The BellRays intervju

Kalifornijski garažni rock’n’soul sastav The BellRays već 28 godina kroz pržeći gitarski zvuk Boba Venuma i ubojiti glas Lise Kekole neguju beskompromisnu strast prema muzici i životu. Oni skladno spajaju “crno” i “belo” rokenrol nasleđe, a novi album imena Punk Funk Rock Soul dobro oslikava o kakvom se koktelu radi. The BellRays donose najbolje od svih tih svetova.

Međutim, ne dajte da vas ovi nevešti pokušaji definisanja zbune, jer The BellRays nisu nikakav dobro osmišljeni proizvod. Buntovni i svoji, često otvoreno odbijaju da definišu svoj zvuk, i pozivaju publiku da, umesto da se gubi u ispraznim kategorizacijama – jednostavno dođe, čuje ih i oseti njihov žar.

Naša publika će imati priliku da uradi upravo to 15. juna, druge večeri festivala Bad Music Boogaloo. Pred koncert imamo tri ne baš laka pitanja za Lisu…

Vaš legendarni album “Black Lightning” izašao je pre sedam godina. Prošle godine, dobio je prvi nastavak u obliku EP-a “Punk Funk Rock Soul Volume One”, a ove godine izašao je novi LP “Punk Funk Rock Soul Volume Two”. Pobrao je sjajne kritike – recimo, portal Louder Than War rekao je: “Ako je muzika hrana za dušu, onda su The BellRays praznik i znaju kako da kuvaju”. A kakav je vaš pogled na novu ploču? Kako je pauza uticala na materijal?

Nova ploča je raznovrsnija od bilo čega što smo radili ranije. Trebalo nam je više vremena zbog nekoliko kreativnih izleta sa projektima “Bob And Lisa” i “Lisa And The Lips”. U nekom smislu, sve smo sveli samo na nas dvoje, a onda smo dodali 4 delića. Taj proces nam je otvorio potpuno nove mogućnosti za sledeći BellRays album.

Ulazili smo u studio u dva potpuno odvojena termina sa različitim ljudima i znali smo da želimo još, pa smo se stalno vraćali. Zato smo završili sa količinom muzike za dva izdanja. Sa dva dela Punk Funk Rock Soul uspeli smo da postignemo ono što smo namerili.

Uprkos nazivu novog albuma, poznati ste po tome što često otvoreno odbijate da žanrovski opišete svoj zvuk. Uopšte, odbacujete definicije. I meni je često odbojno da pokušavam da seciram koju tačno muziku svira neki omiljeni bend… Verujete li da je muzika živa stvar, kao i da joj pokušaji da se gurne u određeni kalup oduzimaju živost i moć?

Da!!! Da!!! Da!!! Zaista verujemo u to. Mi sviramo muziku. Ljudima je muzika potrebna. Ona je hrana za dušu. Uradili smo težak posao stvarajući je i ne treba da ubeđujemo i ulagujemo se da bi smo pridobili ljude. Dar je već tu.

Znam da živimo u drugačijem vremenu gde se na muziku gleda kao na robu i zabavu. Usuđujemo se da kažemo da muzika nije samo zabava, već deo onoga što nas čini ljudima; potpuno nam je neophodna u svojim dobrim i lošim oblicima da bi ste mogli da napravite izbor po srcu.

Muzika je postojala i pre radija, TVa i industrije i opstaće još dugo pošto tih stvari više ne bude bilo. Suština muzike nije samo popularnost. U najmanju ruku to su inspiracija i emocija, a najbolje od svega – muzika može da promeni svet.

“Muzika ne postoji u vakuumu”. Nažalost, mnoge političke i društvene podele za koje smo se nadali da će ostati u proplosti sada se vraćaju. Neke od njih su podele na “crnu i “belu” Ameriku, kao i na “liberalnu” i “konzervativnu”. Gde su The BellRays u svemu tome? Da li zatvarate rascepe primerom, ili postoje konkretnije stvari koje se mogu preduzeti?

Pre svega, kao crna žena u Americi, mogu da kažem da to nikada nije bila stvar prošlosti. Uvek će biti borbe zbog rođenja te nacije kakvu je znamo. Ona je sagrađena na krvi podela. Kada smo to rekli jasno je zašto će se američka slagalica uvek sastojati od crnog i belog, liberalnog ili konzervativnog, to su distrakcione konstante.

Mi Amerikanci imamo mnogo više zajedničkog i to je lakše videti bez distrakcija poput telefona, gejminga, trgovine i sličnog. Mnogo je novca u podelama i to znamo već dugo vremena.

Put BellRays pokušava da osvetli ove istine u pesmama kao što su “Mine All Mine”, “Love And Hard Times”, “Man Enough”, “Now” i druge na novim izdanjima. Mi, Bob i Lisa, Amerikanci, proizvod smo ove sredine. Ima još mnogo ljudi kao što smo mi koji vide isto što i mi, i rade šta god mogu da bi sijali svetlošću i izabrali bolji put.