Unutrašnje sagorevanje

Koncert The Dirtbombs
4. jun 2005.
Dom omladine Beograd
Autor: Žikica Simić

«Nikad nisam bio u Engleskoj, ali volim Bitlse», pevao je svojevremeno Hojt Ekston. Slično je i sa mnom: nisam bio u Detroitu, ali obožavam tamošnju muziku. Od Miča Rajdera, MC5 i The Stoogesa, preko Boba Sigera i Teda Njudženta, do The White Stripes, Soledad Brothersa i The Sightsa. Postoji «višak značenja» u tom «zvukovlju». Nešto što je povezano sa lošim životom i političkom ekonomijom; uverenost u subverzivni potencijal i socijalnu relevantnost. Beogradski nastup sastava The Dirtbombs, jednog od najboljih sa aktuelne detroitske scene, i pored sve žestine i rezolutnosti, imao je, u tome smislu, romantičarsku auru. Mik Kolins i njegova kohorta veruju da su buka i bes garažnog roka još uvek važni.

Svojevremeno je Fransoa Trifo govorio da voli američke filmove zato što se u njima uvek mogu videti neki ljudi koji sjajno rade svoj posao. Tako je bilo i na koncertu The Dirtbombsa. Garažni posao je pošteno odrađen. Saznanje da američki rokeri uvek isporuče bazični kvantum po čemu se jedan događaj prepoznaje kao autentično rokerski, glavni je nauk subotnjeg događaja.

The Dirtbombs su nastupili u neobičnom petočlanom sastavu: dva bubnja, dve bas gitare (jednu je svirala kosooka Ko Ši čiji je matični bend Ko & The Knockouts bio u prvim redovima detroitskog neogaražnog buma), plus Mik Kolins kao gitarista i pevač! Raspored instrumenata je nagovestio ono što će se desiti: opasno garažno prangijanje u ritmu motora sa unutrašnjim sagorevanjem napravljenog u nekoj detroitskoj fabrici. Savršena izvođačka rutina pretvorila je Pogon Doma omladine u poprište negativne utopije. Uz malo mašte moglo se zamisliti da će se bendu na sceni, u nekom trenutku, pridružiti detroitski robotizovani policajac iz filma Pola Verhovena.

Beogradski nastup The Dirtbombsa odvijao se u skladu sa ciljem koji je Mik Kolins sebi postavio još dok je predvodio bend The Gories: «Mi hoćemo da budemo najsiroviji, najgrublji i najprimitivniji bend koji je ikada postajao». Gitara je režela kao poludela motorna testera, ritam sekcija gruvala kao da su se sve mašine iz detroitskih fabrika ujedinile u nastojanjima da proizvedu pulsacije koje će srušiti svaku prepreku na koju naiđu. Posebno uvrnuće predstavljao je Kolinsov «crni» glas, nesvojstven garažnom roku. Njegov scenski manirizam, sviranje gitare zubima i leteće špage a la Pit Tausend nisu imali estradni karaktera. Pre bi se mogli shvatiti kao ritualni elementni.

Apsolutni vrhunac večeri bila je fantastična «izvedba» numere «Motor City Baby». Zvučala je kao najbolji broj sa legendarne zbirke Leni Keja «Nuggets». «Gola kao pištolj», svedena na koitalni ritam i najjednostavniju melodiju, prožeta energijom čiji se izvor nalazi negde u između nogu, bila je himna nepristajanja i prava na različitost. Slično je bilo i sa napevom «Here Comes That Sound Again».

Posle DKT/MC5 čuli smo The Dirtbombs, još jedan veliki bend sa detroitske scene. Za mesec dana čućemo i najveći The White Stripes. Dobro je zato ovaj tekst završiti u duhu tog grada, najpoznatijom radničkom parolom: Proleteri svih zemalja ujedinite se!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *