success on their own terms

After 20 years, legendary Canadian band
borrows as much from Miles Davis as the Ramones

By Ron Anicich

When brothers Rob and John Wright formed Nomeansno in Victoria, B.C., 20 years ago they started a revolution in Canadian music.

?Unique? didn?t begin to describe their stripped-down, bass-and-drum-only approach to contemporary rock music. Over the years their music evolved and inspired many young artists to emulate both their style and instrumental arrangement.
(more…)

Crno, belo i na kraju zagrljaj

izvor: www.popboks.com/Mick Collins je na pitanje kakvu muziku sviraju Dirtbombs rekao: “Mi sviramo glasni rock’n’roll” Svetlana Đolović foto: Igor Čoko i Rastko Samurović mesto: Dom omladine Beograda
vreme: subota, 4. jun
produkcija: Bad Music For Bad People
Priliku da se uverimo u istinitost gorepomenute tvrdnje imali smo u subotu uveče u polupunoj sali Pogona Doma omladine. Svojevrsna “fanovska” mistifikacija značaja i veličine lika i dela frontmena jedne, ako ništa drugo, a ono vrlo posebne grupe iz Detroita, navela bi prosečnog, zainteresovanog ljubitelja rock’n’rolla da očekuje ni manje ni više nego čudo na sceni.
Postava koju su pored gitariste i pevača Micka Collinsa činili još i dva basa i dva bubnja, priredila je uzbudljivu klupsku svirku koja svojom furioznošću i silinom nikoga od prisutnih nije ostavila ravnodušnim. Energija i iskustvo, lakoća sa kojom barataju pesmama, morali su da osvoje svakog ko je bio spreman da se prepusti.
No, ako ostavimo po strani ushićenje, radost iščekivanja i istorijski značaj ovog gostovanja, jedna stvar je ipak umanjila, inače izuzetan utisak, koji je ostavio sam bend: kvalitet zvuka u sali, tradicionalni problem naših koncertnih prostora, ovoga puta je, na žalost, dosta uticao na kvalitet samog doživljaja muzike. Ta kategorija, koja se ovde tako olako odbacuje kao sekundarna u rangiranju doživljaja rock koncerta, ovoga puta je smetala taman onoliko da svi oni koji nisu najodaniji i potpuno nekritični ljubitelji, uživaju do kraja.Ideja “glasnog rock’n’rolla” ne meri se decibelima. Na trenutke zaglušujuća buka od koje bride bubne opne, potpuno je u drugi plan potisnula najveći kvalitet i posebnost ovog benda – glas Micka Collinsa (koji se u nekoliko pesama bukvalno nije čuo). Vrlo vešti i uvežbani, nadahnuti profesionalci, koji više od pola godine provode na putu, svesni svih tehničkih nedostataka, nastojali su da iritirajuće probleme uzemljenja i monitoringa pokušaju da reše (čitaj: zanemare) kako bi publika dobila najbolje od date situacije. (Mada ne mogu da kažem da nisam osetila blagu smorenost Micka Collinsa kad je i ono malo selotejpa sa mikrofona spalo, ostavljajući ga izloženog manjim strujnim udarima pri svakom kontaktu sa istim.)
Glas i harizma pevača, koji su najveći kvalitet grupe Dirtbombs, ostali su tako neodgovarajuće predstavljeni. “Pa bez njega oni su kao bilo koji drugorazredni cover-band iz Detroita” prokomentarisao je jedan moj prijatelj, blago razočaran, kao i ja, što BAŠ Mick Collins nije bio u zvučnom prvom planu tokom većeg dela koncerta.

Reći ćete da cepidlačim i preterujem, ali izvinite, pravog doživljaja nema bez dobrog zvuka. Ta silna želja da se izmašta ono čega nema i ignoriše ono što objektivno nedostaje, koja krasi svakog pravog ljubitelja dobrog rock’n’rolla u Beogradu, biva i dalje grubo zloupotrebljena od strane onih koji bi morali ozbiljnije i profesionalnije da se bave svim pratećim stvarima koje jedan koncert čine uspešnim.
Sve u svemu, ovo je bilo jedno žestoko rock’n’roll iskustvo. Nekima prosvetljenje, nekima isceljenje. Onaj svečani trenutak kad se susretnu prošlost i budućnost. Onaj “oh, happy day” kad su crni i beli čovek u čvrstom prijateljskom zagrljaju. Razlog da verujemo da je ono što smo izgubili manje od onoga što ćemo tek da dobijemo.

Gara?na klasika

The Dirtbombs (Detroit, SAD) u beogradskom Domu omladine

Zorica Koji?
Gladni ?akali roka, sa svojim crnim stasitim mesijom Bo-didli-jevskog izgleda iza nao?ara na nosu, imena Mik Kolins (ex-Gories) kao predvodnikom, okru?enim, sa svojom gitarom u ruci, jednom udvostru?enom bas-bubanj pretorijanskom gardom okolo, pod uglednom garage rok-pank-klasik soul & R?n?B firmom The Dirtbombs, nastupili su proteklog vikenda u Pogonu beogradskog Doma omladine, pred svojim gorljivim fanovima, punim iskrene ?e?nje da im odaju ovde dostojnu po?tu. Dolaze?i iz okultne kosmolo?ke zvu?ne rerne mitskog grada Detroita, The Dirtbombs ba?tinili su dakako i od The Stooges i od MC5, ali i od odmetnutih komadi?a Motoun-soul legende, ?to je ovu, trenutno izrazito multirasnu postavu, preporu?ilo u startu svakom svestranijem muzi?kom ljubitelju roka, te ovisniku o autenti?nom usmenom predanju na spiritualnim teritorijama popularnog zvuka, kao ?to je u ovom pomenutom primeru i te kako slu?aj. (more…)

Intervju: Mick Collins [The Dirtbombs]

Koncertno “ludilo” u Beogradu ovog proleća nastavlja se na najneverovatniji način.

Spektakularna detroitska super-grupa THE DIRTBOMBS i magični Mik Kolins po prvi put dolaze u Beograd zaslugom Bad Music For Bad People i to je događaj o kojem će se pričati i dugo pamtiti.

Poziv za ovako nešto nije potreban. Mislim da je velika čast za sve nas koji živimo u Srbiji, da smo u prilici da Mika i prijatelje vidimo i slušamo “uživo”.

Evo šta je o koncertu napisao prijatelj koncerta (i POPdepresije) Freedom:
Gledali ste JonSpencerBluesExplosion i izašli sa koncerta mokri do gole kože, bez grla i bez… devojke? Želite da se vratite na isto mesto i povratite sve što ste izgubili. Koncert The Dirtbombs, najvećeg soul benda među garažnim bendovima, prilika vam je za sve ili ništa. Mick Collins, najuspaljeniji četrdesetogodišnjak među rokerima biće vaš jedini protivnik. Obračun u Domu omladine, 4. juna u 22h. Domaćini: BadMusicForBadPeople & Pop Depresija (podrška: Moć Veštica)
(more…)