IGRA STAKLENIH PERLI
Petak, 23. mart – Novi Sad @ Foxtrot
Nedelja, 25. mart – Niš @ Feedback
Sreda, 28. mart – Zagreb @ Močvara
Subota, 31. mart – Beograd @ Gun
Iako se za početke psihodelije na ovim prostorima navode rani radovi sastava Time i Korni grupa, do pojave Igre staklenih perli u drugoj polovini 70-tih nije bilo nijednog benda koji je mogao istinski prisvojiti epitet psihodelične rok grupe.
Ekipa prijatelja i istomišljenika okupila se 1976. i krenula netipičnom putanjom: dugim jam session-ima umesto probama i koncertima. Dolaskom basiste Draška Nikodijevića – Drakule (kasnije u kultnom sastavu White Rabbit Band), grupa se upotpunjuje i prelazi iz podruma u koncertne prostore.
Praktično od tog trenutka postaju izuzetna koncertna atrakcija, ali tek kada su se čudnom igrom slučaja pojavili uživo u studiju na TV Beograd stvari su se preokrenule. Urbana legenda je da je neko od muzičkih urednika PGP RTB zvao studio i tražio da sazna o kojoj grupi se radi. Neki gledaoci su mislili da na televiziji gostuje strani bend.
1978. ulaze u studio i za RTB snimaju fenomenalni, istoimeni album prvenac. Nažalost, tipično za užasno tretiranje svega što je bilo iole dobro u domaćem roku, bend dobija najgore moguće uslove, a što je još užasnije, dve snimljene pesme misteriozno nestaju iz završnog mastera.
Ipak, tih 25+ minuta koji su ugledali svetlost dana (i sasvim se solidno prodali) ostaju zauvek zabeleženi kao najbolja psihodelična ploča ikada objavljena u celoj bivšoj Jugoslaviji! Dokaz za to je da se RTB izdanje u inostranstvu već dobrih 20 i više godina prodaje po jako visokoj ceni, te da je album bar tri puta bio piratski objavljen na Zapadu (dva puta na CD-u, jednom na vinilu). Pomama za pločama Igre staklenih perli je dovela do objavljivanja čak tri njihova vinilna albuma za nemački Kalemegdan Disk – sva tri sa do tada neobjavljivanim snimcima.
Godinama se u određenim krugovima priželjkivalo ponovno okupljanje Igre staklenih perli. Bend je svojevremeno prestao sa radom nakon svega dva albuma („Igra staklenih perli“ i „Vrt svetlosti“), ali sve do povratka Drakule iz Amerike (gde je od kraja 80-tih), nije se moglo računati na to.
Krajem prošle godine, ideja o ponovnom okupljanju stara bezmalo tri decenije, napokon je materijalizovana. Igra staklenih perli u postavi koja uključuje obojicu autora kompletnog materijala sa prva dva albuma, predano održava probe posle kojih prave i dva „tajna“ koncerta namenjena prijateljima i najzagriženijim fanovima. Očigledno je da je članovima grupe nedostajalo ovakvo druženje i isto tako jasno je da je domaća rokenrol scena vapila za povratkom Perli kao jedinim pravim rodonačelnicima psihodeličnog roka na teritoriji bivše Jugoslavije.
Igra staklenih perli poslednjih par meseci redovno razigrava stari, ali piše i novi materijal, a u martu 2012. imaćete priliku da ih pogledate uživo u više gradova ex-YU.
Karte za beogradski koncert po pretprodajnoj ceni od 800 din u Pinball Wizard Records (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal 15. Rezervacije na: 011/3348-664. Radno vreme: 12-19 h, subotom 11-16, nedeljom zatvoreno!!), na šanku Gun-a, kao i u kafeu Šikarica (Skadarska 22).
http://en.wikipedia.org/wiki/Igra_Staklenih_Perli
http://www.last.fm/music/Igra+Staklenih+Perli
http://www.myspace.com/igrastaklenihperli
http://www.timemachinemusic.org/2011/12/igra-staklenih-perli-%E2%80%9Csvet-se-rapidno-budi%E2%80%9D/
YouTube:
Poster:
Intervjui:
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/nasa_prava_snaga_je_u_koncertnom_ritualu.26.html?news_id=237162
http://vision-rock-metal.com/igra-staklenih-perli-interview-2
http://www.tportal.hr/showtime/glazba/183340/Igra-staklenih-perli-heroji-psihodelicnog-rocka.html
Najava u Blicu (Aleksandar Žikić):
http://www.blic.rs/Komentar/Kultura/313298/Igra-staklenih-perli
Fotografije sa beogradskog koncerta:
CRIPPLED BLACK PHOENIX (Oxford, UK)
Ponedeljak, 2. april @ KC Grad
Uprkos tome što im muzička kritika spočitava više žanrova (post-rock, prog-rock, ambient, neo-psychedelia, experimental rock, stoner-rock), Crippled Black Phoenix insistiraju na tome da su sasvim „običan rock bend“. Ipak, nije baš sve tako jednostavno, ne samo posmatrano kroz muzičke izraze koje koriste na svojih 5 dosadašnjih albuma (od toga 2 dvostruka!), već i zbog činjenice da se radi o tzv. super-grupi čiji su članovi stekli izvesnu dozu slave kroz bendove kao što su: Electric Wizard, Mogwai, Iron Monkey, Gonga, Teeth Of Lions, Rule The Divine.
Sve je počelo 2004. kada je Justin Greaves (bubnjar Electric Wizard) snimio nekoliko svojih pesama u krajnje svedenoj produkciji. Njegovom prijatelju i kolegi, Dominicu Aitchisonu iz Mogwai, materijal se dopao i podržao ga je u ideji da sastavi bend. Ubrzo im se, između ostalih, pridružuju Kostas Panagiotu, Andy Semmens, kao i solo folk kantautor Joe Volk (inače frontman heavy-rock grupe Gonga).
U leto 2006. u Bristolu snimaju debi album „A Love of Shared Disasters” koji objavljuje Invada Records, inače etiketa Geoffa Barrowa iz Portishead. Premda su svi odreda imali obaveze i sa matičnim grupama, nakon prve ploče odlučuju da Crippled Black Phoenix ne ostanu na nivou projekta i kratkotrajnog izleta ili eksperimenta, a tako kreće i karijera ovog zanimljivog sastava. U godinama koje slede sve do danas kroz bend i četiri sledeća albuma prodefilovalo je više od par desetina zapaženih muzičara i autora.
Apokaliptične balade, kako sami nazivaju gro svojih pesama, mračna priroda istih, te neobičan spoj različitih žanrova, u Crippled Black Phoenix slučaju evoluira ka autentičnom i prepoznatljivom stilu. Zbog navedene šarolikosti kritika ih svrstava u više kategorija, od stoner-prog-rocka, preko freak-folka i post-rocka do dooma. Kako god, bend insistira da je krajnji rezultat njihove saradnje „kolekcija balada za smak sveta“, tamnih hibrida koji su kulminacija eklektičnih uticaja.
Pored rada u studiju, redovnog izdavanja albuma, saradnje na zajedničkom materijalu, ali i prezentaciji istog u medijima, živi nastupi spadaju u najvažniju aktivnost ove super-grupe. Ne samo da se trude da sviraju na neuobičajenim mestima za rok koncerte, Crippled Black Phoenix na binu izlaze i u nesvakidašnjoj, a mnogobrojnoj postavi kombinujući instrumente iz viktorijanske ere sa modernim rok instrumentima i propratnim pomagalima i efektima.
Osmočlana postava Crippled Black Phoenix po prvi put u karijeri sviraće i u Beogradu. Njihov koncert zakazan je za ponedeljak, 2. april, a prostor je KC Grad (Braće Krsmanović 4) od 22:00.
Karte su u pretprodaji po ceni od 1000 din na šanku KC Grada i u Pinball Wizard Records prodavnici ploča (TC Eurocentar, Makedonska 30, lokal 15).
Official
CBP @ MySpace
CBP @ Wikipedia
CBP @ Facebook
CBP @ last.fm
CBP @ Reverbnation
YouTube:
poster:
Chris Eckman & The Frictions (ex-The Walkabouts!!)
Petak, 9. decembar @ Gun Club | 22:00
Chris Eckman je osnivač, multiinstrumentalista, pevač i glavni autor pesama čuvenog benda The Walkabouts iz Sijetla. The Walkabouts su od osnivanja 1983. godine izdali preko 15 albuma za izdavače kao što su Glitterhouse, Virgin i Sub Pop. Njihov najnoviji album „Travels in the Dustland“ izdat je za Glitterhouse u oktobru ove godine.
Eckman je objavio i tri solo albuma, a poslednji je „Last Side of the Mountain“ (2008). Svi tekstovi pesama pozajmljeni su iz stihova koje je napisao afirmisani slovenački pesnik Dane Zajc. U njegove ostale muzičke poduhvate spadaju i Dirtmusic (gde mu se pridružuju Hugo Race i Chris Brokaw) i L/O/N/G, akustično-elektronski projekat sa Rupertom Huberom iz bečkog dauntempo dueta Tosca.
Uz to, intenzivno radi i kao producent koji je tokom poslednjih nekoliko godina producirao albume Stevea Wynna, The Bambi Molesters i umetničke grupe iz Malija Tamikrest and Lobi Traore.
Pored The Walkabouts i pomenute solo karijere, Chris Eckman ima i zapažen duet sa koleginicom iz matičnog benda Carlom Torgensen (Chris & Carla), sa članovima The Bambi Molesters sastav The Strange, a najnovija okupacija van The Walkabouts mu je americana kvartet Chris Eckman & The Frictions.
The Frictions je formirao 2006. sa bivšim članovima blues-garage bendova Hic Et Nunc i Silence. Radi se o energičnom, poetskom rokenrol sastavu koji svoje uzore nalazi u bendovima kakvi su Neil Young & Crazy Horse, Television i Dream Syndicate. Prvi album The Frictions izlazi krajem 2011.
Novi i možda najzanimljiviji projekat darovitog Chrisa Eckmana beogradska publika imaće priliku da pogleda uživo u petak, 9. decembra u klubu Gun Club (Miloša Pocerca 10) od 22:00.
Karte po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara mogu da se kupe i rezervišu u Pinball Wizard Records radnji (TC EUROCENTAR, makedonska 30, lokal 15, telefon: 011/3348-664) kao i na svim prodajnim mestima Eventima.
MySpace
The Frictions
YouTube:
Poster:
The Reverend Peyton’s Big Damn Band (Brown County, IN, U.S.A.)
Utorak, 15. novembar – Beograd @ Gun Club 22:00
Josh „The Reverend“ Peyton je u najranijoj mladosti bio „zaražen“ muzikom. Najpre preko očevih ploča Boba Dylana, Neila Younga i Jimija Hendrixa.
U dvanaestoj godini dobio je prvu gitaru i sa bratom (Jayme Peyton) formira klinački bend Drive-Thru koji uglavnom nastupa po lokalnim žurkama. Ubrzo mu prijatelj sugeriše da obrati pažnju na velikane bluesa (B.B. King, Muddy Waters i Bukka White), što rezultira dubljim zaranjanjem u istoriju muzike, do predratnog perioda contry-bluesa i Charlieja Pattona, te njegovog karakterističnog finger-picking stila sviranja gitare. Peyton već oko svoje dvadesete zna da je to žanr u kojem hoće da se okuša. 2003. venčava se devojkom Breezy koja mu ukazuje na Squirrel Nut Zippers, sjajan roots-swing sastav, a on njoj otkriva delta i country blues. Mladi par počinje da piše svoje pesme, pridružuje im se i brat mu Jayme i 2004. formiraju prodični trio – The Reverend Peyton’s Big Damn Band:
Reverend Peyton – gitara/vokal
Jayme Peyton – bubnjevi
Breezy Peyton – ribaća daska (washboard)
Priča dalje ide za današnje vreme malo neobičnim tokom. Bend uvežbava repertoar, svira kratko po lokalnim rupčagama, privlači pažnju promotera obližnjih blues festivala, da bi na kraju završio u Clarksdaleu, Mississippi gde u Ground Zero klubu sviraju dve noći zaredom kao zvezde večeri, inače popularnom blues klubu glumca Morgana Freemana.
Pošto su svirali kao predgrupa na turneji sa Mary Prankster i nakon ludačke 40-točasovne vožnje od Indijane do Kalifornije na sledeći nastup, shvataju da je bend najvažnija stvar i potpuno se posvećuju životu ozbiljnih koncertnih zabavljača. Odmah po povratku u Indijanu prave dvorišnu rasprodaju svega što imaju, kupuju kombi i kreću na skoro neprekidnu turneju koja uključuje preko 250 koncerata godišnje još od 2006. Zaista, malo koja grupa može da se pohvali tolikom kilometražom, čak i one koje egzistiraju više od decenije, a Big Damn Band je praktično bio na početku karijere, sa tek jednim i to samizdat albumom! Svirali su svuda po Americi, Kanadi, kao i Evropi, uključujući i redovne koncerte u Irskoj i Engleskoj.
„Na kraju smo svirali sa svima: preko punk rock bendova do bluegrass i alt-country bendova”, kaže Reverend kad bi ga pitali o tipičnom Big Damn Band performansu. Dok mnogi country sastavi vole da pričaju o svojoj autentičnosti, Reverend Peyton’s Big Damn Band se dokazao u tome žrtvujući sve zarad karijere: „Sve što smo imali prodali smo i jednostavno zapalili na put. Počeli smo lokalno i stvar je krenula da raste. Pre nego što smo stigli da se okrenemo prodali smo 5 hiljada primeraka našeg demo snimka. Onda smo izdali album ’Big Damn Nation’ (Family Owned Records, 2006.) i pomislili – Hajde da probamo da radimo samo ovo, da krenemo da putujemo i vidimo šta će da se desi. I, upalilo je! Težak je to način, ali danas moraš da bukvalno na tacni serviraš svoju muziku ljudima, da im je baciš pred noge.“
Retke dane kada nisu na turneji provode u komponovanju novih pesama i snimanju sledećeg albuma, te im je i tu produktivnost na zavidnom nivou – ne računajući samizdat rezanac – „The Pork’n’Beans Collection“, do sada su objavili 5 dugosvirajućih ploča. Treći LP – „The Whole Fam Damnily“ – dospeo je do 4. mesta Billboardove Blues liste za 2008. godinu, a sledeći – „The Wages“ iz 2010. – do 2. pozicije iste ugledne liste. Inače, brat Jayme Peyton napušta grupu pre snimanja „The Wages“ i od tada je na poziciji bubnjara Aaron Persinger.
Saradnja sa irskim folk rokerima Flogging Molly koji su ih u dva navrata (2007. i 2008.) počastili zajedničkom turnejom, pomogla im je da dođu do ozbiljnog izdavača – SideOneDummy Records, za kog objavljuju poslednja tri albuma. „Peyton On Patton“ iz jula ove godine u samo prvoj nedelji prodaje stiže do 7. mesta pomenute Billboardove Blues liste albuma. Iz naslova ploče jasno je da su želeli da se na ovaj način oduže velikanu country-bluesa, kao neprekidnoj inspiraciji tokom dosadašnje karijere, čiji jednostavan i istovremeno osoben stil i danas zvuči jednako uzbudljivo kao i tokom bezmalo 100 proteklih godina.
Big Damn Band od svojih ranih dvadesetih šibaju country blues pankerskom energijom i beskompromisnim stavom adekvatnom njihovom uzrastu. Više od sedam godina sviraju po svim prostorima gde jedan bend može da se obre, od skučenih, zadimljenih barova, klubova raznih kapaciteta, do ogromnih festivala i koncertnih hala sa hiljadama mesta za posetioce. Publika koja dolazi da ih vidi/čuje pripada različitim generacijama, ali i različitim žanrovskim podgrupama: od klinaca koji slušaju melodični pank, metalaca, skejtera, do sredovečnih garage-rock fanova i još starijih rock i blues purista. Ako postoji bend koji na planeti Zemlji može da okupi ovako neobičnu ekipu koja u transu uživa svih 90 minuta njihovog nastupa, onda su to The Big Damn Band, a pred takvom činjenicom prosto u vodu padaju sve top-liste, prebrojavanja pojavljivanja na muzičkim TV stanicama i ostale moderne merne jedinice kvaliteta. Uostalom, svo se navedeno šarenilo jasno vidi u sjajnom spotu za veliki hit „Clap Your Hands” sa prošlogodišnjeg albuma „The Wages“.
Sa naslednicima kakvi su Reverend Peyton’s Big Damn Band, Charlie Patton, ali i Son House, i Furry Lewis, te ostali pioniri žanra mogu spokojno da počivaju. Big Damn Band uspeo je da pronađe taj žar, rasplamsa ga kroz albume i konstantne koncertne nastupe, raspiri ga jednim potpuno punk-rock stavom u sviranju i, što je možda i najvažnije – prenosi ga dalje, na mlađe generacije, klince koji pohode njihove koncerte i sanjaju o formiranju sopstvenih rokenrol bandi. Sam Reverend Peyton kaže: „Kada ljudi idu na koncert oni hoće da vide show i nema ništa novo u tome. Charlie Patton je svirao zubima i glavom 1930, i sad ljudi kažu da je to bio punk rock, ali ljudi to rade već stotinama godina. Kantri bluz je bio prvi punk rock, ako mene pitate. “
Reverend Peyton’s Big Damn Band po prvi put nastupaju u Srbiji ove jeseni. Beogradski koncert tempiran je za utorak, 15. novembar u klubu Gun Club (Miloša Pocerca 10) od 22:00. Karte se po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara mogu kupiti u Pinball Wizard Records radnji (TC „EUROCENTAR”, makedonska 30, lokal 15) i na svim prodajnim mestima Eventima.
Official
MySpace
Wikipedia
Facebook
RPBDB @ SideOneDummyRecords
YouTube:
Poster:
Recenzija beogradskog koncerta i brdo odličnih fotografija!!
THE PUSSYWARMERS (Lugano, Switzerland)
Utorak, 18. oktobar – Beograd @ Gun Club 22:00
Iz Lugana u Italijanskom delu Švajcarske dolaze nam trash džezeri The Pussywarmers.
Postoje od 2006. Do sada su izdali dva odlična albuma My Pussy Belongs to Daddy (2009) i The Chronicles of… (2011) oba za kultnu Švajcarsku etiketu Voodoo Rhythm Records.
Njihov zvuk je prljava mešavina džeza iz “Dope n’ Glory” ere dvadesetih i evropskih tradicija valcera, tarantele i polke, upakovan u sirovu punk egzekuciju. Poslednjih godina važe za klupsku atrakciju i miljenici su zapadnoevropske i američke muzičke kritike.
U Beograd dolaze prvi put u okviru svoje Meeting the East turneje na kojoj će svirati i u Italiji, Sloveniji, Mađarskoj i Hrvatskoj.
Beogradski nastup The Pussywarmers planiran je za utorak, 18. oktobar u Gun Club-u (Miloša Pocerca 10)od 22:00. Cena karte je 400 dinara u pretprodaji (Pinball Wizard Records, TC “Eurocentar”, makedonska 30, local 15) i 500 dinara na ulazu u klub, neposredno pred nastup.
MySpace
The Pussywarmers @ Voodoo Rhythm Records
YouTube:
