James Leg

jl

Boogaloo petice: pet pitanja za Džejmsa Lega (James Leg)

Sa glasom hrapavijim od Tom Waitsovog i klavijaturama-orguljama koja su sušta suprotnost svoje crkvene inkarnacije, John Wesley Myers, ili ti James Leg, umesto da postane isti takav baptistički propovednik – postao je najluđi, najljući i najenergičniji rokenrol klavijaturista svog vremena. Proslavivši se u nezavisnim krugovima kao polovina dvojca Black Diamond Heavies, solira da bi se zabavio i nesumnjivo teži da publika oseti „nešto električno“.

James Leg nastupa prve večeri Bad Music Boogaloo festivala, 16. juna u Дорћол Platz-u, a pre toga u svom fenomenalnom maniru odgovara na „Boogaloo petice“.

Priča o tome kako si odlučio da posvetiš život rokenrolu je veoma interesantna. Jednog dana, kada si bio tinejdžer, propovednički revival šator je došao u tvoj kraj. Doneli su neke interesantne stvari sa sobom… Šta se dogodilo?

Pa, nikada pre nisam slušao bilo kakvu sekularnu muziku kada se taj šator smestio u našem gradu preko leta… Mislim da sam imao 15 godina. Jednog petka radili su rokenrol ekspoze. „Đavo dolazi po vašu decu kroz rokenrol“, otprilike. Pokazivali su omote albuma, puštali parčiće pesama, čitali tekstove… Te noći mi je pritisnut okidač, pokrenut nemir u meni. Počeo sam da spavam sa radiom pod jastukom, slušajući rokenrol stanicu. Odatle je sve krenulo nizbrdo (smeh).

Tvoj otac je baptistički propovednik i gajen si da i sam postaneš isto. Kada pogledaš unazad na to kako si dorastao, kako misliš da je uticalo na tvoj život, muziku i tvoju pojavu na bini?

Od ranih dana, viđao sam razne propovednike… Odrasle ljude u odelima i kravatama i sjajnim čizmama, kako popizde i podivljaju (sve „u Duhu“, naravno)… Pljuju, znoje se i viču za propovedaonicom. A ljudi u publici bivaju ganuti do suza, ili i sami viču „na jezicima“, ili čak trče po prostoriji. Osetio sam taj duh i još uvek tome težim. To zaista nije drugačije od dobrog rok šoua… Vernik koji okuplja druge vernike i pokušava da pridobije nevernike. Pitam se ponekad da li svi samo želimo da osetimo nešto električno.

Iako je bio uobičajen instrument na početku rokenrola i bluza, nedugo potom je klavir nepravedno odgurnut od strane električne gitare. Zašto si izabrao klavir kao svoje glavno oruđe?

Dok sam odrastao u očevoj crkvi i u crkvenoj školi gde sam išao, klavir je bio u skoro svakoj prostoriji, par orgulja takođe… A imali smo i klavir kod kuće u garaži. Često se dešavalo da mogu da budem sam u sobi sa klavirom tokom dugih vremenskih perioda. Nikada nisam bio mnogo u blizini gitara dok nisam počeo da sviram po bendovima u dvadesetim godinama. Ali do tada sam bio dovoljno dobar za klavijaturama i mogao sam da vidim da je rokenrol klavijaturista ipak nešto ređe nego rokenrol gitarista. Ali ne umem da uradim sve što bi hteo na klaviru još uvek, pa se nikada nisam osetio pozvanim da uzmem drugi instrument.

Jednom si izjavio da si započeo solo karijeru da bi mogao da budeš manje ozbiljan i da se više zezaš nego što možeš u Black Diamond Heavies. Toliko godina kasnije – da li je još uvek zabavno?

Sranje, jel’ sam to rekao? Da, dođavola da, i dalje se dobro zabavljam! Ne bih ovo radio da nije tako. Osećam se veoma blagoslovenim što mogu da putujem, rokam, da upoznajem ljude. Veoma je zahvalna svirka ovaj život.

Već si imao prilike da prodrmusaš Beograd i druge gradove u Srbiji svojim snažnim, sirovim glasom i žestokim klavirskim akordima. Pre nego što to opet uradiš, imaš li poruku za posetioce Bad Music Boogaloo-a?

Ovo zaista jeste jedan od mojih omiljenih delova sveta… Ponavljam to ljudima iznova i iznova. Jedva čekam da rokamo zajedno još jednom!