The Hooten Hallers intervju

Gotovo od početka 21. veka, sirovi blues dvojci napravili su senzaciju na nezavisnoj američkoj muzičkoj sceni. Etikete kao što su Alive Records i Fat Possum Records iznedrile su mnoge komboe koji su osvežili pogled na bluz kao formu, kombinujući ga sa garažom, pankom i drugim rokenrol žanrovima.

I dok su The Black Keys otišli korak dalje i napravili solidan komercijalni uspeh poprimivši više pop obličije, drugi bendovi, poput srpskoj publici poznatih Left Lane Cruiser, nastavili su da razvijaju beskompromisnije, prljave forme garažnog bluza.

Jedan od trenutno najzanimljivijih bendova koji unosi nove forme, melodije, pa čak i instrumente u žanr bez gubljenja oštrice svakako su The Hooten Hallers. Dvojac iz Misurija, koji čine John Randall i Andy Rehm, je posle oko sedam godina kombo prženja 2014. osvežio svoj zvuk dodatkom bariton/bas saksofona koji svira Kellie Everett.

Kao trio, 2017. godine izdali su deseto izdanje, a prvi studijski self-titled album – The Hooten Hallers. Njegov garage-blues začinjen saksofonom je oduševio kako kritičare, tako i rokenrol fanove.

Pred njihov nastup druge večeri Bad Music Boogaloo-a 15. juna, Keli nam je ljubazno odgovorila na nekoliko pitanja i malo rasvetlila šta se sve odigralo pod haubom The Hooten Hallers tokom ovih godina.

Vaš prošlogodošnji self-titled album dobio je sjajne kritike, a takođe je vrlo dobro primljen od strane andergraund rokernol i bluz publike u Srbiji. Šta mislite da ga je učinilo tako posebnim?

Bio je to naša prva saradnja u obliku tria, pa mislim da album beleži evoluciju benda kako što se tiče pisanja pesama, kao i soničnog zanatstva.

Zašto ste običaj da se album nazove po bendu “iskoristili” tek tako kasno u karijeri?

Delovalo je prirodno da ga tako nazovemo, delimično zbog proslave desetogodišnjice postojanja The Hooten Hallers, a delimično zbog toga što nas je album odveo u novom pravcu.

Kad smo kod posebnosti, usna harmonika je instrument koji se tipično vezuje za bluz. S druge strane, vi koristite saksofon. Kako ste došli nanideju da tako “prekršite pravila” na neki način?

Da upotrebim saksofon kao bas insturment inspirisala me je legenda hot jazz-a iz 1920-ih, Adrian Rollini. Ispalo je da jako dobro funkcioniše u bluz i rokenrol kontekstu. Endi i Džon su rano odlučili da ne žele standardnog basistu, pa se mogućnost saksofona da proizvede bas liniju i melodiju prirodno uklopila u zamisao.

S obzirom na poreklo i istoriju, da li misliš da bluz muzika – posebno nezavisna, sirova sorta – uspeva da ujedini ljudi i zaceli veštačke podele – socijalne, rasne i druge?

Bluz je uvek bio muzika siromašnih i radničke klase, pa mislim da pomaže da se stvori zajednica među ljudima kojima je teško. Obraća se ljudskom duhu, pa tako zaobilazi socijalne konstrukte i rasne podele, a svakako se nadam da pruža utehu ili beg obespravljenima i poraženima.

Ovo će vam biti prvi put da svirate u Srbiji i ovom delu Evrope uopšte. Da li imate neka nadanja ili očekivanja, ili možda poruku za Bad Music Boogaloo publiku?

Baš smo uzbuđeni što ćemo biti u Srbiji prvi put i nadamo se da ćemo upoznati nove prijatelje i napraviti baš dobru žurku na Bad Music Boogaloo-u!