The Bonnevilles (Lurgan, Northern Ireland)

INTERVJU: Endru Mekgibon Mlađi, vođa benda „The Bonnevilles”

Razgovarao: Vladimir Vukasović
Intervju objavljen u dnevnom listu Politika krajem aprila 2018.

Bend iz Severne Irske „The Bonnevilles” stekao je ime na nezavisnoj sceni garažnim i pankoidnim bluzom, koji nema strpljenja za razvodnjavanje beskonačnim solažama već neprekidno udara slušaoce sirovim gitarskim rifovima. Na poslednjem albumu, koji je bend promovisao i u beogradskom Kulturnom centru „Grad”, uveli su i neke mekše instrumente, poput violončela, ali to nije umanjilo srčanost muzike ovog dueta. Kako objašnjava Endru Mekgibon Mlađi, gitarista i pevač grupe, žanrovima se suštinski nikad nije opterećivao, pa su njegove pesme inspirisane i soulom, folkom, kao i bendovima iz Sijetla devedesetih godina, prevashodno „Soundgarden”.
„U svojoj glavi, nastojim da pevam kao Otis Reding, Kris Kornel i Robert Džonson”, kaže Mekgibon objašnjavajući i da scena u njegovoj zemlji, većini nepoznata, ima talenata ali ne i muzičku industriju koja bi ih podržala.

Nešto u stavu i emocionalnosti vaših pesama čini se, bar strancu, karakteristično irskim. Ali, ne igrate na kartu irske „mitologije”, mada bi se ona dobro uklopila u bluzerski i garažni sentiment?

Da, to zaista nije za nas. Volim da mislim da se nešto irsko probija kroz naše stihove i melodije. Pokušavam da budem što je moguće više poetičan, stihovi su mi važni, ali želim da izražavam ljudska iskustva radije nego mitologiju.

Neke od vaših pesama su inspirisane politikom, ali izbegavate „novinarski” pristup Vudija Gatrija ili nekih skorijih albuma Nila Janga. Kao da više stremite univerzalnoj politici bluza i folka, izražavanju svakodnevnih muka kroz arhetipske slike?

Apsolutno. Mislim da se „novinarski“ pristup ne bi uklopio u našu muziku. Volim da ostavim ljudima prostora da misle sopstvenom glavom. Ali, ako bismo ikada snimili folk album, možda bih promenio stil. Svi smo mi ubogi grešnici koji se trude da se probiju kroz život. Pevanje o bolu i patnji, ljubavi i mržnji ono je što nam je svima zajedničko. Verujem da smo svi braća i sestre i da su pohlepa i strah reakcije koje nam unižavaju dostojanstvo. Kad vidimo nepravdu, obavezni smo da se žalimo, pomognemo, upozorimo, bilo šta sve dok ne sedimo skrštenih ruku. U mom slučaju, to je da napišem stih, možda on nekome pomogne u teškom trenutku.

Da li vas je odrastanje u Severnoj Irskoj učinilo izloženim politici? Granica između dve Irske ponovo je vruće pitanje zbog bregzita.

Oh, da, veoma sam zainteresovan za politiku. Severna Irska je žrtva imperijalizma i svi smo na ovaj ili onaj način njime pogođeni. Pitanje granice je katastrofa. Ako Britanci to zabrljaju, kao što se čini da hoće, možda će pokrenuti ponovno ujedinjenje ostrva. Britansku vladu nije briga za Irsku, Severnu ili onu na jugu, ona je nekompetentna i arogantna. Rešenje za irske probleme mogu naći samo Irci i od suštinske je važnosti da različite frakcije na severu budu pomirljive i otvorene jedna prema drugoj. Bregzit nije dobar za Severnu Irsku, gde je većina ljudi i glasala protiv njega, ali, pošto su Britanci bili za bregzit, sad moramo i mi s njima, što je glupost.

Nakon nastupa u kraju gde je bluz rođen, Misisipiju, ima li još mesta na kojima bi za vas bilo posebno iskustvo da svirate?

Misisipi jeste posebno mesto, koje živi u našim srcima. Voleo bih da sviram u Čikagu i Detroitu jer su bluzerska i garažna scena iz tih gradova imale ogroman uticaj na mene.