SUPERSUCKERS u Beogradu!!

01. mart @ SKC!!

Iz prve generacije Sub Pop bendova, čija je karijera bila vezana za Sijetl i bližu okolinu, jedino su Supersuckers ostali konstantno aktivni. Nirvana, Soundgarden, Tad, Fluid i još par njih otišli su u istoriju, Walkabouts sporadično odsviraju poneku evropsku turneju, a Mudhoney su se vratili prošle godine nakon duže pauze i pitanje je koliko će još da traju.
Supersuckers su u Sijetl došli iz rodne Arizone krajem 80-tih i posle nekoliko singlova za opskurne izdavače snimaju prvi album, “The Songs All Sound The Same” za Empty Records. Zapravo, radi se o kompilaciji pomenutih singlova. Neprestano se dokazujući u Meki rokenrola čestim živim nastupima, bend skreće pažnju šefova Sub Pop te posle još jednog od zapaženih koncerata i pada dogovor o snimanju prvog regularnog albuma “The Smoke Of Hell” (Sub Pop, 1992). Očito su Bruce Pavitt i Jonathan Poneman hteli da osveže ponudu svoje etikete bendom koji se prilično razlikovao od dugokosih grungera, budući da su u to vreme Supersuckers slovili za jedan od najperspektivnijih punk-rock bendova Amerike. 4 kauboja iz Arizone bili su sveža krv, potrebna žanrovski već profilisanom izdavaču, a sam bend je preko, za jednu nezavisnu kuću, ozbiljne distribucije uspeo da dopre do većeg broja obožavalaca van Sijetla. Već tada, u ranoj fazi svoje karijere, Eddie Spaghetti (basista, vokal i šef grupe) i društvo fokusiraju se na što češće žive nastupe širom Amerike. Posle više od godinu dana skoro neprestanih turneja, Supersuckers su ponovo u studiju i snimaju svoje prvo remek-delo – “La Mano Cornuda” (Sub Pop, 1994), ploču kojom dominiraju hitovi poput “Creepy Jackalope Eye”, “On The Couch” “Sugie” i “She’s My Bitch”. Glasni i istovremeno melodični punk-rock sve više biva začinjen hard i heavy šablonima, a koncertna poza sa gitarama visoko podignutim u vis i obaveznim pesnicama stisnutim u “la mano cornuda” (rogata šaka, pesnica sa ispruženim kažiprstom i malićem) neizostavni momenti Supersuckers nastupa. Zbog toga se vernim fanovima sve više priključuje i heavy metal publika.
Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, uzima odsustvo i odlazi na lečenje od heroinske zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch & Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995), a u produkciji gitariste Butthole Surfers, Paula Learyja. Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rock rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta heavy metal herojima (“Ozzy” – očigledan hommage pevaču Black Sabbath), ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe country muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).
Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom country zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje niko drugi do Willie Nelson, svakako najveća živa country legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddyja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, jednim od najvećih talenata savremene country & western muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču – “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rock remek-delo bez country upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju samoljubivog naziva “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.
Sledeće godine snimaju 2 pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.
2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings, za koju i dan-danas objavljuju albume. Prvenac je živi country biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Pop-a. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar country & western muzike.
2003., neopterećeni izdavačima jer sada su svoji na svome, realizuju novi studijski, ponovo hard-rock/punk-rock LP – “Motherfuckers Be Trippin’” na kojem je jasno da ako ste vešti i talentovani ne postoje granice među žanrovima. Nabrijane gitare, Eddyjev raspukli vokal i melodično pevanje, solaže, rifovi i masna zvučna slika kreću se hard i heavy rock putanjom sa istom lakoćom kao i country-punk stazom. Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije + nazad, podiže ih na pijedastal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova današnjice koji sa istom lakoćom šiba hard/heavy/punk rifove i honky-tonk country poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan ne ume kao što umeju Supersuckers. Vreme je i za prvi DVD dokument. 2004. objavljuju “Live At Anaheim”, video zapis sa koncerta na kojem se jasno vidi da Supersuckers publiku čine fanovi heavy metala/hard-rocka ravnopravno sa fanovima garage-punka i punk-rocka, ali i oni čija su srca zakopana u Nešvilu i country & western muzici. Sledi još par živih albuma, što u country, što u rock varijanti, a 2005. objavljuju kompilaciju pesama koje se nisu našle na regularnim albumima (mahom singlovi) – “Devil’s Food”. Za ljubitelje mainstream zvuka, a pomalo neočekivano za punkere i metalce, tu se našla i obrada globalnog hita Outkast – “Hey Ya!” (inače, hidden track na DVD-u!!).
Prošle godine izlazi EP “Paid”, kako Eddy Spaghetti reče ploča koja će da definiše zvuk i pravac u kojem će se bend kretati u nastavku karijere. Treba li reći da ju je sam markirao kao njihovu najbolju ploču do sada i da je sasvim u pravu? Rock + Country + Punk-Rock, dobitna kombinacija za momke koji su zajedno porasli i družili se još iz najranijeg detinjstva u Tusonu, Arizona. Jednostavno rečeno, radi se o bendu koji je u bezmalo 20 godina karijere uspeo da iskorači iz uskih žanrovskih odrednica, dopre do raznorodne publike i svima podari ventil kroz koji će da ispucaju svoje frustracije bilo da uzmu učešće u pogou ispred bine, headbangingu sa strane ili klimanju glavom iz pozadine. Upravo zato su Supersuckers najveći rokenrol bend na Svetu.
Od sredine januara do sredine aprila ovaj sjajni bend koji je godinama neprekidno na turneji, sviraće i svoj prvi koncert u Srbiji. Kick-ass R’n’R show najvećeg rokenrol benda na Svetu Vas očekuje 01. marta u beogradskom SKC-u (predgrupa – DMT, Novi Sad!!). Spremite se za jedinstven i nenadjebiv rock’n’roll koncert i obucite čist donji veš jer će ga ovi momci s pola snage istresti iz vaših pantalona.

“If you don’t like the Supersuckers, you don’t like Rock-N-Roll.” –Lemmy Kilmister from Motorhead
“They played my birthday party. They rock!” –Eddie Vedder from Pearl Jam
“Supersuckers…I love the Supersuckers, our whole band loves you guys!” –Robin Zander from Cheap Trick
“The Supersuckers understand that great rock and great country are, at least on a spiritual level, exactly the same thing. Rock on, boys.” –Steve Earle
“The Supersuckers rock ferociously whenever they feel like it and what really matters is ending this sentence with an exclamation point!” –Little Steven Van Zandt, E Street Band, Little Steven’s Underground Garage

supersuckers

supersuckers @ MySpace