Bassholes i Jeffrey Evans
Don Howland (Bassholes) i Jeffrey Evans su pioniri lo-fi zvuka i imena su od velikog ugleda na nezavisnoj rokenrol sceni amerike.
Zajedno su ’85. osnovali Gibson Bros, sastav koji je zna?ajan iz vi?e razloga. Najpre, sama postava (3 gitare plus bubanj minus bas!!) bila je krajnje neuobi?ajena i na neki na?in prst u oku establi?mentu i pravilima koje je uspeo da nametne i indie sceni. Potom, muzika koju su pisali bila je uvek vi?e istra?ivanje unutar samih korena rokenrola nego poku?aj da se finalni proizvod skocka i proda. Dodu?e, od jednog obrazovanog rok novinara i profesora engleskog i istorije (Howland) i jednog talentovanog eksperta za blues/R’n’B/soul/r’billy to se i o?ekivalo. I, kona?no, Gibson Bros bili su prvi u nizu lo-fi garage rock bendova koji ?e se osmeliti i duboko zaroniti u pro?lost u potrazi za formulom dobre rokenrol zabave. Sledili su ih: Gories, Mummies, Jon Spencer Blues Explosion, Oblivians, Soledad Brothers, White Stripes i mnogi drugi.
(more…)
success on their own terms
After 20 years, legendary Canadian band
borrows as much from Miles Davis as the Ramones
By Ron Anicich
When brothers Rob and John Wright formed Nomeansno in Victoria, B.C., 20 years ago they started a revolution in Canadian music.
?Unique? didn?t begin to describe their stripped-down, bass-and-drum-only approach to contemporary rock music. Over the years their music evolved and inspired many young artists to emulate both their style and instrumental arrangement.
(more…)
NoMeansNo
Osnovani jo? krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka pod uticajem DOA i drugih kanadskih pank grupa, Nomeansno gotovo tri decenije uspevaju da ostanu jedna od najsve?ijih i najuticajnijih pojava na svetskoj underground sceni. Osniva?i benda, bra?a Wright (poznatiji kao Mr. Right and Mr. Wrong) i danas su centralna osa grupe oko kojih se smenjuju razli?iti stalni i povremeni saradnici. Vi?edecenijska karijera benda rezultirala je velikim brojem izdanja: trinaest albuma, plus nekoliko paralelnih projekata (plodna saradnja sa Jellom Biafrom, kao i bend Hanson Brothers u kome ?lanovi Nomeansno odaju po?tu Ramonesima), kao i turnejama po ?itavom svetu.
(more…)
Crno, belo i na kraju zagrljaj
vreme: subota, 4. jun
produkcija: Bad Music For Bad People
Priliku da se uverimo u istinitost gorepomenute tvrdnje imali smo u subotu uveče u polupunoj sali Pogona Doma omladine. Svojevrsna “fanovska” mistifikacija značaja i veličine lika i dela frontmena jedne, ako ništa drugo, a ono vrlo posebne grupe iz Detroita, navela bi prosečnog, zainteresovanog ljubitelja rock’n’rolla da očekuje ni manje ni više nego čudo na sceni.
Postava koju su pored gitariste i pevača Micka Collinsa činili još i dva basa i dva bubnja, priredila je uzbudljivu klupsku svirku koja svojom furioznošću i silinom nikoga od prisutnih nije ostavila ravnodušnim. Energija i iskustvo, lakoća sa kojom barataju pesmama, morali su da osvoje svakog ko je bio spreman da se prepusti.
No, ako ostavimo po strani ushićenje, radost iščekivanja i istorijski značaj ovog gostovanja, jedna stvar je ipak umanjila, inače izuzetan utisak, koji je ostavio sam bend: kvalitet zvuka u sali, tradicionalni problem naših koncertnih prostora, ovoga puta je, na žalost, dosta uticao na kvalitet samog doživljaja muzike. Ta kategorija, koja se ovde tako olako odbacuje kao sekundarna u rangiranju doživljaja rock koncerta, ovoga puta je smetala taman onoliko da svi oni koji nisu najodaniji i potpuno nekritični ljubitelji, uživaju do kraja.Ideja “glasnog rock’n’rolla” ne meri se decibelima. Na trenutke zaglušujuća buka od koje bride bubne opne, potpuno je u drugi plan potisnula najveći kvalitet i posebnost ovog benda – glas Micka Collinsa (koji se u nekoliko pesama bukvalno nije čuo). Vrlo vešti i uvežbani, nadahnuti profesionalci, koji više od pola godine provode na putu, svesni svih tehničkih nedostataka, nastojali su da iritirajuće probleme uzemljenja i monitoringa pokušaju da reše (čitaj: zanemare) kako bi publika dobila najbolje od date situacije. (Mada ne mogu da kažem da nisam osetila blagu smorenost Micka Collinsa kad je i ono malo selotejpa sa mikrofona spalo, ostavljajući ga izloženog manjim strujnim udarima pri svakom kontaktu sa istim.)
Glas i harizma pevača, koji su najveći kvalitet grupe Dirtbombs, ostali su tako neodgovarajuće predstavljeni. “Pa bez njega oni su kao bilo koji drugorazredni cover-band iz Detroita” prokomentarisao je jedan moj prijatelj, blago razočaran, kao i ja, što BAŠ Mick Collins nije bio u zvučnom prvom planu tokom većeg dela koncerta.
Reći ćete da cepidlačim i preterujem, ali izvinite, pravog doživljaja nema bez dobrog zvuka. Ta silna želja da se izmašta ono čega nema i ignoriše ono što objektivno nedostaje, koja krasi svakog pravog ljubitelja dobrog rock’n’rolla u Beogradu, biva i dalje grubo zloupotrebljena od strane onih koji bi morali ozbiljnije i profesionalnije da se bave svim pratećim stvarima koje jedan koncert čine uspešnim.
Sve u svemu, ovo je bilo jedno žestoko rock’n’roll iskustvo. Nekima prosvetljenje, nekima isceljenje. Onaj svečani trenutak kad se susretnu prošlost i budućnost. Onaj “oh, happy day” kad su crni i beli čovek u čvrstom prijateljskom zagrljaju. Razlog da verujemo da je ono što smo izgubili manje od onoga što ćemo tek da dobijemo.
Gara?na klasika
The Dirtbombs (Detroit, SAD) u beogradskom Domu omladine
Zorica Koji?
Gladni ?akali roka, sa svojim crnim stasitim mesijom Bo-didli-jevskog izgleda iza nao?ara na nosu, imena Mik Kolins (ex-Gories) kao predvodnikom, okru?enim, sa svojom gitarom u ruci, jednom udvostru?enom bas-bubanj pretorijanskom gardom okolo, pod uglednom garage rok-pank-klasik soul & R?n?B firmom The Dirtbombs, nastupili su proteklog vikenda u Pogonu beogradskog Doma omladine, pred svojim gorljivim fanovima, punim iskrene ?e?nje da im odaju ovde dostojnu po?tu. Dolaze?i iz okultne kosmolo?ke zvu?ne rerne mitskog grada Detroita, The Dirtbombs ba?tinili su dakako i od The Stooges i od MC5, ali i od odmetnutih komadi?a Motoun-soul legende, ?to je ovu, trenutno izrazito multirasnu postavu, preporu?ilo u startu svakom svestranijem muzi?kom ljubitelju roka, te ovisniku o autenti?nom usmenom predanju na spiritualnim teritorijama popularnog zvuka, kao ?to je u ovom pomenutom primeru i te kako slu?aj. (more…)
