Crime & The City Solution
Crime & the City Solution, kultni australijski post-pank sastav, odavno je poznat publici po svom autentičnom zvuku i nesvakidašnjim vokalnim izvedbama frontmena, Sajmona Bonija. Bend je tokom decenija prošao kroz nekoliko inkarnacija, pronalazeći uporište u gradovima širom sveta (Sidnej, Melburn, London, Berlin, Detroit). Pored Bonija, najduži staž u grupi ima njegova supruga, Bronvin Adams, violinistkinja i prateći vokal. Njih dvoje već dugi niz godina zajedničkim snagama oblikuju estetiku ovog uticajnog andergraund benda.
U okviru aktuelne akustične turneje, Crime & the City Solution posetiće i Beograd, gde će 1. decembra nastupiti u KC Gradu. Tim povodom razgovarali smo sa Bronvin Adams o njihovom novom albumu, kreativnom procesu, saradnji sa Vimom Vendersom, prijateljstvu sa Markom Laneganom, kao i mnogim drugim temama.
Razgovor vodio: Aleksa Vasiljević
Zdravo Bronvin, kako si? Crime & the City Solution uskoro kreće na akustičnu turneju kao trio. Šta vas je inspirisalo da ovog puta svirate akustično?
Želeli smo da sviramo pesme tako da tekstovi budu jasni, da reči dođu do izražaja. Bend je poznat po moćnom, slojevitom zvuku, ali smo sada želeli da stvorimo intimniju atmosferu. Akustični aranžmani zvuče prelepo, ali su pesme i dalje sirove, sa zanimljivim improvizacijama. Trudimo se da ostavimo snažan emotivni utisak.
Posle desetogodišnje pauze, bend je objavio novi album, the killer. Šta vas je navelo da se vratite muzici?
Bili smo u Australiji tokom pandemije i to uopšte nije bilo zabavno — karantin je bio izuzetno strog. Kada je sve prošlo, Sajmon je počeo da sanja o povratku muzici, pošto je dugo bio van cele priče. U tom trenutku je radio na doktoratu o događajima koji su prethodili ratu na Bliskom istoku početkom osamdesetih godina. Međutim, dok je pisao rad, mentori su mu se neprestano smenjivali; razboljevali su se, dobijali otkaze, selili se u inostranstvo… Na kraju je pomislio: ‘Možda je to neki znak.’ Nacrt svog doktorata iskoristio je kao osnovu za album, tako da su pesme proizašle iz toga.
Album ste snimili u Berlinu?
Tako je. U Evropu smo se preselili na brzinu, bez mnogo razmišljanja. Čim su letovi omogućeni, skupili smo sav novac koji smo imali i kupili karte za Berlin kako bismo pokrenuli bend. Snimanje je bilo haotično, iscrpljujuće i dugo. Ali sam ponosna na album, mislim da je bend odradio odličan posao. Bilo je sjajno raditi sa Martinom J. Filderom [producent]. Takođe, bilo je zanimljivo vratiti se u Berlin; na neki način smo napravili pun krug.
Kada bih birao omiljenu pesmu sa albuma, verovatno bih izabrao „Rivers of Blood”. Možeš li mi reći nešto više o toj pesmi?
Zapravo, prvu verziju pesme snimili smo sa Markom Laneganom, kod njega u studiju u Los Anđelesu. Pozvao nas je da dođemo i da snimimo nešto zajedno. Na mnogo načina, upravo je on bio taj koji nas je inspirisao da snimimo ovaj album. Zaista je želeo da to uradimo i pružao nam je ogromnu podršku — ugostio nas je i snimao sa nama, iako se pripremao za veliku turneju i imao gomilu drugih obaveza.
Još uvek imamo taj snimak, i ako se Šeli [udovica Marka Lanegana] složi, voleli bismo da ga objavimo jednog dana. Sajmon svira gitaru i peva, ja sviram violinu, dok Mark peva prateće vokale. Snimak je prelep — njihovi glasovi zajedno zvuče zaista neverovatno.
Drugi favorit mi je „Brave Hearted Woman”. Pesma ima i zanimljivih promena u ritmu i melodiji, a prisutni su i elementi elektronske muzike.
Da, želeli smo da ta pesma ima prizvuk klupske muzike. To je zapravo ljubavna pesma koju je Sajmon napisao za mene! Kroz celu pesmu refren ide ovako: ‘brave hearted woman of the 21st century‘, ali u jednom trenutku kaže ‘brave hearted woman of the 16th century‘. To je zbog toga što pesma govori o snažnoj ženi — ženi koja bi u 16. veku možda bila spaljena kao veštica, ali danas stoji ponosna i jaka. Takođe, pesma govori o trajnoj i dubokoj ljubavi, i svemu što ona nosi.
Kako se način pisanja pesama promenio u odnosu na rane dane benda?
Osim pesme koju smo uradili s Markom, sve pesme su nastale u Australiji. Osnovne aranžmane smo uradili zajedno sa Donaldom [Boldijem], gitaristom sa kojim smo svirali na prvoj turneji, pre nego što nam se Džoš [Marfi] pridružio. Kasnije smo uradili konačne verzije, zajedno sa celim bendom.
Sajmon sada piše melodije na akustičnoj gitari — gotovo da je sve pesme napisao sam. Ranije to nije radio; napisao bi samo vokalne linije, a Mik Harvi i Aleksander Hake bi gradili muziku oko toga.
Da, negde sam pročitao da su pesme tako nastajale u ranim danima. Zanimljiv pristup. Verovatno je zbog toga vaš zvuk tako upečatljiv i ljudi odmah prepoznaju da je to Crime.
Da li misliš da the killer i dalje zvuči kao Crime?
Definitivno. U poređenju sa ostatkom vašeg opusa the killer je smireniji, elegantniji album, ali i dalje zadržava taj prepoznatljivi Crime zvuk. Na primer, vaš prethodni album [American Twilight] je imao izraženiji rok zvuk, sa dominantnim gitarama i energičnijom atmosferom.
U pravu si, American Twilight je bio više orijentisan ka roku. To se desilo delimično i zbog toga što je album snimljen u Detroitu, a grad uvek govori kroz pesme. Trudimo se da nikada ne radimo istu stvar dva puta. Ne želimo da se ponavljamo, jer je to dosadno. Ipak, verujem da svi naši albumi imaju neku emocionalnu i intelektualnu nit koja ih povezuje.
Kada smo već kod Amerike, mogli bismo da se osvrnemo i na Sajmonove solo albume. Početkom devedesetih, nakon što se bend razišao, vas dvoje ste se preselili u Los Anđeles i on je objavio dva solo albuma. Ti albumi zvuče prilično drugačije u odnosu na Crime — primetni su uticaji folka i kantrija.
Sajmon je u tom periodu postao opsednut kantri muzikom koju uopšte nismo voleli kad smo bili mladi. Slušao je bendove koje smo mrzeli kao tinejdžeri (smeh). Po ceo dan je vrteo dve iste pesme Lynyrd Skynyrd-a: „Simple Man” i još jednu koje trenutno ne mogu da se setim. Potpuno ga je opčinio taj zvuk.
To je takođe bio prvi put da smo sarađivali sa američkim muzičarima. Bilo je to sasvim drugačije iskustvo, jer smo u Evropi uvek radili sa stilistima, a ne sa ljudima koji su više tehnički orijentisani. Zvali smo ih „profi” momci — muzičari koji su plaćeni po satu da bi svirali. U panku sviraš sa ljudima koje voliš, a ne zbog para. Za „profi” momke je to bio posao. Bilo je interesantno iskusiti razliku.
Nakon Amerike, ti i Sajmon ste nastavili da se selite po svetu. Živeli ste u ruralnim predelima Tajlanda i Papue Nove Gvineje. Šta vas je privuklo takvom načinu života?
Oboje smo nemirnog duha i zaista uživamo u promeni okruženja — novi običaji, drugačiji jezik, novi pogled na svet. Zaista se može mnogo naučiti iz takvih iskustava. Izuzetno je zanimljivo izaći iz svoje udobne, poznate svakodnevice, a pritom je i inspirativno. Uvek tragamo za avanturama.
Mislim da je to jedan od razloga zašto je naš brak opstao toliko dugo. Nikada nismo dozvolili da nam život postane rutina, već smo stalno zajedno gradili nove živote.
Mnogi su prvi put čuli za Crime & the City Solution zahvaljujući vašem pojavljivanju u filmu Nebo nad Berlinom. Kako ste završili u filmu?
Mislim da nas je Vim [Venders] jednostavno kontaktirao. Čuo je album [Room of Lights], svideo mu se, i onda nas je pitao da li bismo želeli da se pojavimo u filmu.
Došao je na našu svirku, upoznali smo se, i bio je sjajan! Bilo je zaista zanimljivo upoznati ga. Nije da smo bili bliski prijatelji, ali smo u tom periodu često odlazili kod njega na večere i redovno smo „visili” na setu.
U nekom trenutku, Vim je video jednu moju sliku i pitao me da naslikam nešto što bi poslužilo kao pozadina za scenu. Tako sam u roku od tri dana naslikala tri ogromne slike koje se mogu videti u kadru iza benda. Tada sam naučila da je moguće zaspati stojeći! Budila bih se kada bi mi četkice pale na pod.
Kada sam konačno završila, bila sam prekrivena tankim slojem plave boje i izgledala sam kao da sam mrtva. Odlučili da me ubace u kadar pored glavne glumice [Solveig Domartin] i rekli: „Završićemo kadar na mrtvoj devojci.” Vidim se na sekundu — sedim na podu i izgledam zaista iscrpljeno. Zbog toga su me prozvali „mrtva devojka”! (smeh)
Nastavili ste da sarađujete sa Vendersom i nakon Neba nad Berlinom.
Za njegov sledeći film [Do kraja sveta] smo napisali „The Adversary”. Rekao nam je da pokušamo da napišemo pesmu o tome gde vidimo sebe za pet godina. Zaista zanimljiva i inspirativna ideja. Mislim da je to zapravo rekao svim muzičarima koji su pisali za film!
U to vreme je u Berlinu živelo dosta australijskih muzičara. Kako je do toga došlo?
Da, bila je to prava australijska kolonija! (smeh)
Bili smo prijatelji sa The Birthday Party, tako da je „scena” već postojala u Australiji. Oni su se prvi preselili u London, a zatim i u Berlin, gde su upoznali Einstürzende Neubauten. Mi smo se preselili u Berlin nakon što smo otišli tamo da sviramo koncert i upoznali Kloi, Kanađanku koja je vodila prodavnicu odeće i ploča. Pitala nas je da ostanemo kod nje tokom leta i mi smo pristali, pošto nismo voleli London. Tako da smo se prvo uselili kod nje, a zatim našli svoj stan. Na kraju smo ostali u Berlinu oko pet godina.
Jedna od meni posebno dragih australijskih muzičarki koja je boravila u Berlinu u to vreme jeste Anita Lejn. Možeš li mi reći nešto više o njoj?
Anita je bila kao pet knjiga u jednoj! Bila je kao tornado! Bila je prava zvezda, izuzetno harizmatična i neverovatno lepa. Ljudi su je voleli, svi su se zaljubljivalji u nju. Takođe je bila i sjajna umetnica, ali nije bila stvorena za ovaj svet.
Držala sam govor na njenoj sahrani i… mislim da bi Anitu najbolje bilo opisati na sledeći način: Znaš priču o Đotu i savrševom krugu? Neko ga je jednom pitao da pokaže zašto je dobar i on je jednostavno nacrtao savršen krug slobodnom rukom. Anita bi uradila isto — nacrtala bi savršen krug u pesku na plaži, a onda bi naišao talas i odneo ga. To je bila Anita.
Veliki deo njenog stvaralaštva nije ugledao svetlost dana, jer ona jednostavno nije bila tip osobe koja bi organizovala izložbu i bavila se svim tim stvarima. Bila je vrlo privatna osoba.
Ti si svirala na njenom prvom albumu?
Da, i moram da kažem, Mik Harvi je zaista učinio svetu uslugu jer ju je naterao da snimi te pesme, to uopšte nije bio lak zadatak! (smeh)
Često smo odlazili u Hansa Tonstudio jer su mnogi naši prijatelji tamo snimali. Studio je bio zaista neverovatan. Anita je snimala tamo sa Mikom i on me je pitao da li želim da odsviram nešto na violini, a ja sam rekla: „Naravno!”
Hvala ti što si podelila to sa mnom! Za kraj imam tri kratka pitanja.
Slušam!
Ko ti je omiljeni izvođač trenutno?
Hmm, teško pitanje. Zapravo, ovih dana najviše slušam The Supremes, sjajan ženski pop bend iz šezdesetih!
Koju pesmu uvek pojačaš na maksimum?
“Anarchy in the UK” i, naravno, “It’s a Long Way to the Top (If You Wanna Rock ‘n’ Roll)” od AC/DC-a.
Bend koji zaslužuje da bude poznatiji?
Mi! (smeh)
Slažem se! Hvala ti puno na razgovoru, vidimo se uskoro!
Vidimo se!
Intervju sa Alexom Zhangom Hungtaiem (ex-Dirty Beaches)
Intervju sa Alexom Zhangom Hungtaiem (ex-Dirty Beaches) Alex Zhang Hungtai, kanadski umetnik tajvanskog porekla, nekada poznat pod imenom Dirty Beaches, nastupiće u petak, 3. marta u beogradskom KC Gradu. Uoči ovog koncerta, imala sam priliku da razgovaram sa Alexom o opasnim narativima, veštačkoj inteligenciji, značaju zajednice za nezavisnog muzičara, i samoći poslednjeg guštera na svetu.
SB: Bio si u Beogradu prvi i poslednji put 2012. godine kao Dirty Beaches, i napisao si pesmu „Belgrade“ koja je objavljena na tvom albumu „Drifters/Love is the Devil“ (2013). Planirao si da se vratiš u ovaj grad 2014. godine, ali je taj koncert, nažalost, otkazan iz privatnih razloga. Dosta toga se promenilo u poslednjih deset godina – živimo u potpuno drugačijem, pomalo distopičnom svetu. Gde si sada? Da li još uvek mnogo putuješ?
AZH: Trenutno živim u Njujorku i stvarno mi se sviđa ovde, ali je sve preskupo. Moram mnogo da radim kako bih mogao da ostanem ovde. Ne putujem toliko mnogo u poslednje vreme, a kada putujem, uglavnom je to zbog rada na filmu, ili posete porodici i prijateljima.
SB: Kako su sve ove promene (politika, socijalna previranja, pandemija, ratovi, recesija, uspon socijalnih medija, veštačka inteligencija, itd.) uticali na tvoj život i stvaralaštvo?
AZH: Mislim da su mnoge od ovih stvari uticale na nas već od našeg rođenja; nasleđujemo narative iz prošlih ratova, ne znajući prave uzroke, i ko je zaista imao koristi od tih ratova. Naša odgovornost je da učimo istoriju, i razrešavamo ove traume kako ih ne bismo preneli sledećoj generaciji. Dakle, u širem smislu, sve što se dešava sada, samo se nadovezuje na ono što se desilo ranije, dok mi pokušavamo da razumemo i razmrsimo ovaj haos. Veštačka inteligencija (AI) je druga tema. (smeh) Nisam još uvek toliko mnogo koristio ovu tehnologiju, osim osnovne aplikacije. Na primer, poster za moju evropsku turneju generisala je AI. Mnogi tvrde da će veštačka inteligencija lišiti umetnike mogućnosti da zarade za život, ali ja mislim da svaka nova tehnologija izaziva tu vrstu straha kod ljudi. Ako ništa drugo, mislim da će AI naterati umetnike da budu kreativniji i hrabriji. Uskoro će veštačka inteligencija usavršiti tehnike „kolažiranja“ i „kuriranja“; i potisnuće mnoge ljude koji se time bave. Mislim da je to dobra stvar; to će nas naterati da se više suočavamo sa sobom i postavljamo više pitanja. I kao odgovor na to, pojaviće se neki sledeći talas.
SB: Ukoliko su putovanja i nomadski način života odraz potrage za identitetom, da li činjenica da danas objavljuješ pod svojim pravim imenom (Alex Zhang Hungtai) sugeriše da si pronašao neke od odgovora za kojima si tragao godinama?
AZH: Da i ne. Mi fantaziramo i usvajamo ove jalove predstave o muževnosti, koje pronalazimo u filmovima i književnosti, ali konačno, one su psihološki arhetip; svako ima svoj. Shvatio sam da to nisam ja. Ali šta sam ja? Možda to više nije ni važno. Arhetipovi stižu do naše adolescentske svesti kada se plašimo da budemo NIŠTA. Ironija je ta da svi dolazimo iz „ničega”, a ovaj život nas priprema da ponovo postanemo “ništa”, dok svi pokušavamo da postanemo NEŠTO. Život je zabavan, zar ne?
SB: Ali postoji još jedan pseudonim pod kojim objavljuješ. Da li možeš da mi kažeš ime priče o poslednjem gušteru, koja je inspirisana Mišiminom književnošću? Šta radiš kad si Poslednji Gušter (Last Lizard)?
AZH: To je dobro pitanje. Zapravo, nisam uradio ništa osim što sam odsvirao nekoliko koncerata pod tim imenom. Ime je poteklo odavde: „Gušter se probudi i shvati da je poslednji živi gušter. Njegova porodica i prijatelji, svi su nestali. Oni koji mu nisu bili dragi, oni koji su ga maltretirali u školi, takođe su nestali. Gušter je potpuno sam. Nedostaju mu porodica i prijatelji. Čak i neprijatelji. Bolje je biti s neprijateljima nego biti sam. To je ono što je pomislio. Zureći u zalazak sunca, razmišlja „Koji je smisao života… ako nemam s kim da razgovaram? ”. Ali čak ni ta misao ne znači ništa… kad si poslednji gušter.” („Last Life in the Universe” (2003), film Pen-Ek Ratanaruanga) Prestao sam da koristim to ime, jer se priče ponekad obistine.
SB: Hajde da pričamo o tvojim muzičkim uzorima. Tvoj otac je kao buntovni tinejdžer slušao Elvisa Presleya, vozio motor i furao ikonični rokenrol stil. Na neki način, estetski i muzički, album „Badlands“ benda Dirty Beaches je posveta tvome ocu. Tokom svoje karijere, obradio si ili semplovao muziku umetnika kao što su The Ronettes, Les Rallizes Dénudés, Suicide, DNA, Link Wray, Françoise Hardy, Slim Harpo, The Stooges, itd. U intervjuima često navodiš album „When” Vincenta Galloa kao jedan od svojih omiljenih. Šta si još slušao kao tinejdžer, i šta slušaš danas?
AZH: Da, muzički uzori iz vremena Dirty Beaches bili su kao istraživanje, kao AI kolažiranje (smeh), jer nisam znao ko sam. Pokušavao sam nešto da konstruišem, ali glavni motiv bila je moja želja da komuniciram sa svojim ocem, sa kojim sam do njegove smrti bio u lošim odnosima. „Badlands” vidim kao neku vrstu ritualnog performansa sličnog alhemiji. U to vreme uopšte nisam bio svestan šta radim. Ali ti nesvesni delovi su uvek sa nama – to je ono odakle dolazimo: porodično/ kulturno/ istorijsko poreklo svesti. Od 1985. do 1999. slušao sam MTV muziku kao i svi ostali u mom razredu… Janet Jackson, 2Pac, Biggie, Mary J. Blige, Wu-Tang Clan, Deftones, The Strokes, itd. Pripadam generaciji kojoj su se ti muzički spotovi urezali u pamćenje. Klinci navučeni na TV sede na kauču, večeraju odvratnu američku TV hranu, podgrejanu u mikrotalasnoj, i gledaju MTV dok se ne komiraju ispred upaljenog televizora. U poslednje vreme nisam slušao mnogo nove muzike; čitajući otkrivam neku stariju. Poslednja dva albuma koja iznova slušam su “Underground Overlays from the Cistern Chapel” Stuarta Dempstera i “The Departing of a Dream” Lorena Connorsa.
SB: Ti si multiinstrumentalista. Kako si počeo da se baviš muzikom?
AZH: Vrišteći u nu metal bendu indonežanskih muslimana 1999. godine. Skačući goredole. Isplivala je sva ta represija. Bila su to zabavna vremena.
SB: Tvoja muzika je mešavina raznih žanrova, zapravo nadilazi žanrove kada se posmatra kao celina, od početka tvoje karijere pa do danas. Da li možeš da mi kažeš nešto više o svom stvaralačkom procesu?
AZH: U stvari, ranije Dirty Beaches stvari su slučajno ispale noise (https://alexzhanghungtai.bandcamp.com/album/chess-music-ep), tako što sam koristio veoma jeftinu opremu poput dinamičkih mikrofona iz RadioShack-a, koji koštaju 15 dolara, ili Akai mikrofona sa eBay-a, koje niko nije hteo jer su napravljeni od plastike, i proizvode mnogo mikrofonije i distorzije; jeftina pojačala, kasetofoni-rekorderi od 20 dolara… obožavao sam Stratocaster gitaru napravljenu u Meksiku, koju sam platio 100 dolara. Proces je sledeći: koristite ono što imate. Naučite kako da ovladate ograničenim resursima koji su vam na raspolaganju, i pustite mašti na volju. Kasnije sam prešao na laptopove i digitalni softver, ali i dalje volim da sviram akustične instrumente, i razmišljam o njima kao o boksu. Morate da trenirate koliko god možete, a onda, kao kod sportiste, vaš doživljaj vremena počinje da se menja. Praktikujući rigorozna ponavljanja tokom treninga, ulazite u „stanje protoka“, negde između hronološkog i beskonačnog vremena.
SB: Uvek čuvaš svoje master trake, naučio si to od Reja Čarlsa. Sa kakvim se izazovima suočavaš kao nezavisni muzičar?
AZH: Ponude koje sam odbio, nakon što je Dirty Beaches prestao da postoji, glasile su ovako: izdavačka kuća dobija vlasništvo nad polovinom mojih master traka iz celokupnog kataloga, i dobija polovinu autorskih prava, a meni isplaćuje nisku akontaciju. Da sam prihvatio bilo koju od ovih ponuda, zapravo ne bih preživeo. Bio bih sada na ulici. Umesto da govorimo o izazovima, hajde da pričamo o rešenju: NEZAVISNI MUZIČAR NE MOŽE SAM DA PREŽIVI. REŠENJE JE U ZAJEDNICI. Doprinesite svojoj zajednici kroz sisteme podrške, i zauzvrat, zajednica će podržati vas, pomoći će vam da nađete svirke i prijateljstva za ceo život. Kada je vašim prijateljima potrebna pomoć, pomozite im koliko god možete. Bez prijatelja ne bih preživeo.
SB: Na čemu trenutno radiš?
AZH: Trenutno radim na muzici za tajvanski film, kao i na snimanju trilogije albuma za moj solo projekat. Snimam dva dua sa mojom braćom – jedan sa Tashijem Dorjijem, a drugi sa Gabrielom Ferrandinijem u Lisabonu. Takođe, u junu ove godine, radiću na muzici za jedno berlinsko plesno pozorište. Tu su i porodične obaveze na Tajvanu ovog leta; zatim, tokom avgusta rezidencija u Montrealu sa mojim prijateljem Radwanom; i tu i tamo poneki nastup.
SB: Tvoju muziku doživljavam kao putopis, intimni dnevnik snova, niz beleški o potrazi za sobom, pokušaj da razumeš svoje nesvesno. Često istražuješ teme nostalgije, čežnje i nepripadanja, i ove teme su prisutne čak i kada nema teksta. Zašto su reči, ponekad čak i u naslovu, postale nepotrebne?
AZH: Reči nekada imaju takvu moć koja traje vekovima, ali takođe mogu da izgube svoje značenje kada se više ne identifikuješ sa njima. Osećao sam da su tekstovi Dirty Beaches doprinosili toj jalovoj mačističkoj kulturi obmanjujućih snova, i zato više ne želim da učestvujem u tome.
SB: Da li te glasovi unutrašnjeg kritičara i dalje progone dok stvaraš?
AZH: Da, uvek. Ali, dokle god završavam posao, sve je u redu.
SB: Na neki način, tvoja muzika uvek asocira na filmove, čak i kad nije napisana za njih. Vizuelna umetnost igra važnu ulogu u tvom radu (spotovi, omoti albuma, fotografije). Osim što si ljubitelj filma, ti si i reditelj i glumac. Možda će naše čitaoce interesovati da čuju nešto više o tvojoj saradnji sa Cristopherom Doyleom, omiljenim direktorom fotografije Wong Kar-waia, koji je snimio spot za tvoju pesmu „White Sand”.
AZH: Imao sam sreće da on snimi taj spot, ali razlog za to je bio jednostavan i nije imao nikakve veze sa mnom. Muzika je mogla da bude bilo šta i bilo čija. Režiserka i prelepa zvezda tog spota pitala me je da režira video za mene, i ja sam pristao. Kada mi je poslala material, rekla je „Chris i ja smo se zabavljali snimajući ovo”; mislim da su u tom trenutku bili u vezi, i tako je nastao taj spot. Doyle i Wong Kar-wai su moji tinejdžerski idoli; blagoslov je imati to iskustvo.
SB: Kad smo već kod filma, kako je došlo do tvoje saradnje sa Davidom Lynchom?
AZH: Vrlo zanimljivo, i to se desilo slučajno. David me je pozvao da sviram u njegovom klubu „Silencio” u Parizu. Nakon svirke, ostao sam u kontaktu sa Deanom Hurleyom, koji je poslednjih deset godina bio Davidov dizajner zvuka. Dean i ja smo postali prijatelji. Kada sam se preselio u Los Anđeles, Dean i ja smo odlazili u diner restorane na sendviče da bismo ćaskali, a povremeno smo džemovali u Davidovom studiju na Mulholland Driveu. Jednog dana, Dean me je pozvao da nahujem saksofon za neki misteriozni TV šou. Odvezao sam se tamo, snimio saksofon, pojeo nekoliko krofni i popio kafu sa Rileyem i Deanom. Pomenuli su da će pokušati da ubede Davida da uzme našu pesmu za novu sezonu serije „Twin Peaks”. Prošlo je godinu dana, i ja sam zaboravio na to, sve dok me Dean nije pozvao i pitao „Hej, da li želiš da se pojaviš u seriji?”. Linč je još jedan heroj mog detinjstva, i veoma sam zahvalan Deanu i Rileyu na ukazanoj prilici.
SB: Šta si poslednje gledao i čitao?
AZH: Moja devojka i ja gledamo TV seriju „The Last of Us”. „Černobilj” je, takođe, bio odličan. Trenutno čitam „Čoveka praznih šaka” Ursule Le Guin.
SB: I za sam kraj, šta bi želeo da poručiš ljudskim bićima koja žive u 21. veku?
AZH: Možemo svi da se pretvaramo da smo neko drugi, sve dok se ne vratimo na staro pitanje – ko sam ja? I verovatno nećeš saznati, čak ni kada umreš, ali proces koji vodi ka tom trenutku je sve što imaš. Razgovor je vodila Sara Bujak, DJ Baby Fang i saradnica nezavisne koncertne agencije Bad Music For Bad People.
Munly J. Munly intervju
Munly J. Munly – intervju pred beograski koncert Munly & The Lupercalians
Munly J. Munly je već par decenija jedna od najintrigatnijih ličnosti američke muzičke underground scene i jedna od ključnih figura scene poznate kao Denver Sound, koja je izrodila imena kao što su 16 Horsepower, Wovenhand, DeVotchKa, Tarantella, kao i Slim Cessna’s Auto Club – Munlyjev matični bend.
Sa sigurnošću se može reći da su njegovi muzička dela, solo i sa bendovima Slim Cessna’s Auto Club i DBUK – ako se uopšte smeju nespretno žanrovski definisati – potpuno jedinstveni oblik američkog dark folka ili gotik amerikane, sa primesama raznorodnih elemenata od gospela, preko post-panka, do plemenske muzike. Ipak, Munlyjevo delo je više od dobre svirke. Kao pisac, Munly je stvorio čitav mitski svet oslikan u njegovoj prozi – njegovu Luperikaliju. Međutim, ove priče itekako žive van knjiga – zapravo, one čine jezgro i suštinu svih pesama Munly & The Lupercalians, kao i njegovih prethodnih radova solo i sa bendom Munly & The Lee Lewis Harlots.
Pred koncert u Beogradu okviru turneje na kojoj prikazuju svet Luperkalije i poslednji album ‘Kinnery of Lupercalia – Undelivered Legion’, imali smo zanimljivu prepisku sa Munlyjem o njegovim delima i svetovima. Želeći da saznamo neke detalje, možda smo bili i previše radoznali i uznemirili duhove Luperkalije…
Vaš fantastični novi LP ‘Kinnery Of Lupercalia – Undelivered Legion’ veoma je slojevit. Ceo album deluje da je o pojedinačnim likovima, i svaka pesma kao da priča nečiju priču. Ko su oni? Kakve su njihove namere prema slušaocu.
Munly: Drago mi je ako je jasno da album ima više od jednog sloja. Neki ljudi mogu da pruže samo ograničenu količinu truda da razumeju nečije delo. Ako neko želi da sluša samo bubnjeve, kompjutere, i melodije… Nadam se da pružamo taj inicijalni sloj. Ipak, ako neko želi da investira malo više vremena i napora, onda se nadam da takođe pružamo i zanimljiv, gnusan, privlačan, tužan tužan svet ispod.
Da, svaka pesma je iz perspektive nekog od likova. Od Ahmena – neostvarenog božanstva – do Strahozveri (Scarebeast)– koji se pojavljuje duž cele Zemlje i poslednji put je viđen na albumu Petr & The Wulf gde se pojavio kao Strahovuk (Scarewulf). Šta su njihove namere prema slušaocima? Prvo, iznenadio bih se da uopšte postoje neki slušaoci. Da li oni mogu da uopšte budu svesni slušaoca? Izvucite sopstvene zaključke. Ako čitalac pogleda mapu na početku knjige (‘Confessions To Scare…’, autor Munly J. Munly, prim. ur.), videćete da oni bukvalno žive kao u kutuji. Da li su sami sebe tu postavili, da li žele da ostanu ili pobegnu? Da li su uopšte svesni bilo čega? Da li je fer koristiti ih i ne gledati na njih kao individue? Možda ima nekih koji su prosvetljeniji, i nekih koji su…
Priče na ranijim Munly albumima su bile uglavnom “o dobrim ljudima seoskog ubeđenja” (stih iz pesme A Song That Rebecca Calls ‘That Bird Cage Song’, prim. ur.). Vremenom, na površinu su izbili pojedinačni karakteri. Kako se to dogodilo?
Munly: Mnogi od njih su sa nama od početka. Pre prvog albuma izašao nam je singl – to me podseti, emitovan je u Melrose Placeu – i taj lik je oduvek bio Luperikalijanac. Još jednom se pojavljuje, ali ovog puta dozvoljeno mu je da ispriča sopstvenu verziju svojih dela ili da se ili odbrani ili… će da raste. On je deo ‘Toombs Legion’ i ispričaće svoju priču na DBUK albumu. Dumbsovi su takođe članovi Luperikalije, Jacob Dumb se već pojavio… Negde? Sve mi se meša u glavi, tako da znam gde su i gde su bili, ali ponekad ne znam šta je učinjeno dostupnim ljudima da čuju. Originalna priča Haggie Henne već je ispričana, iako samo u knjigama. Već ima pesmu, koju izvodimo ponovo uživo.
(Ponekad rečenica jednostavno ne može da se zaustvi, valja se dalje i prevrće se preko sebe i govoriš svojim prstima da prestanu, ali oni samo nastavjalju i razmišljaš, Za ime sveta, da li neko čita čitav odgovor, šta ako samo nastavim da kucam?)
Kroz pesme deluje da ima mnogo borbe za moć između likova. Da li je to odraz onoga što vidimo u društvu, ili individualnih ljudskih borbi?
Munly: Nažalost ne možete imati jedno bez drugo. Pojedinci stalno imaju blesavu potrebu za kongregacijom. Tako se pojedinačne borbe vremenom manifestuju u nešto još veće i složenije, preterano. Teško je videti šta se dešava danas u svetu i samo posmatrati, biti apatični posmatrač. Šta je moja uloga kao preko-privilegovanog belog muškarca? Koja je uloga likova? Da li je to potpuna mašta, bez uticaja? Ne mogu se složiti s tim. Mogu da govorim samo u svoje ime, ali na mene utiče sve što susrećem: pozitivno, negativno. U Luperkaliji ima prepotentnih belih muškaraca, nekih koji nisu učinili ništa osim sopstvenog rođenja da bi zaslužili svoj položaj. Ako urade nešto podlo u Zemlji, nadam se da bi drugi karakter imao petlje da se bori protiv poznatog zla. Kao što se nadam da može da se desi u našem globalnom društvu. Sećam se da je Jello (Biafra, Dead Kennedys/Alternative Tentacles Records, prim. ur.) držao jedan svoj “govor” pre nastupa Slim Cessna’s Auto Club-a. Svakako, njegova poruka ima neke zanimljive poente, ali on se takođe obraća njegovoj i našoj publici – koja naginje ka umetnosti i ulevo – i čovek ne može da se otme utisku da misle da je dovoljno da likuju na prigodne fraze. Da li je vreme da treba da odemo u “lavlju jazbinu” i tamo prikažemo svoju umetnost? Nadam se da bih bio zadovoljan da se žrtvujem ako bi to pomoglo drugima, kao što se nadam da bi i ovi likovi uradili jednog dana.
Svet Luperkalije deluje kao mesto u nedefinisanom, univerzalnom vremenu. Ipak, rustičnu atmosferu južnjačke gotike teško je poreći. Koliko su važni mitologija, istorija i religije u vašem stvaralaštvu i čitavom reativnom procesu?
Munly: Prilično važne.
Takođe, ima mnogo aluzija i referenci na različita stvorenja, stvarna i nestvarna. Kako se kao umetnik odnosite prema svetu prirode?
Munly: Od početka, samu Zemlju (The Land) sam uvek uključivao kao lika. Zapravo, nikada nisam prepoznao da bi to bilo viđeno na neki drugačiji način, pa pretpostavljam da je bolje da prihvatim da neka osoba može da vidi nadrealnu prirodu zveri, zemlje, drveća. Po mojoj zamisli, nikada nisu bili nestvarni, nadrealni. Sve i svja je prilično živo. Sama Zemlja se od strane nekih može protumačiti kao Bog.
Zapravo, odgovori na neka od ovih pitanja nalazi se u knjizi Petr & The Wulf. Stanovnici su bili deo Zemlje pre nego što su sadašnji Luperkalijanci nastupili. Kao što sam spomenuo, Zemlja igra tako veliku ulogu u njihovim životima, zatvarajući ih sa Tri Planine, Morem, Lutanjem, i Vučijom (Wulfovom) šumom. Da li ih ova kutija pušta da uživaju u svom izolacionizmu, uz amneziju prema istoriji? Razočaranje može biti najefikasnija sila promene. Ipak, neki su zadovoljni na svom mestu. A neki su previše tvrdoglavi da bi čak i razmotrili da su u nepovoljnoj situaciji.
Većina članova benda The Lupercalians su i stalni članovi Slim Cessna’s Auto Club-a. Kako ide menjanje uloga? Može i neka zabavna ili ne-tako-zabavna priča koja to ilustruje.
Munly: Nema priča. Bendovi koji pričaju priče o prošlosti žive od nostalgije. Biti nostalgičan je kancerozan način života. Uvek želimo da pišemo nove priče.
Vaši nastupi su izuzetni i specifični, a većina članova benda nosi različite maske. Kako je vaš vizuelni identitet povezan sa pričama na albumima i da li takva veza uopšte postoji?
Munly: Istini za volju, niko ne može da izdrži da svira sa mnom duže od mesec dana, moram da menjam ljude. Maske mi omogućavaju da sakrijem svoje nedostatke kao frontmena i da se pravim da imam nepokolebljivu grupu ljudi koja se klanja svakoj mojoj reči. To mi omogućuje i dobijem pažnju koja bi sva trebalo da bude moja i ničija druga jer bi uvek trebalo da sam ja taj koji dobija pažnju jer sam očito veoma zahtevan i imam stomak da nazovem bend po sebi jer mi treba ta pažnja. Kada ne bih morao da budem u bendu sa sobom, ja bih takođe dao otkaz. Ili možda njegovi članovi ne žele da imaju nikakve veze sa mojom maleknošću? O… nastavljam da ne odgovaram na vaša pitanja kako treba. Ne, neću vam povezati tačkice, to je deo vašeg domaćeg za koji ste se prijavili kada ste se prevarili da počnete da nas slušate.
Prvo izdanje tvoje prethodne knjige, ‘Confessions To Scare…’, rasprodalo se gotovo momentalno. Tvoje priče su osnovna građa tvoje umetnosti, u to nema sumnje. Ipak, muzika je ta koja oživljava priče i stvara živu stvar, magiju. Da li je pravljenje soundrtracka za tvoj svet teže od stvaranja samog sveta?
Munly: Ne. Ništa od toga za mene nema osećaj “posla”. Disciplinovan sam po pitanju rada, ali nije naporno. Dan mi je isplaniran do minuta, od vežbanja do pisanja ili proba, čiščenja, brige o našim mačkama. To je uvek sa mnom i nikada mi nije bilo teško da primenim svoju maštu. Što svakako može biti i moja slabost. Odrastao sam privilegovano i nikada nisam morao da prevazilazim istinske prepreke u životu. Zato moram da pišem o izmišljenom domenu. Ako bih pisao šta sam živeo, verujem da bi to bilo mnogo teže od samog sveta. Priče o gojaznoj srednjeklasnoj omladini vervatno bi bile banalne. Evo sada, na primer, morao sam da upotrebim reč “banalno”.
Prilično si povučena osoba, pritom sa posvećenom i radoznalom bazom fanova. Kako se nosiš sa tim i pronalaziš ravnotežu? Mnogi talentovani ljudi ne dele sa svetom svoju kreativnost jer su introvertni i preferiraju privatnost i anonimnost. Da li umetnost mora da bude viđena, izneta na svetlost dana (ili binskih refletkora) da bi bila stvarna?
Munly: Da li sam ja povučen? Stojim na bini i očekujem od ljudi da budu tihi i slušaju me kako kukam. Ne verujem da sam ikada tvrdio da sam povučen. A svakoga ko želi da vam kaže šta je treba uzeti sa oprezom: nekoga ko želi da vam kaže da je dobra osoba, nekoga ko želi da vam kaže da je on glavni. Predlažem da izbegavate ovakve ljude. Ako neko ima potrebu da vam kaže da je introvertan, pa, preferiram da ljude procenjujem po delima. Istina je da su nekada drugi davali intervjue umesto mene, ali menadžer je rekao da tako više ne može. Možda zato ljudi imaju taj utisak. Neću reći da nisu u pravu, njihovo je da sude. Da, imamo neke posvećene – rekao bih preterano revnosne – fanove. Kako izlazim na kraj? Ne moram da “izlazim na kraj”. To nije poteškoća. Ako je imati preterano željne fanove glavni problem u vašem životu, onda… Laska to što bi bilo ko želeo da dopusti meni da im pomognem da pobegnu od nevolja svog stvarnog života. Ako možemo za trenutak da olakšamo probleme sa kojima se suočavaju kroz tegobe svojih života.
Ali da, voleo bih da su umetnici anonimni… Ili da im je dozvoljeno da to budu. Ne razumem neprikladna priznanja koja se pripisuju glumcima, muzičarima, sportistima. A projekcija koju autor dobija kada se osobine njegovih likova porede sa njegovim sopstvenim… nespretna je. Čak i kada autor pravi jednako smotanu poentu u svom radu. Nikada nisam verovao da su Dostojevski ili Nabokov zapravo “R.” ili “H.H.”
Navedi nam najčudniju ili najlepšu stvar koja se desila na u vezi vaših nastupa uživo.
Munly: To tretiram kao ličnu stvar između mene/nas i kog god člana publike koji je doživeo poseban trenutak na nekom od naših nastupa. Kada bih svima ispričao, to onda uklanja nešto sjaja sa jedinstvene situacije te osobe. Možda je ovo pitanje bolje prepustiti internetu, otvoreno pitanje na koje nema tačnog ili pogrešnog odgovora; priča pojedinca je dobrodošla. Internet ne bi trebalo da bude mesto gde se pišu činjenice koje možda jesu, a možda nisu tačne.
Da se vratimo na album. “Undelivered Legion” je prvi u okviru trilogije ‘Kinnery of Lupercalia’. Šta će doneti naredni albumi – i nastavak priče o Luperkaliji?
Munly: Ja – Magarac koji je nazvao bend po sebi – upravo sam izdao Undelivered Legion, Slim Cessna’s Auto Club će predstaviti burni Buell Legion, a DBUK će pričati priče Toombs Legion. Petr & The Wulf će se nadam se jednog dana pojaviti kao predistorija Luperkalije. To jest, ako išta budem mogao da radim od ovolikih pitanja i pitanja u pitanjima. Zar ne znate da sam ekstremno rezervisana osoba, kako se usuđujete da me pitate bilo šta. Ja sam Rok Zvezda… Sinonim za Magarca.
Za kraj, egzistencijalno pitanje. Svet kao da se zaglavio u trajnoj krizi – društvenoj, ekološkoj, političkoj. Da li je Lupercalia eskapizam, ili nudi šifrovane poruke za razumevanje, navigovanje, i preživljavanje stvarnog sveta?
Munly: Nadam se da je rad dovoljno kvalitetan da ne moram da crtam svoje namere. Da li je “Mobi Dik” bio alegorija? Ako ljudima možemo da pružimo način da pobegnu od onoga što se dešava, pa… Svakako lepo je čuti da možemo ljudima da omogućimo mali predah, to mi je najveća snaga i nadam se da ću je iskoristiti u punoj moći. Ipak, da li je ispravno dopustiti ljudima da pobegnu? Pa, donekle. Onda se nadam da će pristojni ljudi sveta razumeti da postoji bitka koja treba da se bije. Nadam se da moj primer ne govori ljudima put, nego ga pokazuje.
The Hooten Hallers intervju
Gotovo od početka 21. veka, sirovi blues dvojci napravili su senzaciju na nezavisnoj američkoj muzičkoj sceni. Etikete kao što su Alive Records i Fat Possum Records iznedrile su mnoge komboe koji su osvežili pogled na bluz kao formu, kombinujući ga sa garažom, pankom i drugim rokenrol žanrovima.
I dok su The Black Keys otišli korak dalje i napravili solidan komercijalni uspeh poprimivši više pop obličije, drugi bendovi, poput srpskoj publici poznatih Left Lane Cruiser, nastavili su da razvijaju beskompromisnije, prljave forme garažnog bluza.
Jedan od trenutno najzanimljivijih bendova koji unosi nove forme, melodije, pa čak i instrumente u žanr bez gubljenja oštrice svakako su The Hooten Hallers. Dvojac iz Misurija, koji čine John Randall i Andy Rehm, je posle oko sedam godina kombo prženja 2014. osvežio svoj zvuk dodatkom bariton/bas saksofona koji svira Kellie Everett.
Kao trio, 2017. godine izdali su deseto izdanje, a prvi studijski self-titled album – The Hooten Hallers. Njegov garage-blues začinjen saksofonom je oduševio kako kritičare, tako i rokenrol fanove.
Pred njihov nastup druge večeri Bad Music Boogaloo-a 15. juna, Keli nam je ljubazno odgovorila na nekoliko pitanja i malo rasvetlila šta se sve odigralo pod haubom The Hooten Hallers tokom ovih godina.
Vaš prošlogodošnji self-titled album dobio je sjajne kritike, a takođe je vrlo dobro primljen od strane andergraund rokernol i bluz publike u Srbiji. Šta mislite da ga je učinilo tako posebnim?
Bio je to naša prva saradnja u obliku tria, pa mislim da album beleži evoluciju benda kako što se tiče pisanja pesama, kao i soničnog zanatstva.
Zašto ste običaj da se album nazove po bendu “iskoristili” tek tako kasno u karijeri?
Delovalo je prirodno da ga tako nazovemo, delimično zbog proslave desetogodišnjice postojanja The Hooten Hallers, a delimično zbog toga što nas je album odveo u novom pravcu.
Kad smo kod posebnosti, usna harmonika je instrument koji se tipično vezuje za bluz. S druge strane, vi koristite saksofon. Kako ste došli nanideju da tako “prekršite pravila” na neki način?
Da upotrebim saksofon kao bas insturment inspirisala me je legenda hot jazz-a iz 1920-ih, Adrian Rollini. Ispalo je da jako dobro funkcioniše u bluz i rokenrol kontekstu. Endi i Džon su rano odlučili da ne žele standardnog basistu, pa se mogućnost saksofona da proizvede bas liniju i melodiju prirodno uklopila u zamisao.
S obzirom na poreklo i istoriju, da li misliš da bluz muzika – posebno nezavisna, sirova sorta – uspeva da ujedini ljudi i zaceli veštačke podele – socijalne, rasne i druge?
Bluz je uvek bio muzika siromašnih i radničke klase, pa mislim da pomaže da se stvori zajednica među ljudima kojima je teško. Obraća se ljudskom duhu, pa tako zaobilazi socijalne konstrukte i rasne podele, a svakako se nadam da pruža utehu ili beg obespravljenima i poraženima.
Ovo će vam biti prvi put da svirate u Srbiji i ovom delu Evrope uopšte. Da li imate neka nadanja ili očekivanja, ili možda poruku za Bad Music Boogaloo publiku?
Baš smo uzbuđeni što ćemo biti u Srbiji prvi put i nadamo se da ćemo upoznati nove prijatelje i napraviti baš dobru žurku na Bad Music Boogaloo-u!
The BellRays intervju
Kalifornijski garažni rock’n’soul sastav The BellRays već 28 godina kroz pržeći gitarski zvuk Boba Venuma i ubojiti glas Lise Kekole neguju beskompromisnu strast prema muzici i životu. Oni skladno spajaju “crno” i “belo” rokenrol nasleđe, a novi album imena Punk Funk Rock Soul dobro oslikava o kakvom se koktelu radi. The BellRays donose najbolje od svih tih svetova.
Međutim, ne dajte da vas ovi nevešti pokušaji definisanja zbune, jer The BellRays nisu nikakav dobro osmišljeni proizvod. Buntovni i svoji, često otvoreno odbijaju da definišu svoj zvuk, i pozivaju publiku da, umesto da se gubi u ispraznim kategorizacijama – jednostavno dođe, čuje ih i oseti njihov žar.
Naša publika će imati priliku da uradi upravo to 15. juna, druge večeri festivala Bad Music Boogaloo. Pred koncert imamo tri ne baš laka pitanja za Lisu…
Vaš legendarni album “Black Lightning” izašao je pre sedam godina. Prošle godine, dobio je prvi nastavak u obliku EP-a “Punk Funk Rock Soul Volume One”, a ove godine izašao je novi LP “Punk Funk Rock Soul Volume Two”. Pobrao je sjajne kritike – recimo, portal Louder Than War rekao je: “Ako je muzika hrana za dušu, onda su The BellRays praznik i znaju kako da kuvaju”. A kakav je vaš pogled na novu ploču? Kako je pauza uticala na materijal?
Nova ploča je raznovrsnija od bilo čega što smo radili ranije. Trebalo nam je više vremena zbog nekoliko kreativnih izleta sa projektima “Bob And Lisa” i “Lisa And The Lips”. U nekom smislu, sve smo sveli samo na nas dvoje, a onda smo dodali 4 delića. Taj proces nam je otvorio potpuno nove mogućnosti za sledeći BellRays album.
Ulazili smo u studio u dva potpuno odvojena termina sa različitim ljudima i znali smo da želimo još, pa smo se stalno vraćali. Zato smo završili sa količinom muzike za dva izdanja. Sa dva dela Punk Funk Rock Soul uspeli smo da postignemo ono što smo namerili.
Uprkos nazivu novog albuma, poznati ste po tome što često otvoreno odbijate da žanrovski opišete svoj zvuk. Uopšte, odbacujete definicije. I meni je često odbojno da pokušavam da seciram koju tačno muziku svira neki omiljeni bend… Verujete li da je muzika živa stvar, kao i da joj pokušaji da se gurne u određeni kalup oduzimaju živost i moć?
Da!!! Da!!! Da!!! Zaista verujemo u to. Mi sviramo muziku. Ljudima je muzika potrebna. Ona je hrana za dušu. Uradili smo težak posao stvarajući je i ne treba da ubeđujemo i ulagujemo se da bi smo pridobili ljude. Dar je već tu.
Znam da živimo u drugačijem vremenu gde se na muziku gleda kao na robu i zabavu. Usuđujemo se da kažemo da muzika nije samo zabava, već deo onoga što nas čini ljudima; potpuno nam je neophodna u svojim dobrim i lošim oblicima da bi ste mogli da napravite izbor po srcu.
Muzika je postojala i pre radija, TVa i industrije i opstaće još dugo pošto tih stvari više ne bude bilo. Suština muzike nije samo popularnost. U najmanju ruku to su inspiracija i emocija, a najbolje od svega – muzika može da promeni svet.
“Muzika ne postoji u vakuumu”. Nažalost, mnoge političke i društvene podele za koje smo se nadali da će ostati u proplosti sada se vraćaju. Neke od njih su podele na “crnu i “belu” Ameriku, kao i na “liberalnu” i “konzervativnu”. Gde su The BellRays u svemu tome? Da li zatvarate rascepe primerom, ili postoje konkretnije stvari koje se mogu preduzeti?
Pre svega, kao crna žena u Americi, mogu da kažem da to nikada nije bila stvar prošlosti. Uvek će biti borbe zbog rođenja te nacije kakvu je znamo. Ona je sagrađena na krvi podela. Kada smo to rekli jasno je zašto će se američka slagalica uvek sastojati od crnog i belog, liberalnog ili konzervativnog, to su distrakcione konstante.
Mi Amerikanci imamo mnogo više zajedničkog i to je lakše videti bez distrakcija poput telefona, gejminga, trgovine i sličnog. Mnogo je novca u podelama i to znamo već dugo vremena.
Put BellRays pokušava da osvetli ove istine u pesmama kao što su “Mine All Mine”, “Love And Hard Times”, “Man Enough”, “Now” i druge na novim izdanjima. Mi, Bob i Lisa, Amerikanci, proizvod smo ove sredine. Ima još mnogo ljudi kao što smo mi koji vide isto što i mi, i rade šta god mogu da bi sijali svetlošću i izabrali bolji put.
