Munly J. Munly intervju

Munly J. Munly – intervju pred beograski koncert Munly & The Lupercalians

Munly J. Munly je već par decenija jedna od najintrigatnijih ličnosti američke muzičke underground scene i jedna od ključnih figura scene poznate kao Denver Sound, koja je izrodila imena kao što su 16 Horsepower, Wovenhand, DeVotchKa, Tarantella, kao i Slim Cessna’s Auto Club – Munlyjev matični bend.

Sa sigurnošću se može reći da su njegovi muzička dela, solo i sa bendovima Slim Cessna’s Auto Club i DBUK – ako se uopšte smeju nespretno žanrovski definisati – potpuno jedinstveni oblik američkog dark folka ili gotik amerikane, sa primesama raznorodnih elemenata od gospela, preko post-panka, do plemenske muzike. Ipak, Munlyjevo delo je više od dobre svirke. Kao pisac, Munly je stvorio čitav mitski svet oslikan u njegovoj prozi – njegovu Luperikaliju. Međutim, ove priče itekako žive van knjiga – zapravo, one čine jezgro i suštinu svih pesama Munly & The Lupercalians, kao i njegovih prethodnih radova solo i sa bendom Munly & The Lee Lewis Harlots.

Pred koncert u Beogradu okviru turneje na kojoj prikazuju svet Luperkalije i poslednji album  ‘Kinnery of Lupercalia – Undelivered Legion’,  imali smo zanimljivu prepisku sa Munlyjem o njegovim delima i svetovima. Želeći da saznamo neke detalje, možda smo bili i previše radoznali i uznemirili duhove Luperkalije…

Vaš fantastični novi LP ‘Kinnery Of Lupercalia –  Undelivered Legion’ veoma je slojevit. Ceo album deluje da je o pojedinačnim likovima, i svaka pesma kao da priča nečiju priču. Ko su oni? Kakve su njihove namere prema slušaocu.

Munly: Drago mi je ako je jasno da album ima više od jednog sloja. Neki ljudi mogu da pruže samo ograničenu količinu truda da razumeju nečije delo. Ako neko želi da sluša samo bubnjeve, kompjutere, i melodije… Nadam se da pružamo taj inicijalni sloj. Ipak, ako neko želi da investira malo više vremena i napora, onda se nadam da takođe pružamo i zanimljiv, gnusan, privlačan, tužan tužan svet ispod.

Da, svaka pesma je iz perspektive nekog od likova. Od Ahmena – neostvarenog božanstva – do Strahozveri (Scarebeast)– koji se pojavljuje duž cele Zemlje i poslednji put je viđen na albumu Petr & The Wulf gde se pojavio kao Strahovuk (Scarewulf). Šta su njihove namere prema slušaocima? Prvo, iznenadio bih se da uopšte postoje neki slušaoci. Da li oni mogu da uopšte budu svesni slušaoca? Izvucite sopstvene zaključke. Ako čitalac pogleda mapu na početku knjige (‘Confessions To Scare…’, autor Munly J. Munly, prim. ur.), videćete da oni bukvalno žive kao u kutuji. Da li su sami sebe tu postavili, da li žele da ostanu ili pobegnu? Da li su uopšte svesni bilo čega? Da li je fer koristiti ih i ne gledati na njih kao individue? Možda ima nekih koji su prosvetljeniji, i nekih koji su…

Priče na ranijim Munly albumima su bile uglavnom “o dobrim ljudima seoskog ubeđenja” (stih iz pesme A Song That Rebecca Calls ‘That Bird Cage Song’, prim. ur.). Vremenom, na površinu su izbili pojedinačni karakteri. Kako se to dogodilo?

Munly: Mnogi od njih su sa nama od početka. Pre prvog albuma izašao nam je singl – to me podseti, emitovan je u Melrose Placeu – i taj lik je oduvek bio Luperikalijanac. Još jednom se pojavljuje, ali ovog puta dozvoljeno mu je da ispriča sopstvenu verziju svojih dela ili da se ili odbrani ili… će da raste. On je deo ‘Toombs Legion’ i ispričaće svoju priču na DBUK albumu. Dumbsovi su takođe članovi Luperikalije, Jacob Dumb se već pojavio… Negde? Sve mi se meša u glavi, tako da znam gde su i gde su bili, ali ponekad ne znam šta je učinjeno dostupnim ljudima da čuju. Originalna priča Haggie Henne već je ispričana, iako samo u knjigama. Već ima pesmu, koju izvodimo ponovo uživo.

(Ponekad rečenica jednostavno ne može da se zaustvi, valja se dalje i prevrće se preko sebe i govoriš svojim prstima da prestanu, ali oni samo nastavjalju i razmišljaš, Za ime sveta, da li neko čita čitav odgovor, šta ako samo nastavim da kucam?)

Kroz pesme deluje da ima mnogo borbe za moć između likova. Da li je to odraz onoga što vidimo u društvu, ili individualnih ljudskih borbi?

Munly: Nažalost ne možete imati jedno bez drugo. Pojedinci stalno imaju blesavu potrebu za kongregacijom. Tako se pojedinačne borbe vremenom manifestuju u nešto još veće i složenije, preterano. Teško je videti šta se dešava danas u svetu i samo posmatrati, biti apatični posmatrač. Šta je moja uloga kao preko-privilegovanog belog muškarca? Koja je uloga likova? Da li je to potpuna mašta, bez uticaja? Ne mogu se složiti s tim. Mogu da govorim samo u svoje ime, ali na mene utiče sve što susrećem: pozitivno, negativno. U Luperkaliji ima prepotentnih belih muškaraca, nekih koji nisu učinili ništa osim sopstvenog rođenja da bi zaslužili svoj položaj. Ako urade nešto podlo u Zemlji, nadam se da bi drugi karakter imao petlje da se bori protiv poznatog zla. Kao što se nadam da može da se desi u našem globalnom društvu. Sećam se da je Jello (Biafra, Dead Kennedys/Alternative Tentacles Records, prim. ur.) držao jedan svoj “govor” pre nastupa Slim Cessna’s Auto Club-a. Svakako, njegova poruka ima neke zanimljive poente, ali on se takođe obraća njegovoj i našoj publici – koja naginje ka umetnosti i ulevo – i čovek ne može da se otme utisku da misle da je dovoljno da likuju na prigodne fraze. Da li je vreme da treba da odemo u “lavlju jazbinu” i tamo prikažemo svoju umetnost? Nadam se da bih bio zadovoljan da se žrtvujem ako bi to pomoglo drugima, kao što se nadam da bi i ovi likovi uradili jednog dana.

Svet Luperkalije deluje kao mesto u nedefinisanom, univerzalnom vremenu. Ipak, rustičnu atmosferu južnjačke gotike teško je poreći. Koliko su važni mitologija, istorija i religije u vašem stvaralaštvu i čitavom reativnom procesu?

Munly: Prilično važne.

Takođe, ima mnogo aluzija i referenci na različita stvorenja, stvarna i nestvarna. Kako se kao umetnik odnosite prema svetu prirode?

Munly: Od početka, samu Zemlju (The Land) sam uvek uključivao kao lika. Zapravo, nikada nisam prepoznao da bi to bilo viđeno na neki drugačiji način, pa pretpostavljam da je bolje da prihvatim da neka osoba može da vidi nadrealnu prirodu zveri, zemlje, drveća. Po mojoj zamisli, nikada nisu bili nestvarni, nadrealni. Sve i svja je prilično živo. Sama Zemlja se od strane nekih može protumačiti kao Bog.

Zapravo, odgovori na neka od ovih pitanja nalazi se u knjizi Petr & The Wulf. Stanovnici su bili deo Zemlje pre nego što su sadašnji Luperkalijanci nastupili. Kao što sam spomenuo, Zemlja igra tako veliku ulogu u njihovim životima, zatvarajući ih sa Tri Planine, Morem, Lutanjem, i Vučijom (Wulfovom) šumom. Da li ih ova kutija pušta da uživaju u svom izolacionizmu, uz amneziju prema istoriji? Razočaranje može biti najefikasnija sila promene. Ipak, neki su zadovoljni na svom mestu. A neki su previše tvrdoglavi da bi čak i razmotrili da su u nepovoljnoj situaciji.

Većina članova benda The Lupercalians su i stalni članovi Slim Cessna’s Auto Club-a. Kako ide menjanje uloga? Može i neka zabavna ili ne-tako-zabavna priča koja to ilustruje.

Munly: Nema priča. Bendovi koji pričaju priče o prošlosti žive od nostalgije. Biti nostalgičan je kancerozan način života. Uvek želimo da pišemo nove priče.

Vaši nastupi su izuzetni i specifični, a većina članova benda nosi različite maske. Kako je vaš vizuelni identitet povezan sa pričama na albumima i da li takva veza uopšte postoji? 

Munly: Istini za volju, niko ne može da izdrži da svira sa mnom duže od mesec dana, moram da menjam ljude. Maske mi omogućavaju da sakrijem svoje nedostatke kao frontmena i da se pravim da imam nepokolebljivu grupu ljudi koja se klanja svakoj mojoj reči. To mi omogućuje i dobijem pažnju koja bi sva trebalo da bude moja i ničija druga jer bi uvek trebalo da sam ja taj koji dobija pažnju jer sam očito veoma zahtevan i imam stomak da nazovem bend po sebi jer mi treba ta pažnja. Kada ne bih morao da budem u bendu sa sobom, ja bih takođe dao otkaz. Ili možda njegovi članovi ne žele da imaju nikakve veze sa mojom maleknošću? O… nastavljam da ne odgovaram na vaša pitanja kako treba. Ne, neću vam povezati tačkice, to je deo vašeg domaćeg za koji ste se prijavili kada ste se prevarili da počnete da nas slušate.

Prvo izdanje tvoje prethodne knjige, ‘Confessions To Scare…’, rasprodalo se gotovo momentalno. Tvoje priče su osnovna građa tvoje umetnosti, u to nema sumnje. Ipak, muzika je ta koja oživljava priče i stvara živu stvar, magiju. Da li je pravljenje soundrtracka za tvoj svet teže od stvaranja samog sveta?

Munly: Ne. Ništa od toga za mene nema osećaj “posla”. Disciplinovan sam po pitanju rada, ali nije naporno. Dan mi je isplaniran do minuta, od vežbanja do pisanja ili proba, čiščenja, brige o našim mačkama. To je uvek sa mnom i nikada mi nije bilo teško da primenim svoju maštu. Što svakako može biti i moja slabost. Odrastao sam privilegovano i nikada nisam morao da prevazilazim istinske prepreke u životu. Zato moram da pišem o izmišljenom domenu. Ako bih pisao šta sam živeo, verujem da bi to bilo mnogo teže od samog sveta. Priče o gojaznoj srednjeklasnoj omladini vervatno bi bile banalne. Evo sada, na primer, morao sam da upotrebim reč “banalno”.

Prilično si povučena osoba, pritom sa posvećenom i radoznalom bazom fanova. Kako se nosiš sa tim i pronalaziš ravnotežu? Mnogi talentovani ljudi ne dele sa svetom svoju kreativnost jer su introvertni i preferiraju privatnost i anonimnost. Da li umetnost mora da bude viđena, izneta na svetlost dana (ili binskih refletkora) da bi bila stvarna?

Munly: Da li sam ja povučen? Stojim na bini i očekujem od ljudi da budu tihi i slušaju me kako kukam. Ne verujem da sam ikada tvrdio da sam povučen. A svakoga ko želi da vam kaže šta je treba uzeti sa oprezom: nekoga ko želi da vam kaže da je dobra osoba, nekoga ko želi da vam kaže da je on glavni. Predlažem da izbegavate ovakve ljude. Ako neko ima potrebu da vam kaže da je introvertan, pa, preferiram da ljude procenjujem po delima. Istina je da su nekada drugi davali intervjue umesto mene, ali menadžer je rekao da tako više ne može. Možda zato ljudi imaju taj utisak. Neću reći da nisu u pravu, njihovo je da sude. Da, imamo neke posvećene – rekao bih preterano revnosne – fanove. Kako izlazim na kraj? Ne moram da “izlazim na kraj”. To nije poteškoća. Ako je imati preterano željne fanove glavni problem u vašem životu, onda… Laska to što bi bilo ko želeo da dopusti meni da im pomognem da pobegnu od nevolja svog stvarnog života. Ako možemo za trenutak da olakšamo probleme sa kojima se suočavaju kroz tegobe svojih života.

Ali da, voleo bih da su umetnici anonimni… Ili da im je dozvoljeno da to budu. Ne razumem neprikladna priznanja koja se pripisuju glumcima, muzičarima, sportistima. A projekcija koju autor dobija kada se osobine njegovih likova porede sa njegovim sopstvenim… nespretna je. Čak i kada autor pravi jednako smotanu poentu u svom radu. Nikada nisam verovao da su Dostojevski ili Nabokov zapravo “R.” ili “H.H.”

Navedi nam najčudniju ili najlepšu stvar koja se desila na u vezi vaših nastupa uživo.

Munly: To tretiram kao ličnu stvar između mene/nas i kog god člana publike koji je doživeo poseban trenutak na nekom od naših nastupa. Kada bih svima ispričao, to onda uklanja nešto sjaja sa jedinstvene situacije te osobe. Možda je ovo pitanje bolje prepustiti internetu, otvoreno pitanje na koje nema tačnog ili pogrešnog odgovora; priča pojedinca je dobrodošla. Internet ne bi trebalo da bude mesto gde se pišu činjenice koje možda jesu, a možda nisu tačne.

Da se vratimo na album.  “Undelivered Legion” je prvi u okviru trilogije ‘Kinnery of Lupercalia’. Šta će doneti naredni albumi – i nastavak priče o Luperkaliji?

Munly: Ja – Magarac koji je nazvao bend po sebi – upravo sam izdao Undelivered Legion, Slim Cessna’s Auto Club će predstaviti burni Buell Legion, a DBUK će pričati priče Toombs Legion. Petr & The Wulf će se nadam se jednog dana pojaviti kao predistorija Luperkalije. To jest, ako išta budem mogao da radim od ovolikih pitanja i pitanja u pitanjima. Zar ne znate da sam ekstremno rezervisana osoba, kako se usuđujete da me pitate bilo šta. Ja sam Rok Zvezda… Sinonim za Magarca.

Za kraj, egzistencijalno pitanje. Svet kao da se zaglavio u trajnoj krizi – društvenoj, ekološkoj, političkoj. Da li je Lupercalia eskapizam, ili nudi šifrovane poruke za razumevanje, navigovanje, i preživljavanje stvarnog sveta?

Munly: Nadam se da je rad dovoljno kvalitetan da ne moram da crtam svoje namere. Da li je “Mobi Dik” bio alegorija? Ako ljudima možemo da pružimo način da pobegnu od onoga što se dešava, pa… Svakako lepo je čuti da možemo ljudima da omogućimo mali predah, to mi je najveća snaga i nadam se da ću je iskoristiti u punoj moći. Ipak, da li je ispravno dopustiti ljudima da pobegnu? Pa, donekle. Onda se nadam da će pristojni ljudi sveta razumeti da postoji bitka koja treba da se bije. Nadam se da moj primer ne govori ljudima put, nego ga pokazuje.