SINGING LOINS @ AKADEMIJA, 23. 03.2007.
izvor: http://www.plastelin.com
autor: Branislav Nikolić
foto by Reakcija
Kakvo je to bilo buđene proleća! Ko nije bio, šta da mu radim… Teško da će ovaj tekst biti dobar da pokaže svu silinu, toplinu, razigranost i uživanje u jednostavnosti koju su Singing Loins pružili te večeri. Možda je neko bio narednih večeri u Zaječaru, Pirotu ili Gornjem Milanovcu?
Tako je malo nedostajalo da se te večeri ne pojavim na koncertu (priznajem, ni na forumima nisam bio redovan, te, shodno s tim, ni dovoljno upoznat sa njihovim radom), ali moja intuitivna prijateljica je slutila da to miriše na spektakl i skoro da je imala pravo. Nije to bio spektakl. Bilo je mnogo više od toga.
Nezahvalano je većini onih koji za SL nisu čuli do sada (nemojte doživeti to kao zamerku, i ja sam tek skoro) objašnjavati ko su zapravo oni i šta je to toliko fascinantno kod njih. Elem, sami za sebe kažu da su “authentic raw folk from Medway delta”. Ili, da pokušam da približim: autentični Engleski punkeri sviraju svoj folk, a da to zvuči i kao folk i kao punk.
SL su nastali još početkom 90-ih. Imali su nekoliko izdanja i onda se negde sredinom iste dekade povlače sa scene. Spletom okolnosti, reaktiviraju se 2004. kada izdaju “The Complete and Utter Singing Lions” (obimno CD izdanje koje obuhvata gotovo sve njihove objavljene numere iz prethodne karijere), a dve godine kasnije još jedno remek delo “Songs To Hear Before You Die”.
Na sceni vas dočekuje trojac – Chris Broderick (glas, daire, lupanje u kutiju), Arfur Allen (gitara – akustična, “dvanaestica”) i Rob Shepherd (bendžo i nešto što je između električne mandoline i minijaturne električne gitare). Vizuelno, sam spoj je pitoreskan. Chris, koji je kao inkarnacija Del Boya (nekoliko puta je i uzviknuo “lovely jobly”), Arfur, koji deluje kao inventar Akademije 80-ih, i Rob kao naizgled “dobar dečko”, ali opak mali.
Samo koncertno ludilo nemoguće je opisati. Prava pabska atmosfera, u najboljem i najlepšem značenju te reči. Još samo da je bila neka kafančina sa kariranim stoljnjacima – srča do kolena bi bila neizbežna. No, znajući koliko je teško napraviti neki ovakav događaj u Srbiji nimalo ne zameram organizatoru. Ima jedan “prodavac magle” koji svoj bend vabi imenom “orkestar za svadbe i sahrane”. Kao i u mnogo toga drugog kod njega i ovo ime je (barem mentalno) krađa. Pravi bend za “svadbe i sahrane” su Singing Loins. Na svadbu bih ih sigurno zvao, a da znam da treba da umrem, ne bih tražio da do kraja odigram partiju preferansa pred smrt, jer od nje ne bežim, naprotiv, čekam je sa osmehom. A maksimalni osmeh je moguć uz Singing Loins. U inat svemu!
Za kraj, ovaj koncert definitivno potvrđuje da ako čujete da neko dešavanje organizuje BadMusicForBadPeople, to obavezno mora da se overi. Nije bitno da li o tom bendu znate nešto ili ne, provod i pozitivna energija su zagarantovani.
I barem jednom svratite u kladionicu da patriotski odgirate iz keca u kec na Ročester.
