P.W. Long (Austin, TX, U.S.A.)
Beograd, utorak, 16. oktobar @ SKC
Novi Sad, sreda, 17. oktobar @ Crna kuća
Rođeni Detroiđanin, Preston Wright Long, prvi put se kao muzičar pojavljuje u ulozi pevača lokalnih heroja, The Wig, daleke 1989. The Wig su bili redovna predgrupa većim Motor City bendovima poput Laughing Hyenas i Big Chief. Dve godine kasnije P.W. Long odlučuje da nauči da svira gitaru i sa bivšom ritam sekcijom nikad prežaljenih guitar/noise legendi, Laughing Hyenas, formira Mule, još jedan od zapaženijih sastava genijalne čikaške nezavisne diskografske kuće Touch & Go. U društvu basiste Kevina Munroa i bubnjara Jima Kimballa, P.W. objavljuje dva albuma («S/T» i «If I Don’t Six»), singl («I’m Hell») te EP («Wrung»). Na do tada neviđen način spajaju country, blues i gospel, tri prilično stare forme muzike, sa guitar noise estetikom koja je uglavnom krasila sve Touch & Go grupe. Njegov režeći, raspukli glas i briljantna gitara u kombinaciji sa basom koji tuče u sam centar stomaka i bubnjem koji para uši i nagoni na plemenski ples u transu, bili su zaštitni znak ovog rokenrol benda i već su se posle prvenca našli u žiži interesovanja fanova noise zvuka, ali i fanova bluesa. Hrabro, nesvakidašnje, divlje i odvrnuto ‘do daske’, Mule su vrlo brzo stekli veliki broj poštovalaca, među njima i čoveka koji im je bio lični producent, ali i jedan od najvernijih obožavalaca – Stevea Albinia (Big Black, Rapeman, Shellac). Sviraju par američkih i par evropskih turneja, ali se sredinom 90-tih raspadaju, a P.W. Long odlučuje da nastavi dalje. Okuplja Dana Maistera i Maca McNeillya (bubnjar Jesus Lizard!!) i nastaje nova krljačka postava – P.W. Long With Reelfoot. Sa ovom ekipom snima dva albuma, «We Didn’t See You On Sunday» i «Push Me Again». Opet kao i sa Mule, posle drugog albuma raspušta bend i na duže nestaje iz sveta rokenrola. Nekih par godina piše recenzije ploča, ali i, pomalo začuđujuće, recenzije njujorkških restorana i klubova za londonski Crush Guide magazin. Usput se, kao i mnogi veliki umetnici popularne muzike, odaje kocki, teškim opijanjima, te takozvanom životu na ivici brijača.
U međuvremenu uspeva da se skrasi u Ostinu, Teksas i 2002. ga Steve Albini vraća u muzičke tokove pozivajući ga da učestvuje na All Tomorrow’s Parties festivalu gde je Albinijev sastav Shellac birao lineup-ove. Stari prijatelj se rado odazvao i ponovo uleteo u «kandže» rokenrola.
2003. vreme je da se ovih burnih par godina ovaplote u mračne country & blues pesme. P.W. snima povratnički solo album «Remembered», ploču za koju mnogi kažu da je na istoj naš junak otvorio svoje ranjeno srce i isporučio neviđenu količinu emocija, u većoj meri nego za postojanja prethodna tri benda mu. Južnjački soul, bluegrass i southern-rock, stilovi su u kojima se kreće kao riba u vodi, pored već navedenih C & W i bluesa. 4 godine kasnije P.W. okuplja novi bend – Young James Long sa majstorom telekastera (Kirkland James, ex-Tenderloin) i još jednim sjajnim bubnjarem (Taylor Young, ex-Young Heart Attack i Polyphonic Spree). Još jedan glasni, ubitačni kombo velikog šefa kao i još jedan pun pogodak za Southern Records, britansku sestrinsku etiketu Touch & Go. Ove godine izbacuju dva albuma («You Ain’t Know The Man» i «God Bless The Drunkard’s Dog»). Opet ista, sada već prilično prepoznatljiva P.W. Long priča o vagabundima, promašenim ljubavima, promašenim životima i svim tim već prepoznatljivim temama svih velikana muzike poslednjih 100-nak godina, od Hanka Williamsa do Mikea Nessa. Treba li reći da P.W. niti malo ne zaostaje za pomenutim legendama?
http://www.southern.com/southern/band/PWLON/biog.php
http://www.myspace.com/justdontseem
http://en.wikipedia.org/wiki/P._W._Long
