz savremene rok muzike i nema sumnje da će 23. mart 2014. ući u muzičku istoriju našeg glavnog grada.
Mike Watt & The Missingmen na evropskoj su turneji pod nazivom „Third Opera“ sa dva eksperimentalna sastava – L’Oeillère (Belgija) i Guess What (Velika Britanija). Karte po pretprodajnoj ceni (1200 din) možete da kupite u prodavnici ploča Pinball Wizard (TC EUROCENTAR, Makedonska 30, lokal br. 15) i kafeu Šikarica (Skadarska 22). Na ulazu u klub u nedelju 23. marta karta će koštati 1500 dinara.
Mike Watt @ Wikipedia
Mike Watt @ last.fm
The Missingmen @ Wikipedia
Mike Watt @ AllMusic
Mike Watt @ Facebook
Gueas What @ Catapulte Records
L’Oeillère @ BandCamp
YouTube:
Poster:
The Pussywarmers & Réka (Lugano, Switzerland)
Petak, 7. februar – Zagreb @ Vintage Industrial Bar
Subota, 8. februar – Split @ O’Hara
Nedelja, 9. februar – Knin @ Klub A3
Ponedeljak, 10. februar – Rijeka @ botel Marina
Utorak, 11. februar – Beograd @ Gun Club | 21:00
Sreda, 12. februar – Zemun @ MKC Kombinat | 21:00!!
Četvrtak, 13. februar – Novi Sad @ Babylon
Petak, 14. februar – Paraćin @ Galerija
Subota, 15. februar – Velenje @ eMCe Plac
The Pussywarmers formirani su u italijanskom delu Švajcarske pre osam godina. Prva dva albuma objavili su za vodeću evropsku garage etiketu Voodoo Rhythm Records („My Pussy Belongs To Daddy“ 2009. i „The Chronicles Of The Pussywarmers“ 2011.) i brojnim koncertima po kontinentu stekli poziciju najusviranijeg švajcarskog benda, ali i poziciju žive atrakcije koja se ne sme propustiti.
Njihov izuzetno autentični zvuk neobična je mešavina evropskih tradicija kao što su: tarantela, polka, valcer, vanevropskih poput calypso, swing i jazz u rasponu od dixielanda, džeza iz doba prohibicije dvadesetih godina prošlog veka, te Dope & Glory ere, ali i ne male doze patosa i „seče vena“ klezmer i istočnoevropske ciganske muzike i svi su žanrovi vešto upakovani u pobedničku garažnu egzekuciju. Instrumenti koje koriste The Pussywarmers (bendžo, harmonika, ukulele, kontrabas, tuba, trombon, marakas, madolina, gitare iz doba pre 2. svetskog rata…) gotovo da datiraju iz doba navedenih žanrova, kao i garderoba tj. scensko pojavljivanje ovog sastava.
Pre dve godine Réka Csiszér, talentovana i harizmatična cabaret/jazz umetnica priključuje se The Pussywarmers. Njen zaumni izgled, vanserijska frontwoman uloga i glas/stav na pola puta između Billie Holiday i Marlene Dietrich u nekoliko kraćih turneja potvrdili su „proširenje“ ekipe kao pun pogodak i mnogi su ih opisali kao evropsku verziju Squirrel Nut Zippers, odličnog američkog swing/jazz/blues benda koji predvodi uticajni Jimbo Mathus.
Početkom ove godine izlazi i novi, treći po redu album „I Saw Them Leaving“ za Wild Honey Records i bend menja naziv u The Pussywarmers & Réka. Radi se o sjajnoj melanholičnoj ploči na kojoj pored ranije pomenutih žanrova može prepoznati i dreamy-pop, izvesnu doza psychedelic pop-a, ali i primetan homage sastavu Velvet Underground.
Beogradski nastup The Pussywarmers & Réka planiran je za utorak, 11. februar u Gun Club-u (Miloša Pocerca 10) od 21:00. Cena karte je 500 dinara u pretprodaji (Pinball Wizard Records, TC “Eurocentar”, Makedonska 30, local 15) i 800 dinara na ulazu u klub, neposredno pred nastup.
Official
The Pussywarmers @ Facebook
The Pussywarmers @ Voodoo Rhythm Records
The Pussywarmers @ BandCamp
The Pussywarmers @ last.fm
YouTube:
Poster za beogradski koncert:
