The Moaners (Chapel Hill, NC, U.S.A.)
Subota, 8. decembar @ Living Room (SKC) – 23:00!!
Ženski duo iz Severne Karoline, The Moaners, formirale su Melissa Swingle (gitara, vokal) i Laura King (bubnjevi) pre 3 godine. Godinu dana nakon osnivanja snimaju prvenac, «Dark Snack» za Yep Roc Records u produkciji Ricka Millera iz Southern Culture On The Skids. The Moaners su već svojim prvencem uspele da skrenu pažnju garažne javnosti i njihov miks primitivnog blues-a i garažnog prašenja nailazi na pozitivan odjek. Istina, The Moaners nisu prvi ženski garage/blues duo (svakako će se mnogi setiti Mr. Airplane Man), ali su prvi koji je uspeo da dopre do većine poklonika žanra.
Posle nekoliko turneja širom SAD The Moaners odlaze duboko na Jug i sa Jimboom Mathusom (Squirell Nut Zippers) u Misisipiju rade na novom albumu u studiju koji su nekada koristili mnogi poznati izvođači sa Fat Possum etikete (R.L. Burnside, Jim Kimbrough, Paul «Wine» Jones, T-Model Ford…). Kako sama gitaristkinja/pevačica, Melissa Swingle, kaže prosto je bilo nemoguće a ne dobiti ikakvo nadahnuće u kući koju kao da pohode duhovi pomenutih blues legendi. Sama činjenica da se nalaze na istom radnom mestu kao i neki od njihovih omiljenih autora dovoljno je bila inspirativna da dve bele devojke u kratkom periodu napišu 12 novih pesama u, sada već prepoznatljivom, swampy-blues-garage maniru i početkom ove godine isti se album pod imenom «Blackwing Yalobusha» pojavljuje za Yep Roc Records.
«Blackwing Yalobusha» je karta koju su kupile za sam vrh najnovije garage/blues scene u SAD budući da su sve kritike ploče najblaže rečeno – pozitivne. Album je čak dospeo i u recenzije nekih mainstream magazina, te dnevnih novina koje se uglavnom orijentišu na komentare najprodavanijih izdanja u Americi, a «Blackwing Yalobusha» uprkos vanserijskom kvalitetu to, ipak nije, niti pretenduje da postane. Ako možete da zamislite kako Dusty Springfield svira blues sa Black Keys, onda ste u priličnoj meri razumeli put kojim se kreću The Moaners.
The Moaners sviraju po prvi put u Beogradu u subotu, 8. decembra u Living Room-u (SKC). Koncert počinje tačno u 23:00!! Karta na ulazu u klub – 500 din!!
http://www.myspace.com/themoaners
http://www.yeproc.com/artist_info.php?artistId=958
http://www.themoaners.com/
fotografije: reakcija
Sonny Vincent (New York, NY, U.S.A.)
Četvrtak, 22. novembar – Niš @ Feedback
Petak, 23. novembar – Beograd @ SKC
Subota, 24. novembar – Novi Sad @ Crna kuća + S.U.S. (Beograd)
Nedelja, 25. novembar – Bečej @ Penny Lane + S.U.S. (Beograd)
“…’till I die I ride a Cadillac,
’till I die I play my black guitar…”
(Sonny Vincent)
Rođen u Njujorku i odrastao na njegovim ulicama i u tamošnjim klubovima, još u najranijem detinjstvu nedvosmisleno je ponašanjem ukazivao na sve simptome »enfant terrible«, a takav je ostao do dana današnjeg. Kao dvanaestogodišnjak zbog sitnih, ali brojnih krađa biva odvedem u popravni dom. Otuda beži nepunu godinu docnije da bi se »skrasio« u ženskom studentskom domu, naravno, kao »ilegalac«, živeći sa, čak, tri devojke »oslobođene svih tabua«. Zakon ga stiže posle nekoliko ludih žurki i Sonny je opet u popravnom.
Sa 14 godina svira svoj prvi koncert u Village klubu. Par godina docnije, 1976., formira danas kultni NYC punk sastav – THE TESTORS koji nastupa na smenu u dva, tada najveća punk kluba Njujorka – CBGB i MAX’S KANSAS CITY. Intenzivno se druži sa Rokenrol ikonama od kojih više mnogih nema: Dee Dee Ramone, Joey Ramone, Johnny Thunders, Lou Reed, Moe Tucker, Wayne County, Richard Hell, Lux Interior, Steve Bators… THE TESTORS najčešće nastupaju na double bill-u sa THE CRAMPS, DEAD BOYS, SUICIDE…, a vrhunac karijere je velika američka turneja sa DEAD BOYS koja obiluje divljim epizodama poput one kada su u Hjustonu ruinirali hotel tokom još jedne raskalašne žurke.
Po povratku u Big Apple, Sonny Vincent izvodi još par ekscesa. Najpre se potukao sa Lennyjem Kayeom (PATTY SMITH GROUP) u živoj radio emisiji emitovanoj iz nove CBGB dvorane, da bi potom na poslednjem TESTORS nastupu napravio požar koji se oteo kontroli (protivpožarne prskalice su se aktivirale i izbegnuta je tragedija, ali su zato svi u publici bili mokri do gole kože). Zbog ove nepodobštine završiće na tri meseca u bolnici za mentalno obolele – Wingdale. Po izlasku Sonny počinje da snima filmove i radi kao multimedijalni umetnik i biva zapažen po svojim instalacijama.
‘81. napušta Njujork i odlazi u Mineapolis. Tamo osniva novi bend – SONNY VINCENT & THE EXTREME.
Već naredne godine bend pauzira 8 meseci zbog šefa grupe koji je u zatvoru jer je: vozio sa lažnom dozvolom, odupirao se hapšenju, vređao i udario policajca, a pronađena mu je i izvesna količina opojnih supstanci (kako u krvi, tako i u džepu jakne). Pošto je pušten iz zatvora Sonny nastavlja da radi sa bendom i paralelno izvodi umetničke performanse. Zbog potonje delatnosti dobija nacionalnu nagradu u vidu pristojne količine zelenih novčanica kojima kupuje kombi i odlazi na veliku turneju po SAD. 1985. bend se raspada, a naš neobuzdani junak se »smiruje« radeći isključivo low budget filmove i artističke performanse.
Dve godine potom sa Bobom Stinsonom (REPLACEMENTS) osniva MODERN PRISONER, bend koji će uglavnom svirati po Mineapolisu i okolini, ali i zabeležiti 2 uspešne coast-to-coast turneje po SAD.
‘89. pravi još jedan sastav – SHOTGUN RATIONALE. Album koji će ubrzo snimiti producira Moe Tucker (VELVET UNDERGROUND). Iste godine odlazi na evropsku, pa američku turneju sa Moe Tucker & HALF JAPANESE. Potom sa SHOTGUN RATIONALE svira po Americi i Kanadi (u postavi su Bob Stinson i Cheetah Chrome iz DEAD BOYS). Kroz SHOTGUN RATIONALE prolazi brdo poznatih muzičara tih godina. Pored Boba Stinsona i Cheetah Chromea, tu je bilo mesta i za Moe Tucker, Grega Nortona (HUSKER DU), Sterlinga Morrisona (VELVET UNDEGROUND), Scotta Ashetona (STOOGES), Richarda Hella (RICHARD HELL & THE VOIDOIDS)… Na SHOTGUN RATIONALE albumu iz ‘92, »ROLLER COASTER« uz pomenute gostuju i Don Flaming (GUMBALL) i Chris Romanelli (PLASMATICS). Tokom čitave poslednje decenije prošlog veka Sonny je ili na turnejama po Evropi i Americi sa SHOTGUN RATIONALE i Moe Tucker + Sterling Morrison ili u studiju radeći na novim projektima. Istovremeno mu u Nemačkoj i Italiji izlaze 2 albuma sa nikad objavljenim TESTORS materijalom, koji upravo čine »kariku koja nedostaje« u potpunom sagledavanju njujorške punk scene druge polovine ‘70-tih.
U SHOTGUN RATIONALE sve češće sviraju legende Rokenrola (braća Asheton iz STOOGES, Captain Sensible iz THE DAMNED, Steve Baise iz DEVIL DOGS, Tonny Leeuwenburgh iz LOVESLUG i BGK…), ali i potpuni anonimci, prijatelji iz sveta Rokenrola koje je upoznavao na turnejama.
Neprekidni rad na albumima i turneje čine da ga čuveni magazin »Rolling Stone« proglasi, naravno, sa decenijskim zakašnjenjem,
Pretposlednji album »THE GOOD THE BAD THE UGLY« (2003, ACETATE RECODS) je svakako vrhunac S. Vincenta kao autora, gde u svojim 40-tim izgleda i svira bolje nego čitava današnja »neo punk« generacija (da ne pominjemo njegove ostarele i isceđene ispisnike!!). Sirova energija, moć glasne električne gitare i tutnjeće ritam sekcije, ali i proživljeni tekstovi čine ovaj dragulj upravo modernim obrazcem za istinsku Rokenrol ploču u novom veku. No, ima još jedan, više nego bitan »detalj« – Sonny je na »THE GOOD THE BAD THE UGLY« okupio dosad najveći broj svojih prijatelja iz sveta muzike. Lista imena dovoljno govori o tome koliko je ovaj rokenrol desperado omiljen i cenjen kod kolega. Dakle, čitav album su odsvirali Sonny Vincent – glas i gitara, Scott Asheton (STOOGES) – bubanj i Captain Sensible (DAMNED) – bas. Gitarslingeri: Wayne Kramer (MC5), Walter Lure (HEARTBREAKERS), Brian James (DAMNED/LORDS OF THE NEW CHURCH), Thurston Moore (SONIC YOUTH), Richard Lloyd (TELEVISION), Scott Morgan (SONIC RENDEZVOUS BAND), Greg Ginn (BLACK FLAG), Xavier Escovedo (ZEROS), Kim Shattuk (MUFFS), Pat Todd (LAZY COWGIRLS), Jimmy James (HANGMEN), Don Fleming (BALL/GUMBALL/DIM STAR), Robert Quine i Ivan Julian (obojica iz RICHARD HELL & THE VOIDOIDS), Bob “Derwood” Andrews (GENERATION X), Cliff Roman (WEIRDOS) i mnogi drugi. Dovoljno?!?!?! Naravno!!
Poslednji dani 2007. rezervisani su za oproštajnu turneju neukrotivog pankera. Srbija je po drugi put počastvovana višednevnim gostovanjem legende njujorškog punka iz druge polovine 70-tih.
http://www.myspace.com/sonnyvincent
http://www.sonnyvincent.com/
http://en.wikipedia.org/wiki/Sonny_Vincent
http://www.acetate.com/bands/sonnyvincent/
http://www.empty.de/Vincent.htm
http://www.myspace.com/susnroll
NOMEANSNO (Canada)
Beograd – petak, 16. novembar – SKC
Osnovani još krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka pod uticajem DOA i drugih kanadskih pank grupa, Nomeansno gotovo tri decenije uspevaju da ostanu jedna od najsvežijih i najuticajnijih pojava na svetskoj underground sceni. Osnivači benda, braća Wright (poznatiji kao Mr. Right and Mr. Wrong) i danas su centralna osa grupe oko koje se smenjuju različiti stalni i povremeni saradnici. Višedecenijska karijera benda rezultirala je velikim brojem izdanja: četrnaest albuma, plus nekoliko paralelnih projekata (plodna saradnja sa Jellom Biafrom, kao i bend Hanson Brothers u kome članovi Nomeansno odaju poštu Ramonesima), kao i turnejama po čitavom svetu.
Zapaljiva osnova punk i hardcore žestine je kroz sve ove godine održavana svežom kroz plemenite kombinacije sa mnogo drugih žanrova i smelo eksperimentisanje. Pokušavajući da opišu zvuk Nomeansno, mnogi su posezali za multižanrovskim hibridima poput funk-core ili jazz-punk ali i dalje ostaje činjenica da je za opisivanje Nomeansno jedina precizna odrednica sama reč Nomeansno.
Stotine bendova su se inspirisani zvukom ovih Kanađana i sami upustili u eksperimentisanje, ali Nomeansno i dalje ostaju sveži kroz stalni razvoj sopstvene muzike. Tvrdoglavo uzmicanje korporacijskom progonu i vernost nezavisnom krilu scene samo su dodatne vrline benda koji nikada nije pravio kompromise ni u svojoj muzici, ni u svom razmišljanju ni u svom poslovanju.
Sada po drugi put publika u Srbiji ima priliku da uživo pogleda bend koji je krajem osamdesetih nastupao u zapadnim krajevima bivše Jugoslavije. Prethodni koncert, održan 2005. godine je bio prava erupcija energije i poutitivne buke. Znajući da Nomeansno retko silaze sa bine bez barem devedeset (ponekad i svih 120) minuta muzike i da će opus matičnog benda (i možda i projekta Hanson Brothers) biti temeljno pretresen, nije teško zaključiti da se radi o underground događaju sezone. Punk, hardcore, avangardna, funk i jazz publika se ne viđaju previše često na istom mestu, ali ako postoji bolji izgovor od koncerta Nomeansno, mi ga ne znamo.
Nomeansno nastupaju u SKC-u u petak, 16. novembra sa početkom od 21 sat i tom prilikom će promovisati svoj još uvek aktuelni prošlogodišnji album ‘All Roads Lead to Ausfahrt’. Naravno, pored poslednjeg albuma u skoro 2 sata nastupa, Nomeansno će odsvirati i pregršt hitova sa ranijih ploča, dakle, sve one pesme po kojima ih pamti već nekoliko generacija pank rokera.
Na ovogodišnjoj evropskoj turneji Nomeansno promovišu jedan mladi kanadski punk-rock sastav – The Invasives – koji su im predgrupa za sve koncerte na starom kontinentu, te će se tako i u Beogradu pojaviti ispred legendi. Budite tamo!!
http://www.nomeanswhatever.com/
The Intellectuals (Rome, Italy)
Beograd, 18. oktobar @ SKC
Sofija, Bugarska 19. oktobar @ Backstage
Novi Sad, 21. oktobar @ Crna kuća
Italijanska garažna rokenrol scena umnogome podseća na američku. I oni su tokom 80-tih imali tzv. revival 60’s punka koji se, kao i kod Amera, svodio na puko imitiranje imidža i gotovo bezlično imitiranje zvuka iz šezdesetih. Ipak, poslednjih 10-ak godina pojavilo se, opet kao i u Americi, brdo novih bendova koji se nisu ubijali od pokušaja da liče na Seeds, Standells, Sonics, već su od njih pozajmljivali obrasce koje bi propuštali kroz filtere što ‘77 punka, što moderne US garažne scene, na čelu sa apsolutnim kraljevima – The Gories. Otuda bendovi kao što su Rippers, Mojomatics, Motorama, Hangee V i The Intellectuals zvuče jednako ’staro’ i moderno.
Rimski kombo The Intellectuals nastao je tek pre nekoliko godina i do sada su objavili dva albuma: «Black! Domina! Now!» i «Invisible Is The Best», kao i mali milion singlova, što solo, što sa drugim bendovima sličnog usmerenja, tzv. split varijanta, a jedan od zapaženijih je sa memfiskim carevima – River City Tanlines. Dvominutne, lo-fi prljavštine, sa na momente iritantnim vokalima i zujećim gitarama, te vrlo 60’s orguljama donele su im pozitivne kritike u jedno milion fanzina širom planete Zemlje. Poređenja sa pomenutim Gories, ali i Demolition Doll Rods, pa i Rip Offs su više nego na mestu. Ono što ovom sastavu daje poseban šarm jesu Elenin (bubanj) vokal i Tinino podvrsikivanje sa strane. Sa jedne strane potpuno predani šibanju garažnih rifova uz tutnjavu bubnja i kreštanje farfise, sa druge pomalo uvtnuti osećaj za melodiju i diskretnu upotrebu new wave šablona. Što jedan recenzent napisa: «Ovaj trio zvuči kao da je naučio da svira pre tri nedelje, ali ispaljuju zvučne napade sa neviđenim entuzijazmom i razveseljujućom snagom, svojstvenim upravo novoj garažnoj generaciji Italije». Potpuno bez ikakvog blama, dve zgodne devojke i jedan manje zgodni baja istresaju iz svojih instrumenata rifove, melodiju i ritam kao retko koji bend danas i daleko više od mnogobrojnih današnjih pukih imitatora Gories i Oblivians, koji počinju da prepljavljuju novu američku garažnu scenu, uspevaju da se kreću istom stazom kao i pomenuta dva benda, a da ne ispadnu još jedan u nizu bezličnih copy/paste bendova. Zabavno, veselo, žestoko i prljavo – upravo takvo zvuči ovo tročlano društvo za nerviranje komšiluka dok ih iznova vrtite u vašim cd plejerima/na vašim gramofonima!
The Intellectuals dolaze prvi put u Srbiju na 3 koncerta. Najpre sviraju u Beogradu, u četvrtak, 18. oktobra (gosti: Štuka iz Pančeva!!), u petak su u Sofiji, u susednoj Bugarskoj (Backstage klub), u subotu se još ne zna gde tačno, možda upravo u tvojoj garaži, a u nedelju, 21. oktobra u Novom Sadu @ Crna kuća. Svakako ih pogledajte jer je to tek početak gostovanja italijanskih bendova sličnog usmerenja i ne zaboravite da pivo najbolje legne uz garažni pank i kakvu zgodnu curu, a u ovom ih bendu ima čak dve!
http://www.myspace.com/theintellectuals
P.W. Long (Austin, TX, U.S.A.)
Beograd, utorak, 16. oktobar @ SKC
Novi Sad, sreda, 17. oktobar @ Crna kuća
Rođeni Detroiđanin, Preston Wright Long, prvi put se kao muzičar pojavljuje u ulozi pevača lokalnih heroja, The Wig, daleke 1989. The Wig su bili redovna predgrupa većim Motor City bendovima poput Laughing Hyenas i Big Chief. Dve godine kasnije P.W. Long odlučuje da nauči da svira gitaru i sa bivšom ritam sekcijom nikad prežaljenih guitar/noise legendi, Laughing Hyenas, formira Mule, još jedan od zapaženijih sastava genijalne čikaške nezavisne diskografske kuće Touch & Go. U društvu basiste Kevina Munroa i bubnjara Jima Kimballa, P.W. objavljuje dva albuma («S/T» i «If I Don’t Six»), singl («I’m Hell») te EP («Wrung»). Na do tada neviđen način spajaju country, blues i gospel, tri prilično stare forme muzike, sa guitar noise estetikom koja je uglavnom krasila sve Touch & Go grupe. Njegov režeći, raspukli glas i briljantna gitara u kombinaciji sa basom koji tuče u sam centar stomaka i bubnjem koji para uši i nagoni na plemenski ples u transu, bili su zaštitni znak ovog rokenrol benda i već su se posle prvenca našli u žiži interesovanja fanova noise zvuka, ali i fanova bluesa. Hrabro, nesvakidašnje, divlje i odvrnuto ‘do daske’, Mule su vrlo brzo stekli veliki broj poštovalaca, među njima i čoveka koji im je bio lični producent, ali i jedan od najvernijih obožavalaca – Stevea Albinia (Big Black, Rapeman, Shellac). Sviraju par američkih i par evropskih turneja, ali se sredinom 90-tih raspadaju, a P.W. Long odlučuje da nastavi dalje. Okuplja Dana Maistera i Maca McNeillya (bubnjar Jesus Lizard!!) i nastaje nova krljačka postava – P.W. Long With Reelfoot. Sa ovom ekipom snima dva albuma, «We Didn’t See You On Sunday» i «Push Me Again». Opet kao i sa Mule, posle drugog albuma raspušta bend i na duže nestaje iz sveta rokenrola. Nekih par godina piše recenzije ploča, ali i, pomalo začuđujuće, recenzije njujorkških restorana i klubova za londonski Crush Guide magazin. Usput se, kao i mnogi veliki umetnici popularne muzike, odaje kocki, teškim opijanjima, te takozvanom životu na ivici brijača.
U međuvremenu uspeva da se skrasi u Ostinu, Teksas i 2002. ga Steve Albini vraća u muzičke tokove pozivajući ga da učestvuje na All Tomorrow’s Parties festivalu gde je Albinijev sastav Shellac birao lineup-ove. Stari prijatelj se rado odazvao i ponovo uleteo u «kandže» rokenrola.
2003. vreme je da se ovih burnih par godina ovaplote u mračne country & blues pesme. P.W. snima povratnički solo album «Remembered», ploču za koju mnogi kažu da je na istoj naš junak otvorio svoje ranjeno srce i isporučio neviđenu količinu emocija, u većoj meri nego za postojanja prethodna tri benda mu. Južnjački soul, bluegrass i southern-rock, stilovi su u kojima se kreće kao riba u vodi, pored već navedenih C & W i bluesa. 4 godine kasnije P.W. okuplja novi bend – Young James Long sa majstorom telekastera (Kirkland James, ex-Tenderloin) i još jednim sjajnim bubnjarem (Taylor Young, ex-Young Heart Attack i Polyphonic Spree). Još jedan glasni, ubitačni kombo velikog šefa kao i još jedan pun pogodak za Southern Records, britansku sestrinsku etiketu Touch & Go. Ove godine izbacuju dva albuma («You Ain’t Know The Man» i «God Bless The Drunkard’s Dog»). Opet ista, sada već prilično prepoznatljiva P.W. Long priča o vagabundima, promašenim ljubavima, promašenim životima i svim tim već prepoznatljivim temama svih velikana muzike poslednjih 100-nak godina, od Hanka Williamsa do Mikea Nessa. Treba li reći da P.W. niti malo ne zaostaje za pomenutim legendama?
http://www.southern.com/southern/band/PWLON/biog.php
http://www.myspace.com/justdontseem
http://en.wikipedia.org/wiki/P._W._Long
