The Bloody Hollies (San Diego, CA, U.S.A.)
Četvrtak, 5. septembar – Budimpešta @ Trafik Klub
Petak, 6. septembar – Beograd @ Gun Club (gosti: Straight Mickey & The Boyz!!)
Subota, 7. septembar – Senta @ Mojo
Wesley Doyle (vokal, gitara i usna harmonika) formirao je The Bloody Hollies 2000. godine u Bafalu, država Njujork, sa dvojicom kolega sa studija vizuelnih umetnosti. Već godinu dana po osnivanju bend objavljuje prvi album „Got It Where It Counts!“ za Garage Pop Records. Ukupno trajanje ispod pola sata, šesnaest pesama od kojih tek pet jedva prelazi dužinu od dva minuta podaci su koji jasno govore da se radi o prangijaškom garage-punk albumu. Da je reč o jednom od boljih u tom trenutku posvedočiće ne samo pozitivne kritike, već i imenovanje The Bloody Hollies za najbolji novi originalni bend od strane lokalnih novina. Sama ploča je miks pankoidne furioznosti na troakordni garažni način, ali i vešto provučenih momenata tipičnih za rockabilly i blues.
Jedna američka turneja i gostovanje u Los Anđelesu dovoljni su bili da im Long Gone John osnivač Sympathy For The Record Industry ponudi ugovor za sledeći album. Septembra 2003. izlazi „Fire At Will“ ploča koja će ih ne samo potvrditi kao jedan od bendova od kojih se mnogo očekuje, nego im i dati uvek potreban vetar u leđa da nastave. „Fire At Will“ unekoliko je kompleksniji, ali i dalje je to dvominutno garažno prženje sa Veslijevim nervoznim, vrištećim glasom – sada zaštitnim znakom The Bloody Hollies. Krajem godine gostuju na radio emisiji Johna Peela i snimaju Peel Sessions, EP sa četiri pesme.
2005. Doyle se seli u San Diego, a za njim dolazi i gitarista Joey Horgen. Ubrzo im se priključuju bubnjar Matt Bennett i basista Bort Eric Thunder – nova postava The Bloody Hollies završava rad na trećem albumu „If Footmen Tire You…“ koji će (kao i naredna dva) biti objavljen sa znakom Alive Records, izdavačem The Black Keys, Black Diamond Heavies, Radio Moscow, Soledad Brothers, Hacienda, Left Lane Cruiser… Ova je ploča proglašena najboljim rok albumom 2005. (San Diego Music Award) istovremeno promovisavši The Bloody Hollies u jedne od predvodnika savremene američke garage-punk / blues scene.
Dve godine kasnije pojavljuje se „Who To Trust Who To Kill Who To Love“ (Alive, 2007), najkompleksnija ploča do sada, obogaćena novim aranžmanima, instrumentima kojih ranije nije bilo (orgulje) i umešnim koketiranjem sa žanrovima kakvi su glam i hard-rock. Iste godine sviraju na South By Southwest festivalu, a u septembru osvajaju San Diego Music Award za najbolji alternativni album 2007.
2008. pesmu „The Rain“ NBC uvrštava u jednu od akcionih scena „Knight Rider“ serijala.
Četiri godine potom objavljuju „Yours Until The Bitter End“ (Alive, 2011), bez sumnje najbolji album u karijeri. Još od prelaska na Alive Records vidljivo je žanrovsko širenje i svesno zaobilaženje živog blata manirizma. Aranžmani su složeniji, broj instrumenata koje su snimili u par pesama proširen je i na gudačke, pa i ksilofon, a spretno ukomponovani žanrovi (garage punk, punk rock, blues, southern rock, hard rock i grunge) tvore karakterističan The Bloody Hollies muzički izraz – garage-punk/blues sa sofisticiranim melodijama i sugestivnim Veslijevim kontratenorom. Ipak, ono što iz svake pesme ispod svih dodatih slojeva izlazi na površinu jeste visokooktanski, srčani garažni bluz.
Još jedna od potvrda kvaliteta stiže od legendarnog pevača i gitariste The Kinks. Naime, početkom juna ove godine, Dave Davies izdaje novi solo album „I Will Be Me“ i u pesmi broj 5 „In The Mainframe“ kao prateći sastav gostuju upravo The Bloody Hollies, a po izboru samog Daviesa.
Evropske turneje The Bloody Hollies uvek su bile kratke zbog obaveza članova benda (porodice, stalni poslovi) i uvek su trajale oko dve nedelje. Stoga je bilo teško dobiti ih u konkurenciji daleko bogatijih zapadnoevropskih zemalja. Posle nekoliko neuspelih pokušaja u par poslednjih godina The Bloody Hollies stižu u Beograd. Koncert će biti održan u petak, 6. septembra @ Gun Club (Miloša Pocerca 10), a od 22:00. Kao gosti / lokalna podrška nastupiće Straight Mickey & The Boyz.
Karte po promotivnoj ceni od 500 dinara do 24. avgusta možete da kupite u Pinball Wizard Records!! Od 26. avgusta do 5. septembra na istom mestu karta će biti 700 dinara, a na dan koncerta, na ulazu u klub – 1000 dinara.
Official
The Bloody Hollies @ Wikipedia
The Bloody Hollies @ Alive Records
The Bloody Hollies @ Facebook
The Bloody Hollies @ last.fm
The Bloody Hollies @ Allmusic
The Bloody Hollies @ San Diego Reader
YouTube:
http://www.youtube.com/watch?v=YavMG89hyCE
Straight Mickey & The Boyz:
Straight Mickey & The Boys @ Facebook
Straight Mickey & The Boys @ Reverbnation
Straight Mickey & The Boys @ Time Machine Music
Poster:
Threesome (Beograd)
Subota, 6. jul – Prizren @ NGOM Festival
Threesome are an explosive Power Surf trio from Belgrade, Serbia. Primarily instrumental, the band represents a common denominator of the surf rock style of the early 1960s and new wave, punk and math rock. The band was formed in the beginning of 2010, and a few months later recorded the first EP published in limited hand-numbered edition by Supersizeshe, a small indie record label from Belgrade. The EP was critically acclaimed throughout the region, as Threesome was awarded as the best new band by the most prominent music portal in Serbia, Popboks.com. The band soon started to play gigs, mostly throughout the Balkan region, and participated in a number of festivals so far (won 1st prize in a large music festival Demofest in Banja Luka). “Adriatica” is their debut album, released in October 2011 on vinyl, CD and digital format by the US largest instrumental surf music label Double Crown Records. Threesome did many shows in Germany, Italy, France, Belgium, Holland, Switzerland, Austria, Slovenia, Croatia, Bosnia&Hercegovina, Macedonia and Serbia. They are currently preparing their new album and USA summer tour in 2013.
Diskografija:
2010. THREESOME EP – SuperSizeShe
2010. “Wahine” – FEMIX (kompilacija)- Femix
2011. “First Wave” – KOMPOT (kompilacija)- PotLista
2011. “Adriatica” LP 12″ (album) – Demo Fest
2011. “Adriatica” CD and iTunes (album) – Double Crown Records
2012. “Man Zero/Threesome” Split EP – Guranje S Litice
Thee Oh Sees (San Francisco, CA, U.S.A.)
Četvrtak, 25. jul – Zagreb @ Močvara
Subota, 27. jul – Skoplje @ MKC
Nedelja, 28. jul – Beograd @ Drugstore (gosti: Repetitor i ┼ chresus jist ┼)
Priča o Thee Oh Sees nastaje na pepelu bendova Coachwhips i Pink and Brown u San Fransisku, Kalifornija. Zajedničko ime za oba benda je John Dwyer, ultraproduktivni pevač i gitarista čiji se mnogobrojni projekti kreću od brutalnog noise-rocka (Coachwhips, The Hospitals, Pink and Brown) do eskperimentalnog electro-folk-popa (Zeigenbock Kopf / OCS / The Ohsees / Thee Oh Sees). Kraj 90-ih i prvu polovinu novog veka obeležavaju uglavnom Dwyerovi solo radovi u vidu eskperimentalnih psihodeličnih minijatura snimanih u kućnim uslovima, u lo-fi tehnici.
Do 2006. godine Coachwhips, Pink and Brown i Zeigenbock Kopf prestaju sa radom. Prava stvar tek počinje: bilo je potrebno nekoliko albuma, nominalnih (OCS / The Ohsees) i personalnih promena kako bi se talenat izbrusio, bend etablirao i dobio današnji oblik. Thee Oh Sees je mesto u kome su svi kreativni impulsi Johna Dwyera sklopljeni u jedan (rečima Mark E. Smitha) “buntovnički jukebox”: psihodelična lutanja The 13th Floor Elevators, garažni zvuk Nuggets kompilacija, teški Black Sabbath rifovi, motorika krautrocka 70-ih. Način na koji kombinuju disonantnu buku i zarazne retro-pop / surf-rock melodije svedoči o umetničkom senzibilitetu Johna Dwyera: svoj talenat stavlja u službu velikih RNR ploča, a ne komercijalnog uspeha.
The Cool Death of Island Raiders (Narnack, 2006) je briljantan lo-fi pop album i verovatno prvo remek-delo u Thee Oh Sees kanonu. Prateći DVD predstavlja band u minimalističkim scenama potpuno primerenim ogoljenom pop zvuku albuma.
The Master’s Bedroom Is Worth Spending a Night In (Tomlab, 2008) započinje niz koji i dan-danas traje: nema godine bez makar jednog rock’n’roll čuda iz Dwyerovog rukava. Miks najboljeg zvuka garažnog rocka 60-ih, krautrock podloga, new wavea, punk energije, surf rocka i psihodelije svih dekada i sve to na jednom albumu, ponekad i u jednoj pesmi. Postava benda formirana te godine je aktuelna i danas, a imajući u vidu tempo kojim je Dwyer menjao saradnike tokom godina, to dosta govori o kvalitetu njegove današnje ekipe: Brigid Dawson (klavijature / vokal), Petey Dammit (bas) i Mike Shoun (bubnjevi).
Help iz 2009. godine donosi novi sveži miks garažnog rocka i psihodeličnog popa i početak saradnje sa legendarnom izdavačkom kućom In the Red, za koju narednih godina izdaju Warm Slime (2010), Castlemania (2011), Carrion Crawler/The Dream (2011) i Putrifiers II (2012). Svaki od ovih albuma donosi nešto novo u katalogu benda. Fama o bendu raste sa svakim novim izdanjem, a pogotovo, sa svakim novim nastupom koji posetioce ostavlja bez daha. Bend koristi brojne žive nastupe za uvežbavanje novih pesama, što im omogućuje da u studiju živu energiju koncerta brzo pretoče u novo izdanje. “Većinu pesama do te mere uvežbamo pre ulaska u studio da nam treba samo dva dana da ih sve uživo snimimo. Preostala dva dana koristimo da dopišemo neke stvari na licu mesta i da se dobro zabavimo”, pojašnjava spontani proces snimanja albuma basista Petey Dammit.
Sa svakim novim albumom, zvuk postaje sve rafiniraniji, a da band pritom ništa ne gubi na energiji: i dalje su tu bile velvetovske pop melodije, psihodelične klavijature, Dwyerova prepoznatljiva podvriskivanja i tribalni ritmovi – motorik podloge za rifove, to moćno oružje Thee Oh Sees.
U aprilu ove godine objavljen je album Floating Coffin (In the Red) koji donosi neke nove trikove i jedan je od najboljih ne samo u njihovom katalogu, već i u kompletnoj ovogodišnjoj underground muzičkoj produkciji. Bend i dalje uspeva da “mutira na fascinantne načine” (Jennifer Kelly, Dusted Magazine).
Tokom decenije i po rada, Dwyerova radna etika je na najvišem nivou. Samo sa raznim inkarnacijama Thee Oh Sees snimio je 14 albuma, nebrojeno singlova, EP-jeva i split izdanja. DIY (“Uradi sam”) duh oličen u načinu i tehnici snimanja i prezentovanja muzike širi se i na izdavaštvo, pa Dwyer i prijatelji 2007. godine osnivaju Castle Face Records, nezavisni label koji u narednih nekoliko godina pomaže da do izdanja dođu lokalni saborci kao što su SF wunderkind Ty Segall, The Mallard, The Fresh & Onlys, Warm Soda, Bare Wires, Blasted Canyons.
Koncert Thee Oh Sees je posebna priča: to jednostavno morate da doživete ukoliko vam je stalo do opipljivo žive energije i saznanja kako zapravo zvuči bend zategnut do tačke pucanja: nijedan nesavršen rif, nijedan suvišni ton, nijedan pogrešan ritam; retko koje gitare će vas tako poderati, retko koji bubnjevi će vas tako razdrmati. Ti nastupi su svojevrsni vremeplov kroz najbolje stvari koje gitarska muzika nudi od svog nastanka. Ne morate ni da poznajete opus Thee Oh Sees da biste osetili kako vas uživo rastavlja divlja nesputana energija banda na vrhuncu svoje snage. Postoji opasnost da će vam nakon živog iskustva, njihovi albumi – koliko god bili snimani bez studijskih intervencija – možda ipak zvučati nedoraslo koncertnom rave-up uraganu kakav su Dwyer i društvo.
Nije slučajno da se prilikom opisivanja muzike Thee Oh Sees kao veliki broj referentnih tačaka pominju bendovi i stilovi iz šezdesetih godina prošlog veka. Mnoge od ideala tih vremena su preuzeli: nesputana kreativna sloboda, život na putu i ideal da se žicom i palicom može stvoriti energija koja će povezati ljude koji veruju u RNR san. Osim što poseduje nemerljivi svirački talenat, John Dwyer je veliki muzički fan, kolekcionar ploča i vlasnik nezavisne izdavačke kuće. Ljudi koji su ga upoznali kažu da je sa njim moguće satima pričati o muzici i da malo ko sa toliko strasti govori o omiljenim muzičarima i pločama. Kada krajem jula visoko podigne svoju gitaru i sa svojim drugarima preokrene baštu beogradskog kluba Drugstore, shvatićemo koliko smo bili srećni zbog prilike da ugostimo takav bend.
Beogradski koncert je zakazan za nedelju, 28. jul u bašti kluba KC Drugstore (Bulevar Vojvode Bojovića 4). Pretrodaja @ Pinball Wizard Records (TC EUTROCENTAR, Makedonska 30, local br. 15): od 2. do 13. jula – 1000 dinara, od 15. do 27. jula 1300 dinara i na ulazu u KC Drugstore – 1500 dinara.
Gosti na koncertu su Repetitor i ┼ chresus jist ┼.
Official
TOS @ Faceook
TOS @ Wikipedia
TOS @ Pitchfork
TOS @ AllMusic
TOS @ last.fm
TOS @ In The Red Records
Castle Face Records
Repetitor @ bandcamp
Repetitor @ Facebook
Repetitor @ last.fm
chresus jist @ bandcamp
Video:
Poster za beogradski koncert:
Guitar Wolf (Tokyo, Japan)
Nedelja, 30. jun – Beograd @ Gun Club, 21:30
Guitar Wolf su sigurno najpoznatiji japanski rokenrol sastav svih vremena. Nije ni čudo obzirom da su se o njima pohvalno izjašnjavali Lou Reed, Sonic Youth, Jon Spencer Blues Explosion, Ramones i mali milion drugih, mahom američkih autora/bendova.
Bend je formiran 1987. u Nagasakiju i do sada su objavili petnaest albuma, brdo singlova i nekoliko split ploča sa prijateljima poput: Jon Spencer Blues Explosion, Lightning Bolt, Shutdown 66…
Baš kao i njihovi idoli Ramones i Oblivians članovi Guitar Wolf predstavljaju se još od prvih demo snimaka kao braća Wolf: Guitar Wolf (gitara), Bass Wolf (bas) i Drum Wolf (bubnjevi).
Muzički izraz zasnovan na izrazito bučnim gitarama, basu i bubnjevima uz vrišteći vokal svojstven samo Japancima nije se previše menjao ovih 25+ godina. Obično ih navode kao glasni spoj Ramones, Motorhead, MC5 i The Stooges sa dodatkom gitarskih instrumentala Linka Wraya. Bučni garažni rok sa dosta fidbeka i hevi distorzije od kojih uši otpadaju, a telo igra u zombi transu. Seiji (gitarista, pevač i autor kompletnog Guitar Wolf materijala) ima sopstveni naziv za žanr – Jet Rock’n’Roll, po njegovoj omiljenoj rok autorki – Joan Jett.
Početkom 90-tih Eric Friedl, jedan od trojice iz Oblivians, osniva danas potvrđenu nezavisnu izdavačku kuću Goner Records i objavljuje im prvi LP – „Wolf Rock!“. Japance je video na Garage Shock festivalu u Memfisu, kada su bili na prvoj američkoj turneji. Nakon ove ploče i još jedne veće turneje po Sjedinjenim Državama Guitar Wolf bivaju oberučke prihvaćeni od strane lo-fi garage punk fanova, a 1996, potpisuju ugovor za Matador Records koji 1997. izdaje album – „Missile Me!“. Istovremeno dolaze i do velikog izdavača za japansko tržište – Sony Music. Uticajni izdavač u SAD kao i još veći u Japanu bili su ozbiljna odskočna daska u karijeri ovog trija – Guitar Wolf postaju najveća japanska rokenrol atrakcija i obilaze svet svirajući jednako žestoko, strastveno i glasno po velikim festivalima, kao i u „rupama“ od klubova za do 100 ljudi. Četiri godine kasnije demo za treći i poslednji GW album za Matador – „Jet Generation“ – krunisaće ih kao najbučniji bend na svetu svih vremena: „ Kada smo poslali snimak novog Guitar Wolf albuma u studio za izradu mastera koji smo hteli da ubacimo na CD uzorak za prodavnice ploča, inženjer zvuka nas je nazvao jer je bio zbunjen jačinom tona na CD-R disku. Nivo buke je prelazio teoretski maksimum koji može da se upiše na audio CD“!
Ubrzo potom Guitar Wolf potpisuju ugovor sa Narnack Records za američko tržište (izdavač za: The Fall, Sonic Youth, Deerhoof, Thee Oh Sees…) za koje snimaju tri albuma („Rock ’n’ Roll Etiquette“, 2000., „UFO Romantics“, ’2002. i „Loverock“, 2004.) kao i jednu kompilaciju – „Golden Black“, 2005. Iste godine Narnack objavljuje Tribute To Guitar Wolf kompilaciju „I Love Guitar Wolf: Very Much“ na kojoj su GW pesme pored ostalih obradili i: Jon Spencer Blues Explosion, Jay Macis & The Fog (ex-Dinosaur Jr.!!), Jim O’Rourke (Sonic Youth), Lightning Bolt i Snuff.
Krajem marta 2005., po povratku sa još jedne furiozne američke turneje basista Billy Wolf umire od srčanog udara. Pola godine docnije pridružuje im se mlađani UG kao basista, a Seiji ga na australijskoj turneji koja je došla samo par meseci pošto je UG pristupio bandi, predstavlja rečima: „Ovo je UG, naš novi basista. Ima tek 19 godina i upravo je izašao iz zatvora“.
U novoj postavi Guitar Wolf objavlju još četiri albuma, od kojih je najaktuelniji iz marta meseca ove godine – „Beast Vibrator“, a kome je prethodio split CD-EP + DVD sa Jon Spencer Blues Explosion očekivano naslovljen „Guitar Wolf vs The Jon Spencer Blues Explosion“.
Guitar Wolf pojavljuju se u niskobudžetnom američkom filmu „The Sore Losers“ (1997, John Michael McCarthy) zajedno sa svojim tamošnjim kolegama (Mike Maker iz The Makers i Jack „Oblivian“ Yarber iz Oblivians), kao i u japanskom trash zombie-horror klasiku „Wild Zero“ (1999, Tetsuro Takeuchi).
Bend za čije ploče važi pravilo da se posle slušanja istih morate istuširati, po prvi put u dvadesetpetogodišnjoj karijeri dolazi u Srbiju poslednjeg dana juna. Koncert će biti održan u beogradskom Gun Club-u (Miloša Pocerca 10) u nedelju, 30. juna s početkom od 21:30. Ulaznice po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara od 1. do 15. Juna i potom od 17. do 29. juna po ceni od 1300 dinara u Pinball Wizard Records prodavnici (Makedonska 30, lokal br. 15). Na veče koncerta, na ulazu u klub – 1500 din.
Official
Guitar Wolf @ Wikipedia
Guitar Wolf @ last.fm
Guitar Wolf @ MySpace
Guitar Wolf @ RockOfJapan
Guitar Wolf @ Matador Records
Guitar Wolf @ AllMusic
Par citata:
„Since their inception in the late-1980s, Guitar Wolf have blasted out a raunchy, raucous version of the American rock’n’roll of the 1950s. Following in the footsteps of the Ramones, the band injects punk attitude into its stripped-down rock and notoriously over-the-top live performances“
–Pitchfork
„Japan. British and American rock `n’ rollers can try to match the distortion, intensity and all-around rockocity, but they are still yet to even come close“
–The California Aggie- T. Earl Nichols
„Seiji, Billy, and Toru have a grasp of very loud, very fast, and very, very dirty rock that verges on the stupendous. For these guys… raw talent is the only explanation, and this explosive trio has plenty.“
–PopMatters.com
YouTube:
Wild Zero:
http://www.youtube.com/watch?v=VLHBZ30tm_E
Poster:
Seijijeva poruka Beogradu i Srbiji:
CeDell Davis (Pine Bluff, AR, U.S.A.) & Brethren (Hot Springs, AR, U.S.A.)
Petak, 14. jun – Beograd @ Lađa, 21:00 – BLUES BY THE RIVER
Delta blues legenda – CeDell Davis rođen je pre 86 godina u Heleni država Arkanzas. Sa četiri godine odlazi na da živi na plantaži u Misisipiju u blizini mesta Tunica. Tamo se druži sa dečkom po imenu Isaiah Ross koji će kasnije biti zapamćen kao jedan od bitnijih blues muzičara 20. veka – Doctor Ross. Praktično su zajedno započeli svoje korake u muzici još tada. Ipak, sredinom 30-tih vraća se u Helenu pošto je sa 9 godina oboleo od dečje paralize. Posle skoro dve godine provedene u lokalnoj bolnici mogao je samo uz pomoć štaka da se kreće dok su mu pokreti ruku bili ograničeni. Morao je iznova da nauči da svira gitaru ovaj put da postane i levoruk obzirom da mu je desna ruka bila ozbiljnije oštećena. Upravo će ovaj hendikep i definisati njegov prepoznatljivi stil sviranja – čupanje žica prstima leve ruke i korišćenje kuhinjskog noža umesto prstiju desne ruke – otprilike kao što se koristi slajd naprstak, jedan od karakterističnih rekvizita svakog ozbiljnog blues gitariste.
Sa 14 godina nastupa po juke-joint birtijama sa starijim bluzerima, a u Heleni ih je bilo više uticajnih u to doba (Robert Lockwood, Sonny Boy Williamson II, Roosevelt Sykes, Robert Nighthwak…).
Sredinom 40-tih na kratko okušava sreću u Mizuriju, ali se već ’45. vraća u Helenu gde svira po barovima i često na KFFA radio stanici.
Od 1953. I narednih 10 godina svira sa Robertom Nighthawkom za stalno, a 1957. odlaze u St. Louis gde su u to vreme mnogi bluzeri iz Arkanzasa redovno nastupali. Sam Nighthawk smatran je za ništa manje dobrog slajd gitaristu tog doba od Muddyja Watersa, po gradskim tavernama gde se sviralo muvale su se face iz branše (Big Joe Williams, Charlie Jordan, J.D. “Jelly Jaw” Short) – život siromašnog blues muzičara bio je znatno vedriji nego u Heleni. Nažalost, ubrzo po preseljenju Davisa čeka još jedna ozbiljna nesreća – tokom policijske racije u baru gde je nastupao sa Nighthawkom dolazi do stampeda i Davis biva kritično povređen. Više preloma obe noge trajno ga vezuju za invalidska kolica u kojima je i dan danas.
Kao i mnogi drugi crni muzičari tog vremena koji nisu uspeli da materijalizuju svoj talenat i umeće, Davis se potom godinama sporadično pojavljuje, a za njega će se ozbiljnije čuti tek pošto ga poznati blues poznavalac, producent i muzičar – Robert Palmer – u značajnoj meri spomene u svojoj knjizi „Deep Blues: A Musical and Cultural History of the Mississippi Delta“ (1981.). Ipak, trebalo je još više od 10 godina da CeDell Davis napokon dođe do svog prvog albuma. Bilo je to u vreme kad su beli pankeri koji sviraju blues preplavili garažnu rokenrol scenu (Gibson Bros, The Gories, Jon Spencer Blues Explosion), a isto tako beli entuzijasti osnivali izdavačke kuće. Jedna od i danas najcenjenijih – Fat Possum Records – 1994. izdaje Davisov prvenac „Feel Like Doin’ Something Wrong“ koji producira Robert Palmer. Uslediće sjajne kritike i duboki nakloni starom majstoru čak i od ne tako tradicionalno orijentisanih medija poput Pitchfork-a koji je ovoj ploči dao ocenu 9, nazvavši je vanvremenskom. To je ohrabrilo CeDella i on u kraćim razmacima snima još jedan album ’95. – „The Best Of“, a 1998. i „The Horror Of It All“ – oba za Fat Possum.
U sedmoj deceniji Davis najzad upoznaje svoju sreću i nipošto je ne ispušta – osim što je u studiju češće nego u prethodnih 60 godina, ovaj veliki šef najzad nastupa na prilično plaćenim koncertima, svira sa velikanima jazz-a (Ornette Coleman i Bruce Hampton) kao i sa svojim bliskim prijateljem i producentom Robertom Palmerom.
2001. njegovu pesmu „She’s Got The Devil In Her“ obrađuje čuveni Buddy Guy na svom „Sweet Tea“ albumu, a 2002. sa grupom vrlo uticajnih muzičara (Peter Buck iz R.E.M., Scott McCaughey iz Young Fresh Fellows + R.E.M., Barrett Martin iz The Screaming Trees pored ostalih) odlazi u studio i snima sledeći album – „When Lightnin’ Struck The Pine“.
Kulturni centar Delta u kome su izloženi i predmeti koji su nekada pripadali Davisu mu je 2004. dodelio nagradu za životno delo za blues.
Kao i mnogi drugi delta bluzeri (R.L. Burnside, Junior Kimbrough, T-Model Ford…) CeDell Davis poprilično se napatio i načekao u životu. S druge strane nesumnjivo je da srećan čovek ne može da izvodi dobar blues, pa tako ni Davis, niti njegove kolege vredne pažnje. Ono što kod ovog možda i poslednjeg živog delta blues gitariste iz vremena od pre drugog svetskog rata naročito pleni jeste da Davis uprkos godinama i surovoj životnoj priči i dalje nastupa uživo i to ne samo u SAD, već i u Evropi. Naime, CeDell Davis tokom juna, a u vreme svog 87. rođendana, ima 10-ak zakazanih koncerata sa svojim pratećim bendom – Brethren. Jedan od njih održaće i u Beogradu, u petak, 14. juna u klubu Lađa s početkom od 21:00. Pre nastupa ove legende kao gost događaja pod nazivom ’Blues By The River’ promociju svog novog albuma „Naked Blues“ imaće blues umetnik iz Beograda – Nenad Zlatanović.
Karte po pretprodajnoj ceni od 700 dinara od ponedeljka, 27. maja mogu da se kupe u Pinball Wizard Records prodavnici i u Felix Shop-u (TC Sremska). Neposredno pre koncerta na ulazu Lađe – 900 dinara.
CeDell Davis @ Wikipedia
CeDell Davis @ last.fm
CeDell Davis @ Encyclopedia Of Arkansas
CeDell Davis @ All Music
CeDell Davis @ Facebook
Brethren @ ReverbNation
Brethren @ Facebook
YouTube:
http://www.youtube.com/watch?v=WRBxnbLZOZo
Poster:
