Supersuckers intervju

EDDIE SPAGHETTI (SUPERSUCKERS)
Razgovarala: Katarina Samurović

Vaš prvi album izašao je za Sub Pop Records. Sijetl je ranih 90-ih bio jako uzbudljivo mesto za rokenrol i formirala se specifična scena. Međutim, kroz godine koje su usledile bendovima su u se autorskom smislu razdvojili putevi, a i sama etiketa se značajno promenila. Kako gledaš na taj period sa distance? Kako je bilo biti deo Sijetl scene?

Sjajno je biti mlad čovek u Sijetlu u to vreme. Odrastao sam u Tusonu (Tucson, Arizona) i preseliti se u Sijetl bilo je kao ona scena iz Čarobnjaka iz Oza, kada kuću usisa tornado, sve postane crno belo, a onda otvore vrata i sve je u boji. Tako je i meni bilo.

Kako je vreme prolazilo, počeli ste da inkorporirate sve više southern rock-a i outlaw country-a u vaš zvuk. Mnogim pankerima, od Jelloa Biafre do Scotta H. Birama desilo se slično, pa se tu nazire jedan poseban šablon. Šta po tvom mišljenju privlači pankere kantriju, bluzu i samim korenima rokenrola?

Mislim da svako ko je proveo onoliko vremena slušajući rokenrol koliko sam ga ja slušao na kraju će shvatiti da su u svojoj srži rok i kantri ista stvar. Volim taj zanat. Dopada mi se kako na jednostavan način možeš da preneseš neku ideju.

Supersuckers su prvi put razvalili Beograd 2007 godine. Osim što sala u kojoj ste svirali više ne postoji, i bend se iz korena promenio. Šta se dešavalo za ovih 11 godina?

Pa, mnogo toga se izdešavalo. Nema šanse da se setim svega. Izdali smo (još neke) sjajne ploče, ja sam dobio rak, bend je metamorfozirao u svoju najbolju postavu do sad. Bilo je to ludih 11 godina!

Svi smo napeto pratili tvoju borbu sa opakom bolešću i neviđeno nam je laknulo što si dobro. Kako ti sve izgleda posle toga i da li se nešto promenilo u tvom odnosu prema muzici?

Još uvek sam isti magarac kakav sam oduvek bio. Ali definitivno više cenim to što sam živ. Muzika je oduvek bila jedina stvar do koje mi je iskreno bilo stalo i to je još uvek tako.

Zdravstveno osiguranje je jedna od mračnih strana života muzičara u Americi. Koliko te je podržao sistem, a koliko prijatelji, porodica i fanovi? Znamo da je bilo i crowdfunding-a, i benefit svirki i izdanja…

Da. Ovde je osiguranje kurva. Posle milion istraženih opcija napokon sam uspeo da pronađem osiguranje koje će me zbrinuti. Fanovi su me takođe spasili jer su mi omogućili da prehranim porodicu dok nisam mogao da radim. To je bio najveći blagoslov bolesti – podrška od strane prijatelja i fanova je svakako bila zapanjujuća.

Kad smo kod podrške, stari Supersuckers prijatelji i saradnici među kojima su i bendovi Mudhoney i Zeke su se okupili i napravili kompilaciju i koncerte da bi ti skupili sredstva za lečenje. Kakav je to bio osećaj?

Neverovatan, naravno. Kao što sam rekao, bilo je zaista zapanjujuće. Bilo je to kao umiranje bez umiranja – čuješ sve što ljudi misle o tebi i to bude vrlo emotivno.

Da li si napustio život kakav opisuješ u Supersuckers evergreen hitovima poput Good Night For My Drinking?

Sada moram sve lagano, da. Često se ne vladam dobro, ali trudiću se da popravim to…

Kad smo kod toga, sa kojom vašom pesmom se sada lično najviše identifikuješ?

Imam novu pesmu koja se zove “The History Of Rock N Roll” koju baš volim. Tako se identifikujem sa njenim tekstom.

Postava Supersuckers-a prošla je kroz mnoge promene i sada deluje da ste se skrasili. Možeš li da u nekoliko rečenica predstaviš dva nova člana (Adonis Von Streicher – bubnjevi i “Metal” Marty Chandler – gitara)? Tebe dobro znamo 🙂

Obojica su iz istog kalupa. Totalno su profesionalci i majstori rokenrol zanata, obojica vole da su haj i obojica deluju skroz kul dok rade to što rade. Bend bukvalno nikada nije bio bolji.

Posle perioda kada ste imali sopstvenu etiketu, danas izdajete za Acetate Records. Šef Acetate je Rick Ballard, koji je svirao u psychobilly atrakciji Charley Horse. Vokal Charley Horse je Sean Wheeler (Šon Viler) čiji je matični bend Throw Rag… a Throw Rag je i matični bend vašeg bubnjara Von Streichera. Sve se isprepovezalo! Kalifornijska pustinjska rokenrol scena je nešto posebno divlje. Kako si se našao i snašao među “pustinjacima”?

Obožavam Ricka i obožavam Throw Rag i Seana Wheelera. Svi ti ljudi su vrhunski rokeri koji prepoznaju kvalitet kada ga čuju. Imamo sjajan odnos.

Sa kaubojskim šeširima, brkovima, bradama i testosteronskim gitarskim prženjem, Supersuckers definitivno baštine klasični rokenrol mačo imidž. Imam utisak da deo publike to doživljava kao predstavu, a da se deo ozbiljno identifikuje. Gde misliš da leži istina?

Ja ništa ne doživljavam mnogo ozbiljno. Samo mi se dopada kako izgleda kaubojski šešir, a bradu gajim da sakrijem svoju ružnu facu. Ha!

Poslednji album ste izdali 2015. godine. Da li uskoro možemo da očekujemo neko novo Supersuckers izdanje? Posle svega kroz šta ste prošli za ove tri godine, verujem da će novi album biti nešto za pamćenje…

Da. Novi album je gotov i izaći će na leto. Neverovatan je, naravno. Ali osim toga, mislim da je možda i nešto najbolje što smo do sada uradili.

Šta spremate beogradskoj publici i imate li nešto da im poručite pre nego što ih ošurite vašim pank-en-rolom?

Samo da ćemo da vam priredimo knock-down, drag-out, rock-n-roll party in the street. Obucite čist veš jer ćemo vas istresti iz pantalona!

Legendary Shack Shakers

Boogaloo petice: pet pitanja za Džej Di Vilksa (Legendary Shack Shakers)

Teško da postoji čovek koji je svojeručno na toliko polja uspeo da tako opsežno predstavi andergraund kulturu američkog Juga kao JD Wilkes. Muzičar, strip crtač, pisac, režiser, umesto da glavom bez obzira pobegne iz rodnog Kentakija na neko umetnički prefinjenije mesto, odlučuje da preuzme na sebe podvig redefinisanja kulture Juga.
Osnivanjem benda Legendary Shack Shakers, JD Wilkes uz pomoć drugih istomišljenika koji su odrastali u konzervativnim sredinama pod uticajem panka – recimo Slima Cessnu, Davida Eugenea Edwardsa, pa i (nekada) zlatno dete kantrija Hanka Williamsa III – u savršenoj oluji stvara potpuno novi muzički pravac – gotik amerikanu.
Pred nastup Legendary Shack Shakers-a kao krune drugog dana Bad Music Boogaloo festivala, kroz pet pitanja sa Džej-Dijem istražujemo lepote groteske, nijanse i misterije mitskog Juga, kao i sklonost industrije zabave ih zloupotrebljava.

Ti si umetnik sa mnogo talenata. Sav tvoj rad, bilo da se radi o vizuelnim umetnostima, muzici, književnosti ili filmu, odaje počast američkom Jugu. Kako se ta fascinacija razvila?

JD Wilkes: Mogao sam da se rodim bilo gde na Zemlji i mislim da bi jednako jako bio privučen istorijom i kulturom tog područja. Fasciniran sam misterijama svoje domovine i uvek mi je bila interesantnijea nego video igrice ili pop kultura. Ne razumem zašto se više ljudi ne oseća isto u vezi svog nasleđa i mesta odakle potiču.

Poslednjih godina, Jug je postao prilično popularna tema u okviru različitih umetnosti i industrija, uključujući i filmsku i TV industriju. Na pamet odmah padne prva sezona HBO-ove serije „True Detective“. Ali način na koji je tamo oslikan pomaže da se umnoži toliko (često morbidnih) stereotipa o Jugu i Južnjacima, poput filma „Oslobađanje“ (Deliverance) u svoje vreme. Gde je granica između Jugom inspirisane (mračne) umetnosti i eksploatacije Juga?

JDW: „Gotik“ kvaliteti se mogu pronaći bilo gde na Zemlji. Termin prosto označava „lepotu groteske“. Ipak, Holivud se nameračio baš na Jug i oslikava ga kao iskvarenu septičku jamu ljudi iz Klana i incestuoznih silovatelja.
U današnjim filmovima pucaju na „zle južnjake“ jer „dobrim momcima“ više nije dozvoljeno da pucaju na Indijance. Neko mora da bude negativac! Zato Holivud oslikava Jug kao paklenu jamu punu razvratnih gorštaka. Onda izvoze ovu netačnu sliku svetu i sve vas okreću protiv nas.
Lično, pokušavam da sprovedem „kontrolu štete“ priznajući neke od naših problema. Ipak, uvek pokušavam da tu pronađem i skrivenu lepotu. Mi Južnjaci nismo ništa monolitniji nego bilo koja druga velika demografska grupa. Kentakijanci nisu Floriđani. Melandženi nisu Kadžuni. Apalači nisu Delta. I dole je meltingpot. Ali pokušajte to da objasnite tekom holivudskom scenaristi koji pokušava da napravi dramu i zaradi koji dolar.

Čini se da tvoj novi roman „The Vine That Ate the South“ („Loza koja je pojela Jug“) ima empatičniji pristup…

JDW: Da, to je bila ideja: da se rasvetle i dobri i loši aspekti južnjačkog života i istorije; da se rastave kroz prikazivanje iznenađujućih ironija naše kulture. Da smo puni mana, raznovrsni i lepi isto kao i bilo koji drugi narod.

Tokom poslednje decenije, tvoj drugi projekat The Dirt Daubers je dobio na vidljivosti. On je drugačiji od Legendary Shack Shakers-a. Koji kreativni deo sebe si uložio u Dirt Daubers, a koji u Shack Shakers-e?

JDW: Dirt Daubers su se raspali, tako da sada istu tu energiju slivam u svoj solo projekat. Moj prvi album će izaći početkom sledeće godine za Fat Possum/Big Legal Mess Records. Radio sam sa članovima Squirrel Nut Zippers i veoma sam ponosan kako je ispalo.
Moji sporedni projekti mi pružaju kreativnu kontratežu u odnosu na direktni rokenrol Shack Shakers-a.

Na Bad Music Boogaloo festivalu, sa danom razlike deliš binu sa zvezdama tvog dokumentarca Seven Signs – Slim Cessna’s Auto Club i Scott H. Biram-om. Kako se osećaš u vezi ove sudbonosne koincidencije i da li imaš neka očekivanja od Beograda?

JDW: Sumnjam da je u pitanju slučajnost. Ova tri benda su pomogla da se stvori novi muziči pravac gotik amerikane… Pank-kantri-bluz verzija. I baš volim što delimo binu, ali nije iznenađenje. Preptostavljam da je naš beogradski promoter jedna pametnica. Jedva čekam da vas upoznam sve!

James Leg

Boogaloo petice: pet pitanja za Džejmsa Lega (James Leg)

Sa glasom hrapavijim od Tom Waitsovog i klavijaturama-orguljama koja su sušta suprotnost svoje crkvene inkarnacije, John Wesley Myers, ili ti James Leg, umesto da postane isti takav baptistički propovednik – postao je najluđi, najljući i najenergičniji rokenrol klavijaturista svog vremena. Proslavivši se u nezavisnim krugovima kao polovina dvojca Black Diamond Heavies, solira da bi se zabavio i nesumnjivo teži da publika oseti „nešto električno“.

James Leg nastupa prve večeri Bad Music Boogaloo festivala, 16. juna u Дорћол Platz-u, a pre toga u svom fenomenalnom maniru odgovara na „Boogaloo petice“.

Priča o tome kako si odlučio da posvetiš život rokenrolu je veoma interesantna. Jednog dana, kada si bio tinejdžer, propovednički revival šator je došao u tvoj kraj. Doneli su neke interesantne stvari sa sobom… Šta se dogodilo?

Pa, nikada pre nisam slušao bilo kakvu sekularnu muziku kada se taj šator smestio u našem gradu preko leta… Mislim da sam imao 15 godina. Jednog petka radili su rokenrol ekspoze. „Đavo dolazi po vašu decu kroz rokenrol“, otprilike. Pokazivali su omote albuma, puštali parčiće pesama, čitali tekstove… Te noći mi je pritisnut okidač, pokrenut nemir u meni. Počeo sam da spavam sa radiom pod jastukom, slušajući rokenrol stanicu. Odatle je sve krenulo nizbrdo (smeh).

Tvoj otac je baptistički propovednik i gajen si da i sam postaneš isto. Kada pogledaš unazad na to kako si dorastao, kako misliš da je uticalo na tvoj život, muziku i tvoju pojavu na bini?

Od ranih dana, viđao sam razne propovednike… Odrasle ljude u odelima i kravatama i sjajnim čizmama, kako popizde i podivljaju (sve „u Duhu“, naravno)… Pljuju, znoje se i viču za propovedaonicom. A ljudi u publici bivaju ganuti do suza, ili i sami viču „na jezicima“, ili čak trče po prostoriji. Osetio sam taj duh i još uvek tome težim. To zaista nije drugačije od dobrog rok šoua… Vernik koji okuplja druge vernike i pokušava da pridobije nevernike. Pitam se ponekad da li svi samo želimo da osetimo nešto električno.

Iako je bio uobičajen instrument na početku rokenrola i bluza, nedugo potom je klavir nepravedno odgurnut od strane električne gitare. Zašto si izabrao klavir kao svoje glavno oruđe?

Dok sam odrastao u očevoj crkvi i u crkvenoj školi gde sam išao, klavir je bio u skoro svakoj prostoriji, par orgulja takođe… A imali smo i klavir kod kuće u garaži. Često se dešavalo da mogu da budem sam u sobi sa klavirom tokom dugih vremenskih perioda. Nikada nisam bio mnogo u blizini gitara dok nisam počeo da sviram po bendovima u dvadesetim godinama. Ali do tada sam bio dovoljno dobar za klavijaturama i mogao sam da vidim da je rokenrol klavijaturista ipak nešto ređe nego rokenrol gitarista. Ali ne umem da uradim sve što bi hteo na klaviru još uvek, pa se nikada nisam osetio pozvanim da uzmem drugi instrument.

Jednom si izjavio da si započeo solo karijeru da bi mogao da budeš manje ozbiljan i da se više zezaš nego što možeš u Black Diamond Heavies. Toliko godina kasnije – da li je još uvek zabavno?

Sranje, jel’ sam to rekao? Da, dođavola da, i dalje se dobro zabavljam! Ne bih ovo radio da nije tako. Osećam se veoma blagoslovenim što mogu da putujem, rokam, da upoznajem ljude. Veoma je zahvalna svirka ovaj život.

Već si imao prilike da prodrmusaš Beograd i druge gradove u Srbiji svojim snažnim, sirovim glasom i žestokim klavirskim akordima. Pre nego što to opet uradiš, imaš li poruku za posetioce Bad Music Boogaloo-a?

Ovo zaista jeste jedan od mojih omiljenih delova sveta… Ponavljam to ljudima iznova i iznova. Jedva čekam da rokamo zajedno još jednom!

Death Valley Girls

Boogaloo petice: pet pitanja za Boni Blumgarden (Death Valley Girls)

Obučeni u crno, sa različitim simbolima nacrtanim na licima, Death Valley Girls podsećaju svet na mračnu stranu Kalifornije – meku bogatstva, materijalizma i elitizma, ali i kuću mračnih kultova i haluciogena, a sve sa psihodeličnim pustinjskim pejzažima u pozadini. Oni čuvaju plamen svojih slavnik rokenrol predaka Zapadne obale i ulivaju novi život kalifornijskoj subverzivnoj muzici prošlih vremena.

Death Valley Girls donose svoj pustinjski vreli vrisak i distorziju u Beograd druge večeri astupaju Bad Music Boogaloo festivala, u subotu 17. juna. Kroz pet pitanja istražujemo dolinu smrti, breme rokenrol nasleđa i kako je biti devojka za gitarom.

Osim što predstavlja ikonični pejzaž, Dolina smrti je takođe i moćan simbol. Kako vam je palo na pamet da ga iskoristite u imenu benda?

Death Valley Girls: Južna Kalifornija ima tako bogatu istoriju rokenrola, ali tu je i mračna strana te istorije, pa je ime benda i svetlo i mračno. U Dolini smrti gde ništa ne preživljava, „Devojke Doline“* su postale slika kalifornijskih devojaka. Sitaucija u Južnoj Kaliforniji postala je prilično mračna 1969. godine kada su odbegle tinejdž-ubice Čarlsa Mensona kampovale u Dolini smrti. U svojim stihovima Thurston Moore kaže „Ubićemo kalifornijske devojke“, a mislimo da je to u smislu smrti Kalifornije šezdesetih. Sonic Youth su sve podsetili na ovo osamdesetih u pesmi „Death Valley 69“. Još uvek je sve u LA-u sunčanje i surfovanje, ali tama će uvek biti tu.

Vaša muzika uspešno ikorporira mnoge elemente prošlosti. Izgleda da ljudi vole teksturu šezdesetih i sedamdesetih dodatu modernom roku. Da li je u pitanju nostalgija, ili nešto dublje i komplikovanije?

DVG: Sviramo muziku koju volimo da slušamo, a sticajem okolnosti to dosta zalazi u rokenrol 60ih i 70ih. Nostalgija je u redu, ali prepoznajemo da „čupanje“ iz prošlosti tera stvari da se kreću napred i drži ih svežim. Recimo, pank bendovi ’77. su u suštini svirali starinski rokenrol i dodatno nagazili gas. Bilo je to novo i uzbudljivo za tu generaciju iako nije bilo potpuno originalno, ali rokenrol i jeste mutiranje te vanzemaljske forme u nešto što možemo da nazovemo svojim. Volimo i mnogo savremenih bendova. Rokenrol je naša religija!

Rokenrol je već dugo ponosan na svoj mačizam. Sećam se intervjua sa Janom Hanter (Lower Dens) u kom ona iskreno priča o svemu što može da zadesi ženu iz rokenrol benda na turneji: tonci koji ne žele da pričaju sa tobom u vezi podešavanja opreme, već traže muškog člana benda; nečasne ponude domaćina, itd. Kao bend sa tri devojke i jednim tipom, koje je vaše iskustvo u vezi ove problematike i da li ste u proteklom vremenu primenile neke promene (na bolje ili na gore)?

DVG: Da citiramo našeg heroja Alicea Coopera: „We still have a long way to go“ u vezi ove teme. Ovde smo da se ujedinimo i da se dobro provedemo sa publikom, drugim bendom i klubom. Imali smo sjajna iskustva sa ljudima kojima rod nije bitan, ali ima i onih koji se osećaju ugroženim od strane devojaka sa gitarama. I dalje živimo u Mračnom dobu i ono što možemo da učinimo da se stvari promene jeste – da nastavimo da radimo to što radimo.

Vraćate se u Evropu po drugi put za šest meseci. U čemu smatrate da je tajna Evropine ljubavi prema vašem bendu i američkom rokenrolu uopšte?

DVG: Evropska publika izgleda dobro poznaje istoriju američkog roka i opskurniji američki bendovi poput Dead Moon i Gun Club su bili veoma srećni što su cenjeni ovde. Ne znamo u čemu je tajna, ali bio je naš san da idemo na tureju po Evropi i obožavamo da sviramo za evropsku publiku. Neki od prostora gde smo svirali su legendarni i ugostili su Cramps, Iggya, Ramones, Johnny Thundersa…
Za nas je rokenrol sloboda da živiš život kakav želiš, volim da putujemo i širimo reč.

Prvi put svirate u Srbiji druge večeri Bad Music Boogaloo-a i delite binu sa vašim ortacima sa etikete – The Shivas, a takođe i sa Legendary Shack Shakersima. Da li imate nadanja očekivanja ili nešto da kažete Beogradu unapred?

DVG: Radujemo se što ćemo prvi put svirati u Beogradu, očekujemo da ćemo se dobro zabaviti i želimo isto i svima ostalima! Veoma smo uzbuđeni što ćemo svirati sa našim najboljim ortacima The Shivas i pri put sa Shack Shakersima. Hvala vam!

*U originalu, „Valley Girls“ su klasni stereotip koji opisuje situirane i materijalistički orijentisane kalifornijske žene, koje karakteriše i govor kalifornijskim dijalektom (valleyspeak).

Scott H. Biram

Boogaloo petice: pet pitanja za Skota Bajrama (Scott H. Biram)

Nema one-man benda na svetu kao što je Scott H. Biram. Samo on i možda još par izvođača na svetu – recimo Bob Log III i John Scooley – mogu na takav način da iz jednog čoveka izvuku zvuk punokrvnog benda, podižući ideju samostalnog nastupa sa gitarom na potpuno novi nivo. Na koncertu Scott H. Birama, brojevi su nebitni zaista – on vas usisava u svoj vrtlog prljavog, gotovo šizoidnog, bluza. O čini nemoguće i miri beli treš i crni ponos.

Bluzer sa potkovičastih brkova kome metal i pank izbijaju iz podsvesti nastupa prve večeri Bad Music Boogaloo festivala. Odgovorio je na pet pitanja našeg festivalskog mini-intervju serijala gotovo neobično ljubazno za nekoga sa tako žustrom scenskom pojavom.

Ljudi ponekad nisu sigurni šta mogu da očekuju od one-man bendova, ali svako ko te je čuo uživo će reći da zvučiš kao čitav, visoko-energični bend. Kako ti to polazi za rukom?

Scott H. Biram: Nisam počeo solo karijeru kao one man band ali sam polako uvučen u to. Kada su se moji stari pank bend i bluegrass bend raspali pred kraj devedestih, i dalje sam želeo da sviram po rok klubovima i da idem na turneje. Imao sam akustične solo koncete sa strane od devdesetpete-šete. Morao sam da pronađem način da pojačam zvuk i energiju.
Na kraju sam dodao uradi-sam foot stomp board svojoj opremi i sproveo vokal kroz gitarsko pojačalo. Počeo sam da dodajem agresivnije pesme na kantri-bluz i hilbili stvari koje sam već radio. Mislim da i moja sirova scenska ličnost takođe doprinosi šouu.

Iako se igraš sa različitim žanrovima, moglo bi se reći da ti je zvuk prvenstveno baziran na bluzu. Da li osećaš neku vrstu odgovornosti što sviraš bluz u današnjem svetu, kada se neke podele (ponovo) javljaju i forsiraju?

SHB: Iako dosta sviram rok i a-la-kantri, sebe uglavnom smatram bluzerom. Ako to spaja ljude, to je sjajno. Uglavnom me zanima da održim muzički integritet i pokušavam da se držim podalje od „lažne“ muzike poput preproduciranog pop-kantrija i razblaženog izbeljenog bluza. Možda nisam bluz puritanac, ali se ni ne oblačim kao Blues Brothers i ne pravim se da sam neko ko nisam. Iznutra će pank i metal uvek uticati na mene.

Godine 2003. desila se ta neverovatna nesreća, kada si imao direktan sudar sa kamionom 18-otočkašem. Godinu dana posle toga, izdao si svoj ključni album The Dirty Old One Man Band, s kojim si počeo da izdaješ za Bloodshot Records. Na njemu se nalazi i pesma “I See The Light / What’s His Name?” koja je neverovatno katarzična uživo. Skoro deceniju i po kasnije, kakav ti je osvrt na sve to?

SHB: Više ne ne osvrćem mnogo na to. Davno je bilo. Ipak, uvek sam svestan da me noge konstantno bole. Nekako sam se navikao na to, izgleda.

Iako imaš imidž ruralnog barskog bluz pevača, zapravo imaš diplomu umetničkog koledža. Da li ti je to pomoglo kao muzičaru, ili je suprotno?

SHB: Ne bavim se vizuelnom umetnošću više, osim dizajnom majica uokviru mog merch-a. U poslednjih nekoliko godina, moj nekadašnji profesor crtanja sa koledža – Mark Todd – dizajnirao je omote mojih nekoliko poslednjih albuma. Postao mi je dobar prijatelj i mnogo podržava moju karijeru. Bio sam fan njegove umetnosti još od kad je uradio omot za Scratch Acid-ov album „The Greatest Gift“.

Nastup na Bad Music Boogaloo festivalu u petak 16. juna je tvoj drugi nastup u Beogradu. Delićeš binu sa Slim Cessna’s Auto Clubom i Jamesom Legom. Evo jednog klasika – imaš li poruku za publiku?

SHB: Obratite pažnju mamojepci! Prisustvovaćete nekim velikim nastupima! Sve ovo su moji stari prijatelji i biće to sjajno veče! Lično sam veoma srećan što se vraćam u Beograd jer ste se tako dobro pokazali prvi put kada sam dolazio.