Amy LaVere & Will Sexton (Memphis, TN, U.S.A.)

Petak, 12. septembar – Zagreb, Hrvatska @ Vintage Industrial Bar
Subota, 13. septembar – Gorica, Italija @ Osteria L’Alchimista
Nedelja, 14. septembar – Ljubljana, Slovenija @ Pinelina
Utorak, 16. septembar – Kladovo @ klub Fusion (otkazano!!)
Sreda, 17. septembar – Zaječar @ Omladinski centar
Četvrtak, 18. septembar – Požarevac @ KB
Petak, 19. septembar – Beograd @ KC Grad | 21:00

Život u pokretu i stalna promena mesta boravka za mnoge su samo san. Neki će ga zakačiti neko vreme, mnogi tek kojim (po)dužim putovanjem. Mlada kantautorka iz Memfisa Amy LaVere tako živi otkad zna za sebe. Rođena u Luizijani kao Amy Fant, sa roditeljima muzičarima selila se dvadeset i dva puta, a trinaest puta je menjala školu pre završetka srednje. Kad su se na kraju preselili u Detroit, u najmanje dva navrata je na svoju ruku „odlazila“ od kuće i vraćala se, te predvodila pank-rok bend (vokal i bubnjevi u Last Minute). Bila je nemirne prirode i pobunjenik, takvi su obično sjajni kad udruže napad pundravaca i talenat.
Posle srednje škole odlazi u Luizijanu, a ubrzo u Nešvil gde se i udaje nakon kraće romanse. Mladoženja je Gabe Kudela, bivši kontrabasista Th’ Legendary Shack Shakers koji će je naučiti da svira kontrabas i sa kojim će imati duo The Gabe & Amy Show. Ipak, razvode se 2003, par godina pošto su se preselili u Memfis. Amy nastavlja da svira kontrabas, piše svoje pesme i sa par prijatelja nastupa širom juga SAD. Pored posvećenosti muzici (a sigurno delom i stoga) Amy se pojavljuje i u dva filma s početka ovog stoleća: „Walk The Line“ iz 2005. (u ulozi Wande Jackson) i „Black Snake Moan“ iz 2006. Iste godine Archer Records izdaje njen prvi solo album „This World Is Not My Home“. Između ostalih, na ploči su sarađivali legendarni Jim Dickinson i poslednjih godina vrlo uticajni Jimbo Mathus (Squirrel Nut Zippers).

Sledeći album „Anchors & Anvils“ (Archer Records, 2007.) producira Jim Dickinson. Ovo izdanje seže do 6. mesta liste Americana Music Association.
2009. objavljuje EP „Died Of Love“ (Archer Records), poslednji sa Jimom Dickinsonom kao producentom, ali i mentorom, savetnikom i važnom podrškom. Smrt Jima Dickinsona i raskid veze sa bubnjarem Paulom Taylorom obeležiće naredni album tmurnim i tužnim raspoloženjem. „Stranger Me“ izlazi 2011. za Archer Records propraćen pozitivnim kritikama muzičke štampe. Iste 2011. Amy LaVere biva proglašena drugu godinu zaredom najboljom pevačicom u Memfisu i to u konkurenciji imena kakva su Shannon McNally i Valerie June. Sa njima dvema čini ženski kantautorski tandem iz Memfisa koji poslednjih nekoliko godina privlači pažnju ljubitelja amerikana zvuka, a i sve tri se pojavljuju u super-grupi Luthera Dickinsona (sina pomenutog Jima Dickinsona) – The Wandering. 2012. objavili su album „Go On Now, You Can’t Stay Here“ koji su proleća iste godine promovisali po SAD.

2013. učestvuje u još jednom projektu sa strane – Motel Mirrors. Sjajni gitarista John Paul Keith, njen kolega i prijatelj iz Memfisa i Amy u čistom i raspojasanom country & western zvuku. Cele godine sviraju uživo kad god im obaveze vezane za sopstvene turneje to dozvoljavaju.
27. maja 2014. izašao je i novi album Amy LaVere. Zove se „Runaway’s Diary“ i sadrži dvanaest pesama inspirisanih tinejdžerskim begom od kuće. Neki je nazivaju roud pločom, neki pločom kojom se otvaraju mnoge dileme iz uvek uzburkanih dana odrastanja, ali svi su složni u tome da se Amy LaVere (i) ovim parčetom plastike dokazala kao kantautorka visokog kvaliteta i ogromnog talenta na današnjoj amerikana sceni. „Runaway’s Diary“ je producirao Luther Dickinson, a pomogao je gitarama i mandolinom. Još jedan gitarista bitan u životu Amy LaVere (pored Luthera Dikinsona i John Paul Keitha) jeste Will Sexton koji je takođe svirao gitare na ovom albumu, a pored toga pevao i prateće vokale. Will već ima zavidnu kantri karijeru iza sebe s obziron na to da od malena svira gitaru sa starijim bratom Charliejem Sextonom (jedan od zapaženijih gitarista u bendu Boba Dylana), a i kao poznati kantautor kantri i vestern muzike. Po izlasku ploče vreme je da se ista promoviše, a toga radi Amy i bend su već obišli dobar deo Sjedinjenih Država i ta turneja traje i sada, tokom leta.

Amy LaVere poseduje zavodljivi baršunasti glas kojim obara s nogu i tera vas da obratite pažnju na pesmu koja je, obično, neka zanimljiva priča. Ona je sitna, krhka i nežna, ali svoj ogromni instrument svira besomučnom žestinom poput kontrabasiste u nekom pankabili bendu. Njen rast, detinji izgled, lepota i boja glasa mogu vas navesti da pomislite kako ste suočeni sa jednim ranjivim, osetljivim bićem koje biste da zaštitite od nedaća koje vrebaju iza ugla. Međutim, ovoj džepnoj Veneri ne treba vaša pomoć. Ona još od ranih tinejdžerskih dana živi na putu i njena iskustva prevazilaze iskustva mnogih od nas.

Početkom septembra Amy LaVere i Will Sexton dolaze na nekoliko nedelja u Evropu. Datumi od 12. do 19. septembra rezervisani su za ovaj zabačeni i često izbegavan deo kontinenta, a beogradski koncert biće održan u petak, 19. septembra od 22:00 @ KC Grad. Karte po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara na šanku KC Grada i u Pinball Wizard Records prodavnici. Na ulazu – 1200 dinara.

Amy LaVere Official
Amy LaVere @ Wikipedia
Amy LaVere @ All Music
Amy LaVere @ FB
Amy LaVere @ The Guardian
Will Sexton Official

Video:

Poster:

Jack Oblivian (Memphis, TN, U.S.A.) | Repetitor (Beograd, Srbija) | The Sheiks (Memphis, TN, U.S.A.)

Nedelja, 7. septembar – Beograd @ KC Grad | 22:00
Ponedeljak, 8. septembar – Zagreb @ Tvornica kulture

Memfis je zbog Sun Records produkcije 50-tih godina 20. veka važio za rodni grad rokenrola, a poslednjih 20+ smatra se glavnim gradom garažnog roka ponajviše zahvaljujući Jacku Oblivianu (Jack Yarber). Osim što je tokom 90-tih predvodio dva vrlo uticajna garage-punk benda – Compulsive Gamblers i Oblivians – Jack Oblivian je i po raspadu potonjih svirao u par sjajnih grupa sa legendama kakve su Arthur Lee, Andre Williams, Nathaniel Mayer, Tav Falco, Jeffrey Evans, ali i paralelno radio na sopstvenoj solo karijeri sa bendom koji je menjao imena od The Tearjerkers do Jack-O & The Tennessee Tearjerkers, te svirao u (pored ostalih) još tri izuzetno važne grupe: South Filthy, Cool Jerks i Knaughty Knights.

Jack Oblivian rođen je u mestu Corinth, Mississippi 1967. Jedan od prvih bendova, Johnny Vomit & the Dry Heaves, formirao je sa rođakom Jimboom Mathusom (Squirrel Nut Zippers). U Memfis se sele zajedno sredinom 80-tih i sviraju pod imenom The End. Jimbo ubrzo napušta Memfis, a Jack ’91. okuplja prvi ozbiljniji sastav Compulsive Gamblers sa Gregom Cartwrightom. Uprkos odličnim pesmama bend objavljuje tek par singlova dok se materijal za long-play krčka i čeka neka bolja vremena za objavljivanje.

1993. Jack Yarber, Greg Cartwright i Eric Friedl prave Oblivians, lo-fi punk/blues trio i nepune dve godine posle izbacuju prvu dugosvirajuću ploču „Soul Food“ za Crypt Records. Ideja je sledeća: sva trojica koriste prezime Oblivian (posveta jednom od najvažnijih bendova u istoriji rokenrola – Ramones), nema basa, sva trojica pevaju i sviraju gitare i bubnjeve, kompletna produkcija je lo-fi (posveta The Gories iz Detroita) i šibaju trash-garage. Sličan recept ubrzo će koristiti mnogi, posebno u vezi sa odsustvom svake pitke produkcije i bas gitare (White Stripes i Black Keys na prvim pločama). Za samo pet godina Oblivians su snimili tri albuma za Crypt Records, par 10’’ i kompilaciju neobjavljenog materijala za Sympathy For The Records Industry, te više singlova za razne izdavače, mahom u SAD. Važnije od ovih podataka jeste da se, iako nisu bili prvi bend koji je koristio raspalu opremu, nije imao bas i ukrstio je nepomirljive žanrove (blues i punk ili garage punk), Oblivians danas smatraju jednim od najuticajnijih garage bendova s kraja 20. veka. Drugi garage revival talas koji je iznedrio neviđeni broj novih grupa započeo je sa The Gories krajem 80-tih, ali su baš Oblivians nekoliko godina posle svojim beskompromisnim i pankerskim pristupom bluzu čitavu stvar daleko ozbiljnije zakotrljali i približili klincima koji su prangijali svoje instrumente po garažama i podrumima širom SAD.
1998. razilaze se bez svađe. Eric Oblivian posvećuje se svojoj izdavačkoj kući Goner Records, a Jack i Greg pokušavaju opet sa Compulsive Gamblers daleko uspešnije nego ranije, a zahvaljujući prašini koju su Oblivians podigli za pet godina postojanja. Ipak, posle par godina i par albuma Jack se posvećuje solo karijeri, a Greg formira Reigning Sound.

Yarberov novi bend The Tearjerkers (potom Jack-O & The Tennessee Tearjerkers) snima tri albuma za Sympathy For The Record Industry („Bad Moon Rising“, 2001. | „Don’t Throw Your Love Away“, 2005. i „Jack-O Is The Flip Side Kid“, 2006.), a potom jedan za Goner Records („The Disco Outlaw“, 2009.). Od prelaska na Big Legal Mess 2010. godine (potkuću Fat Possum Records: The Black Keys, Iggy & The Stooges, Dinosaur Jr…) sva izdanja se potpisuju krajnje jednostavno sa Jack Oblivian. Muzički izraz smešten je na teren koji Yarber istražuje po raspadu Oblivians: punk estetika u interakciji sa snažnom emocijom blues/soul pesme. Poslednja ploča „Rat City“ (Big Legal Mess/Fat Possum, 2011.) dobila je dosta pozitivnih kritika, a recenzenti su složni u vezi jedne stvari – niko kao Oblivian ne uspeva tako umešno da veže zvuk Rolling Stones iz vremena „Exile On Main St.“ i „Sticky Fingers“ sa lokalnim nasleđem crne (blues, R’n’B/soul) i bele (country) muzike. Sve ovo propušteno kroz za Obliviana neizbežni punk filter rezultira savršeno ukusnom džambalajom.

Prošle godine Oblivians u originalnoj postavi snimaju povratnički album – „Desperation“, a u studiju Dana Auerbacha iz Black Keys. Priča o kraljevima garažnog rokenrola ponovo je aktuelizovana i nastupima na nekoliko festivala i u više bitnih klubova u SAD. Jack Oblivian bi do kraja godine trebalo da ima i novu ploču, a pre toga dolazi na mesec i po dana dugačku evropsku turneju da potvrdi svoje mesto na tronu najvećeg garažnog rokera poslednjih 15-ak godina.

Beogradski koncert održaće se u nedelju, 7. septembra u KC Grad-u (Braće Krsmanović 4). Pored Obliviana nastupiće i Repetitor kao domaća podrška i atraktivne mlade nade garažne scene Memfisa – The Sheiks.
Karte u pretprodaji na šanku KC Grad-a i u Pinball Wizard Records prodavnici do 7. avgusta – 1000 dinara, od 7. avgusta do 6. septembra – 1200 dinara i na ulazu u KC Grad 7. septembra – 1500 dinara.

Jack_O @ Wikipedia
Oblivians @ Wikipedia
Jack_O @ FB
Jack_O @ Fat Possum
Jack-O @ AMG
Jack-O @ last.fm
Jack-O @ Pitchfork
Repetitor @ Wikipedia
Repetitor @ bandcamp
Repetitor @ Moonlee Records
The Sheiks @ bandcamp

Video:

http://www.mtv.com/videos/misc/375472/aint-got-no-money.jhtml

Poster:

The Love Triangle (London, U.K.) + Fluffers (Berlin, Germany)

Petak, 18. jul @ Sioux splav | 22:00

Billy Childish je u defanzivi, The Singing Loins su se razišli, Jim Jones Revue su posle sjajnog prvog albuma ostali dibidus bezidejni i vreme je odavno prošlo kad je trebalo da okače džitre o klin (a ne krajem ove godine). Ipak, uzbudljivi rokenrol još uvek nije zaboravljen u Velikoj Britaniji ponajviše zahvaljujući trojici klinaca iz Londona pod imenom – The Love Triangle.

Nakon četiri kasetna izdanja i jednog singla (a kad kažem singl na to i mislim, a ne na farsu sa digitalnim/internet “singlovima” – dakle, vinil: mala, crna, okrugla ploča promera 7 inča!!) prošle godine im izlazi prvi dugosvirajući LP – “Clever Clever”. 13 pesama – 26 minuta. Ko ume da čuje prepoznaće ogroman potencijal i jedine ozbiljne naslednike The Buzzcocks, The Lurkers, The Boys (treba reći i ranih Wire i The Jam!!) poslednjih ko zna koliko godina. Brze, kratke, energične i melodične pesme u meri daleko od podilazeće ljigavštine + sjajni vokal, apsolutno tipičan isključivo za britanski ’77 Punk – dobitna je kombinacija Londonaca. Power-Pop i ’77 Punk koji će vas šutnuti u zadnjicu i podići u pogo već sa prvim taktovima Be Old Son, naterati da odvrnete jačinu „do daske“ i đipate sami u sobi, a posle zovete drugare da sa njima podelite najnovije otkriće. Ploču je snimio Daniel Husayn (Thee Spivs, Clorox Girls, Red Dons), ozbiljan poznavalac Pop-Punk zvuka i bez sumnje umnogome pomogao da ista zvuči ovako dobro, a sveže.

The Love Triangle dolaze u Beograd tek nešto manje od godinu dana po objavljivanju prvog albuma. Zajedno sa njima sviraće i berlinski Punk bend – Fluffers. Koncert je zakucan za petak, 18. jul od 22:00 na splavu Sioux (bivša „Lađa“!!). Nema pretprodaje – karta na ulazu 400 dinara.

The Love Triangle @ Bandcamp
The Love Triangle @ last.fm
Recenzija
Fluffers @ SoundCloud

John Paul Keith (Memphis, TN, U.S.A.)

Ponedeljak, 7. april – Zagreb @ Spunk
Sreda, 9. april – Niš @ Feedback
Četvrtak, 10. april – Novi Sad @ The Quarter
Petak, 11. april – Zaječar @ Omladinski centar
Subota, 12. april – Beograd @ Gun Club | Gosti: The LVCS | 22:00
Nedelja, 13. april – Pécs @ Trafik

John Paul Keith formirao je The One Four Fives par godina pošto se 2005. preselio u Memfis. Karijeru je započeo pred kraj srednje škole 90-tih u rodnom Noksvilu sa bendom Viceroys (V-Roys). Ubrzo su postali najuzbudljivija lokalna atrakcija i posle jednog koncerta u Nešvilu dobijaju ponudu da snime album za Stevea Earla i njegovu E-Squared Records. Mladom JP Keithu nije se dopala ideja da promene zvuk zarad prvog albuma i napušta bend. Odlazi u Nešvil, formira Nevers, snimaju ploču za Sire Records koja se iz ovih i onih razloga nikada nije pojavila u prodavnicama. Nedugo potom okuplja novu grupu – Stateside koja obljavljuje jedan album u Evropi i postaju prateći bend Ryana Adamsa pod imenom The Pink Hearts. Adams odlazi na turneju promovišući svoj album “Gold” povukavši sa sobom kompletnu postavu izuzev JP Keitha koji se, nakon par kratkih zadržavanja u Njujorku i Birmingemu u pokušaju da okupi novu postavu, na poziv sestre seli u Memfis gde započinje uspešnu karijeru studijskog i „živog“ muzičara.

Ispekavši zanat tezgareći po studijima i barovima sa raznim lokalnim muzičarima (da li je pominjanje njegove saradnje sa pokojnim Jimom Dickinsonom dovoljno?!), 2007. okuplja The One Four Fives, a već 2009. izlazi im fantastični debi „Spills And Thrills“ za renomiranog izdavača – Fat Possum Records/Big Legal Mess. Ploča može da nosi i naziv “Ubrzani kurs memfiskog rokenrola”. U tih 37 minuta i 12 pesama iz jedne u drugu klizite kroz žanrove karakteristične za ovaj grad: rockabilly, swamp-rock, soul, boogie-woogie, roots rock, country, a vozom upravlja doktor John Paul Keith uz asistenciju pratećih muzičara. Duh Sun Records studija još uvek pohodi Memfis, A ova ploča ga sadrži u svakoj svojoj rilni.
2011. John Paul Keith objavljuje drugi album pod nazivom „The Man That Time Forgot“, a ponovo za Fat Possum/Big Legal Mess. Iako sa njim na snimanju učestvuju svi pajtaši sa prethodnog izdanja ova ploča potpisana je samo njegovim imenom bez dodatka benda. Iz listom pozitivnih kritika jasno je da ovo nije slučajno – JP je izrastao u ozbiljnog autora, sve pesme su kompletno njegove, te i nije bilo potrebe da se dodaje naziv benda. Štaviše, JP u tom trenutku ima bar dve skupine muzičara sa kojima krstari Amerikom, a obzirom da je na dve evropske turneje bio sa rokenrol njuškama kakvi su Harlan T. Bobo i Jack Oblivian potpuno je razumljivo da sve buduće ploče nose samo njegovo ime.

U međuvremenu John Paul Keith započinje ozbiljnu saradnju sa Amy LaVere na projektu Motel Mirrors koji prošle godine rezultira briljantnim country mini albumom. Njihovi redovni nastupi u Memfisu i okolini kao i par američkih turneja potvrđuju kvalitet Motel Mirrors. Ipak za samog Keitha najbitnija je njegova solo karijera, a ona je u ovom trenutku u svom zenitu obzirom na odjek poslednjeg mu albuma „Memphis Circa 3AM“ (Big Legal Mess/Fat Possum, 2013). Ploču je snimio sa nedavno preminulim Rolandom Janesom u Sam Phillips Recording Service studiju u Memfisu. Roland Janes svirao je gitare u bezbroj poinirskih ostvarenja ranog rokenrola (bio je sešn gitarista Sun studija Sama Phillipsa i svirao na skoro svim ranim singlovima legendi kao što su npr. Jerry Lee Lewis i Billy Lee Riley), onda je tokom 60-tih bio producent, izdavač i vlasnik studija, da bi tokom 70-tih predavao tehniku snimanja, a od ranih 80-tih do smrti radio je u Sam Phillips Recording Service studiju snimajući bukvalno sve od The Cramps do Al Kapone-a. Album „Memphis Circa 3AM“ sniman je postepeno, pesma po pesma, praktično mesecima i sve to na old school način – na dvoinčne analogne trake. 12 pesama u 35 minuta i savršen presek JP Keitha kao autora i dijapazon žanrova: country, blues, power-pop, soul, rockabilly, sleazy boogie, garage rock… Sve se završava možda i najvećim hitom karijere – Baby We’re A Bad Idea!

Zbog cigarete u uglu usana zvali su ga Talični Tom, zbog cvikera, gitare i kristalno čistog glasa – novi Buddy Holly. Koliko god laskavo bilo poređenje sa rokenrol legendom, JP Keith danas je prepoznat kao talentovani autor perfektnog glasa i savršenog gitarskog umeća. Naizgled sasvim običan štreber sa južnjačkim akcentom i omalenog rasta, kada se popne na binu, opaše svog telekastera i odvrne potenciometar na Fender Twin-u JPK se pretvara u Mr. Hyde-a, a prvih nekoliko redova pada pokošeno frenetičnim gitarskim rafalima nalik na one kakve je ispaljivao Wilko Johnson iz Dr. Feelgood!

John Paul Keith sa pratećim bendom dolazi na četrdesetpetodnevnu evropsku turneju, a BAD MUSIC FOR BAD PEOPLE ima tu čast da im upriliči nekoliko koncerata u regionu.

Karte za beogradski koncert mogu da se kupe u prodavnici ploča Pinball Wizard Records (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal br. 15, tel.: 011/3348-664, radno vreme: 12-19h, subotom 11-16h) i u kafeu Šikarica (Skadarska 22). Pretprodajna cena karte je 1000 din, na ulazu u klub, neposredno pred nastup – 1200 din.

Official
JPK @ MySpace
JPK @ last.fm
JPK @ AllMusic
JPK @ Facebook
Interview
JPK Review of Memphis Circa 3AM

YouTube:

http://www.youtube.com/watch?v=bI8y5cfUipI



http://www.youtube.com/watch?v=dyO6rmOENPo
http://www.youtube.com/watch?v=mOBCspOKuOQ

Poster beogradskog koncerta:

Recenzija zagrebačkog koncerta
Intervju
Recenzija niškog koncerta
Recenzija beogradskog koncerta

Video sa beogradskog koncerta:

Mike Watt & The Missingmen (San Pedro, CA, U.S.A.)

Nedelja, 23. mart @ Gun Club | 20:00 | THIRD OPERA: Mike Watt & The Missingmen, Gues What (UK) + L’Oeillère (Belgium)

Mike Watt duže od četvrt veka važi za jednog od najvažnijih r’n’r basista. Početkom osamdesetih osnovao je punk bend Minutemen čiji dupli album „Double Nickels on the Dime“ (1984) danas spada među kultna izdanja nezavisnog roka. Minutemen su odličan primer kako spojiti umetnost i jednominutnu punk pesmu.

Nakon smrti pevača i Mikeovog najboljeg prijatelja D.Boonea, Watt raspušta Minutemen i osniva grupu fIREHOSE sa kojom je u periodu između 1986. i 1993. snimio pet albuma. Pod svojim imenom je snimio 4 albuma, od kojih je verovatno najpoznatiji „Ball-Hog or Tugboat?“ (1995) na kom je svirao krem tadašnje indie-rock scene. Tokom osamdesetih njegove ploče je objavljivala legendarna nezavisna etiketa SST (ista ona za koju su objavljivali Husker Du) da bi poslednje fIREHOSE ploče Watt snimio za „velikog“ izdavača – Columbia Records.

Iako retko snima solo albume, Mike je u poslednje dve decenije muzički aktivniji nego ikad. Na poziv Iggy Popa lično, stalni je basista benda The Stooges sa kojima je dva puta bio u Srbiji. Poslednjih dvadesetak godina Mike je sarađivao sa stotinama muzičara najrazličitijih profila: sa gitaristom Nelsom Clineom (nekada u Geraldine Fibbers, a sada u bendu Wilco) i bubnjarem Stephenom Perkinsom (Jane’s Addiction, Porno for Pyros) bavio se ekperimentalnom muzikom u bendu Banyan; nešto kasnije su Mike i Nels nastavili eksperiment uz Yuku Hondu (Cibo Matto); početkom ovog veka svirao je bas na turneiji J. Mascisa (Dinosaur Jr); već godinama je autor radijske emisije „The Watt From Pedro Show“ u kojoj sa klinačkim entuzijazmom pušta muziku starih i novih bendova sa svih strana sveta. Nije zgoreg pomenuti da je jedna od grupa koju je Watt puštao u emisiji i Disciplina kičme.

Wattov uticaj u savremenoj rok muzici je nemerljiv. Bendovi koji Minutemen i fIREHOSE navode kao glavni uticaj broje se u hiljadama. Među njima bio je i Kurt Cobain, članovi sastava Beastie Boys, Sonic Youth, Black Flag, REM, Pere Ubu, kao i bend Red Hot Chili Peppers. Ako se zagledate u omot njihove ploče „Blood Sugar Sex Magik“ videćete da je album posvećen upravo Wattu. Uostalom kada jedan od najkreativnijih rok basista Flea („Red Hot Chili Peppers“ ) izjavi da je „Mike Watt najsazlužniji čovek što ja danas sviram bas“ sve vam je jasno.
Iako ga vezuju pre svega za punk/noise svet, Mike Watt ne poznaje žanrovske granice. Garažni rock, free jazz, avangarda, noise, indie rock – među kojom god ekipom muzičara njegov nos namiriše iskrenost, tu je sa svojim basom.
U Beograd dolazi sa pratećim sastavom The Missingmen sa kojima je 2011. objavio solidno ocenjeni album „Hyphenated-man“ koji je njegova svojevrsna posveta bendu Minutemen, odnosnu D. Boonu. „Praktično, sve što radim je posvećeno D. Boonu. To je najbolji čovek koga sam ikad poznavao“ priča Watt o svom prijatelju u sjajnom dokumentarcu „We Jam Econo“. Samo na osnovu ovoga očigledno je Wattovo veliko srce, a slušajući njegovu muziku to je još očiglednije.

Mike Watt je toliko važan za istoriju nezavisnog roka, da postoje ljudi koji bi platili kartu samo da ga vide kako pije piće na bini. Znajući da će na bini umesto pića u ruci držati bas, a iza sebe imati usviran bend, očekujte da budete oduvani. Beograd dugo nije ugostio tako veliko ime iz savremene rok muzike i nema sumnje da će 23. mart 2014. ući u muzičku istoriju našeg glavnog grada.

Mike Watt & The Missingmen na evropskoj su turneji pod nazivom „Third Opera“ sa dva eksperimentalna sastava – L’Oeillère (Belgija) i Guess What (Velika Britanija). Karte po pretprodajnoj ceni (1200 din) možete da kupite u prodavnici ploča Pinball Wizard (TC EUROCENTAR, Makedonska 30, lokal br. 15) i kafeu Šikarica (Skadarska 22). Na ulazu u klub u nedelju 23. marta karta će koštati 1500 dinara.

Mike Watt @ Wikipedia
Mike Watt @ last.fm
The Missingmen @ Wikipedia
Mike Watt @ AllMusic
Mike Watt @ Facebook
Gueas What @ Catapulte Records
L’Oeillère @ BandCamp

YouTube:





http://www.youtube.com/watch?v=nfgbl0c65U0

Poster: