Crno, belo i na kraju zagrljaj

dirtbombs
izvor: www.popboks.com/Mick Collins je na pitanje kakvu muziku sviraju Dirtbombs rekao: “Mi sviramo glasni rock’n’roll” Svetlana Đolović foto: Igor Čoko i Rastko Samurović mesto: Dom omladine Beograda
vreme: subota, 4. jun
produkcija: Bad Music For Bad People
Priliku da se uverimo u istinitost gorepomenute tvrdnje imali smo u subotu uveče u polupunoj sali Pogona Doma omladine. Svojevrsna “fanovska” mistifikacija značaja i veličine lika i dela frontmena jedne, ako ništa drugo, a ono vrlo posebne grupe iz Detroita, navela bi prosečnog, zainteresovanog ljubitelja rock’n’rolla da očekuje ni manje ni više nego čudo na sceni.
Postava koju su pored gitariste i pevača Micka Collinsa činili još i dva basa i dva bubnja, priredila je uzbudljivu klupsku svirku koja svojom furioznošću i silinom nikoga od prisutnih nije ostavila ravnodušnim. Energija i iskustvo, lakoća sa kojom barataju pesmama, morali su da osvoje svakog ko je bio spreman da se prepusti.
No, ako ostavimo po strani ushićenje, radost iščekivanja i istorijski značaj ovog gostovanja, jedna stvar je ipak umanjila, inače izuzetan utisak, koji je ostavio sam bend: kvalitet zvuka u sali, tradicionalni problem naših koncertnih prostora, ovoga puta je, na žalost, dosta uticao na kvalitet samog doživljaja muzike. Ta kategorija, koja se ovde tako olako odbacuje kao sekundarna u rangiranju doživljaja rock koncerta, ovoga puta je smetala taman onoliko da svi oni koji nisu najodaniji i potpuno nekritični ljubitelji, uživaju do kraja.
Ideja “glasnog rock’n’rolla” ne meri se decibelima. Na trenutke zaglušujuća buka od koje bride bubne opne, potpuno je u drugi plan potisnula najveći kvalitet i posebnost ovog benda – glas Micka Collinsa (koji se u nekoliko pesama bukvalno nije čuo). Vrlo vešti i uvežbani, nadahnuti profesionalci, koji više od pola godine provode na putu, svesni svih tehničkih nedostataka, nastojali su da iritirajuće probleme uzemljenja i monitoringa pokušaju da reše (čitaj: zanemare) kako bi publika dobila najbolje od date situacije. (Mada ne mogu da kažem da nisam osetila blagu smorenost Micka Collinsa kad je i ono malo selotejpa sa mikrofona spalo, ostavljajući ga izloženog manjim strujnim udarima pri svakom kontaktu sa istim.)
Glas i harizma pevača, koji su najveći kvalitet grupe Dirtbombs, ostali su tako neodgovarajuće predstavljeni. “Pa bez njega oni su kao bilo koji drugorazredni cover-band iz Detroita” prokomentarisao je jedan moj prijatelj, blago razočaran, kao i ja, što BAŠ Mick Collins nije bio u zvučnom prvom planu tokom većeg dela koncerta.

Reći ćete da cepidlačim i preterujem, ali izvinite, pravog doživljaja nema bez dobrog zvuka. Ta silna želja da se izmašta ono čega nema i ignoriše ono što objektivno nedostaje, koja krasi svakog pravog ljubitelja dobrog rock’n’rolla u Beogradu, biva i dalje grubo zloupotrebljena od strane onih koji bi morali ozbiljnije i profesionalnije da se bave svim pratećim stvarima koje jedan koncert čine uspešnim.
Sve u svemu, ovo je bilo jedno žestoko rock’n’roll iskustvo. Nekima prosvetljenje, nekima isceljenje. Onaj svečani trenutak kad se susretnu prošlost i budućnost. Onaj “oh, happy day” kad su crni i beli čovek u čvrstom prijateljskom zagrljaju. Razlog da verujemo da je ono što smo izgubili manje od onoga što ćemo tek da dobijemo.

dirtbombs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Zelite email obavestenja o buducim koncertima?