Scott H. Biram

sb

Boogaloo petice: pet pitanja za Skota Bajrama (Scott H. Biram)

Nema one-man benda na svetu kao što je Scott H. Biram. Samo on i možda još par izvođača na svetu – recimo Bob Log III i John Scooley – mogu na takav način da iz jednog čoveka izvuku zvuk punokrvnog benda, podižući ideju samostalnog nastupa sa gitarom na potpuno novi nivo. Na koncertu Scott H. Birama, brojevi su nebitni zaista – on vas usisava u svoj vrtlog prljavog, gotovo šizoidnog, bluza. O čini nemoguće i miri beli treš i crni ponos.

Bluzer sa potkovičastih brkova kome metal i pank izbijaju iz podsvesti nastupa prve večeri Bad Music Boogaloo festivala. Odgovorio je na pet pitanja našeg festivalskog mini-intervju serijala gotovo neobično ljubazno za nekoga sa tako žustrom scenskom pojavom.

Ljudi ponekad nisu sigurni šta mogu da očekuju od one-man bendova, ali svako ko te je čuo uživo će reći da zvučiš kao čitav, visoko-energični bend. Kako ti to polazi za rukom?

Scott H. Biram: Nisam počeo solo karijeru kao one man band ali sam polako uvučen u to. Kada su se moji stari pank bend i bluegrass bend raspali pred kraj devedestih, i dalje sam želeo da sviram po rok klubovima i da idem na turneje. Imao sam akustične solo koncete sa strane od devdesetpete-šete. Morao sam da pronađem način da pojačam zvuk i energiju.
Na kraju sam dodao uradi-sam foot stomp board svojoj opremi i sproveo vokal kroz gitarsko pojačalo. Počeo sam da dodajem agresivnije pesme na kantri-bluz i hilbili stvari koje sam već radio. Mislim da i moja sirova scenska ličnost takođe doprinosi šouu.

Iako se igraš sa različitim žanrovima, moglo bi se reći da ti je zvuk prvenstveno baziran na bluzu. Da li osećaš neku vrstu odgovornosti što sviraš bluz u današnjem svetu, kada se neke podele (ponovo) javljaju i forsiraju?

SHB: Iako dosta sviram rok i a-la-kantri, sebe uglavnom smatram bluzerom. Ako to spaja ljude, to je sjajno. Uglavnom me zanima da održim muzički integritet i pokušavam da se držim podalje od „lažne“ muzike poput preproduciranog pop-kantrija i razblaženog izbeljenog bluza. Možda nisam bluz puritanac, ali se ni ne oblačim kao Blues Brothers i ne pravim se da sam neko ko nisam. Iznutra će pank i metal uvek uticati na mene.

Godine 2003. desila se ta neverovatna nesreća, kada si imao direktan sudar sa kamionom 18-otočkašem. Godinu dana posle toga, izdao si svoj ključni album The Dirty Old One Man Band, s kojim si počeo da izdaješ za Bloodshot Records. Na njemu se nalazi i pesma “I See The Light / What’s His Name?” koja je neverovatno katarzična uživo. Skoro deceniju i po kasnije, kakav ti je osvrt na sve to?

SHB: Više ne ne osvrćem mnogo na to. Davno je bilo. Ipak, uvek sam svestan da me noge konstantno bole. Nekako sam se navikao na to, izgleda.

Iako imaš imidž ruralnog barskog bluz pevača, zapravo imaš diplomu umetničkog koledža. Da li ti je to pomoglo kao muzičaru, ili je suprotno?

SHB: Ne bavim se vizuelnom umetnošću više, osim dizajnom majica uokviru mog merch-a. U poslednjih nekoliko godina, moj nekadašnji profesor crtanja sa koledža – Mark Todd – dizajnirao je omote mojih nekoliko poslednjih albuma. Postao mi je dobar prijatelj i mnogo podržava moju karijeru. Bio sam fan njegove umetnosti još od kad je uradio omot za Scratch Acid-ov album „The Greatest Gift“.

Nastup na Bad Music Boogaloo festivalu u petak 16. juna je tvoj drugi nastup u Beogradu. Delićeš binu sa Slim Cessna’s Auto Clubom i Jamesom Legom. Evo jednog klasika – imaš li poruku za publiku?

SHB: Obratite pažnju mamojepci! Prisustvovaćete nekim velikim nastupima! Sve ovo su moji stari prijatelji i biće to sjajno veče! Lično sam veoma srećan što se vraćam u Beograd jer ste se tako dobro pokazali prvi put kada sam dolazio.