The Shivas

shivas

Boogaloo petice: pet pitanja za Džareda Molinoa (The Shivas)

Poreklom iz dela Sjedinjenih Država čuvenog po alternativnom rokenrolu, portlandski trio The Shivas su redak dragulj – u svojoj muzici sumiraju uticaje različitih muzičkih epoha, a rezultat koji je potpuno jedinstven. Oni ni ne pokušavaju da koriste vremeplov, već brišu granice vremena, pa ćete se na njihovom koncertu osećati kao da ste i u 1968-oj i u 2017-oj istovremeno.

U okviru serije mini-intervjua – „Boogaloo petice“ – razgovarali smo sa frontmenom benda Jaredom Molineuxom (Džared Molino) pred nastup na drugom danu Bad Music Boogaloo festivala 17. juna, kao i svirku iznenađenja 13. juna u MKC Kombinatu u Zemunu.

Vaša muzika se oslanja na nasleđe 60-ih – na psihodelični rok, čak i na pop te ere. Pa ipak je suštinski autentična i savremena, vešto izbegavajući da zvuči kao revival. Nema mnogo bendova koji uspevaju u tome. Kako nalazite ravnotežu?

Jared Molineux: Mislim da naša muzika tako zvuči zato što mnogo onoga što slušamo potiče iz tog perioda, iako slušamo muziku iz svih perioda – od početka snimanog zvuka, pa do ploča koje su izašle ove godine (nova ploča Chain And The Gang – In The Red, primer je takvog skroz novog favorita). Nikada nismo pokušali da stvaramo muziku koja zvuči „retro“, „60s“ ili bilo šta slično. Oduvek smo samo svirali i tako je izašlo. Naš proces pisanja pesama je veoma organski i nikada ne pokušava da simulira bilo šta. Mislim da zbog toga što naša muzika uvek poseduje čitav raspon osećaja i zvukova i uspevamo da izbegnemo da zvučimo kao revival bend.

Ali s obzirom da mnoge ljude privlači takav zvuk, da li vidiš neku sličnost između našeg vremena i šezdesetih?

JM: Mnogo ljudi zaista vole taj stil muzike, ali definitivno samo van mejnstrima. Šezdesetih, rokenrol i psihodelija su bili dosta uključeni u glavni tok. Vidim sličnosti između dva perioda – s jedne strane politika je uvek sranje, a s druge postoji sjajna umetnost i muzika. A postojalo je vreme pre nego što je rokenrol postao globalni fenomen, kada je bio periferan i underground..
Pretpostavljam da je ono što mi stvaramo pomalo poput onoga što su radili rani rokenroleri – radimo ono što volimo bez obzira na to da li vidimo isplativost i garantovani uspeh ili ne. Rokenrol je tu već dugo vremena i više nije novi žanr, ali namera je ostala ista: ne pravi ono što je bilo pre, ne teži oživljavanju prošlosti. Teži ka nečemu što je jedinstveno i tvoje; čak i ako je u pitanju starinski stil, može se promeniti i postati nešto što nikada ranije nije bio.
Ljudi poput Sestre Rozete Terp ili Čaka Berija su izrazili sebe radeći sa starim žarovima svog vremena – Sestra Rozeta je pevala gospel, a oboje su imali bluz gitarski stil. Ipak, uspeli su da od tih starih formi stvore nešto što nikada ranije nije postojalo, nešto što je samo njihovo. Mislim da ne postoji ni jedan bend koji zvuči tačno kao The Shivas; želim da radimo na tome da proširimo sopstveni stil i učinimo ga jedinstvenim.

Izdali ste ploče za legendarne i/ili bitne nezavisne etikete, K Records i Burger Recrods. Kakvo je to bilo iskustvo? Kakav je osećaj da ime The Shivas stoji uz indi heroje poput Beck-a, Chain and the Gang, The Microphones s jedne, ili uz Ty Segall-a i The Brian Jonestown Massacre sa druge strane?

JM: Imali smo tu sreću da radimo sa ljudima čiju umetnost volimo i da nam muzika izađe kroz neke popularnije kanale. To nas je nateralo da radimo mnogo napornije i da se postaramo da naš rad može da stane rame uz rame sa veličinama koje nam prethode na ovim etiketama. Ne tvrdim da zaista jeste tako, ali mislim da najbolji način da umetnik uči i raste jeste da se konstatno izlaže najboljoj umetnosti i umetnicima i da upije što je više stvari moguće. To što smo imali prilike da idemo na turneju sa Chain and The Gang, ili da radimo u Dub Narcotic Studio-u naučilo nas je mnogim stvarima koje drugačije nikako ne bi mogli da shvatimo.

Najvažnije je da sarađujemo sa prijateljima i sa ljudima kod kojih imamo dobar tretman. Bilo da je u pitanju velika etiketa ili ona za koju niko nije čuo, najbolji posao se radi u dobroj atmosferi, sa kreativnim nabojem. Čak i ako bude izdato za manjeg izdavača, ukoliko valja, pročuće se i rašćete.

Putovali ste na sve strane, puno za relativno mladu ekipu, pri čemu ste posetili za prosečan američki bend prilično egzotične destinacije. Kakvu ste mudrost izvukli iz tih dugih i dalekometnih turneja?

JM: Ono što sam naučio je da su ljudi generalno isti svuda. Naše kulture i jezici su drugačiji, ljudi se drugačije oblače itd, ali razlikuju se dobri ljudi (i loši ljudi). Takođe, čitav svet voli rokenrol, muzika i ples su istinski univerzalni jezici (iako zaista verujem da su zapravo ista stvar, kao dve strane novčića – telo vibrira poput žice gitare). Bilo da govorite engleski, španski ili Svahili, svi razumeju dobru pesmu i tako se zbliže. Politika, ratovi i granice pokušavaju da nas podele, ali muzika, umetnost i opšta dragovoljnost prema čovečanstvu čine da budemo jedno.

Posle dve godine, vraćate se u Srbiju. Da li imate neka očekivanja od vašeg Bad Music Boogaloo nastupa, ili poruku za publiku?

JM: Dolazimo spremni za ples, nadamo se da ste spremni i vi. Jedva čekamo da se vratimo u Srbiju, iskreno, to nam je jedno od najomiljenijih mesta koje smo posetili. Hvala vam.