SUPERSUCKERS ponovo u Beogradu!!
Utorak, 24. februar @ AKADEMIJA (22:00!!)
Iz prve generacije Sub Pop bendova, čija je karijera bila vezana za Sijetl i bližu okolinu, jedino su Supersuckers ostali konstantno aktivni. Nirvana, Soundgarden, Tad, Fluid i još par njih otišli su u istoriju, Walkabouts sporadično odsviraju poneku evropsku turneju, a Mudhoney su se vratili pre par godina nakon duže pauze i pitanje je koliko će još da traju.
Supersuckers su u Sijetl došli iz rodne Arizone krajem 80-tih i posle nekoliko singlova za opskurne izdavače snimaju prvi album, “The Songs All Sound The Same” za Empty Records. Zapravo, radi se o kompilaciji pomenutih singlova. Neprestano se dokazujući u Meki rokenrola čestim živim nastupima, bend skreće pažnju šefova Sub Pop te posle još jednog od zapaženih koncerata i pada dogovor o snimanju prvog regularnog albuma “The Smoke Of Hell” (Sub Pop, 1992). Očito su Bruce Pavitt i Jonathan Poneman hteli da osveže ponudu svoje etikete bendom koji se prilično razlikovao od dugokosih grungera, budući da su u to vreme Supersuckers slovili za jedan od najperspektivnijih punk-rock bendova Amerike. 4 kauboja iz Arizone bili su sveža krv, potrebna žanrovski već profilisanom izdavaču, a sam bend je preko, za jednu nezavisnu kuću, ozbiljne distribucije uspeo da dopre do većeg broja obožavalaca van Sijetla. Već tada, u ranoj fazi svoje karijere, Eddie Spaghetti (basista, vokal i šef grupe) i društvo fokusiraju se na što češće žive nastupe širom Amerike. Posle više od godinu dana skoro neprestanih turneja, Supersuckers su ponovo u studiju i snimaju svoje prvo remek-delo – “La Mano Cornuda” (Sub Pop, 1994), ploču kojom dominiraju hitovi poput “Creepy Jackalope Eye”, “On The Couch” “Sugie” i “She’s My Bitch”. Glasni i istovremeno melodični punk-rock sve više biva začinjen hard i heavy šablonima, a koncertna poza sa gitarama visoko podignutim u vis i obaveznim pesnicama stisnutim u “la mano cornuda” (rogata šaka, pesnica sa ispruženim kažiprstom i malićem) neizostavni momenti Supersuckers nastupa. Zbog toga se vernim fanovima sve više priključuje i heavy metal publika.
Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, uzima odsustvo i odlazi na lečenje od heroinske zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch & Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995), a u produkciji gitariste Butthole Surfers, Paula Learyja. Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rock rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta heavy metal herojima (“Ozzy” – očigledan hommage pevaču Black Sabbath), ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe country muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).
Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom country zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje niko drugi do Willie Nelson, svakako najveća živa country legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddyja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, jednim od najvećih talenata savremene country & western muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču – “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rock remek-delo bez country upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju samoljubivog naziva “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.
Sledeće godine snimaju 2 pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.
2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings, za koju i dan-danas objavljuju albume. Prvenac je živi country biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Pop-a. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar country & western muzike.
2003., neopterećeni izdavačima jer sada su svoji na svome, realizuju novi studijski, ponovo hard-rock/punk-rock LP – “Motherfuckers Be Trippin’” na kojem je jasno da ako ste vešti i talentovani ne postoje granice među žanrovima. Nabrijane gitare, Eddyjev raspukli vokal i melodično pevanje, solaže, rifovi i masna zvučna slika kreću se hard i heavy rock putanjom sa istom lakoćom kao i country-punk stazom. Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije + nazad, podiže ih na pijedastal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova današnjice koji sa istom lakoćom šiba hard/heavy/punk rifove i honky-tonk country poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan ne ume kao što umeju Supersuckers. Vreme je i za prvi DVD dokument. 2004. objavljuju “Live At Anaheim”, video zapis sa koncerta na kojem se jasno vidi da Supersuckers publiku čine fanovi heavy metala/hard-rocka ravnopravno sa fanovima garage-punka i punk-rocka, ali i oni čija su srca zakopana u Nešvilu i country & western muzici. Sledi još par živih albuma, što u country, što u rock varijanti, a 2005. objavljuju kompilaciju pesama koje se nisu našle na regularnim albumima (mahom singlovi) – “Devil’s Food”. Za ljubitelje mainstream zvuka, a pomalo neočekivano za punkere i metalce, tu se našla i obrada globalnog hita Outkast – “Hey Ya!” (inače, hidden track na DVD-u!!).
2006. izlazi EP “Paid”, kako Eddy Spaghetti reče ploča koja će da definiše zvuk i pravac u kojem će se bend kretati u nastavku karijere. Treba li reći da ju je sam markirao kao njihovu najbolju ploču do sada i da je sasvim u pravu? Rock + Country + Punk-Rock, dobitna kombinacija za momke koji su zajedno porasli i družili se još iz najranijeg detinjstva u Tusonu, Arizona. Jednostavno rečeno, radi se o bendu koji je u 20+ godina karijere uspeo da iskorači iz uskih žanrovskih odrednica, dopre do raznorodne publike i svima podari ventil kroz koji će da ispucaju svoje frustracije bilo da uzmu učešće u pogou ispred bine, headbangingu sa strane ili klimanju glavom iz pozadine. Upravo zato su Supersuckers najveći rokenrol bend na Svetu.
Prošlog oktobra objavili su novi studijski album «Get It Together!» koji nije doneo nikakva iznenađenja u muzičkom izrazu, ali to je i štos kod velikih rokenrol bendova – da sviraju, takoreći, jednu istu pesmu, sa tri akorda, ritmom i stavom, a da ne ugnjave. Naravno, pozitivne ocene nisu izostale, a jednu od najboljih kritika možete da pročitate na http://www.allmusic.com/.
Od kraja januara do kraja aprila ovaj sjajni bend koji je godinama neprekidno na turneji, opet je u Evropi i sviraće, posle 2 godine, ponovo u Srbiji. Kick-ass R’n’R show najvećeg rokenrol benda na Svetu Vas očekuje 24. februara u legendarnom beogradskom klubu Akademija. Spremite se za jedinstven i nenadjebiv rock’n’roll koncert i obucite čist donji veš jer će ga ovi momci s pola snage istresti iz vaših pantalona.
“If you don’t like the Supersuckers, you don’t like Rock-N-Roll.” -Lemmy Kilmister from Motorhead
“They played my birthday party. They rock!” -Eddie Vedder from Pearl Jam
“Supersuckers…I love the Supersuckers, our whole band loves you guys!” -Robin Zander from Cheap Trick
“The Supersuckers understand that great rock and great country are, at least on a spiritual level, exactly the same thing. Rock on, boys.” -Steve Earle
“The Supersuckers rock ferociously whenever they feel like it and what really matters is ending this sentence with an exclamation point!” -Little Steven Van Zandt, E Street Band, Little Steven’s Underground Garage
http://www.supersuckers.com/
http://www.myspace.com/supersuckers
http://www.supersuckers.com/07website_dir/recentpress.php
http://www.allmusic.com/cg/amg.dll?p=amg&sql=10:kzfpxztkldje
http://www.youtube.com/profile?user=supersuckerhal&view=videos
http://www.supersuckers.com/07website_dir/downloads.php
http://www.b92.net/kultura_old/print.php?view=32&did=23834&plim=
plakat:
2UP (Tokyo, JAPAN)
Utorak, 6. januar – Beograd @ ŽICA (Kraljevića Marka 5) od 21:00
Sreda, 7. januar – Zrenjanin @ Klupče
Japanski duo 2UP formiran je 2002. godine u Tokiju. Dva prijatelja, Tetsunori Tawaraya (gitara/glas) i Keiichi Nakano (bubnjevi/glas), imaju poduži staž na japanskoj hardcore sceni (Keiichi je svirao bas u legendarnom thrash bendu – TOTAL FURY, a Tetsunori svira i u Dmonstrations iz San Franciska, pored još dva manje poznata japanska benda) i njihov muzički izraz umnogome se razlikuje od predvidljivih, poslednjih godina isprostituisanih podžanrova. Žustra, energična struktura pesama, ispresecani, neočekivani ritmovi bubnjeva i, kad su Japanci u pitanju, odvajkada poznati vrišteći vokali. Na momente uplivi metala, čak free-jazza svakako obogaćuju ionako žanrovski raznoliku zvučnu sliku. Jasnije govoreći – jedno autentično pankoidno “odjebite” kontroli muzičke industrije ili kako to gitarista benda opisuje: “Kada je čovek pre x godina otkrio žicu, krenuo da je zateže i ostao zapanjen da na istoj može da se proizvedu različite melodije”. Sa njihovim se zvukom može ponovo eksperimentisati na temu primitivne emotivne strane ljudske evolucije. I to do unedogled.
Inače, Tetsunori Tawaraya je pored sviranja poznat i po svom umetničkom radu, kao dizajner, slikar i kreator zapanjujuće ilustrovanih stripova.
2006. objavljuju dva albuma i to u razmaku od samo 4 dana. Najpre se 4. avgusta pojavljuje “I Lost Control, Mr. Poirot” za Toad Records, a potom 8. avgusta i “Teenage Mondo Trash” za Ache Records. Inače, drugi album zapravo je prvi budući da je snimljen 2 godine ranije, samo se nešto duže čekalo na izdavanje.
Ova dva momka po prvi put dolaze da sviraju u Srbiji i beogradski koncert biće održan 6. januara u klubu ŽICA sa početkom od 21:00.
Karta je 300 dinara i moći će da se kupi na ulazu u klub neposredno pred nastup.
plakat:
SSM (Detroit, MI, U.S.A.)
Četvrtak, 29. januar – Zrenjanin @ Klupče
Petak, 30. januar – Skoplje @ Kastro
Subota, 31. januar – Plovdiv @ Lebowski
Nedelja, 1. februar – Beograd @ Žica
Ponedeljak, 2. februar – Zagerb @ KSET
SSM su formirani 2005. kao jedna od prvih detroitskih super-grupa iz tamošnjeg jezgra garažnog rokenrola. John Szymanski, klavijaturista, predvodio je ranije The Hentchmen sa kojima je jedno vreme nastupao i Jack White, Dave Shettler, bubnjar, bio je u The Sights, a Marty Morris u Cyril Lords. Premda su sva trojica godinama poznati po radu u garažnim bendovima, SSM jedva da u tragovima zalaze u isti žanr. Muzički izraz znatno je kompleksniji od prangijanja 3 akorda i to je još jedan razlog zašto je ovaj relativno mlad po stažu sastav uspeo da u par godina i sa samo 2 albuma zaintrigira širu rokenrol javnost i zakači samo pozitivne ocene rok kritike bilo da se radi o on-line fanzinima ili o ozbiljnijim magazinima.
Već pre prvog albuma bend je skrenuo pažnju Dana Auerbacha iz The Black Keys koji ih je preporučio izdavaču Alive Records za koji je 2006. i objavljen istoimeni LP. Ploči je prethodila zajednička turneja sa The Black Keys po zapadnoj obali, a, obzirom da Alive ima odličnu distribuciju u Velikoj Britaniji, SSM bivaju pozvani na prvu englesku turneju sa The Datsuns posle koje je usledila jedna poduža sa The BellRays u Americi.
Izuzetno autentičan spoj psihodeličnog roka, te prog i kraut-rocka, uz dozirana elektro pomagala, čine ovaj sastav jednim od najneobičnijih na nezavisnoj rokenrol sceni poslednjih nekoliko godina. Taj, donekle artistički pristup pisanju pesama, bio je put kojim su došli do većeg broja fanova, van uskog kruga ljubitelja garažne muzike, ali ih je background održao i u srcima onih kojima su tri akorda, ritam i stav #1 za pisanje dobre pesme. Otuda na njihovim koncertima imate čitavu lepezu raznih potkulturnih likova, od techno i elektro klinaca, preko matorih prog/kraut rock tipova, do garažnih rokera. Komotno se može reći kako su SSM jedan od prvih rok bendova posle Blues Explosion koji je, na neki način, uspeo da pomiri skoro pa nepomirljive žanrove i pristalice istih, a to bi trebalo samo po sebi da bude dovoljno za dokučivanje značaja ovog sastava u savremenoj nezavisnoj rokenrol produkciji.
Početkom 2008. SSM izbacuju i drugi album «Break Your Arm For Evolution», takođe za Alive Records, producent je njihov veliki fan iz The Black Keys, Dan Auerbach, i, kao i prethodna, ova ploča dobija samo hvalospevne kritike, ovaj put u znatno većem broju velikih, tiražnih magazina poput NME, Rolling Stone, Magnet i sl.
SSM početkom 2009. dolaze na još jednu evropsku turneju, a konačno i u Srbiju i par okolnih zemalja.
http://www.myspace.com/szymanskishettlermorris
http://www.alive-totalenergy.com/SSM.html
http://www.freewebs.com/ssmdetroit/index.html
download:
SSM – “Break Your Arm For Evolution”
LOVER! (Memphis, TN, U.S.A.)
Utorak, 9. decembar – Beograd @ SKC
Još od Exploding Hearts nije se pojavio u ovoj meri zanimljiv power-pop sastav kakav su Lover! iz Memfisa. Britke, pršteće gitare, harmonične linije ritam sekcije, melodičan, skoro klinački vokal i duhoviti tekstovi glavni su aduti novog benda Richa Reatarda (ex-Reatards, Lost Sounds, American Death Ray, Knaughty Knights) koji sada nastupa pod pseudonimom Rich Crook. Kolega iz tinejdžerskih dana i jedne od poslednjih američkih adolescentnih atrakcija – The Reatards, Jay Reatard, pomogao je da se zvuk blizak bendovima kao što su Sloan, Cheap Trick, Undertones i Dickies što bolje zabeleži u studiju i na dva albuma koliko je ovaj bend objavio do sada.
Zanimljivo je da je Rich tek u ovom bendu preuzeo ulogu frontmena budući da je u Reatards i Lost Sounds svirao bubnjeve, a u Knaughty Knights tek drugu gitaru (razumljivo kad u istom bendu svira i Jack «Oblivian» Yarber!!) i sjajno mu ide. Zato je za bubnjevima provereni Greg Roberson (ex-Reigning Sound i Love pokojne rokenrol legende Arthura Leeja!!) i to je samo po sebi najava veoma iskusne koncertne postave koja u startu obećava dobar show.
Lover! su na drugoj evropskoj turneji od početka sledećeg meseca, a prvi koncert u Srbiji planiran je za 9. decembar u beogradskom SKC-u.
Ako vam je dosta melanholičnih pop bendova i njihovih jadikovki, ako želite da čujete pop sa glasnim gitarama i rasturajućim ritmom, ako bi da se iskačete uz pivo i mnoštvo melodija, onda obavezno pogledajte ove momke iz Memfisa.
http://www.myspace.com/killdewaynne
https://www.bootlegbooze.com/shop/product_info.php?products_id=1787
http://www.youtube.com/watch?v=yyS27mFpg8M
http://www.youtube.com/watch?v=AefPOT6Jotw
download:
lover! – ‘s/t’
http://www.mediafire.com/download.php?gz33j3lrwjn
lover! – ‘gathered in the graveyard’
http://www.mediafire.com/download.php?ymzwynmevzw
bilbord:
JACK OF HEART (Paris, FR) + MAGNETIX (Bordeaux, FR)
Ponedeljak, 24. novembar – Beograd @ SKC
Francuska je, ma koliko se to možda nekome činilo preteranim, oduvek prednjačila u odnosu na druge evropske zemlje vanengleskog govornog područja svojom garažnom scenom. Osim što se tokom 60-tih i 70-tih pojavio mali milion sasvim solidnih bendova, u Francuskoj je bilo i sedište jedne od najproduktivnijih garažnih izdavačkih kuća – NEW ROSE – koja je licencirala, ali i objavljivala ploče bendova poput Lyres, Gun Club, Tav Falco’s Panther Burns, Arthur Lee & Love, Sonics, Saints, Stooges, pored mnogo drugih. Danas je Francuska obavezna, često i jedina ili jedna od dve zapadnoevropske države (uz Španiju) po kojoj pod obavezno krstare svi znani i (još uvek) neznani garažni bendovi Amerike, Australije i ostatka Sveta gde se ovaj žanr zapatio. Otuda i ne treba da začuđujuće izgleda što se po tamošnjim gradovima pojavio zadivljujući broj bendova sličnog usmerenja koji poznavanjem materije i kvalitetom ne zaostaju umnogome za američkim kolegama. Jack Of Heart iz Pariza i Magnetix iz Bordoa pripadaju samom vrhu tamošnje, ali i evropske scene.
Jack Of Heart postoje tek par godina, ali je rokenrol istorija članova grupe podugačka i pored toga što se radi o relativno mladim ljudima izmedju 20 i 30+ godina. Pevač benda, Piero Ilov predvodio je The Fatals i sarađivao sa sjajnim kanadskim garažerima Demon’s Claws, a Benji, gitarista, paralelno svira i u Creetins, i u bostonskim Turpentine Brothers. Za razliku od pomenutih grupa čiji su (bili) članovi, Piero i Benji, Jack Of Heart zvuk je znatno smireniji, na momente vrlo psihodeličan i ni najmanje agresivan. Velvet Underground i prva 2 albuma Pink Floyd začinjeni obrascima iz garage-psych ere 60-tih. Čak je i produkcija pročišćena, da zadovolji potrebe nove, pomalo melanholične poetike. Inače, bend je nedavno održao preko 20 koncerata po SAD, što je veliki uspeh za jedan evropski sastav, ako, naravno, ne računamo Ostrvo. Uživo, Jack Of Heart donekle podsećaju na Black Lips, novu američku garažnu atrakciju koja je pre par godina eksplodirala i u Evropi, a to govori da su žive verzije pesama znatno energičnije što obećava dobru zabavu. Uostalom, Jack Of Heart su početkom godine nastupili u beogradskom SKC-u u paru sa američkim Tunnel Of Love i nesumnjivo ostavili dobar utisak na beogradsku publiku.
S druge strane, muško ženski duo Magnetix kreće se lo-fi smernicama, od pojave White Stripes popularnijim nego ikada ranije. Fuzirana, glasna gitara, trash zvuk i primitivni set bubnjeva uz obavezno podvriskivanje ‘yeah!!’ i ‘come on!!’. Zarazni ritam, dobra ženska za bubnjevima i zgodan baja na gitari/vokalu očito su recept koji retko kad može da omane. Ako se tome doda da su im pesme poletne i na momente dijabolične, onda je jasno da se radi o sasvim dobrom bendu za neki mali, zadimljeni klub i nekoliko piva više nego što je dovoljno za pripito stanje.
Jack Of Heart i Magnetix sviraju u Beogradu (SKC!!) u ponedeljak, 24. novembra od 22:00.
http://www.myspace.com/jackofheart
http://www.myspace.com/themagnetix
bilbord:
