Legendary Shack Shakers

Boogaloo petice: pet pitanja za Džej Di Vilksa (Legendary Shack Shakers)

Teško da postoji čovek koji je svojeručno na toliko polja uspeo da tako opsežno predstavi andergraund kulturu američkog Juga kao JD Wilkes. Muzičar, strip crtač, pisac, režiser, umesto da glavom bez obzira pobegne iz rodnog Kentakija na neko umetnički prefinjenije mesto, odlučuje da preuzme na sebe podvig redefinisanja kulture Juga.
Osnivanjem benda Legendary Shack Shakers, JD Wilkes uz pomoć drugih istomišljenika koji su odrastali u konzervativnim sredinama pod uticajem panka – recimo Slima Cessnu, Davida Eugenea Edwardsa, pa i (nekada) zlatno dete kantrija Hanka Williamsa III – u savršenoj oluji stvara potpuno novi muzički pravac – gotik amerikanu.
Pred nastup Legendary Shack Shakers-a kao krune drugog dana Bad Music Boogaloo festivala, kroz pet pitanja sa Džej-Dijem istražujemo lepote groteske, nijanse i misterije mitskog Juga, kao i sklonost industrije zabave ih zloupotrebljava.

Ti si umetnik sa mnogo talenata. Sav tvoj rad, bilo da se radi o vizuelnim umetnostima, muzici, književnosti ili filmu, odaje počast američkom Jugu. Kako se ta fascinacija razvila?

JD Wilkes: Mogao sam da se rodim bilo gde na Zemlji i mislim da bi jednako jako bio privučen istorijom i kulturom tog područja. Fasciniran sam misterijama svoje domovine i uvek mi je bila interesantnijea nego video igrice ili pop kultura. Ne razumem zašto se više ljudi ne oseća isto u vezi svog nasleđa i mesta odakle potiču.

Poslednjih godina, Jug je postao prilično popularna tema u okviru različitih umetnosti i industrija, uključujući i filmsku i TV industriju. Na pamet odmah padne prva sezona HBO-ove serije „True Detective“. Ali način na koji je tamo oslikan pomaže da se umnoži toliko (često morbidnih) stereotipa o Jugu i Južnjacima, poput filma „Oslobađanje“ (Deliverance) u svoje vreme. Gde je granica između Jugom inspirisane (mračne) umetnosti i eksploatacije Juga?

JDW: „Gotik“ kvaliteti se mogu pronaći bilo gde na Zemlji. Termin prosto označava „lepotu groteske“. Ipak, Holivud se nameračio baš na Jug i oslikava ga kao iskvarenu septičku jamu ljudi iz Klana i incestuoznih silovatelja.
U današnjim filmovima pucaju na „zle južnjake“ jer „dobrim momcima“ više nije dozvoljeno da pucaju na Indijance. Neko mora da bude negativac! Zato Holivud oslikava Jug kao paklenu jamu punu razvratnih gorštaka. Onda izvoze ovu netačnu sliku svetu i sve vas okreću protiv nas.
Lično, pokušavam da sprovedem „kontrolu štete“ priznajući neke od naših problema. Ipak, uvek pokušavam da tu pronađem i skrivenu lepotu. Mi Južnjaci nismo ništa monolitniji nego bilo koja druga velika demografska grupa. Kentakijanci nisu Floriđani. Melandženi nisu Kadžuni. Apalači nisu Delta. I dole je meltingpot. Ali pokušajte to da objasnite tekom holivudskom scenaristi koji pokušava da napravi dramu i zaradi koji dolar.

Čini se da tvoj novi roman „The Vine That Ate the South“ („Loza koja je pojela Jug“) ima empatičniji pristup…

JDW: Da, to je bila ideja: da se rasvetle i dobri i loši aspekti južnjačkog života i istorije; da se rastave kroz prikazivanje iznenađujućih ironija naše kulture. Da smo puni mana, raznovrsni i lepi isto kao i bilo koji drugi narod.

Tokom poslednje decenije, tvoj drugi projekat The Dirt Daubers je dobio na vidljivosti. On je drugačiji od Legendary Shack Shakers-a. Koji kreativni deo sebe si uložio u Dirt Daubers, a koji u Shack Shakers-e?

JDW: Dirt Daubers su se raspali, tako da sada istu tu energiju slivam u svoj solo projekat. Moj prvi album će izaći početkom sledeće godine za Fat Possum/Big Legal Mess Records. Radio sam sa članovima Squirrel Nut Zippers i veoma sam ponosan kako je ispalo.
Moji sporedni projekti mi pružaju kreativnu kontratežu u odnosu na direktni rokenrol Shack Shakers-a.

Na Bad Music Boogaloo festivalu, sa danom razlike deliš binu sa zvezdama tvog dokumentarca Seven Signs – Slim Cessna’s Auto Club i Scott H. Biram-om. Kako se osećaš u vezi ove sudbonosne koincidencije i da li imaš neka očekivanja od Beograda?

JDW: Sumnjam da je u pitanju slučajnost. Ova tri benda su pomogla da se stvori novi muziči pravac gotik amerikane… Pank-kantri-bluz verzija. I baš volim što delimo binu, ali nije iznenađenje. Preptostavljam da je naš beogradski promoter jedna pametnica. Jedva čekam da vas upoznam sve!