Supersuckers

Četvrtak, 5. april – Novi Sad @ Fabrika w/DMT
Petak, 6. april – Pirot @ DK klub
Subota, 7. april – Kladovo @ Fusion klub
Nedelja, 8. april – Beograd @ KC Grad | 21:00
Utorak, 10. april – Ljubljana @ Kino Šiška
Sreda, 11. april – Zagreb @ Vintage Industrial Bar

Supersuckers su u Sijetl došli iz Arizone krajem 80-tih i posle nekoliko singlova za opskurne izdavače snimaju prvi album, “The Songs All Sound The Same” za Empty Records. Zapravo, radi se o kompilaciji pomenutih singlova.
Neprestano se dokazujući u Meki rokenrola čestim živim nastupima, bend skreće pažnju šefova Sub Popa, te posle još jednog od zapaženih koncerata i pada dogovor o snimanju prvog regularnog albuma, “The Smoke Of Hell” (Sub Pop, 1992). Očito su Bruce Pavitt i Jonathan Poneman hteli da osveže ponudu svoje etikete bendom koji se prilično razlikovao od dugokosih grungera, budući da su u to vreme Supersuckers slovili za jedan od najperspektivnijih punk-rock bendova Amerike. Četiri kauboja iz Arizone bili su sveža krv, potrebna žanrovski već profilisanom izdavaču, a sam bend je uspeo da dopre do većeg broja obožavalaca van Sijetla preko ozbiljne distribucije za jednu nezavisnu kuću. Već tada, u ranoj fazi svoje karijere, Eddie Spaghetti (basista, vokal i frontmen) i društvo fokusiraju se na što češće žive nastupe širom Amerike. Posle više od godinu dana skoro neprestanih turneja, Supersuckers su ponovo u studiju i snimaju svoje prvo remek-delo – “La Mano Cornuda” (Sub Pop, 1994), ploču kojom dominiraju hitovi poput “Creepy Jackalope Eye”, “On The Couch”, “Sugie” i “She’s My Bitch”. Glasni i istovremeno melodični punk-rock sve više biva začinjen hard i heavy šablonima, a koncertna poza sa gitarama visoko podignutim u vis i obaveznim pesnicama stisnutim u “la mano cornuda” (rogata šaka, pesnica sa ispruženim kažiprstom i malićem) neizostavni momenti Supersuckers nastupa. Zbog toga se vernim fanovima sve više priključuje i heavy metal publika.
Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, odlazi na lečenje od zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch & Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995), a u produkciji gitariste Butthole Surfers, Paula Learyja. Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rock rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta rock herojima, ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe country muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).
Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom country zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje Willie Nelson, svakako najveća živa country legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddieja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, u to vreme jednim od najvećih talenata country & western muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču – “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rock remek-delo bez country upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.
Sledeće godine snimaju 2 pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.
Tokom 2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings. Prvenac je živi country biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Popa. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar country i western muzike.
Novi studijski, ponovo hard-rock/punk-rock LP – “Motherfuckers Be Trippin” izdaju 2003, a na kom je jasno da ako ste vešti i talentovani ne postoje granice među žanrovima. Nabrijane gitare, Eddiejev raspukli vokal i melodično pevanje, solaže, rifovi i masna zvučna slika kreću se hard i heavy rock putanjom sa istom lakoćom kao i country-punk stazom. Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije i nazad, podiže ih na pijedastal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova koji sa istom lakoćom šiba hard/heavy/punk rifove i honky-tonk country poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan to ne ume kao što umeju Supersuckers. Vreme je i za prvi DVD dokument. 2004. objavljuju “Live At Anaheim”, video zapis sa koncerta na kojem se jasno vidi da Supersuckers publiku čine fanovi heavy metala/hard-rocka ravnopravno sa fanovima garage-punka i punk-rocka, ali i oni čija su srca zakopana u Nešvilu i country i western muzici. Sledi još par živih albuma, što u country, što u rock varijanti, a 2005. objavljuju kompilaciju pesama koje se nisu našle na regularnim dugosvirajućim izdanjima (mahom singlovi) – “Devil’s Food”. Za ljubitelje mainstream zvuka, a pomalo neočekivano za punkere i metalce, tu se našla i obrada globalnog hita Outkast – “Hey Ya!” (inače, hidden track na DVD-u!).
Krajem 2008. objavili su studijski album „Get It Together!“ koji nije doneo nikakva iznenađenja u muzičkom izrazu, ali to je i štos kod velikih rokenrol bendova – da sviraju, takoreći, jednu istu pesmu, sa tri akorda, ritmom i stavom, a da ne ugnjave.
Samo par godina potom Eddie Spaghetti započinje višegodišnju borbu sa rakom koja završava pobedom 2014. kada izlazi „Get The Hell“ za Acetate Records. Sledeće godine za istog izdavača izlazi „Holdin’ The Bag“ i Supersuckers se vraćaju koncertima. Najpre u Americi, a od 2017. mogli smo ih videti i uživo ponovo i u Evropi.
Ove godine Supersuckers slave 30 godina postojanja i nema boljeg mesta od rokenrol kluba za takvu vrstu proslave.

Beogradski koncert održaće se u nedelju, 8. aprila u KC Gradu s početkom od 21:00. Spremite se za nenadjebiv rock’n’roll koncert i obucite čist donji veš jer će ga ovi momci s pola snage istresti iz pantalona.

Karte u pretprodaji @ KC Grad i na šanku paba Brod po ceni od 900 din do kraja marta. Od 1. aprila 1200 din, a na dan koncerta 1500.

“If you don’t like the Supersuckers, you don’t like Rock-N-Roll.” –Lemmy Kilmister from Motorhead
“They played my birthday party. They rock!” –Eddie Vedder from Pearl Jam
“Supersuckers…I love the Supersuckers, our whole band loves you guys!” –Robin Zander from Cheap Trick
“The Supersuckers understand that great rock and great country are, at least on a spiritual level, exactly the same thing. Rock on, boys.” –Steve Earle
“The Supersuckers rock ferociously whenever they feel like it and what really matters is ending this sentence with an exclamation point!” –Little Steven Van Zandt, E Street Band, Little Steven’s Underground Garage

Supersuckers Official
Supersuckers @ Wikipedia
Supersuckers @ Facebook
Supersuckers @ AllMusic
Supersuckers @ Twitter

Poster:

Dirtmusic

Petak, 18. maj – Beograd @ KC Grad | 22:00 | Gosti: Igralom

Chris Eckman (The Walkabouts), Hugo Race (The Bad Seeds/ True Spirit /Fatalists) i Chris Brokaw (Come/Codeine) formirali su super-grupu Dirtmusic s namerom da istražuju unutar folk, country i blues nasleđa. Objavili su vrlo dobar istoimeni album 2007. i sledeće godine na festivalu Festival au Désert u Timbuktuu, Mali Dirtmusic upoznaju Tuarežane Tamikrest koji sviraju miks tradicionalne afričke muzike sa zapadnim rok i pop uticajima i čiji je nastup u toj meri očarao Dirtmusic da su se 2009. vratili u Mali da sa njima snime svoj drugi album “BKO” koji izlazi 2010. uz pohvalne kritike na račun saradnje Dirtmusic sa jedne i Tamikrest i još nekoliko domaćih zvezda sa druge strane.
Chris Brokaw napušta bend, a Chris Eckman i Hugo Race vraćaju se 2012. u Bamako, Mali da snime sledeći album i ovaj put sa probranim lokalnim muzičarima (Ben Zabo, Samba Touré…). Rezultat je ploča pod nazivom „Troubles“ koju Dirtmusic objavljuju 2013. za Glitterbeat. „Lion City“ iz sledeće godine praktično je neiskorišćeni materijal sa ovog sešna, ali drugačije atmosfere i bend se odlučio da ga objavi kao poseban album.

Početkom ove godine Dirtmusic izbacuju svoju petu dugosvirajuću ploču „Bu Bir Ruya“, ovaj put sarađujući sa Muratom Ertelom iz Baba Zula u čijem su studiju (adaptirana automehaničarska garaža u predgrađu Istanbula) i snimili kompletni materijal krajem 2016. Harizma i talenat Murata Ertela preplavljuju iz pesme u pesmu. Prisutan je i snažan upliv turske psihodelije koja je nezaobilazna kad je lider Baba Zula u pitanju, a to je muzičko polje u kom se Dirtmusic još nisu našli. Zato je Murat i ključna figura albuma, dok Race i Eckman puštaju da ih njegova tema vozi iz pesme u pesmu. Turkish psych, funk, post-punk i electronika žanrovi su koje ovde istražuju Dirtmusic. Pločom dominiraju hipnotički ritmovi, sinemastična atmosfera, mračni politički momenat i Ertelov saz.
Album „Bu Bir Ruya“ do pisanja ovih redova dobija samo najviše ocene u muzičkoj štampi, ali još važnije je da se bend u ovoj postavi i sa još par pratećih muzičara odlučio da krene na evropsku turneju. Biće to prilika da se uživo ispita kvalitet zapisa i overi žanrovski pomak u pravcu (turske) psihodelije.

Beogradska publika imaće priliku da Dirtmusic pogleda u KC Gradu u petak, 18. maja s početkom od 21:00. Gosti na koncertu biće niški sastav Igralom koji drugi album objavljuje za istog izdavača, a producent ploče je jedan od lidera Dirtmusic – Chris Eckman.

Ulaznice po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara: KC Grad i pab Brod. Od 1. do 15. maja 1300, od 15. maja 1700 i na dan koncerta 2000 dinara.

Dirtmusic @ bandcamp
Dirtmusic @ Facebook
Recenzije albuma:
Louder Than War
Pop Matters
Facebook Event

Video:

Poster:

The Bonnevilles (Lurgan, Northern Ireland, UK)

Utorak, 10. april – Zagreb @ Tvornica kulture
Sreda, 11. april – Novi Sad @ Foxtrot
Četvrtak, 12. april – Sofija @ Mixtape 5
Petak, 13. april – Plovdiv @ Post-Culture Stage
Subota, 14. april – Kladovo @ Fusion klub
Nedelja, 15. april – Beograd @ KC Grad | 21:00
Utorak, 17. april – Rijeka @ The Beertija/Klub

Garage/blues duo iz Lurgana, Severna Irska jedan je od najzapaženijih evropskih garažnih rok bendova u Americi. Ne samo što su poslednja dva albuma objavili za Alive Records, verovatno najvažniju garage/blues etiketu na svetu, već su i 2015. svirali dva prestižna festivala The Deep Blues Fest (Clarksdale, Mississippi) i Juniors Juke Joint (Holly Springs, Mississippi) kad je ovaj ili sličan zvuk u pitanju.
Formirani su pre 10 godina. Gitarista i pevač Andrew Andy McGibbon Jr. i bubnjar Chris McMullan vrlo brzo i izdaju prvi album, izuzetni „Good Suits & Fightin’ Boots“. Eksplozivna energija i vrlo autentična crta u žanronskom izrazu učinili su da bend ne padne „u zaborav“ kao još jedan od mnogih gitara/bubnjevi sastava tog vremena. The Bonnevilles objavljuju drugi album „Folk Art & The Death Of Electric Jesus“ u novembru 2012. Momci iz Lurgana i dalje sviraju svoju verziju panka, bluza i soula da sve pršti iz zvučnika. To im u periodu koji nailazi obezbeđuje mesto „među izabranima“ na spomenutim Deep Blues i Juniors Juke Joint festivalima 2015. godine.
„The Arrow Pierced My Heart“ iz 2016. je prvi LP za prestižnu kompaniju Alive Records i najbolje izdanje do sada. Bend koji umešno sjedinjuje nasleđe irskog folka sa prvoklasnim delta bluzom ili soul sa pankom, a da sve to zvuči skoro kao jedan potpuno novi žanr znatno je iznad proseka i zaokuplja pažnju, a diskografski ugovor sa uglednom firmom dovodi do većih šansi za koncertnim nastupima i grupa koristi priliku da se predstavi gde god je moguće ciljajući žanrovski profilisane festivale, klubove i agencije.

Novi album „Dirty Photographs“ biće objavljen u martu ove godine za Alive Records. Prve kritike nagoveštavaju da se radi o još jednom rokerskom biseru za mladiće iz Severne Irske. Nedugo po izlasku albuma The Bonnevilles kreću na evropsku turneju i sviraće po prvi put u Beogradu u nedelju, 15. aprila @ KC Grad. Ulaznice od 12. marta po pretprodajnoj ceni od 400 dinara na šanku KC Grada i u pabu Brod, dok će na dan koncerta iznositi 500 dinara.

Official
The Bonnevilles @ Alive Records
The Bonnevilles @ bandcamp
The Bonnevilles @ Facebook
The Bonnevilles @ All Music
Recenzija:
No Depression

Video:

Poster:

Moonwalks (Detroit, MI, U.S.A.)

Utorak, 23. januar – Pecs @ TRAFIK
Sreda, 24. januar – Novi Sad @ Foxtrot
Četvrtak, 25. januar – Sofija @ Tell Me Bar
Petak, 26. januar – Plovdiv @ Post-Culture Stage
Subota 27. januar – Kumanovo @ Agora
Nedelja, 28. januar – Beograd @ KC Grad | 22:00 | gosti: Dogs in Kavala

Psihodelični rokenrol je žanr koji oko deceniju i kusur dominira na nezavisnoj sceni. Neki od modernih predstavnika sada su predvodnici i pune najveće koncertne prostore širom planete (Ty Segall, Oh Sees, King Gizzard & The Lizard Wizard), dok ogroman broj drugih još uvek čeka na „svoje mesto pod suncem“.

Jedan od najtalentovanijih mlađih sastava žanra su i The Moonwalks iz Detroita i sa radom su počeli 2014. Do sada su objavili jedan EP, par singlova i jedan album, a krajem januara 2018. izlazi i drugi LP za Stolen Body Records (King Gizzard & The Lizard Wizard, Dan Melchior, Al Lover…). Bend je uglavnom sarađivao sa Jimom Diamondom, legendarnim detroitskim producentom zaduženim za prepoznatljivi zvuk bendova poput The White Stripes, The Dirtbombs, James Leg, The Sonics i nema sumnje da je Diamond pomogao da se za ovaj mladi sastav čuje i van Detroita. Ostalo su učinile njihove sjajne pesme u kojima osim psihodeličnih gitara, pulsirajućeg fuziranog basa i tribalnog ritma bubnjeva možete otkriti i deliće folk muzike, ali i žanrova srodnih psihodeličnom roku kao što su shoegaze i dream-pop. The Moonwalks umeju da se poigraju žanrovima i da od finalnog proizvoda naprave pitku rok ili pop pesmu začinjenu sjajnim gitarskim radom šefa grupe Jacoba Deana (pravo ime Jacob Bielaczyc).

Trio u kojem su dve devojke zadužene za ritam (Kerrigan Pearce – bubnjevi + Kate Gutwald – bas),a jedan mladić za vokale i gitare (Jacob Bielaczyc) krajem januara započinje svoju drugu evropsku turneju. Tokom prošle posetili su mahom države Evropske Unije, ali ovaj put stižu i na Balkan.

Beogradski koncert biće u nedelju, 28. januara @ KC Grad. Celi događaj biće pod nazivom Psihorama, a sa The Moonwalks sviraće i domaći trio Dogs In Kavala.

Ulaznice su u pretprodaji na šanku KC Grada i u pabu Brod (29. novembra 36): do kraja decembra 500 din, od 1. januara 700 din i na dan koncerta 1000 din.

Moonwalks @ bandcamp
Moonwalks @ Facebook
Facebook Event

Video:

Poster:

Intervju za Politiku
Recenzija koncerta

Novosadski koncert:

Hugo Race & Michelangelo Russo (Melbourne, Australia)

Ponedeljak, 13. novembar 2017. – Beograd @ KC Grad | 21:30
Utorak, 14. novembar 2017. – Kladovo @ Fusion Club
Sreda, 15. novembar 2017. – Novi Sad @ Startit Community Bar

Hugo Race više od trideset godina piše pesme, svira, producira, obilazi zemaljsku kuglu izvodeći svoje i tuđe numere, muzicirajući sa sijaset poznatih i nepoznatih faca iz branše.
1984. sa 20 godina bio je član Nick Cave & The Bad Seed i kao gitarista učestvovao na legendarnom prvom albumu „From Her To Eternity“, a potom i na „Kicking Against The Pricks“ u par pesama.
1985. objavljuje EP sa bendom The Wreckery, a 1987. i 1988. po album. 1988. izlazi igrani film „Ghosts… of the Civil Dead“ gde je Hugo koscenarista, a Nick Cave i Dave Mason iz The Reels imaju svoju prvu glavnu rolu.
1988. formira True Spirit sa kojima ima sedamnaest albuma, a u međuvremenu je objavljivao i solo + ploče u saradnji sa drugim muzičarima kao što su: DirtMusic (Chris Eckman iz The Walkabouts i Chris Brokaw iz Codeine), Sepiatone (Marta Collica), Hugo Race and Fatalists (Sacri Cuori)…
Poslednji projekat neumornog Australijanca je album iz ove godine „John Lee Hooker’s World Today“ sa Michelangelom Russoom, a za renomiranog americana izdavača Glitterhouse Records. Radi se o jednoj, po mišljenju kritike vrlo uspešnoj, verziji bluza koji bi John Lee Hooker svirao danas u 21. veku.
Iako mu štampa po inerciji učitava pripadnost post-punk žanru, senka JL Hookera prati čitav Raceov opus. Ove „rekonstruisane“ obrade bluz božanstva uz podosta elektronike, dašak avangarde i ambijentalne muzike, zvuče kao da Suicide iz doba prvog albuma sviraju delta bluz. Na trenutke zastrašujuće, uz dosta sugestivnog vokala, gitarskog feebacka i kontrolisane narastajuće buke. Race i Russo snimili su album za praktično jedan dan u Berlinu, a snimatelj je bio Boris Wisdorf (Einsturzende Neubauten). U pažljivo odabranih osam numera duo se zavlači pod kožu Hookerovih pesama, duboko u samu srž bluzerovog zvuka uz vanredan krajnji rezultat tj. JLH bluz sedamdeset godina kasnije.
Posle ploče sledi turneja, a tokom evropske Hugo Race & Michelangelo Russo nastupiće i u Beogradu, u ponedeljak, 13. novembra u KC Gradu od 21:30.
Karte su u pretprodaji po ceni od 700 din u pabu Brod i na šanku KC Grada. Na dan koncerta 1000 din.

Hugo Race @ Wikipedia
Official
Hugo Race @ All Music
Intervju
Video:

Poster: