Michael Gira (Swans)

Intervju sa Majklom Džirom, 19. mart 2017.

Razgovarala: Katarina Samurović

 

Prvo bih volela da razgovaramo o poslednjem albumu, “The Glowing Man”. Mislim da je divan album, sa hipnotičkim oscilacijama, kao zvučni pejzaž, ili saundtrek za film. S obzirom da je u pitanju poslednji album za ovu inkarnaciju Swans-a, da li osećate da zaokružuje celinu na pravi način?

MG: Da, to je i bila namera. Nismo počeli sa namerom da napravimo trilogiju, ali tako je na kraju ispalo – kroz “The Seer”, “To Be Kind” i “Glowing Man”. Stvari sa te tri ploče se međusobno nadovezuju i sada na njih gledam kao na jedinstveno delo. Tako da da, u pitanju je osvrt i poslednja izjava grupe pojedinaca koji rade zajedno već sedam godina.

Koji je opšti koncept iza samog ” The Glowing Man”, čoveka koji sija? Kao simbola i forme koju poprima u muzici?

MG: Ne mogu da govorim o tako velikim temama, ali rekao bih da kao da vam neko stavi petardu u usta i onda ona eksplodira.

Svakako zanimljivo… Sada bih htela da vas pitam, iako ste rekli da se ne bi bavili “većim temama”, ko je Džozef koji ima glavnu ulogu u pesmi, i kome je posvećena i pesma Angels Of Light, “Joseph’s Song”?

MG: Pa… Ponekad mi se javljala sumnja da zapravo ne postojim, već da me je zamislio neko drugi i da je čitav moj život tuđi san. Naravno, osoba koja zamišlja bi mogla biti Bog, ili tinejdžer iz Bojzija u Ajdahu.

Dakle, to bi mogao biti i bilo koji čovek?

MG: Apsolutno.

Zanimljivo je da u pesmi postoji taj utisak borbe na početku, a onda utisak proboja, izlaska…

MG: Ne gledam na muziku kao na ilustraciju ideja ili koncepata. Gledam na nju kao na iskustvo. A taj komad, kao i mnogi drugi duži komadi, razvio se kroz živi nastup, kroz borbu da nađemo put kroz nastup, pomoću ponavljanja, revizija i kroz pokušaje da usput pronađemo nove puteve. Tako da je to nešto što je izraslo iz pravljenja same muzike i pokušaja da uđemo u veličinu muzike; borba da omogućimo da se desi nešto veće od nas samih.

Dakle, samo kanališete to i puštate da teče, zar ne?

MG: Uz intervenciju svesnih odluka naravno. Kada pišem pesme koje su više poput balada drugačije je, ali duži komadi su uglavnom zasnovani na iskustvu borbe da stvorimo nešto.

Dakle to je borba. Kao što ste rekli, u proteklih nekoliko godina puštali ste pesme da se razviju uživo. Koliko teško je bilo zabeležiti suštinu na ploči, u fiksnom formatu?

MG: Ono što smo uradili za poslednje tri ploče je da smo izvodili pesme u studiju na isti način na koji smo ih izvodili uživo do tog trenutka. Kada smo snimali pesme za “The Glowing Man”, završili smo turneju neposredno pre i samo smo ušli (u studio) i izveli pesme onako kako su zvučale u tom trenutku. Ako bi smo ih odsvirali ponovo, nastavile bi da evoluiraju i menjaju se.

Što se dužine pesama tiče, primećuje se da mnogi novinari i recenzenti podvlače činjenicu da su pesme dugačke, kao da je u pitanju nešto posebno neobično, ali ukoliko pogledamo žanrove poput progresivne muzike, eksperimentalne muzike, pa i klasične kompozicije, to je nešto uobičajeno. Da li postoji neka cena koju plaćate kao umetnik kada odbijete da se uklopite u uobičajeni pop format pesme?

MG: Ne brinu me takve stvari. Moram da ostanem autentičan, što nije uvek lako. Ali mislim da ako stvorimo nešto što je neodoljivo i stvarno, i ukoliko to ima neku sponu sa stvarnošću, da će nas publika pronaći jer naginje istim stvarima. Ne pokušavam ni da razmišljam o pristupačnosti, ili ograničenjima zasnovanim na pop senzibilitetu. Za mene lično je to besmisleno jer u svakom slučaju nisam dobar u tome.

Pošto planirate da uskoro završite ovo “putovanje” Swansa, da li uprkos tome i dalje puštate pesme da evoluiraju i razvijaju se uživo? Da li je to nezaustavljiv proces?

MG: Da, apsolutno, tako radimo. Na ovoj turneji sviramo dva potpuno nova komada koja se ranije nisu pojavljivala na albumima, a takođe sviramo i materijal sa „Glowing Man“ i „To Be Kind“ koji predstavlja polaznu tačku, a onda prolazi kroz promene dok sviramo. To se ne dešava iznenada, preko noći, već tokom turneje stvari evoluiraju i menjaju se, uglavnom da bi nam držalo pažnju i izazivalo nas. Pokušavamo da pustimo da muzika govori kroz nas, a ne obrnuto.

Tokom vaših živih nastupa, a takođe se može čuti i na albumu, postoji taj ukleti, proganjajuči ton – oprostite mi ako nije u pitanju baš precizan termin. Zanimljivo je da ste album izdali 2016. u godini kada su mnoge stvari kulminirale društveno i politički, posebno u Sjedinjenim Državama. Da li mislite da je “The Glowing Man” prigodna pozadinska muzika za ono što se dešava sa društvom u Americi i globalno?

MG: (smeh) Nisam sposoban za tako nešto. To je previše grandiozna ambicija za mene. Jednako sam zgrožen našom trenutnom vladom, kao i bilo ko drugi. Ipak, rekao bih da su se tokom istorije pojavljivale užasne totalitarne vlade, a istorija je nastavila dalje. Naravno, svet se trenutno kreće prilično strmoglavo, ali ko zna šta će se dogoditi. Pretpostavljam da je čitava ljudska evolucija beznačajna u poređenju sa beskonačnošću. Sve što čovek može da pokuša je da živi autentično, sa čistom, pozitivnom i dobrom namerom.

Kada ste potpunu uronjeni u kreativni proces, da li mislite da postoji mogućnost da se kanališe kolektivno nesvesno onoga što se trenutno dešava?

MG: Imam samo svoju svest i to je već mnogo za bavljenje…

Razumem vas u vezi toga. Ali zanimljivo je da je osamdesetih kada ste formirali bend postojala je ta ideja kraja istorije, otkrivalo se ružno lice kasnog kapitalizma… Imam osećaj kao da je u pitanju bio saundtrek za već urušavajuće društvo.

MG: Pa… Ne. Nisam u tipičnom smislu politički angažovan umetnik…Verujem da kako se korporativni kapitalizam razvijao i kako su njegovi pipci preplavili svet, naravno da je imalo potpuno nepredviđeni i negativan efekat. Ali ja sam individua koja se bavi svojim iskustvom. Pretpostavljam da u muziku na neki način inkorporiram knjige koje sam pročitao, ljude koje sam poznavao, društvene uslove, sve. Ali ne mogu da pravim grandiozne izjave oko opšte poltičke ili istorijske situacije. To bi bilo pompezno i gordo. Zato pokušavam da se bavim sosptvenim iskustvom najbolje što mogu i pokušavam da pružim pozitivan susret sa publikom i ljudima koji žele da slušaju našu muziku.

Razumem. Ali to je svakako lepota muzike i umetnosti, da svako može u njoj da vidi ono što njih muči, da mogu da projektuju, ako me razumete.

MG: Stvar kod muzike kad je stvarno efektivna je da vas prebacuje na mesto izvan jezika. Mislim da je u redu pričati o njoj, analizirati je, ali kada zaista ima dejstvo, ona je poput jahanja na talasu. To je ono što mi pokušavamo da postignemo.

U tome je i nevolja u pokušajima da se muzika opiše rečima. Gledala sam vaš nastup u Zagrebu 2011. i posle kada sam čitala recenzije, kao i recenzije drugih koncerata, i postoji mnogo pokušaja da se on opiše: “glasno”, “apokaliptično”, “spektakularno”, svi ti klišei. Ali ništa ne može biti dovoljno precizno u opisu. Da li vi imate neke reči kojima volite da opisujete vaše nastupe, ili vas reči potpuno ne zanimaju?

MG: Da, čak i u intervjuima (koji su mi, kao što možda pretpostavljate, jedna od najmanje omiljenih stvari), deluje mi da čim pokušam da definišem nešto, to postaje sitnije i manje interesantno, pa se ni ne trudim.

Ako ljude zanima da definišu, mislim da bi umesto toga trebalo samo da dođu i čuju vas… A s obzirom da sa ovim sastavom benda radite već duže vreme i vaš rad je zaista intenzivan, bilo da se radi o radu na albumima, o probama ili kocertima, da li proživljavate neke emocije u vezi raspuštanja benda s kojim ste radili tako intenzivno toliko godina?

MG: Da, postoji dosta… Imanentne nostalgije jer se nešto završava. To je neizbežno. Ali razlog zašto raspuštam ovu postavu Swans-a je taj što ne želim da završim u situaciji gde će sve postati predvidljivo i neuzdižuće. Zato mislim da je bitno menjati stvari. Swans će nastaviti, ali biće u pitanju promenljiva ekipa ličnosti koja će doprinositi muzici. Neki od njih će biti ovi momci naravno, jer sada smo kao nuklearna porodica. No sve porodice kad tad počnu da izjedaju same sebe. Zato mislim da važno da lutamo malo.

Poslednji koncert koji ste imali bio je u Vilnusu u Litvaniji. Kako je bilo?

MG: Bilo je divno! Dvorana je bila prelepa, a publika potpuno otvorena, prijemčiva i puna podrške. Verujem da je ona zajedno sa nama kao izvođačima iskusila nešto jedistveno i istinito.

Imala sam slično iskustvo kada sam vas gledala u Zagrebu i neverovatno je; ljudi vas na bini često opisuju kao jedistven organizam, ali sa moje tačke gledišta, čitava dvorana postaje kao jedan organizam.

MG: Ne može se do te tačke stići svake večeri, tako da se izvinjavam za trenutke kada to ne postignemo, ali najbolje je kada muzika svira nas, i kada se nađemo unutar nje, zajedno sa ostalima.

Pred njen beogradski nastup pre dve godine, Jarboe (nekadašnja vokalistkinja i klavijaturistkinja Swans, prim. prev..) rekla je da je 80ih – a u Beogradu ste svirali 87. – bilo veoma posebno iskustvo svirati iza “gvozdene zavese”, uz gotovo ilegalne koncerte u Čehoslovačkoj, na primer. Sada kada ponovo svirate u bivšem “istočnom bloku”, na ovoj turneji sežući još dublje na istok, kakvi su vam utisci? Ima li novih dojmova, otkrivate li promene?

MG: Kulturološki je svakako drugačije nego u Sjedinjenim Državama, ali sada ima daleko više sličnosti nego ranije. Naravno, to je zbog sveprisutnih osobina medija i naravno neizbežnog interneta. Ima mnogo sličnosti sada. Da li je to dobro – ne znam. Ali svi smo samo ljudi i na kraju krajeva nemamo predstavu zašto postojimo i šta radimo. Ja samo želim da pravim muziku i pronađem nešto što vodi putem nečeg većeg od nas samih.