Supersuckers intervju

EDDIE SPAGHETTI (SUPERSUCKERS)
Razgovarala: Katarina Samurović

Vaš prvi album izašao je za Sub Pop Records. Sijetl je ranih 90-ih bio jako uzbudljivo mesto za rokenrol i formirala se specifična scena. Međutim, kroz godine koje su usledile bendovima su u se autorskom smislu razdvojili putevi, a i sama etiketa se značajno promenila. Kako gledaš na taj period sa distance? Kako je bilo biti deo Sijetl scene?

Sjajno je biti mlad čovek u Sijetlu u to vreme. Odrastao sam u Tusonu (Tucson, Arizona) i preseliti se u Sijetl bilo je kao ona scena iz Čarobnjaka iz Oza, kada kuću usisa tornado, sve postane crno belo, a onda otvore vrata i sve je u boji. Tako je i meni bilo.

Kako je vreme prolazilo, počeli ste da inkorporirate sve više southern rock-a i outlaw country-a u vaš zvuk. Mnogim pankerima, od Jelloa Biafre do Scotta H. Birama desilo se slično, pa se tu nazire jedan poseban šablon. Šta po tvom mišljenju privlači pankere kantriju, bluzu i samim korenima rokenrola?

Mislim da svako ko je proveo onoliko vremena slušajući rokenrol koliko sam ga ja slušao na kraju će shvatiti da su u svojoj srži rok i kantri ista stvar. Volim taj zanat. Dopada mi se kako na jednostavan način možeš da preneseš neku ideju.

Supersuckers su prvi put razvalili Beograd 2007 godine. Osim što sala u kojoj ste svirali više ne postoji, i bend se iz korena promenio. Šta se dešavalo za ovih 11 godina?

Pa, mnogo toga se izdešavalo. Nema šanse da se setim svega. Izdali smo (još neke) sjajne ploče, ja sam dobio rak, bend je metamorfozirao u svoju najbolju postavu do sad. Bilo je to ludih 11 godina!

Svi smo napeto pratili tvoju borbu sa opakom bolešću i neviđeno nam je laknulo što si dobro. Kako ti sve izgleda posle toga i da li se nešto promenilo u tvom odnosu prema muzici?

Još uvek sam isti magarac kakav sam oduvek bio. Ali definitivno više cenim to što sam živ. Muzika je oduvek bila jedina stvar do koje mi je iskreno bilo stalo i to je još uvek tako.

Zdravstveno osiguranje je jedna od mračnih strana života muzičara u Americi. Koliko te je podržao sistem, a koliko prijatelji, porodica i fanovi? Znamo da je bilo i crowdfunding-a, i benefit svirki i izdanja…

Da. Ovde je osiguranje kurva. Posle milion istraženih opcija napokon sam uspeo da pronađem osiguranje koje će me zbrinuti. Fanovi su me takođe spasili jer su mi omogućili da prehranim porodicu dok nisam mogao da radim. To je bio najveći blagoslov bolesti – podrška od strane prijatelja i fanova je svakako bila zapanjujuća.

Kad smo kod podrške, stari Supersuckers prijatelji i saradnici među kojima su i bendovi Mudhoney i Zeke su se okupili i napravili kompilaciju i koncerte da bi ti skupili sredstva za lečenje. Kakav je to bio osećaj?

Neverovatan, naravno. Kao što sam rekao, bilo je zaista zapanjujuće. Bilo je to kao umiranje bez umiranja – čuješ sve što ljudi misle o tebi i to bude vrlo emotivno.

Da li si napustio život kakav opisuješ u Supersuckers evergreen hitovima poput Good Night For My Drinking?

Sada moram sve lagano, da. Često se ne vladam dobro, ali trudiću se da popravim to…

Kad smo kod toga, sa kojom vašom pesmom se sada lično najviše identifikuješ?

Imam novu pesmu koja se zove “The History Of Rock N Roll” koju baš volim. Tako se identifikujem sa njenim tekstom.

Postava Supersuckers-a prošla je kroz mnoge promene i sada deluje da ste se skrasili. Možeš li da u nekoliko rečenica predstaviš dva nova člana (Adonis Von Streicher – bubnjevi i “Metal” Marty Chandler – gitara)? Tebe dobro znamo 🙂

Obojica su iz istog kalupa. Totalno su profesionalci i majstori rokenrol zanata, obojica vole da su haj i obojica deluju skroz kul dok rade to što rade. Bend bukvalno nikada nije bio bolji.

Posle perioda kada ste imali sopstvenu etiketu, danas izdajete za Acetate Records. Šef Acetate je Rick Ballard, koji je svirao u psychobilly atrakciji Charley Horse. Vokal Charley Horse je Sean Wheeler (Šon Viler) čiji je matični bend Throw Rag… a Throw Rag je i matični bend vašeg bubnjara Von Streichera. Sve se isprepovezalo! Kalifornijska pustinjska rokenrol scena je nešto posebno divlje. Kako si se našao i snašao među “pustinjacima”?

Obožavam Ricka i obožavam Throw Rag i Seana Wheelera. Svi ti ljudi su vrhunski rokeri koji prepoznaju kvalitet kada ga čuju. Imamo sjajan odnos.

Sa kaubojskim šeširima, brkovima, bradama i testosteronskim gitarskim prženjem, Supersuckers definitivno baštine klasični rokenrol mačo imidž. Imam utisak da deo publike to doživljava kao predstavu, a da se deo ozbiljno identifikuje. Gde misliš da leži istina?

Ja ništa ne doživljavam mnogo ozbiljno. Samo mi se dopada kako izgleda kaubojski šešir, a bradu gajim da sakrijem svoju ružnu facu. Ha!

Poslednji album ste izdali 2015. godine. Da li uskoro možemo da očekujemo neko novo Supersuckers izdanje? Posle svega kroz šta ste prošli za ove tri godine, verujem da će novi album biti nešto za pamćenje…

Da. Novi album je gotov i izaći će na leto. Neverovatan je, naravno. Ali osim toga, mislim da je možda i nešto najbolje što smo do sada uradili.

Šta spremate beogradskoj publici i imate li nešto da im poručite pre nego što ih ošurite vašim pank-en-rolom?

Samo da ćemo da vam priredimo knock-down, drag-out, rock-n-roll party in the street. Obucite čist veš jer ćemo vas istresti iz pantalona!