The Sirens “nema spavanja do Bečeja” turneja

Sirens turneju dogovorio sam sa Muffy, pevačicom benda i starom internet poznanicom. Trebalo je da dobijem možda 4-5 datuma, ali ispalo je 16 dana. Povrh svega, samo u Srbiji. Mislio sam da bukiram vikende, a da ostatak vremena provedemo u Beogradu ili negde blizu sledećeg mesta na mapi turneje. Računao sam da će 7-10 koncerata da bude sasvim dovoljno. Posle sabiranja količine kinte za opremu i kombi ispalo je da treba skoro svaki dan da imamo koncert i uz pomoć par dobrih ljudi uspeo sam da dogovorim 16 datuma u 16 gradova od Subotice do Pirota (koji je, na žalost, otkazan 2 dana pre termina)!! Iznenađujuće za naše uslove, sve sam datume imao potvrđene bar 10 dana pre prvog koncerta:

petak, 26. maj – Beograd @ SKC

subota, 27. maj – Kragujevac @ Dom omladine (REFRACT festival)

nedelja, 28. maj – Zrenjanin @ Kulturni centar (REFRACT festival)

ponedeljak, 29. maj – Banatsko Novo Selo @ Springfield (REFRACT festival)

utorak, 30. maj – Paraćin @ Galerija

sreda, 31. maj – Nova Crvenka @ izletište «Potok»

četvrtak, 01. jun – Šabac @ Kulturni centar

petak, 02. jun – Senta @ Mojo

subota, 03. jun – Negotin @ Arena

nedelja, 04. jun – Zaječar @ Dom omladine

ponedeljak, 05. jun – Pirot (otkazan!!)

utorak, 06. jun – Niš @ Bauhaus

sreda, 07. jun – Vrnjačka Banja @ Podroom

četvrtak, 08. jun – Subotica @ Sax

petak, 09. jun – Sombor @ Aut

subota, 10. jun – Bečej @ Floyd

15 koncerata u 16 dana pojam su za domaće bendove i jedan od izazova zbog kojih ovaj posao nije samo dosada višesatnog sedenja za računarom. U više od trećine gradova nikada ranije nisam bio i u velikoj većini klubova sam debitovao, baš kao i The Sirens. Utoliko je sve mirisalo na avanturu, a avantura je bila i cilj igre te.

Ovo bi trebalo da bude neki dnevnik u kojem ću pokušati da prenesem većinu stvari koje su nam se izdešavale.

26. 05.: Bilo je jako toplo kada smo ih na aerodromu sačekali, pa smo najpre svratili na kafu i pivo u baštu SKC-a, a potom do hostela i, na kraju – u kafanu. Mislim da ih je boravak tamo i prethodni kratki odmor povratio u život jer su već bolje izgledali posle umornih lica koja sam sreo u Surčinu. Pre tonske probe sam ih odveo na b92 radio i čini mi se da je to nešto poboljšalo prodaju karata, koja je bila uobičajeno mizerna za Beograd.

‘Rocknroll Preacher’ za početak je majstorski izbor, a tih par sekundi koje prođu između završetka otvarajuće numere do prvih taktova ‘Don’t Slander Me’ jedva su dovoljni za jedan duboku udisaj pre novog ronjenja. Pored toga što je sam outfit svakog ponaosob člana The Sirens smišljen i doprinosi utisku o jednom ozbiljnom rokenrol nastupu, njihova kilometraža je još jedna potvrda da se radi o bendu koji nije došao samo da jede kajmak i punjenu vešalicu, već da nepismenoj domaćoj publici održi i neke časove na temu istorija rock muzike, odeljak glitter rock. U preostalih 50 minuta The Sirens sviraju mahom glam obrade, uključujući i neke meni potpuno strane, poput hita Poison – ‘Talk Dirty To Me’. (Ovo nisam čuo nikada pre, mislim, Poison, nikad nisam imao želju da to overim. Međutim Sirens verzija je pre popaljiv power-pop nego sweet metal i nemam sumnje da je bolja od originala + uvek je lepše na bini gledati 3 zgodne cure nego 4 ružna tipa)

Vrhunac stiže sa detroitskim himnama: ‘Tonight’ (MC5) i ‘Search & Destroy’ (Iggy & The Stooges) koje izvode uz obavezno padanje na kolena Muffy (pevačica) i Melody (gitaristkinja) dok buka iz pojačala prilično verno dočarava kako je sve to izgledalo u Motor Cityju početkom 7. decenije prošlog veka.

Publika je po običaju bila mlitava. S druge strane, na kakvu smo ukrućenost nailazili u par navrata narednih dana, pomenuta mlitavost bg publike je zakon.

Posle kraćeg odmora i slikanja ispred bilobrda kod SKC-a hvatamo taksije i palimo nazad u hostel usput uzimajući ogromne količine piva uz koje ćemo provesti ostatak večeri, maltene do jutra. Muffy mi poklanja zippo upaljač na kojem je ugravirala : To Aleks With Love, From The Sirens. Zahvaljujem i pizdim na sebe što nisam spremio nešto da uzvratim. Odlazim kući ostavljajući ih da se dobro odmore jer nam je naredni koncert u Kragujevcu, pa nema potrebe za ranim ustajanjem. Na putu ka stanu, a to je kojih 200m od hostela, razmišljam o tome da ću sa ovim nepoznatim ljudima da se zbližim tokom narednih par nedelja i da može da bude i nekih loših, pored dobrih trenutaka, a da je sva odgovornost na meni i da moram da obratim pažnju da svako od njih ponese dobre utiske. Već sam nakon prvih nekoliko sati mogao da vidim da nema dežurnog drkadžije u bendu. To je lepo. Obećava. 16 dana je previše da se trpi džvanjkanje x puta na dan.

27. 05.: U hostel stižem oko 11 i već zatičem budnu Deanne (basistkinja, pominjaće se u dnevniku i kao D.!!) koja traži društvo za muvanje po gradu. Najpre je provozam trolom do Krsta da na kratko posetim babu i majku, a potom opet trolom sve do poslednje stanice i kažem joj da pali kameru jer idemo na Kalemegdan. Posle 45 minuta vrzmanja i snimanja svega što je vredno zabeležiti, sedamo na kaficu, pa u taksi i vraćamo se u hostel gde su ostali već probuđeni i počašćeni novom poslasticom u njihovim životima – burekom. To će postati uobičajeni doručak gde god smo bili u prilici da naiđemo na neku pekaru i mislim da je jedna od reči koju su najpre naučili uz ‘šta’ i ‘još pivo’ (ovo drugo je Melody koristila na svakom koncertu kada bi ostala bez pića na bini. Samo bi koketno u mikrofon saopštila ‘još pivo’ i već se nekoliko napaljenih iz prvih redova kretalo put šanka po deer beer).

Ponovo smo u kafani pošto nas je pokupio Mija, vozač na preostalom delu turneje. Činilo mi se smislenije da ručamo u Beogradu, pa da tek onda zapalimo za Kragujevac. Pre polaska nailazimo do SKC-a po binsku opremu i za sat i po smo već u Domu omladine Kragujevac.

Brzinska tonska i posle kraćeg odmora i presvlačenja benda kreće koncert u sjajnom, malom klubu idealnom za ovakav sastav. Mislim da je bilo negde oko 60-70 ljudi i da su prilično dobro reagovali bez nekog gnjavljenja oko kratkog nastupa. Inače, to je postalo pitanje koje me izuzetno nervira kada je domaća publika u pitanju. Kao da svi misle da za 200-300 dinara (negde čak i znatno niže!!) bend treba da svira 2-3 sata. Voleo bih da neko od zagovarača ove dužine koncerta uzme gitaru i svira ovako energično kao Sirene, pa da ga pitam posle 40 minuta koliko još može da izdrži.

Posle svirke i kraćeg odmora uz kafu i internet idemo na spavanje, sutra nas čeka nastup u Zrenjaninu, nije daleko i imaćemo vremena i za neku kaficu ujutro.

Odemo u hotel, smestim ih u sobe, neko mi reče da su Melody, Dave i Miguel na šanku u klubu gde su svirali i odem tamo. Popijem par pića sa drugarom koji tu radi, popričam malo, pa odem sa Melody i Daveom nazad u hotel. Na izlasku snimim da je Miguel našao žensko društvo, ali i čujem nekog klinca kako toj curi dobacuje: “Gledaj samo da te Milan ne vidi”. Huh, samo mi treba da posle drugog koncerta neko dobije po pičci.

28. 05.: Budi me hrkanje mog cimera, Mije šofera i posle kratkog umivanja izlazim napolje na prelep dan. Razmenim par poruka sa prijateljem koji mi je obećao da će da nas vodi posle na neku dobru klopu i naletim na Deanne koja me traži da odemo negde na kafu. Najpre popijemo jednu u Zelengori, a posle se prošetamo centrom i u nekom kafeu zveknemo još par pića (ona kafu, a ja lozu). Dok smo se vratili u hotel, već su svi bili budni i spremni za ručak. Navatavamo ortaka, još par pića u kafiću preko puta hotela i palimo u kafanu na još jedno sledovanje mesišta.

Put do Zrenjanina ubijamo slušajući muziku sa ipod-a, razne hm varijante, ali i po koja za moju dušu. Kad stignemo u Zrenjanin kiša već pljušti i uviđam da ćemo umesto u klubu da sviramo u nekom ogromnom pozorištu sa sve sedištima. Nije mi jasna namera organizatora, ali nije moje da se mešam u to. Tamo se tokom koncerta desio i nekakav tzv. incident. Muffy digla tri prsta i rekla nešto tipa ‘Zdravo Srbi’, a neki baja joj je to malko zamerio. Mislim da je rekao nešto tipa: “Nismo mi Srbi, mi smo ljudi”. Majku mu, kao da Srbi nisu ljudi. Budaletina.

Nakon koncerta Melody i Dave (bubnjar) valjaju po običaju majice i diskove (sve Muffy dizajnirala/osmislila), a ja htedoh da uzmem jedno pivo iz paketa koji je stajao pored nas. Neki matori skoči kao da sam hteo da uzmem ključ od nečijeg poršea ili jebem li ga šta drugo i zamalo da ispadne tuča. Kada je došao glavni organizator pomislio sam da će da bude bolje, ali tip je još stao na stranu ovog matorog jarca. Jebote, hteo sam samo gutljaj piva posle svirke, ništa više. U tom momentu naiđe moj drugar Pop i odosmo posle kod njega u Zanzibar klub na piće. Dok sam se vratio do hotela po džidžu, Muffy i Deanne, koje su uvek prve išle u krevet, već su napustile žurku, pa je sve spalo na Melody, Miguela, Davea i mene. Pivo, vutra, muzika sa kompa i zvoni mi mobilni. Vidim neki nepoznat broj i uvalim telefon Daveu da priča. Posle mi kaže da me zove brat iz Australije da vidi kako idu stvari i ispričasmo se prilično. Nazad, na putu ka hotelu spazimo neku baruštinu i Melody se osmeli da uhvati žabu! Kakva otkačena klinka! Ha, ha, ha, odjekivalo je ulicom dok smo se približavali hotelu.

29.05.: Iz Zrenjanina idemo za Banatsko Novo Selo gde nam je treći nastup u nizu u okviru Refract Festivala, a pošto put nije dug ostajemo duže u krevetima hotela Vojvodina i tek oko podneva ustajemo. Dave mi kaže da se sinoć odvalio od alkohola i vutre, pa da se okliznuo u kupatilu i polomio ogledalo. Sranje, valjda neće da nas masiraju oko toga.

Najpre popijem par kafa sa Deanne, pa se prošetamo do lokalne pekare (rekoh već, gde god smo našli jeli smo burek), pa kratko muvanje po centru grada i stižemo oko 4 kod Đavola iz Napred u prošlost koji nam je lokalni promoter. On nas ubrzo smešta kod Kudžoa, gitariste i pevača N.U.P.-a, gde se odmaramo i uživamo u vrhunskoj piletini s kikirikijem.

Kod Kudžoa ima gitara i pojačala, pa se svako pomalo sam za sebe zabavio, uključujući i mene koji nisam električnu gitaru uzeo u ruke, pa skoro 20 godina. Čak je pala i neka blesava ideja da sa njima odsviram ‘I Wanna Be Your Dog’ bar na jednom od narednih koncerata. Srećom, nije došlo do takvog pijanstva, a potom i blamaže.

Koncert u Banatskom novom Selu bio je na otvorenom i žešće sam se prepao da ne padne kiša i ne posmrzava mi se bend. Ipak su to većinom devojke, a i ova dva momka baš ne nose neke bunde i slično, pa da im ne bude hladno. Zato sam zamolio organizatora da Ameri prvo sviraju, dok je još toplije, a tek posle njih Napred u prošlost. Bina je bila malo nezgodna, nesigurna za hodanje, posebice ako imate u vidu da svako u ovom bendu na njoj fura teške, crne glam čizme sa petom od 20-ak centimetara!

Po završetku N.U.P., što su Ameri odgledali od A do Š, pakujemo se svi i idemo kod Kudžoa na nastavak zabave.

Nakon par sati priče i pića odlazimo na počinak. Kasnije provalim da je Deanne izašla iz sobe (Miguel hrče glasnoćom motokultivatora!!) i napravila sebi mesto na patosu tik pored klonje koju smo svi koristili, pa je svako ko je išao na pišanje morao da je preskače. Nije ni čudo što se ujutro nije osećala nimalo dobro, ali par čajeva ju je dovelo u normalu. Jebote, ponekad sam imao muške bendove koji su bili veće picajzle oko smeštaja nego što su ove tri ženske!

30.05.: Krećemo za Paraćin oko 2 popodne. Zveknuli su svi po jedan burek i sl. jebade iz pekare i šibamo ka Beogradu, pa na autoput. Negde kod Starog hrasta svi se užele stanke za kafu koja se ubrzo pretvori u stanku za ručak, pa se lepo najedemo, uživajući u suncu i terasi oronulog motela. Od starog hrasta ostalo je tek par grana, razbacanih oko mesta gde je nekada gorostas probušio tle i krenuo ka nebu. Ništa od onog moćnog drveta koje sam nebrojeno puta zagledao putujući tim krajem u godinama odrastanja.

U Paraćin stižemo oko 5 popodne i posle brzinskog raspakivanja primetim crkvu u blizini. Ne znam ni sam zašto, ali imao sam potrebu da uđem unutra, zapalim sveće i poželim da ova turneja protekne bez većih problema i neželjenih situacija. Nisam ni primetio da sam na sebi imao AC/DC majicu “highway to hell” sa Angusom kao đavolom.

Po povratku u lokal gde treba da sviraju to veče gazda nas časti pićem, a ja, iz ne znam kojeg razloga, razbijem čašu loze koju sam ispio na iskap. Deanne odreaguje kao da sam učinio neko krivično delo, ali je zato Daveu i ostalima sve to bilo prilično zanimljivo, čak zabavno. Već sam najavio gazdi kluba šta ću da uradim, pa su njegovi momci bili cool.

Koncert je bio jedan od najčudnijih na turneji. Nekako, kao da publika u tom prostoru nikada nije videla rok bend. Svi su sedeli, uglavnom neka starija ekipa, mlaki aplauzi između pesama i jasno sam bendu stavio do znanja da je posle 45 minuta bilo besmisleno pokušavati ih uvući u atmosferu uobičajenu za rok koncert.

Nakon svirke gazda nas predvodi u svom autu nekih 20-ak kilometara ka obližnjem planinskom odmaralištu gde ostajemo da prenoćimo usred šume.

31.05.: Spavao sam u sobi sa Muffy i Deanne da bih nekako izbegao vozača koji je već tada spažen kao nezaustavljivi brbljivac, a to nam je svima išlo na nerve. Mislim, sve je to ok, pričljiv muškarac i nije više takva retkost, ali ovaj tip nije imao mere, niti ikakvih obzira u situacijama da neko u sobi spava, a ja sam morao da ‘odradim’ bar 5 sati sna jer nas je čekao dug put do Nove Crvenke gde je bio sledeći koncert.

Ujutro pobegnem iz te u neku drugu, napuštenu sobu, da dame ne čuju/osete sve te borbe mojeg stomaka sa prebrancem od juče, a potom i do obližnjeg restorana na doručak koji je obično podrazumevao 2 turske kafe, 3-4 pljuge i 2-3 loze. Na putu do restorana spazim da se iza njega odvija neka rabota, a što zbog ambijenta (divljina, pripizdina), što zbog ekipe koja se muvala, sve mi je to ličilo na Hilovu ‘Južnjačku utehu’. Na kraju provalim da u ogromnom loncu lokalni hilbiliji tope čvarke, a da je dlakavi zamotuljak koji je ležao tik pored kazana, zapravo ovca koja je čekala svoj red za pod nož. Svakako, nešto što ne bi trebalo nijedna od devojaka da vidi. Naravno, Dave Malarsh, bio je više nego oduševljen da se prošeta između kazana sa salom za čvarke, ovce koja čeka da je prikolju i srede i polutki svinja. Čak me je i slikao svojim polaroidom sa domorocem koji izgleda kao klinac sa bendžom iz ‘Oslobađanja’, samo ovih dana. Na žalost, na neku foru nije ništa ostalo od te fotke. Možda je i bolje tako.

Svi su doručkovali, pakujemo se i vraćamo nazad u Paraćin, do kluba po binsku opremu. Šibamo 350 i jače kilometara na sever ka kući mojih matorih gde nas čeka klopa pred nastup u Novoj Crvenki. Deanne se smeje, kaže da je to podseća na Exene Cervenka, pevačicu legendarnih los anđeleskih X.

Posle nekoliko sati gozbe, šike i potpunog opuštanja krećemo na 10km dug put i imam šta da vidim – sviramo na otvorenom prostoru na kojem može da se smesti bar nekoliko hiljada ljudi. Kažem promoteru da mi se sve to čini malo preterano velikim, ali dečko me ubeđuje da nije moglo drugačije. I ovde, kao i u Beogradu, i u Paraćinu, pre nas nastupaju Ragman, surf-punk iz Novog Sada koji sam hteo da ubacim ispred skoro svake Sirens svirke jer je uvek bolje imati 2, a ne samo 1 bend + momcima treba da se usviraju, a kako će drugačije bez da što češće nastupaju. Mislim da je čitava ova Sirens turneja bila blagotvorna i za njihov koncertni staž jer su iz nastupa u nastup bili sve sigurniji i sve bolji. Jebeš bendove koji ne sviraju često ili se utronjaju od publike. Dakle, Ragman razvale i potom isto to ponove Sirens. Malobrojna, klinačka publika je bila raspoložena, ali su svi nešto cimali kablove koji su stajali na ivici bine, pa sam morao da uđem među njih i objasnim im da se tako ne treba ponašati. Jedan dečko me pitao za pivo. Odemo zajedno do šanka i uzmem pivo njemu i sebi, pa se vratimo da pogledamo šou.

Posle upoznamo tipa koji je došao iz Amerike, Los Anđelesa, ali je iz Pule poreklom i bilo mi je drago da neko može sa njima da komunicira na dobrom američkom engleskom, za razliku od svih indijanaca koji su ih zaskakali poslednjih dana.

Pored stola za ‘robu’ desio se zamalo i jedan incident. Neki glavonja htede da se pravi pametan i pita me gde idemo posle. Snimim ga i vidim da je problematičan, te mu kratko kažem kako smo umorni i idemo u neki hotel. On će na to: “Ne. Idete kod mene.” Bilo mi je jasno da nemam mnogo šanse da mu ljudski objasnim kako idemo tamo gde i treba da idemo, a ne kod njega, pa sam se setio nekih jajara iz uže familije čija imena njemu znače mnogo više nego meni, i, začudo, počeo je da prede kao dobro izmažena mačka.

Spakujemo se i zbrišemo u najbliži hotel. Uvalim šofera u sobu sa Miguelom, a sam budem u sobi sa Muffy i Deanne. Posle mi je rekao da je usred noći morao da uzima novu sobu jer Miguel hrče kao da ponovo bombarduju Beograd. Iskreno, to mi je hrkanje uvek manje smetalo od šoferovih beskonačnih priča o svim tim ribama koje je jebavao pod znacima navoda.

01.06.: Ustanem po običaju prvi, prošetam do mojih i zveknem neki brzi doručak tamo. Posetim klonju, a ostatak vremena dok se svi ne probude provedem gušterišući se na suncu u bašti hotela. Vrhunski mi je bilo što je tamo moja mreža van dometa, pa nije bilo smarača koji su znali da pozovu uvek u trenutku kada su mi najmanje potrebni. Rokao sam kafu i lozu, pušio žuti Camel, uživao.

Uskoro se bend budi i palimo na ručak kod mojih. Nakon klope Dave i ja šutiramo fuzbal na obližnjem terenu. Neka 2 klinca se zezaju loptom i mi uletimo da se malo zajebavamo. Posle toga krećemo na put do sledeće destinacije – Šabac.

Samo par desetina kilometara vožnje i prelep junski dan se pretvara u jesen. Pored sve lepe prirode Fruške Gore kiša uspeva da pokvari dobro raspoloženje. Tome je i doprineo razgovor sa klincem, cigančićem, na mostu preko Save dok smo čekali semafor. Mali dođe i pokuca na prozor, dam mu nešto siće koju sam jedva izvadio, pa je video i da imam brdo papirnih para u džepu. Ispitujem ga ide li u školu, puši li i sl., a on će: “Čiko, ajd’ molim te, izvadi sve te pare i broji ih da samo gledam.” Srce da ti prepukne.

Na kraju stižemo u Šabac donoseći kišu koja neće da prestane narednih 15-ak sati. Znam da sam ispizdeo što opremu treba da teglimo više od 50-ak metara, ali druga je opcija bila da sviramo napolju, što po tako lošem vremenu nije dolazilo u obzir. Svirali smo u podrumu lokalnog kulturnog centra, a direktorka izgleda skoro kao milion dolara. Jedan od ljudi najzaslužnijih za koncert u Šapcu, lokalni rok novinar – Željko Mijatović – stiže uskoro i pravi intervjue. Najpre sa Muffy i Melody, a potom sa Deanne u vezi sa njenim bendom The Come Ons. Sve izgleda kao ‘po loju’, daju nam piće, tonska malo gnjavi jer je tonac neiskusan, ali znam da smo plaćeni od sponzora i ne treba da se sekiram da li će i šta da se desi.

Međutim, sranje se pojavi kada ga najmanje očekuješ, a baš sam se obradovao što sam prvi put u životu u tom gradu i što je povod koncert u mojoj produkciji. Dakle, počne koncert, potražim promoterku i ona me upozna sa finom damom koja je izvadila novac i platila da se sve to desi u Šapcu i tih prvih 5 minuta svirke provedem sa njima. Na kraju se izvinim i kažem da moram da odem malo ispred bine da vidim šta se dešava sa bendom i dok sam stigao tamo imam šta da vidim – neki lokalni dizelaš i krmak koji trojicu ovakvih kao ja može da rodi odjendom, svakih par minuta ljubaka Muffy u ruku, komanduje situacijom i kapiram da neće lepo da se završi. To me podseti na prethodno veče, pa sam pomislio da ga na finjaka otkačim i rekoh mu kako se zovem i da sam ih ja doveo, a on se oseti napadnut i krene sa pričom ‘ajmo napolje, sad ću da te razbijem, ti ćeš meni ovo-ono…’. Vidim odmah da sa ovim ne može na lep način, shvatim da može da me složi za tren i šta posle može da napravi sa bendom samo mogu da zamislim. Ništa, ‘izbrojim do 10’ i zamislim se nad situacijom u kojoj sam ja razvaljen na podu, a oni ostavljeni na cedilu i njegovoj milosti/nemilosti. Odlučim da ipak ustuknem, povučem se do direktorke i kažem joj da pozove obezbeđenje i da se taj bilmez ukloni iz kluba. Naravno, baja je neki lokalni bizgov, pa mu se obezbeđenje obrati sa ‘Vi’, sve tapšući ga po ramenu i, naravno, ne izbace ga. Baja ostane gde je i bio, sve me gledajući kao najgoreg neprijatelja, ali sreća naša da takvi uvek vuku i prišivke sa sobom, pa se još njegov prišivak, inače, ista uštva kao i on, samo sa manje mesa, prišljamči meni, počne da me ispituje kako sam došao na ideju da dovedem bend i sl. gluposti, a ja ga, uz piće, pridobijem na foru kao i budalu prethodne noći. Ostatak prve polovine koncerta provedem sa njim na šanku, jednim okom gledajući u njega, drugim gledajući na binu da se ne desi neki incident jer je njegov ‘anđeo čuvar’ još uvek bio ispred benda, samo malo manje napaljen, a više, izgleda, razvaljen od alkohola. Sve u svemu, do kraja koncerta nije bilo incidenta.

Kada se sve završilo i dok smo pakovali opremu kažem Daveu šta se desilo i da smo mogli da upadnemo u frku kojoj se kraj ne bi znao. Nisam to očekivao od Amerikanca, naročito posle par sličnih iskustava od pre gde su uvek želeli da se klonimo frke, Dave mi kaže da ako vidi ikoga da me udara, ostavlja bubanj i kreće u pomoć. Iskreno, više od njega mi i ne treba za leđa jer je jak kao bik + vidim da ima petlju da se potaba, pa sam se malo smirio. Na kraju je kreten koji je provocirao pokušao da mu kaže kako ga nervira njegov outfit, ali se Dave uzdržao od bilo čega i drkoš je izašao tražeći neku novu žrtvu u šabačkoj noći.

Posle uzmemo neka piva i u sobi gde su Melody i Dave spavali, zveknemo ih, po n-ti put izanaliziramo čitavu situaciju i sve moguće opcije, zaključimo da smo uspeli da izbegnemo teško sranje i odemo u krevet.

02.06.: Pre puta u Sentu svratimo na jutarnju kaficu Muffy, Deanne i ja. Udarimo po bar 3 turske, ja bar još 2 loze pride. Posle čuku vremena vratimo se u hotel, svi su spremni za polazak. Pokupimo stvari i vratimo se u klub po opremu.

Najpre je trebalo da odemo na aerodrom i da pokupimo Fon Fona, njihovog ortaka iz Francuske, sa prethodne turneje, koji je hteo da dođe samo da ih vidi i provede poslednjih nedelju dana sa bendom. Međutim, baja se nije nikome javio da ne dolazi i na aerodromu gubimo oko 3 sata dragocenog vremena. Potom po svoj onoj kiši palimo za Sentu, ali se vreme već posle Novog Sada prolepšava i u Sentu stižemo donoseći sunce, što i nije loš znak.

U Mojo-u bacim jedan bilijar sa Deanne, koju svi u bendu zovu pool shark, dobijem je i onda uradimo brzinsku tonsku. Deanne bi da to veče bude u hotelu, a ja je ispratim do tamo i sredim joj za sobu. Tamo je i naš neobično govorljiv šofer ostao tu noć jer je bio umoran i nije bio zainteresovan da bude dalje sa nama, što nam nije nimalo teško palo.

Veče se približavalo, Ragman su već stigli, a ostatak NS i SU ekipe se javljao svaki čas da vidim kako da ih ubacim unutra. Viktor, gazda Mojo-a kaže da nije frka da uđu uz neki značajan popust na kartu. Platim da uđe njih 15-ak + stavim neke iz Novog Sada na spisak + neki sami plate karte.

Mojo je bio dobro popunjen, nisam video puno lokalnih faca, ali je zato bilo dosta ljudi koje znam iz Sube i NS-a koji su u velikoj meri doprineli da koncert u potpunosti uspe. Pojma nemam da li su Melody i Dave prodali nešto od merch-a posle svirke, ali su nastup i reakcija publike bili nalik na najbolje koncerte u životu. Iz jednog ugla ”oštra igra na granici faula”, koja traje bar 60 minuta. Šta može da bude bolje od toga? + još u klubu van Beograda koji može u džep da stavi bilo koji bg klub kapaciteta do 400 ljudi (mali klub skc-a, klub doma omladine, akademija, ana 4 pištolja…). Ne preterujem. Dobar zvuk, napaljena publika i vrhunski raspoložen bend, otprilike to je recept za rocknroll show za pamćenje, a ovaj Sirens koncert u Senti, 02. juna je jedan od tih.

Posle koncerta zveknem pivo-dva-tri, ispratim D. u hotel, pokupim ostatak ekipe i zveknemo još koje pivo u kući iza kluba, gde nam je i bio backstage. Najzad sam bio malo opušteniji jer nije bilo nikakvih incidenata i neprijatnih situacija kao par prethodnih dana. Znao sam da će da bude dobro u Senti, kao i uvek. Čak i kada je bilo manje ljudi, bilo je vrh, a večeras je klub bio krcat. Najbolji koncert do sada na turneji.

03.06.: Pokupim D. i čika Miju iz hotela i dođemo kombijem ispred kluba. Za to vreme ostatak ekipe se budi i svi smo se obreli u klubu ponovo da pokupimo opremu i pre toga pojedemo nešto i popijemo kafu, kafu, kafu. Mislim da je Miggy tu prvi put probao Unicum, koji je potom pazario posle koncerta u Somboru, ali to će da se desi za neki dan.

Pošto smo se najeli i napojili krećemo na daleki put u Negotin. Usput, u kombiju Dave i ja cugamo pivo, a Žikina Ljubinka (vrhunska domaća šljiva, kako bi Ameri rekli – moonshine) služi da se okrepimo u momentima dok ne naletimo na sledeću benzinsku stanicu sa šansom za koje sveže pivce. Negde na pola puta saznajem da mi je baba pala i da je maltene frka hoće li da preživi i to me, uz pomoć sve one šike, tako složi da sam u Negotin stigao totalno skenjan od brige za babom i tripa da me keva laže kako je sve ok samo da ne bih prekinuo turneju i vratio se u Beograd. Inače, uspeo sam onako down and out da snimim kako je lep kraj kojim sam prolazio prvi put u životu.

U Negotinu nas je sačekao Luča, lokalni promoter, dao nam da klopamo i pokazao nam put do mesta gde je trebalo da sviramo. Bio je neki festival i sviralo je još nekoliko bendova, ali pojma nemam koji su (nisam ih pogledao). Tu sam odremao par sati u backstageu, malo se vratio u život i koncert je mogao da počne. Stajao sam sve vreme na bini, sa strane iza zvučnika. Prostor je zapravo otvoren, ali pokriven, pa nije bila frka od kiše. Jedino što je bilo hladno, ali ne kao u Novoj Crvenki. Naravno, napravili smo kraću verziju Sirens nastupa i svi su bili zadovoljni. Mislim da je tu neki klinac nešto lupetao protiv Amerikanaca, ali nije bilo nikakvog incidenta. Posle smo sačekali da Lučin bend završi svoj set i na kraju nas je uputio nazad do mesta gde ćemo da spavamo. Spavao sam u sobi sa Miguelom i vozačem. Majko mila kako ta dvojica hrču! Unesrećilo me je to stereo hrkanje, te sam spavao tek par sati i to u prekidima.

04.06.: Miguel je još spavao, Mija je bio budan, a ja sam se probudio sa neviđenim otokom na zglobu leve šake. Neki kastig me ujeo. Osećam se jako loše, a to stanje još više pogoršava Mijina priča bez prestanka. Nemam snage ni sebe da slušam, a kamo li nekog drugog. Skuvam neku groznu kafu koju nisam mogao ni da držim u ruci koliko sam bio sjeban. Nešto ranije sam se prošetao po okolini doma omladine (ili kulture?) i kupio burek za ekipu.

Krenuli smo za Zaječar oko 2 popodne. Pre toga sam snimio vrlo neobičnu bubu. Kao da su ukršteni pauk, obad i osa. Možda me je to čudo ujelo noćas.

D. se druži sa nekom malom mačkom i kaže mi da joj prevedem njenu poruku koja otprilike ide: “pazi se loših ljudi, automobila, nemoj da jedeš mlade vrapce i tome slično”.

Zovem promotera koncerta u Zaječaru i raspitujem se za hotel, možemo li odmah u sobe i sl. U kombiju, na putu od Negotina do Zaječara, imam utisak da ne osećam ruke i noge i da me trese žešća groznica. Stižemo najzad u hotel «Konj». Raspoređujem društvo u sobe i sam trčim u svoju da se operem i obrijem (zarastao sam u bradu kao naš šofer, mislim da se nisam obrijao više od 2 nedelje). Sve je lakše posle sat vremena u kupatilu. Ostavljam šofera u našoj sobi, silazim do recepcije i zveknem 2 domaće šljive. Potom proverim da li je sve ok sa ostatkom ekipe, pa se vratim na još jednu šljivu. U međuvremenu je šofer sišao i zovem promotera da vidim hoće li da bude nešto od tog ručka. Baja mi kaže kako on može da nam obezbedi neke pljeske, ali tek oko 8 uveče. Eh, nismo se tako dogovorili, ali nema veze. Šofer Mija zna neku kafanu, «Beba», gde se dobro klopa, pa uskoro krećemo tamo.

Sedamo za jedini slobodan sto u bašti i naručujemo aperitive i salate. Osećam se prilično bolje i razgovorljivije. Čak mi ni Mijinio neprestano držanje banke ne smeta. Za oko 40 minuta stiže nenormalna količina hrane. Nikada veće porcije nisam video u životu, a neko od Sirens me pita da li sam svakome naručio porodičnu porciju. Znam da nisam + toga u ovakvoj kafani nema, ali potpuno razumem pitanje jer i sam sam se našao u čudu kada je stigla naručena punjena vešalica (2 komada, svaki duži od prečnika ogromnog tanjira u kojem je servirana!!).

Naravno, nismo sve smazali, ali su nam spakovali ostatak i poneli smo u hotel da D. docnije hrani mačke i pse lutalice koje smo već videli ispred hotela. Vraćamo se u sobe na kratko, a onda odlazimo u Dom omladine na tonsku probu.

Promoter nije loš tip, ali mi ide na kurac sa pričom da ćemo kintu da vidimo sutra. Nije mi jasno zašto na mnogim mestima ljudi rade na taj način? Ako već imaju spremljen novac i znaju da nema šanse da izbegnu isplatu, čemu žilavljenje do narednog dana? Svejedno, to mi zasmeta i zamolim bend da se ne pretrže na bini. Takođe, kažem Deanne da prenese ostalim curama kako bih da večeras ne izgledaju hot as usual. Posle mi bilo žešće krivo. Reći ovako nešto lepoj ženi isto je kao da joj se kaže da izgleda sexy, ali samo posle jednočasovnog montiranja. Opet, nisam hteo da rizikujem u gradu u kojem debitujemo i oni, i ja, a gde su nam za obezbeđenje uzeli jedno 5-6 trokrilnih ormana sa leđima širine našeg kombija.

Uglavnom, pre Sirens sviraju Spins iz Negotina (bend tamošnjeg nam promotera, Luče). Jedno pola sata traje njihov nastup, a za to vreme se po prvi put posle 2 nedelje nađem za računarom i stignem da samo na kratko overim forum b92 i temu o ovoj turneji. Provalim super rokersku fotku Miguela iz Sente i pokažem mu kako je dobro ispao.

Tokom večeri dobijam i sms od promotera iz Pirota koji me baroniše na najbezveznije načine sve u cilju da mi otkaže koncert, a da ja progutam par neverovatno loših izgovora. To me dovoljno izvodi iz takta i posle svirke jedino što želim je da se vratim u hotel i odmaram bar 10 sati. Usput zovem pirotskog promotera koji je isključio telefon jer mu je očigledno neprijatno da razgovaramo. Super, do moga!

U hotelu provodimo neko vreme u sobi sa D. i Muffy (otvorili smo buteljku Vranca pro corde i posle sam je ja privatizovao tj. poneo sa sobom), a potom se Melody, Dave i ja selimo kod Miguela gde gledamo neka ludila na dvd-u (žurke koju su pravili Dave i njegova ekipa, pa su svi bili pijani, pa su neki bljuvali i sl. dečačke zajebancije). Tu smo zakačili i par epizoda Tenacious D.

Pošto sutra ne idemo za Pirot, dogovaram se sa ekipom da day off provedemo tako što ćemo:

1. da se naspavamo noćas
2. da sutra platimo hotel
3. da ujutro iscedim kintu od promotera da bi smo imali čime da platimo
4. da posetimo Gazimestan
5. da sutra veče napravimo četvorostruki rođendan (Melody, Muffy, Mija i ja) i svi se razvalimo od pića

05.06.: Ponovo ustajem prvi i konačno prekidam preskakanje doručka. Omlet sa sirom i nije nešto što obožavam, ali gladan sam i smažem ga dok kažeš ‘keks’. Krenem u kratku šetnju i na 10 metara od hotela provalim irski pub sa ogromnom baštom, podrumom i spratom. Jebote, ovaj u Kneza Miloša izgleda kao kineska radnja u odnosu na zaječarski. Uletim u baštu, sunce lepo prži, gušterišem se i pijem irsku kafu. Otok na zglobu leve šake veći je, ali ne marim za to. Sat vremena kasnije nalazim se sa promoterom i posle dvosatne igranke stavljam kintu u džep, vodim ekipu na irsku kafu i idemo na izlet u Gamzigrad.

Susret sa ostacima iz rimskog perioda je veličanstven. Svi se muvaju okolo svako za sebe jer smo bili jedini posetioci, ko ima aparat ili kameru – slika/snima, ja se trudim da svuda kročim, skačem po ostacima zidina, kasnije sa Muffy bacam novčić u fontanu, Miguel me fotografiše na par mesta. Odjednom, oko nas se pojavljuju silna deca uzrasta 8-10 godina, neka ekskurzija, pa upoznajemo nove drugare. Neki od klinaca su znali nešto malo engleskog i odvažili su se da promene par rečenica sa Amerikancima. Bilo je neke pozitivne simbolike u svemu tome na tom mestu, ali ne bih sada da davim, nije ovo roman.

Uglavnom, od šetnje ruševinama nam se otvore dizne, pa rekoh šoferu da odemo do prve kafane gde može nešto da se klopa. Spustimo se u obližnju banju, nađemo neki restoran i kafa, aperitiv, pa klopa. Majstor Mija je stalno pio pivo i koka-kolu pomešane 50:50 u čaši. Mislim da nije bilo loše, obzirom da se videlo da mesto slabo radi, siromašan kraj, imaju dosta izbeglica, ali je jasno da bi neki ozbiljniji marketing oko Gamzigrada i ovom hotelu, a i samoj banji doneo profit. Baš šteta.

Muffy se dopala sarma koja je istinski bila savršena. Potvrđujem kao veliki ljubitelj.

Dobijamo baklavu kao slatkiš na kraju. U redu je, ali moja keva to radi 3 x bolje.

Povratak u hotel «Konj», mali predah u sobama, ja gledao neku bulja tekmu naše košarke i rokao kafu više da se osvežim i pripremim za ludu pijanku večeras. Mija u sobi, bend u sobama. Razgovaram sa bajom na recepciji. Ljubazan momak, poznaje mog ortaka iz Zaječara, kaže da hotel pamti i bolje dane. Kapiram da nema puno gostiju pored nas, možda tek par soba. Nije loše, obzirom da ćemo da se za nekoliko sati vratimo pijani, pa ako budemo bučni, nećemo imati ceo hotel na vratu.

Čujem se sa majkom, da mi babu koja mi kaže da se ne sekiram, da je ok. Dum-dum, čujem kako mi je pao kamen sa srca i to četvorostruko rođendansko slavlje mi se učini kao mnogo fina ideja, pošto mi se sestre i braća odmore od izleta i obilnog ručka.

Mislim da je bilo oko 8 kada smo ušli u bezmalo prazan irski pab. Nema veze, ionako nećemo mnogima da smetamo, pa da dođe do nekog incidenta jer smo bučni ili šta već. Izaberem veliki sto u nekom ćošku gde smo mogli da budemo malo zaklonjeni i krenemo najpre sa nekim njihovim receptom za brzo ubijanje. Baileys i još neki viski + čaša piva, ako se ne varam. Na žalost, nemaju ni irskog viskija, niti išta od irskih piva. Izgleda smešno, ali je tužno jer ko bi to pio u Zaječaru? Nema puno ljudi koji bi to sebi mogli da priušte, a siguran sam da oni koji mogu pare ne bi ostavljaju u prostoru kakav je ovaj irski pab.

Uglavnom, nekako izaberemo pića, mahom Beck’s pivo, pokoji viski i krenemo sa opijanjem. Ne mogu da se setim šta smo sve pričali (a i šta vas briga), ali sam se osećao jako dobro, sedeo sam sa dragim ljudima, napijao se sa njima i lupetao, otplesao par plesova sa par devojaka, lomio čaše i flaše i bacao ih u kameni ćošak desno pozadi moje stolice. Već sam upozorio konobara da proslavljamo rođendan i da ćemo da se opustimo, ali da nećemo da pravimo ništa veći nered od ovoga + platićemo sve kako treba i dečko se samo nasmejao. To volim! Brdo pića kasnije vratimo se u hotel, koji je, srećom, samo kojih 10-ak metara od mesta ubistva (mogli smo i četvoronoške, da smo toliko bili pijani) i tamo nastavimo na šanku. Tu onako razvaljeni mlatimo o novom danu, 06.06.06. i ja se setim Ćele kule u Nišu, a tamo smo sutra popodne, ako Bog da.

Melody i Dave zovu neke prijatelje u Detroit, Muffy i ja kršimo zakon pljugajući u restoranu ispod svih onih nalepnica «zabranjeno pušenje», Dave nas snabdeva pivom, posle pokušavamo da se isečemo nekim tupim perorezom, pa ja gasim pljugu na nadlanici desne šake… Razne treznom čoveku glupe stvari.

Odlazim u sobu i zovem najpre devojku, a potom brata koji živi u Australiji. Pričam sa oboje bar po sat vremena. Onda legnem i onesvestim se.

06.06.: Budim se pre svih, tuširam se i palim na prvu kafu. Prija mi sunce u bašti irskog paba, i ne smeta mi burgijanje majstora oko postavljanja krovne platforme ili čega već. Nisam mamuran, ali se osećam isrcpljeno. Nisam doručkovao, pijem irsku kafu i đus. Onda jednu, drugu, treću lozu. Već mi je bolje. Uskoro stiže šofer Mija. Poznaje omalenog, živahnog tipa koji šeta gore-dole po bašti i priča sa skoro svakim. Kaže da je to vlasnik paba, pevač grupe Zlatni prsti. Jebem li ga, mora da sam čuo neku stvar kao klinac. Vidim da je raspoložen za još koju od kilometarskih priča, a meni je sasvim svejedno. Oguglao sam već + osećam se bolje nego prethodna 2 dana ujutro, pa mi ništa ne može pokvariti lepo raspoloženje. Uskoro se i sirene bude i posle doručka svi idemo na kafu pre polaska za Niš. Gušterisanje mi popravlja raspoloženje. Svi izgledaju dobro i odmorno posle pijanke od sinoć. Ipak nismo preterali.

Za Niš krećemo oko 2 popodne i opet, kao pre 2 dana za Negotin, putujemo po lepom vremenu i okolina razvaljuje od lepote! Miggy sa mesta suvozača fotografiše krajolik, planine i čuda svud unaokolo većim delom puta. Na više mesta otvara prozor, izbacuje ruku sa aparatom i škljoca nasumice hvatajući vrhove planine kojoj ne znam ime.

U neko doba zove me promoter iz Niša. Pita kako su ženske. Kažem dobro su, a dobro su i muški u bendu što ga je žešće iznenadilo. Mislio je da dolazi 5 riba. I mene je iznenadilo da nije pročitao tekst koji je dobio kao press materijal.

Ne mogu da kažem da sam ponosan zbog ovoga, a znam da će mi mnogi zavideti – sve smo vreme na putu do Niša slušali heavy metal jer bio je 06.06.06., pa se to Miguelu i Daveu učinilo kao dobra ideja. Sedeo sam sa Melody i Daveom i kibio okolinu kojom je, strogo poštujući ograničenja brzine, jezdio čika Mija u našoj kući na točkovima.

Stižemo u Niš po lepom vremenu, parkiramo kod tvrđave i upadnemo u prvi restoran da ručamo. Obzirom da nisam, ponovo, doručkovao, ovo nije bio loš predlog. Pozovem promotera da mu kažem da je uštedeo za klopu, a on reče da je planirao klopu posle svirke. Neke pljeske i sl. fast food. Jebeš to, ovo je bolje, a i mogli smo finansijski da izdržimo i pored previsokog troška za prethodni day off. Dakle, sednemo u neki restoran čim se uđe na tvrđavu, reče neki tip da jedino tu može da se klopa, pa mu poverovasmo. Sećam se da su bili nešto žešće spori, da je konobar par puta zaboravio da donese nešto od pizdarija koje smo poručili , ali je bila ok klopa. Jedino sam bio u čudu kada sam naručio papriku, a dobio neku koja nije nimalo ljuta. Rekoh konobaru da mi da neku ljutu, on donese, ali ta je bila tek sitna buranija za milione koje sam pojeo pre toga. Ha, u paprikarskom kraju jedem blago ljutu papriku!

Negde pred kraj klope dođe i promoter. Muški deo benda je napaljen da idemo danas u Ćele kulu (šesti jun dve hiljade šeste!!), a promoter mi kaže da je najverovatnije zatvoreno za turiste. Nema veze, zapalimo tamo posle par piva i računa. Inače, promoter je pokušao da mi uvali neki heroin ili ex i vrlo se razočarao kad sam mu rekao da ako nam išta bude trebalo jeste možda neka dobra džidža, a ako nema, još piva!!

Usput pogledam Niš posle skoro 20 godina po danu. Prošli smo pored neke kasarne koja lako može da bude ona u kojoj sam služio svojih 13 dana JNA. Mija nas iskrca na obližnjem parkingu i svi se zaputimo ka Ćele kuli. Vrata su bila zatvorena. Promoter kaže da je to znak da ne radi. Međutim, na kiosku gde se prodaju suveniri vezani za spomenik, pitam gospođu može li da se otvori, platili bi neku kartu itd. i ona mi u 3 sekunde stvori nekog vodiča, finu ženicu sa ključem i nekoliko naučenih podataka na engleskom. Kaže mi da je dozvoljeno samo fotografisanje, ali ne i snimanje unutrašnjosti. Kapiram da misli na kameru koju D. drži u ruci na ulazu, a ja joj objašnjavam da će da je koristi kao foto aparat. Naravno, D. sam rekao da snimi sve praveći se da fotografiše. Ne znam šta je uradila, pošto je ona osoba koja igra po pravilima. Ispalili smo puno fotografija i mislim da su bar Miguel i Dave bili presrećni jer smo uspeli u nameri. Vreme je za overu kluba i tonsku probu. Ovde imamo najgori dogovor, 80% od karata, ali računam na Niš, drugi grad po veličini u Srbiji. Pored toga, nemamo drugu opciju sem još jedan dan troška, a to nam je već skresalo budžet skoro do granice da uskoro nećemo imati ni za cigarete.

Klub dobro izgleda. Nije ogroman, čega sam se plašio, međutim ima totalni krš od miksete i uopšte ozvučenje je totalna rupa. Dečko, promoter, nije našao tonca, u klubu nema mikrofona, pa čekamo da to stigne. Provalimo bilijarski sto i odigram par partija sa D. Dok smo igrali po našim pravilima razbijala me je, ali posle smo prešli na američka i onda sam je zveknuo 2:0.

Kad su, napokon, pronašli mikrofone trebalo je sve da se ozvuči, ali tu je bio čika Mija koji se nešto malo i u te rabote razume, pa je napravio čudo od miksete veličine tastature kućnih računara. Nekako je zvučalo, izdržaće, a i Mija će da bude sve vreme tu.

Posle sam, u jednom odlasku na pišanje, propustio da vidim nekog klinca koji, kao slučajno, pokazujući tetove oko kite i na bulji, spušta gaće da mu se vidi i malo patke što je izgleda uzrujalo Muffy te mi je rekla kad sam se istočio: «That was not cool at all!». Pitam je o čemu priča, ona kaže da nema veze ako nisam video. Mislio sam ništa posebno, ali mi je Mija kasnije rekao šta se dogodilo. Inače, taj je klinac ortak od poverenja našeg promotera, pa možete misliti koliko sam poverenja već imao u njih. Da smo Dave ili ja videli tako nešto, verovatno bi došlo do tuče. Ovako, taj se izgleda nije ni pojavio na koncertu što i nije bilo loše. Za njega.

Pre samog koncerta mi Muffy pokloni jednu od Sirens košulja, uska, crna, malo mi je kraća u rukavima, ali je sasvim vrhunska, te sam na svim preostalim koncertima bio u njoj. Jebeš ga, posle 12 dana komandovanja ovim brodom zaslužio sam da postanem deo tima. Ako je Muffy kapiten, onda sam ja selektor!!

Promoter mi je nudio neku gajbu, za 5 osoba (bend), a da šofer i ja idemo kod nekog njegovog kompanjona. Kažem «u redu, ali ne, hvala» jer idemo u Nišku Banju gde Mija zna bar 3 hotela. Malo ga je zbunilo kako ćemo da platimo smeštaj u hotelu, a on nam nudi već neku gajbu za dž., ali rekoh mu da ne želimo da se razdvajamo jer je tako praktičnije i zbog polaska iz hotela, pa utovara opreme koja nam uvek prenoći u klubu u kojem smo svirali prethodne večeri, pa polaska do sledećeg grada.

Posle nekoliko sati ispijanja samo vode, prešao sam na pivo tokom koncerta. Muffy je bila malo popila i nisam hteo da se dokrajči na bini, pa sam joj na početku svirke doneo čašu vode. Tu me je isprozivala i naručila pivo. Šta ću, uzmem joj pivo. Bilo je smešno malo ljudi i teško da je razlog tome utorak ili cena karte od 250 din. Prosto, promoter nije mrdnuo dupe da animira lokalnu rokenrol publiku da dođe i na kraju smo uzeli neku bedu od para, dovoljnu za možda jednu sobu u hotelu.

Ostavimo spakovanu opremu u klubu, vidimo da nema šanse da se nešto od majica, diskova i sličnih drangulija proda i krenemo put Niške Banje. Već na drugoj raskrsnici bend snimi Kingburger ili neki takav fast food, pa izlete da se nahrane. Pišalo mi se neviđeno i nabio sam se u obližnju, neosvetljenu ulicu. Ah, posle skoro minut vremena bio sam spreman za bilo kakvo novo sranje.

Negde oko 2 po ponoći stižemo u Banju, ali šofer ne može da pronađe nijedan od 3 hotela koje zna da nađe zavezanih očiju, što bi rekao. Lutajući okolnim ulicama vidim neku priliku na poni biciklu u totalno nenormalnom šarenom bade mantilu sa kapuljačom (svega mi, pomislio sam da je neka lujka koja se odavno raspolutila na nekoliko ličnosti ili tako nešto!!). Zaustavim Miju i izletim napolje sa pitanjem ima li gde u ovo doba da se nađe nekoliko soba. Majstor kaže da ima, samo mora sa nama do tamo. Ubacim ga pozadi pored žena i za manje od minut već smo ispred neke ogromne zgrade. Šef izađe i krene da viče: «Smiljka! Smiljka! Otvaraj! Imaš gosti!!» Za 2 minuta otključavaju se vrata i starija gospođa nas raspoređuje u sobe na vrhu zgrade. Svi odlaze u krevet, samo Melody, Dave i ja maltretiramo vlasnicu hotela za po jednu rakijicu pre spavanja. Dala nam je neko čudo, sigurno ima više od 60 stepeni. Popušili smo po pljugu i popeli se svako u svoju sobu.

Do kurca, ja sam opet zapao u sobu sa Mijom, a osećao sam se žešće umorno i sjebano posle potpuno lošeg koncerta u više pogleda (promoter je neozbiljan klinac, klub nema pristojan razglas, promoterovi ortaci su tripovali da sam doveo neke Moldavke ili kakve ribe za vatanje, prodato je tek nekih 20-ak karata, promoterovi ortaci su nam popili pivo). OK, bilo mi je neprijatno da se sada negde selim, a još više da mu kažem da ućuti, jebi ga, poštujem njegove godine + vozač je najvažniji čovek na turneji, a moj je glupi posao da ga trpim. Tako sam ga trpeo narednih sat i po dok nisam zaspao sve klimajući glavom ili ponavljajući unedogled: «Da, da, da…».

07.06.: Trebalo je da rano ujutro, oko 9, neki majstori nešto drndaju po zgradi, ali zamolio sam gazdaricu da im kaže da dođu kasnije. Stvarno nam je svima trebalo malo više sna i da ne budem skroman, možda najviše meni uzimajući u obzir da sam ja noć proveo u sobi sa čovekom koji nikada ne zatvara usta. Ili priča, ili hrče.

Probudim se oko pola osam. Zavesa je bila razmaknuta i sunce me je ubijalo. Ustanem, napravim pomrčinu za sekund i vratim se da nastavim san tamo gde sam stao.

Ustao sam tek posle 11, kada su majstori krenuli da majstorišu. Umijem se i spustim se nekoliko spratova u trpezariju. Na doručak. D. je već tamo. Žvaćem neko parče bureka, pijem jogurt i razgovaram sa njom o The Come Ons. Dok nam služi kafu, provaljujem da poznajem gazdaricu. Bio sam u istom hotelu, samo je imao manje spratova, pre 3 godine sa Sonnyjem Vincentom. Ne može žena da me se seti, a i nema veze. Pijem prvu kafu + na stolu ima još one radže-ubice od prethodne noći, pa sam zadovoljan. Čitavo jutro sam razmišljao da li da ostavim duvan ili ne, ali miris kafe je raspršio iluzije. Palim Camel, pijem kafu sa D., čekam da Mija prekine ovo ugodno jutro. Naravno, nije mu trebalo mnogo vremena. Stiže pun priča, ali već smo svi svikli na to. Odem do sobe, istuširam se brzinski, pokupim svoje stvari i spustim se u prizemlje. Već su tu Miguel i Muffy. Čekamo na Melody i Davea. Mija davi gazdaricu. Umorio se od engleskog.

Kada se sastavimo krećemo nazad u Niš po binsku opremu. Ne javljam promoteru koji je verovatno spavao u to doba da idemo u klub. Koji će nam krivi?

Tamo zatičemo jednu od vlasnica, popijemo par pića, malo ćaskamo sa šeficom, spakujemo sve stvari, opet zveknemo piće dok Mija nađe neke pizdarije za mušičarenje (Mija je strasveni pecaroš, pored ostalog). To je potrajalo skoro sat i po. Pošto je Melody pošla sa njim da kupi neki lovački nož za oca, pomislio sam da ga je u jednom momentu iskasapila u povratku u klub jer ju je udavio pričom. Ubrzo potom pojavljuju se i palimo za Vrnjačku Banju.

Kako smo ušli u kombi, tako je krenula kiša i temperatura se spustila za bar 10 stepeni. Negde na autoputu sedamo u restoran i klopamo opet o našem trošku. Svi me zajebavaju da je restoran moj, pošto nosi ime Aleksandar. Posle klope pijem neki grozni Vranac, Rubinov + još je ohlađen, kao da je belo, a ne crveno vino.

U Banju stižemo oko 6 popodne. Kiša lije neprestano. Izbacujemo opremu u klub koji je toliko veliki da mislim da može ‘ladno da primi hiljadu ljudi. Sve je ušminkano, novo, miriše. Baš onako kako ne volim, ali šta da radim? Gledam plakate i vidim da su pogrešno napisali The Sirens (piše: The Sirenes!!). Biće 3 predgrupe, kaže dečko koji je sve organizovao. The Sirens bi trebalo da krenu oko 23:00. Uskoro dolazi i vlasnik kluba, izvesni Mige, koji mi objašnjava gde ćemo da spavamo i sa njim dogovaram da ostavimo opremu da prenoći, pa ćemo je sutra ujutro pokupiti, pre puta za Suboticu. Tražim mu honorar unapred. Kaže da to nije praksa. Nemam mnogo izbora, te pristajem da pare dobijem neposredno posle svirke. To je, šatro, dogovor. Opet ista priča, mislim se.

Tonska je trajala bar 2 sata. Nije mi jasno zašto poneki veliki klubovi miksetu drže na bini, pored bubnja? Kada već imaju toliko prostora, logičnije je i komotnije + x puta lakše za nameštanje tona, da se mikseta drži negde u dnu sale, preko puta bine.

5 momaka iz predgrupa nam namešta zvuk jer klub nema tonca, a organizator je kapirao da će to neko iz support bendova da napravi dok dlanom o dlan. Penju se i silaze sa bine svakih 15-ak sekundi, vidim da je bend nervozan, ali nema nam druge nego da isteramo tonsku do kraja. U međuvremenu dogovaram sa Mijom kako ćemo da se parkiramo kada budemo dolazili jer kiša najverovatnije neće da stane, a prilaz klubu biće zatvoren u to doba.

Posle tonske odlazimo u kuću čije su tri prizemne sobe iznajmljene za nas. Tamo pijemo neko dvolitarsko, odvratno pivo, koje smo ispazarili na kiosku ispred kluba. Ako sam uzeo par gutljaja, koliko je gadno.

Oko 22:30 javljaju mi da je naše vreme ne u 23:00, već u ponoć. Negde oko 23:15 dečko javlja da je došlo do novog pomeranja termina, te da sada treba da se pojavimo u 00:30.Mislim se nema frke, samo da ne visimo tamo u punoj ratnoj opremi (čizme sa visokom petom i šljašteća garderoba) sat-dva. Umoriće mi se bend.

Stižemo 5 minuta pre 00:30 i gle čuda, pretposlednja predgrupa tek završava svoj nastup. Ostaje da vidimo još jednu, pa onda mi. Jebi ga, znao sam da će gazda lokala da ide na varijantu da se što duže svira da bi mu publika što više pića popila na šanku, a on zaradio što veću kintu. Stara prevarantska posla. Nema veze, mislim se. Ionako nam je ovo poslednji koncert u delu države gde sam retko kada bio i gde sam, kao i bend, debitovao, pa sa neskrivenom radošću gledam na sutrašnji dan i dug put do Subotice gde ZNAM da će da bude sve u redu.

Neki baja u odvratnim farmerkama zaskače Deanne i snima razgovor sa njom za neku lokalnu tv stanicu, pretpostavljam. Poslednja predgrupa svira neke hitove iz moje mladosti: Ace Of Spades, Transmission… Pušim Camel i uzimam Beck’s. Ha, frutek flašica od 0,33l košta 130 din.!! Jebote, skuplje nego na mnogim mestima u Beogradu. Posle sam skapirao da me je ćurka iz šanka drsko slagala za cenu jer je mom drugaru isto to pivo naplatila 40 dinara manje.

Negde iza 1 po ponoći na binu izlaze The Sirens. Već posle Rocknroll Preacher i Don’t Slander Me, D. se spušta ispred bine i nogom pomera ogradu koja ih deli od publike. Većini se to dopalo i publika deluje posle ovoga malo više raspoloženo. Zvuk je dobar, tako da nemam šta da se sekiram oko toga. U publici je moj ortak iz Kosovske Mitrovice sa ženom. Grebem se za jedan crveni Goloaz, pijem pivce i gledam najverovatnije prvi ovakav rocknroll show u ovom gradu ikada. Setim se kroz kakve smo sve pizdarije prošli u poslednjih 5 dana, pomislim da će preostala tri sigurno da budu iznad ovih 5 i to mi još više digne raspoloženje. Posle bisa sve se završava. Melody i Dave prodaju merch, Muffy, D., Miguel i ja pijuckamo pivo i razgovaramo sa lokalnom ekipom. Neki baja koji živi u Danskoj obraća mi se na engleskom. Kažem mu: «Pričaj srpski da te ceo svet razume». Smeje se i nastavlja na srpskom. D. se uključuje u priču, pa prelazimo na engleski. Baja je pita kako to da su u Srbiji na 16 koncerata. Kaže mu da je to moja zasluga. Ovaj je opet pita nešto poput «kako je to moguće, otkud mu ta ideja?». D. mu kaže: «He’s a bad motherfucker».

Zveknemo po još par pića i treba da krenemo na spavanje jer nas sutra čeka put od bar 6 sati do Subotice. Momak koji je pravio intervju sa D. nosi joj bas. Vidim da očekuje da ćemo negde posle sa njim i njegovom ekipom (samo se pitam gde, u Vrnjačkoj Banji u 02:30?). Stižemo do kombija, zahvaljujem mu se i uzimam kofer sa bas gitarom i stavljam ga u gepek. Baja stoji sa nevericom da ćemo da odemo bez da se sa njim malo družimo, ali nemamo više vremena niti je iko raspoložen za pijanstvo.

Stižemo na mesto gde ćemo da prenoćimo. Muffy mi kaže da upadnem kod nje i D. u sobu jer ima jedan krevet viška, a žele da me poštede Motormouth Mije i Miguelovog hrkanja. Meni je neprijatno da sada menjam sobu, pa ostajem da jedem muda jer je Miguel zahrkao kako je spustio glavu na jastuk, a Mija se raspričao, po običaju.

08.06.: Budim se oko 10. Ova dvojica stružu u paru. Pizda mi materina kad nisam sinoć poslušao Muffy. Ostali još spavaju. Odlazim u klonju, istovarim se, umijem se i potražim gazdaricu da mi skuva kafu. Sretnem neku babu koja kaže kako joj je snajka otišla na prodavnicu, po namirnice za svoju porodicu i kako će kafu da kupi u povratku (kapiram da je Mija sinoć potrošio sve zalihe kafe dok smo čekali momenat da pođemo na svirku).

Mija se budi i ide da davi svojim pričama celu porodicu koja nam je ustupila prizemlje svoje kuće. Super!! Miguel ustaje i pokazuje mi neke od silnih fotografija koje treba da prebaci na hard disk svog lap topa. Ubrzo se pojavljuje D. i pita ima li gde da se popije neka dobra turska kafa. Baba mi kaže da ima dole niz ulicu neki kafić. Miguel, D. i ja odlazimo po kiši. Nađemo neki oronuli hotel i tu dobijemo redovnu dozu kafe + svakome po đus. Ne znam kako sam preskočio lozu, ali nije ni bitno. Posle kafe vraćamo se u kuću, pakujemo torbe, sedamo u kombi i idemo nazad u klub. Po opremu.

Pošto smo utovarili sve što imamo D. i ja odlazimo da kupimo bureke za usput. Vežbamo brzo hodanje, nađemo burek, nađemo apoteku (Melody i D. su se već prehladile, a uskoro će virus da napadne i preostale putnike našeg kombija), uzmemo neke lekove i pravac Subotica. Plan je da nigde ne stanemo dok ne stignemo u Subu da ne bi smo zakasnili, ali stajemo ispred Beograda da uzmemo gorivo, pa onda na ELP pumpi, da uzmemo nešto za klopu i piće.

Od Beograda nas prati lepo vreme. Uzimam Muffyin ipod i pravim listu koja će da se sluša dok ne stignemo gde smo krenuli.

U centru Subotice nalazimo se sa promoterom, Banetom i onda ga pratimo do Sabine gajbe gde ćemo da klopamo, a posle koncerta da spavamo. Brat Zoran, Sabahudin, Coca (kako ga sve zovu) mi izgleda dobro. Njegova lepša polovina, Ljilja, još bolje. Jebote, da je više takvih ljudi ovde, rokenrol bi bio veliki kao u Španiji! Pijem neku šljivu, biram muziku sa kompa za moju braću i sestre iz Detroita, potom prelazim na piletinu i krompir.

Pošto smo u frci sa vremenom dogovaram da se svako kome treba tuširanje istušira pre odlaska u klub, a ja ću to da učinim dok bend bude bio na tonskoj i posle stižem sa Ljiljom i Sabom. Dok još traje priča spopadne me neizdrž i trčim u, srećom, praznu klonju i jebem sebi mater zbog svih silnih ljutih paprika koje sam pojeo u poslednjih nekoliko dana. Posle 10-ak minuta izlazim, a Muffy me pita gde je klonja. Kažem joj da to baš i nije neko mesto na kojem bi trebalo sada da bude, da je kontaminirano, ali ona se smeje i govori da nije frka. Mislim se: «OK, samo nemoj posle da bude kako te nisam upozorio». Samo 5 minuta kasnije izlazi i pred svima mi kaže: «Oh, brother! You dropped a fuckin’ bomb there!!».

Bend odlazi na tonsku, ja se kupam, brijem i pozajmljujem kaiš od brata Sabe jer sam tako smršao da mi farmerke spadaju. Oblačim Sirens košulju, pozivamo taksi i palimo u Sax, klub gde će Sirene da razvale večeras.

Znao sam da će gazda tog šminkerskog mesta da bude stipsa i da će nam u najboljem slučaju dati po 2-3 cuge, pa sa Sabom tovarim u njegov ranac svo preostalo pivo sa gajbe, da se nađe za svaki slučaj. U klubu me čekaju moja 2 kupona za šiku. Ljupka konobarica ne može da mi da Jack Daniels, ali je ok za dupli Johnny Walker. Htedoh, za promenu da krenem sa nekom finijom žestinom pre koncerta.

Sretnem par dragih ljudi, pozdravim se sa njima, popričam malo. Tonska je prošla odavno, sedim sa bendom i našim domaćinima. Treba da krenemo u 23:00. Po običaju, prostor se puni muškim svetom, ali ima i žena. Boga mi, lepih žena.

Napokon sam miran i znam da će ovaj koncert sigurno da prođe u boljoj atmosferi nego prethodnih nekoliko. Bane mi je dao kintu + bend ima piće + počinjemo u razumno vreme + sutra smo u Somboru, pa ne treba da žurimo = biće posle i neke žurke kod naših domaćina!!

Bend izgleda odlično, Dave je opet bez pantalona, samo u kožnim tanga gaćama sa ovećom futrolom za pištolj, napred. Svi u srebrnim kostimima. Žilavim skivi pre koncerta. Miguel me fotografiše sa Muffy, D. i Melody. Kad sam kreten, pa se nisam setio ranije.

Prostor je malo čudan. Ispred bine, oko 2 metra je sve pod krovom, a to je samo mali deo jednog od uglova čitavog otvorenog prostora. Na kraju bašte postoji i bina, ali bilo je previše hladno + već smo krenuli da se razboljevamo i nisam hteo da pristanem na varijantu da se svira na otvorenom. Ne znam kako je bilo ovima van pokrivenog prostora, ali nas 30-ak unutra se lepo provelo. Najjači momenat je kada je Muffy nehotično, u finalu Search & Destroy podigla ruku sa mikrofonom i roknula Miguela pravo u čelo. Potekla je krv, a ujutro iskočila čvoruga.

Publika oko mene je bezrezervno uživala + bend je svirao bis samo za nekog momka koji je te noći napunio 20 godina. U jednom momentu neki dosadni kamerman koji je snimao čitav koncert opušteno krene da se popne na binu koja je mala i jedva njih petoro iz grupe može da izdrži. Snimim šta hoće, vidim već da je šeprtlja oborio flašu piva koja je stajala na bini pored Muffynog stalka za mikrofon i izmakne mi za dlaku da ga na prvom koraku vratim u publiku. Već sledećeg momenta ga uhvatim za džep farmerki i lagano ga povučem nazad da mu objasnim da ne može to da radi + da nema smisla jer sve može vrlo pristojno da snimi i ispred bine. Nije se ljutio, ali je posle koncerta bio znatiželjan, pa sam mu objasnio šta i kako.

Kad su završili Muffy opseda par lokalnih kavaljera i ona pije piće sa njima u bašti. Zna ih jedan od mojih pajtaša, pa se ne brinem. Ostali su tu negde, Mija je u backstageu, idem po 5. pivo i družim se što sa ostatkom benda, što sa lokalnim prijateljima. U međuvremenu dogovorim sa gazdom kafića da ostavimo opremu negde pod ključ, da prenoći i da ćemo je sutra popodne, pred polazak, da pokupimo. Sve je u redu. Super! Može žurka!!

Pokupim ekipu, povezemo i domaćine, uzmem brdo piva u nekoj prodavnici i za 5 minuta smo na pravom mestu! Tamo su već neki prijatelji. Doneli su krš i lom pića. Muzika trešti. Sve same stvari koje baš ne volim, ali me nije briga. Osećam se odlično.

Muffy me 5 x pritiska da smotam džoint. Neka cura dolazi do stola, uzima flajku domaće šljive i prosipa malo na dlan, pa protrlja dlanove i uroni prste u kosu, kao briljantinom. Muffy je pogleda i reče: «Honey, that was not foxy at all! I tell you šta!». Kad se nisam upišao od smeha.

Neki dečko mi je dao večeras neku džidžu. Sednem za sto u dvorištu, srolam i podelim sa bar 5-6 ljudi oko nas. Nije prošlo 5 minuta i Muffy ode da spava, D. je već bila tamo. Mija je u nekoj susednoj sobi i lepo je upozoren da zatvori vrata da ne bi Sabin mačak ušao u sobu i skakao na krevet, fotelju itd. jer mu je zabranjeno pošto je slomio nogu nedavno. Naravno, mačak je ujutro nađen kod Mije u sobi. Nije zatvorio vrata, a pravdao se sutradan kako ih je mačak sam otvorio skočivši na kvaku. Malo morgen.

Dakle, ostanem napolju sa ostatkom ekipe, brat Saba dobro pod gasom bira hitove za sebe. Ostatak društva je raspoložen za druženje sa Melody, Miguelom i Daveom, piju sa njima pomenutu radžu, ona cura ponovo protrlja radžu o dlanove i i pokazuje novi trik – pošto protrlja dlanove, raširi ih ispred lica i duboko udahne. Dave uradi isto i narednih pola minuta umire od smeha, potom Melody. Mislim da je Miggy odbio ili je učinio isto posle par piva. Uglavnom, video sam da će ovo da potraje. D. je izašla na kratko i malo smo pričali sa lokalnim muzičarem. Uskoro je otišla na spavanje, a ostatak benda je nastavio konverzaciju sa ekipom sa žurke.

Bio sam pomalo umoran, ali šta sam sve prošao prethodnih dana, nije moglo teško da mi padne da ostanem do zore.

Tako je i bilo. Završio sam sa Daveom u Sabinom dvorištu, svaki od nas sa dvolitarskom flašom piva u ruci, pričamo neke gluposti dok Miguel hrče iza prozora. Probali smo i čuveni trik sa zviždanjem koji je urodio plodom, ali samo na kratko. Onda smo shvatili da je Miguel otporan, pa smo ga ostavili da razvaljuje krov.

Negde oko pola šest-šest odemo i nas dvojica na spavanje. Ostatak benda i ja (nas petoro) smo spavali u istoj sobi. Legnem sa sve farmericama u neki krevet na patosu i bar još pola sata nisam zaspao. Onda više ni Daveovo hrkanje nije moglo da me zaustavi.

09.06.: 10:35 – Zvoni mi mobilni u džepu farmerki. Iritirajuća sprava koju sam zaboravio da isključim preko noći. Zove me ćale. Kratko ga odjavim i kažem da ću da mu se javim kad ustanem. Onda mi bude žao. Dignem se posle 15 minuta premišljanja, izađem iz kuće i okrenem ga da vidim koja je šema. Kaže da je u Subotici, da bi da se vidimo. Rekoh da mi bend još nije ustao i da smo ostali do kasno, pa ta varijanta otpada. Dogovorimo se da sutra pre poslednjeg koncerta u Bečeju svratimo do njega. Vodiće nas u hotel na neke mađarske specijalitete. Vrh!!

Brat Saba je džonjao, Ljilja je prala sudove i skuvala mi kafu. Zapalio sam pljugu i sa kafom izašao u dvorište. Bilo je toplo, ali i na neki ružan način oblačno. Kao pod skramom. Osećao sam se odlično posle silnog pića sinoć. Par sati sna i dobra prva kafa, recept za radost novog dana. Samo pola sata kasnije popio sam još jednu i otprilike u istom razmaku joše jednu. Ekipa se lagano budila: Miguel, D., Muffy, Dave. Jedino je Melody spavala skoro sve do momenta kada smo krenuli da malo pogledamo centar grada, oko 3 popodne.

Ljilja i Saba su skockali sendviče pošto je domaćin ustao, doručkujemo i gledamo neku seriju na kompu. Mija je potamanio sve preostale sendviče. «Sale, imam jaku kiselinu. Posle obilne klope skočim u mestu dva puta i već sam opet gladan kao vuk!».

Oko 3 uzimamo 2 taksija i odlazimo u grad. Prvo ih odvedem u internet klub, da pogledaju poštu, a D. ispratim do lokalne prodavnice da pazari diskove za kameru. Usput na svakom kiosku pitam za benzin za zippo upaljač. Nosim taj poklon još od prvog dana i nema smisla da ga ne koristim. Izlazimo iz radnje i nalećemo na Lea iz Džukela. Pitam ga da nas povede do nekog bilijarskog kluba, da odigramo poslednju partiju, a i da nam usput pokaže malo i grad jer je D. našla prazan disk i može da snimi ponešto. Prođemo svo troje ulicom od gradske kuće do bilijarskog kluba na kraju. Na šanku uzmem kugle i kiks. Igramo po američkim pravilima i dobijem je. Nisam siguran, mislim da sam u ukupnom skoru izjednačio, što i nije loše, obzirom da štap nisam takao poslednjih 5 godina.

Vraćamo se do ostalih koji su posle interneta završili preko puta u McDonaldsu. Dan je vedar i lep. Znatno bolji od onoga na šta je u podne ličio.

D. sedne za računar internet kluba, Miguel se opušta uz pivo u bašti, ostatak ekipe klopa, a ja naletim na promotera i on me odvede do radnje u kojoj pronađem benzin za upaljač. Vratim se do benda, pokupim ih sve i odemo na poslednje piće u Subi. D. mi sipa benzin u upaljač i palim prvu pljugu. Mogu vam reći da već u startu ima znatno bolji ukus!!

Kod Sabe se istuširam, zveknemo neku supu, odemo do kluba, pokupimo opremu i palimo za Sombor. Nisam neki ljubitelj ravnice, ali je bilo lepo putovati u susret suncu na zapadu.

Parkiramo ispred kluba Aut nešto pre 7. Izbacimo opremu, popijemo piće i krenemo sa tonskom. Opet mikseta na omalenoj bini. Melody pita tonca hoće li da stoji pozadi nje sve vreme tokom svirke. Da, hoće. Uskoro stižu Ragman. Ovo nam je poslednji zajednički nastup. Par nas odlazi do hotela da unesemo stvari u sobe.

Posledice naporne turneje već su vidljive poslednjih nekoliko dana. D. žešće kašlje već 3. dan, Melody boli grlo, ja krkljam i pokušavam da klinom klin izbijem – pali jednu za drugom. Muffy se dobro drži, prava je šefica!

Vraćamo se u klub gde Ragman sa Komandantom Adamom pripremaju teren za 3 kamere, Adamov komp preko kojeg će sve da ide u razglas i još 300 čuda koja su potrebna da se napravi dobar audio i video zapis poslednjeg zajedničkog nastupa Ragman i Sirens. Već ima bar 10-ak ortaka iz Novog Sada. Neko mi plaća Beck’s. Pričam sa Mićom iz DMT-a kako im je bilo u Sloveniji pre kojih metar dana.

Gazda kafića mi objašnjava da ću tek sutra oko podneva, kada treba da napustimo dom penzionera u koji smo smešteni, da vidim kintu. OK, deluje mi kao normalan dečko + je Mlađin (pevač i bubnjar Ragman) ortak sa faksa. Verujem mu. Pominje neku vutragenjo. Kažem mu: «Možda posle svirke ako neko bude raspoložen».

Ragman kreću oko 11. Odličan zvuk. Adamovi momci snimaju sa svih strana. Bend prži kao da ih gleda bar 5 zainteresovanih izdavača. Snimim nekoliko skinova, a inače, neobično mi je bilo da u jednom gradu vidim toliko «ćelavaca» koliko sam ih video u Somboru od momenta kada smo stigli u klub, pa sve do koncerta. Kao da je svaki treći ošišan do glave. Pitam gazdu kafića da li neko od njih može da napravi problem. Kaže da nema šanse jer tu je čika Pera, obezbeđenje, inače bivši bokser.

Ragman završe posle 40 minuta, gazda me zamoli da Sirene sačekaju jedno 20 minuta, pa da krenu sa svirkom. Tako i bude. Posle 20 minuta ispratim ih do bine i samo što nije sve krenulo, kad će Muffy da ode do klonje. Ispratim je tamo, sačekam, vratim je i krene još jedan od nastupa koji će ostati zabeležen kao jedan od par najboljih na turneji. Negde na trećoj pesmi rikne Adamov komp, sjebe se kompletan zvuk, što na bini, što iz razglasa. Bend nije prekinuo da svira, a videlo se po izrazima njihovih lica da kapiraju da nešto ne štima jer su i monitori sjebani. Adam i tonac u grču pokušavaju da naprave nešto od kakofonije i za par minuta nervoze sve se opet vrati u normalu. Publika je već prilično popunila klub, D. traži da u prvi red stane i neka devojka, da koncert ne ispadne peder bal. Pomeram se i propuštam klinku koju sam snimio kako stoji iza mene.

Neki ogromni ćelavac mlati sa druge strane bine, iz prvog reda sa policijskom značkom. D. mu je uzima na šta ovaj pošizi i nekako uspeva da se dokopa svoje značke. Odlazim do čika Pere, bivšeg boksera, a sada izbacivača i kažem mu da imamo problem. Sa neskrivenim zadovoljstvom polazi da sredi stvar jer sam ga ulovio u trenutku dok mu se šofer Mija unosio u lice i pričao mu jednu od milion priča koje sam već naučio napamet. Ćelavca više nema, koncert se bliži kulminaciji. Na kraju D. seda za bubanj, Dave uzima njen bas i kreće Have A Love Will Travel. Totalno ludilo u prvim redovima. Ekipa iz Novog Sada je u transu. Mlađa peva sa Muffy, ostali Novosadisti prave dobru atmosferu. Krajičkom oka snimam da se ćelavac vratio u klub i da skenira unaokolo ne bi li me našao. Sreća da se koncert završava, pa ih ispratim do backstagea i stanem ispred vrata da se neko ne napravi pametan i pokuša da uđe dok se presvlače. Naravno, takav se uvek i svuda pojavi, pa i u Somboru. I to baš ortak ćelave gromade koja je pre samo 20-ak minuta na smrt isprepadala bend. Krene za kvaku, ja ga ćapim za ruku i kažem: «Gde si, bre, pošao?». Reče da hoće da ih fotografiše. Kažem mu da se strpi 10 minuta. Odlazi, ali znao sam da će da se vrati i znao sam da neće da bude sam. Nisam još stigao ni pivo da naručim, kad evo ga sa glavonjom. Pita me glavonja: «Si ti taj iz Beograda?». Kažem: «Jesam». Rekoh sebi – gotovo je, sad će da me ispegla. Bar da imam neki bokser ili nož, u pizdu materinu! Međutim, gromada kreće sa pričom kako mu je žao, kako nije mislio ništa loše, kako je on cool cop, sluša Napalm Death (serem ti se u izbor, mislim se!!) itd. Samo je hteo da se fotografiše sa celim bendom i ništa više. Pade mi kamen sa srca jer, iskreno, sve što sam očekivao bila je tuča u kojoj baš nisam imao nikakvih izgleda. Rekoh mu da ću sada da uđem kod njih i da ću da im objasnim da treba da se slikaju sa njim. Ostavljam ga nasmejanog, ali niko nije nasmejaniji od mene.

Upadam u backstage. Tamo su Muffy, D. i Melody. Momci su se već presvukli i vise u klubu sa fanovima. Muffy uskoro izlazi napolje. D. me pita da li hoću njenu zlatnu jaknu u kojoj je nastupala na skoro pola koncerata ovde. Kaže da njoj ne treba. Skida jaknu i daje mi je da je probam. Jakna je kratka i tesna, ali mi to ne smeta da se u njoj slikam najpre sa Deanne, a potom i sa Melody. D. me zajebava da u toj jakni ličim na Elvisa. Kažem joj da je sve to ok, ali da nema šanse da se ovakav pojavim u gradu, osim mrtav pijan i raspoložen za batine. ispričam im priču za ćelavog pandura i krenemo nazad u klub da se slikamo sa njim. Baja izgleda nije imao strpljenja i nema ga u skoro ispražnjenom klubu.

Popijemo još par pića i krećemo lagano da se pakujemo. Dave nalazi neku zastavu sa mrtvačkom glavom i pita gazdu kafića da li može da je dobije. Ovaj mu pokazuje još bolju stvar – kostur glave ovna sa sve rogovima. Dave otkida i zahvaljuje mu se do neba. Napolju svi samo na nas dvojicu čekaju. Devojke su već i kombiju, Mija za volanom, Miguel bari neke klinke, a ja se prikradam i sa ovnujskim rogovima ispred lica prepadam žene u kombiju. Pozdravljamo se sa Ragman i krećemo na spavanje sa gazdom kafića i njegovom madam. Usput kupujemo neko piće i grickalice. Miguel najzad nalazi Unicum i kupuje jednu bocu.

U sobi sam sa Muffy i D., ali ostajem sa Melody, Daveom, Miguelom i našim domaćinima u sobi rezervisanoj za Melody i Davea. Mija je u susednoj sobi koju deli sa Miguelom. Domaćin vadi neku vutru i kaže mi kako treba da pazim jer je domaća i mnogo je jaka. Pogledam kesicu – ružno izgleda. Pomirišem – još ružnije se oseća. Setim se da imam nešto od juče iz Subotice i kažem mu da pokupi svoju džidžu, a da ćemo da pušimo moju. smotam džoint i razvalimo se. Gledamo neke skejterske epizode, smejemo se pokidani od gandže. Pola sata kasnije domaćin i žena mu krenu kući. Dogovor je da dođe po nas u podne, idemo u klub, popijemo piće-dva i palimo kod mog matorog na krkanje. Bračni par odlazi, a baja zaboravlja mobilni telefon. Jebi ga, upozorio sam ga da je vutra koju je pušio prilično jaka, ali nije mi verovao.

Odlazim u sobu gde dve cure već dišu ritmom koji jasno govori da su zaspale. Padnem u postelju i tako ostanem bar 6 sati.

10.06.: Ustajem oko 11. Operem zube, umijem se i izletim napolje da potražim kafu. Kiša lije kao iz kabla, krov penzionerskog doma propušta. Uđem u neki restoran, vidim sede neki ljudi, kad’ dođe kelner i kaže da je tu samo za penzionere, za ostale goste levo-levo-desno. Odem tamo, neki ljudi za jednim stolom. Nema konobara, nikoga u šanku. Vratim se do soba da proverim je li još neko ustao. Svi su budni, jedino čekamo da se Melody i Dave spreme. Skupim spremne i odemo na kafu. Oko podneva nailazi gazda kluba. Sednemo u kombi i krenemo po opremu. Kiša i dalje pada. Sreća da je večerašnji koncert u Bečeju, a ne negde na 400 km od Sombora. Pre Bečeja treba da svratimo do mog matorog koji nam je obećao ručak u lokalnom hotelu.

Šibamo pravim putevima ravnice po najgorem pljusku. Muffy i ja završavamo bocu Ljubinke. Jebote, potrajala je čitave 2 nedelje! Traži da joj pošaljem neku bocu poštom i da to učinim što pre. Nisam siguran da li je dozvoljeno, ali kažem da ću da se raspitam kad se vratim kući.

Na Panoniju stižemo oko 14:30. U hotelu nema nikoga osim osoblja i vidim da nas u restoranu čeka spremljen sto. Odlično, pošto opet nisam doručkovao, žešće sam gladan, a i radža mi je otvorila apetit.

Otac stiže 5 minuta posle nas, seda za čelo stola i kreće gozbica. Pijem 2 loze uz salatu i meze. Svi smo naručili mađarski gulaš osim D. koja dobija nekakvu piletinu. Mija sedi pored mog oca i ne da mu da diše. Pijem Vranac pro corde sa D. i Daveom. Matori i Muffy ljušte neki konjak posle klope. Kad smo sve popili i pojeli krećemo kod oca da se malo odmorimo, svarimo obilnu klopu i spremimo se za polazak na poslednji koncert na turneji.

Mija se zavali u kombi da spava. Matori ode u svoju sobu da odrema. Nas šestoro sedne u dnevnu sobu i pronađem neki mp3 disk koji sam snimao roditeljima, pa pustimo malo muzike. Dusty Springfield, Nina Simone, Dean Martin. Svi osim mene dremaju. Nađem neku ćebad, pa ih pokrijem. Oko 18:30 kuvam kafu i već u 19:00 smo na putu za Bečej.

Zamolim Miguela da mi nađe Aloha Steve And Danno od Radio Birdman i pusti pre nego što stignemo u grad. Kakva stvar!! Odmah me je razbudila i okrepila. Idemo na poslednji koncert. Nema više. Sutra ujutro su već u avionu za London, pa za Detroit. U redu, biće večeras najbolje. Sigurno!

Stižemo u klub Floyd oko 20:00. Izbacimo opremu i sednemo da popijemo piće. I ovde šef kafane nema razumevanja. Daje nam svakome po 2 kupona za ćepi. Odmah to potrošimo na viskoze. Ostalo ćemo sami da platimo, briga nas. Pošto nema više, sada moramo da se najviše opustimo, a to ne ide bez alkohola.

Pre tonske Muffy i ja ispunjavamo obećanje koje smo dali jedno drugom već posle par dana turneje – ima da se isečemo i pobratimimo. Daje mi žilet, zasečem palac desne ruke 3 puta (kreten, mislio sam da prva 2 puta nisam dovoljno duboko prošao oštricom). Ona pusti krv na levoj. Prislonimo palčeve, pogledamo se u oči, Miguel sve to ovekoveči fotografijama i na kraju se izljubimo po srpski. Da budem iskren, nikada to pre nisam uradio, čak ni kao klinac. Međutim, nikada pre nisam ni imao želju da se sa nekim vezujem na ovaj način. Muffy je izuzetna devojka: lepa, pametna, ima srce veliko k’o kuća, ima glas koji diže iz mrtvih, na bini je autentična glam kraljica i bratimljenje sa takvom osobom je više od privilegije. To je posebna čast! Interesantno je da nismo bili pijani dok smo se sekli (tek smo počeli sa pićem), a donekle to može i da potvrdi ozbiljnost namere da pomešamo krv.

Pošto smo prolili malo crvene tečnosti krećemo da uradimo tonsku probu. Ervin, vlasnik Floyda radi zvuk. 2 pesme i gotovo je. Kako to volim kada se tonska završi u što kraćem roku. Ostaje da sačekamo 23:00 kada bi trebalo da krenemo.

Dok se muvam po klubu tražeći pivo nailazi ekipa iz Novog Sada. BC, Joja i još nekolicina poznatih mi faca. Kapiram da će biti ljudi večeras, a imao sam neki loš predosećaj jer sam u istom klubu pre par godina sa The Devastations prodao celih 20 karata i to nam je bio najslabije posećen koncert od svih 10 koje sam im tada napravio.

Ervin roka neke lejm bluzere sa mp3 diskova. Nema veze, bajkerski klub. Neka ih samo naloži, a kada ih Muffy i ekipa dohvate sa «I Tell You Shta!», furkom i svirkom, doživeće i jedno istinsko rokenrol iskustvo koje će zapamtiti dok su živi.

Oko 11 klub je već pun. Krećem u backstage po bend i izvodim ih na binu uz ovacije publike, mahom ekipe iz Novog Sada koja ih je već overila u Senti i Somboru, pa je poželela da dobije još jednu dozu glasne muzike, lepih žena i made in Detroit rokenrola.

Po običaju stojim u prvom redu, pijem pivo i uživam. Neverovatno mi je da ih gledam 15. put u poslednjih 16 dana i da mi čitav nastup nije nimalo dosadan uprkos tome što je raspored pesama isti, što su pojedine najave između pesama iste, što su na bini isti ljudi i što tačno znam kad će Muffy da padne na kolena, a kada će Melody da joj se pridruži. Prosto, The Sirens su rokenrol bend koji je odavno spoznao sve tajne zanata i za njih više ne postoje nedoumice po pitanju živog nastupa. Sve je već odavno naučeno od A do Š, a praksa ih je dovela do rutine da čak i kada nisu raspoloženi, publika to ne može da primeti već dobija ono što i treba, a to je ZABAVA!!

Sjajna je i reakcija publike u Bečeju. Posle svake pesme cika i vriska, neki im donose pivo na binu, drugar iz Novog Sada motri na moju sestru Muffy i čim ova pucne prstima momak skače po pivo. Odličan klub, zadimljen, vruć, dobar zvuk, odličan bend i hladno pivo – jebote, treba li čoveku nešto više za sat-dva sreće?!

Posle više od sat vremena The Sirens završavaju sa nastupom koji je, po mom mišljenju, najbolji na čitavoj turneji. Posebno mi je drago što su uspeli da sačuvaju toliko snage i energije za kraj, a verovao sam da je koncert u Senti bio sam vrh i da niti jedan posle neće moći da se poredi sa njim. Jako mi je drago da sam se zajebao.

Uzmem pivo i sednem pored Muffy i D. na binu. Melody i Dave valjaju majice i diskove, Miguel se vrzma unaokolo i fotografiše + muva neke klinke. Prilaze fanovi, hoće da se slikaju, hoće autograme, neki ljubazni klinci nam donose i piće. Pijem već ne znam koje pivo, ali slabo me radi. Setim se da imam još one dobre vutre u džepu, ali znam da nema šanse ni to da me takne. Jednostavno, osećam se istovremeno i isceđeno, ali i toliko moćno da bih mogao pesnicama da razlupam šank. Adrenalin koji nas je vozio svake noći posle koncerta sigurno se izlučio u još većoj meri večeras jer smo znali da je ovo poslednja noć i da posle ovoga nema više, ide se kući. Mnogo lep osećaj.

Zapalio sam set listu. Nema više svirki – nema više potrebe za njom. Palim pljugu, klub se polako prazni. Ervin se izborom muzike trudi da ih sačuva na još po kojem piću, ali jasno je da su i oni iscrpljeni. Složimo opremu, probudim Miju, utovarimo sve u kombi i «Do viđenja, Bečej!».

Imamo oko 2 sata vožnje do Beograda. Bićemo tamo oko 5 ujutro. Avion kreće u 10:45. Treba da su na aerodromu do 9. Najpre ćemo do ortaka u hostel, da se istuširaju pred put kući, a onda idemo na aerodrom.

Prvih pola sata puta za Beograd blebećemo, slušamo Ragman i onu pičkopatničku pesmu na repeat, povremeno Muffy kaže kako joj je užasno teško što za par sati treba da se vrati kući. Mislim se, sestro, nije ni meni mnogo bolje. Toliko sam se privikao na ovakav život iz dana u dan, da mi se vraćanje u normalu čini kao kazna. Ni prehlada koju smo svi, uključujući i šofera Miju, zakačili, ni stresne situacije kojih je bilo na pretek i znatno više nego bilo kada pre na turnejama, ni hroničan izostanak potrebne doze sna, hrane, urednog života, mira i osame, ništa nije toliko strašno, koliko je čitava ova šesnaestodnevna avantura nenadjebivo dobro iskustvo. Osećaj da sam sa ovih petoro potpuno nepoznatih ljudi za malo više od dve nedelje postao prijatelj i brat do groba, osećaj da smo zajedno proživeli i preživeli razne, često zajebane situacije, činjenica da se niko iz benda nije ni na šta požalio (a bar je svaki drugi dan nešto bilo mimo plana koji sam im unapred saopštio), učinili su da sve loše trenutke potisnemo, a da u prvi plan, kao ono čega ćemo se svi sećati, isturimo samo ono što je bilo lepo, a od prijateljstva je malo šta lepše.

Već posle Zrenjanina svi su se ućutali i pokušavaju da uhvate malo sna do Beograda. Samo se čuje zvuk motora. Muzika je isključena. Ne spavam. Sa zadnjeg sedišta posmatram okolinu kojom prolazimo i pripremam se za rastanak. U jednom momentu mi dođe da dreknem na Miju da malo ubrza jer vozi kao puž, ali se uzdržim. Ionako nema više vožnje, osim do aerodroma pošto se malo srede pred put.

Dok šibamo preko pančevačkog mosta, posmatram Dunav i kapiram da sam uspeo da preskočim jedan od onih kritičnih trenutaka pre nego što se utone u san. U hostel stižemo oko 5. Uzimam moje 2 torbe i odlazim do stana da ih ostavim. Kažem: «I’ll be back in 30 minutes».

Stižem kući, budim devojku. Povatamo se malo u krevetu, ali nekako uspevam da se uzdržim i objasnim joj da još nije sve gotovo, da moram da ih ispratim do aerodroma. «Probudiću te kad se vratim», kažem joj i odlazim da brzinski snimim sestri Muffy neki mp3 disk. Ne mogu više da se setim šta sam snimio, ali znam da sam sigurno ubacio prva 2 albuma od Dead Brothers. Nekako sam kapirao da će to da je obori s nogu.

Ljubim uspavanu curu i vraćam se 200 metara niže niz ulicu do hostela. Tamo su skoro svi polegali osim Muffy. Sedim sa njom, Mijom i Slavkom, našim domaćinom. Slavko mi skuva brdo kafe, ja popijem. Skali, njegova keruša, muva se oko Muffy i mene. Na kraju se ispruži na krevetu između nas. Smotam džoint, popušim, sipam još jednu šolju kafe.

Sa Muffy sumiram utiske. Vidno je umorna, ali i tužna jer je kraj našoj avanturi i vreme je da se napušta ovo tle. Zajednički zaključak je da smo proveli 16 nezaboravnih dana. Sve loše stvari koje su se desile pamtićemo više kao prilog čitavoj priči nego kao bitne delove iste. Ono što preovlađuje je zadovoljstvo učinjenim i veličanstveni osećaj da je nas 6 uspelo u ludačkoj nameri da prokrstarimo Srbijom i sviramo punih 15 koncerata za 16 dana. Nema tih para koje to mogu da kupe. Kažem joj da cenim kako su i oni kao bend, a i ja kao njihov promoter ovde stekli jedno značajno iskustvo krstareći Srbijom. Da smo imali loših, ali i hrpu sjajnih dogodovština, te da mislim da jedno bez drugog ne ide. Bitno je samo šta od toga ostaje za sećanje na kraju priče, a po našim umornim, ali vedrim licima jasno je da nema tog sranja koje bi moglo da baci senku na sve što nam se dogodilo. Ponosan sam na to, ponosan sam na bend, na Miju šofera, a, zašto ne reći, i na sebe. U toj meri da sam imao osećaj kako sada mogu ‘ladno da se popnem na vrh Beograđanke, izvadim patku i popišam sa na sve ‘kolege’ iz ‘posla’. Onako navaren, iscerim se od uva do uva. Pored toga što je naša avantura uspešno dovedena do kraja, pored toga da smo uprkos svemu još uvek svi u jednom komadu, radost pojačava i zajednički osećaj da smo se sprijateljili, kako se kaže – za sva vremena!

Bend je došao, stojički izdržao sve uobičajene, ali i neuobičajene muke turneje, svirao iz večeri u veče kao da im je poslednji put, još jednom dokazavši da nema rokenrol benda kakav je rokenrol bend iz Amerike, a još ako dolazi iz Detroita, dokazanog rokenrol grada, onda to znači da su imali i čemu da nauče našu nepismenu publiku koja veruje da nema ništa bolje od domaćih grupa, od kojih, bez želje da nekoga uvredim, nijedna ne vredi pišljiva boba u poređenju sa The Sirens! Nadam se da su to videli i lokalni promoteri, te da ću i ubuduće imati priliku da zaređam Srbijom uzduž i popreko sa još kojim američkim bendom, a sigurno je i da će Sirene na sledećoj evropskoj turneji opet da naiđu u naše krajeve, samo tada ću da gledam da im napravim koncerte samo u 4-5 gradova, a ostalo vreme da provedem u opuštanju sa braćom i sestrama. Trenuci kada smo klopali, pili, blebetali, slušali muziku, pričali o muzici, šetali gradovima, trošili pare na gluposti na skoro svakoj benzinskoj pumpi, pili tursku kafu i praznili bocu moonshinea (Ljubinke!!), neizbrisivi su. Bilo je jako teško sve to izdržati, ali uspeli smo i to je još jedan razlog da se osećamo bogovski!

11.06.: Oko pola osam svi se lagano okupljamo, pakujemo kofere i Mija nas vozi na aerodrom. Sunčan je dan, idealan za stanku na još jednu kaficu, ali nemamo vremena sada za opuštanje. Gotovo da niko nije prozborio ni reč dok nismo stigli tamo. Umor i saznanje da je sve gotovo čine da se svako ponaosob zatvori u sebe na tih 30-ak minuta i još jednom, ubrzano zavrti čitav film kojem je došao kraj.

Izbacujemo kofere i gitare. Mija se pozdravlja sa nama i konačno odlazi na spavanje. Ekipa overi karte i završi jebade sa prtljagom, pa svratimo na poslednje piće. Jedva stojim na nogama, pa naručujem lozu, da se saberem. Muffy mi govori kako se plaši da će da zaplače. Kažem joj da to ne želim da vidim, ali ako ne uspe da zadrži suze preporučujem joj da stavi naočare za sunce (setih se «mi plačemo iza tamnih naočara» Dobri Isaak!!). Ispratim ih do odlazaka. Stojimo tamo, smešni, kao da nešto čekamo. Možda saopštenje da je let otkazan, pa da se lepo vratimo u hostel, odmorimo i zapalimo večeras u grad, u neki zajednički provod. D. je najpribranija. Prva se pozdravlja. Ljubimo se tri puta u obraze, snažan zagrljaj i odlazi. Potom se pozdravljam sa Miguelom, Daveom koji mi kaže da sam mu bio poslednjih 16 dana kao stariji brat, njegovom devojkom, Melody i na kraju sa sestrom Muffy. Zagrlim je jako i dugo i šapnem joj: «Don’t cry, no tears». Jebote, da se rasplakala srce bi me zabolelo, ali nije. Muh sistah!! Odlazim ponosan na Muffy koja je uspela da stisne zube i ne pusti ni suzu (doduše, posle mi je pisala kako je u avionu plakala kao kiša, ali je ispala muško na rastanku!!).

Sedam u prvi taksi i odlazim kući. Ulazim u stan oko 10:45, baš u vreme kada poleće avion sa The Sirens. skidam se, umijem, istočim, isključim mobilni telefon i uskočim u krevet pored tople guze moje uspavane devojke. Lagano je probudim i padne poduža razmena nežnosti. Zapalim pljugu na kraju, ne govorim ništa. Ona me razume i ne postavlja pitanja. Zna da mi treba odmor. Vidi da sam teško podneo ovaj rastanak i ostavlja me na miru. Razmišljam o tome kako sam na kraju ipak jedan srećni motherfucker. Proveo sam vrhunskih 16 dana sa sjajnim ljudima i odličnim bendom i dobio neviđeno zadovoljstvo pošto sam ih ispratio i vratio se kući. Gasim pljugu i sanjam da sam još uvek na turneji sa The Sirens sa kezom od uva do uva ispod sklopljenih kapaka. «I tell you ŠTA».