Delaney Davidson intervju

“Delom čovek, delom točak, Delaney Davidson je delom lutajući trubadur, delom putujući trgovac. Jedna ruka drži mali braon kofer – njegov zanat, njegov orkestar duhova, a druga drži gitaru”.

Ovaj opis stoji ispod slike Dilejnija Dejvidsona, misterioznog novozelandskog kantautora, nekadašnjeg člana kultnog švajcarskog sastava Dead Brothers i ljubitelja sedme umetnosti.

Jedino što opisu izmiče su detalji odnosa Dilejnija i njegovog orkestra duhova. Ko je od njih zapravo odgovoran za istovremeno mračni, jezoviti i romantično topli zvuk koji Dilejni stvara više od decenije? Pokušali smo da saznamo u Boogaloo 3-4-5 intervjuu, pred njegov nastup prve večeri Bad Music Boogaloo festivala, 14. juna.

Novi album podseća na neke tvoje ranije radove, ali u isto vreme kažeš da “otvara neobično moderna vrata novim zvucima i emocijama”. Koje to nove stvari donosi “Shining Day”? Primetila sam sjajne ritmove, npr. u pesmi “The World Is Mine”…

Sa “Shining Day” sam prvo intenzivno radio u home demo domenu, počinjući vrlo jednostavno, pokušavajući da na snimku zabeležim željeni osećaj pesme. Takođe sam dosta radio sa loop-ovima bubnjeva i navukao sam se na taj mašinski osećaj. Bilo je kao nalaženje prave ravnoteže između grubog i poliranog… Mašinskog i ljudskog. Osećam se kao da je ova kombinacija tek početak mog rada…

I tvoja muzika i njen vizuelni aspekt bogati su mistikom i mračnim humorom. Iza sebe imaš dugu istoriju jezovitih, makabr performansa. U spotu za novi singl “Strange I Know”, glumiš PegLeg-a, demonskog lika koji se pojavljuje u pozorišnom komadu “The Black Rider” Robert Wilsona, Tom Waitsa i William S. Burroughsa… Da li možeš da objasniš svoju vezu sa “tamom”, kao i tvoje viđenje njene uloge u umetnosti?

Ne znam zašto se osećam komforno na tamnoj strani, možda je to zbog načina na koji stvari isplivaju, pa nestanu; zbog slojeva i razigranosti koju pokriće tame dozvoljava. Takođe, izgleda da je to mesto mesto na kom ljudi žele da se povežu. Mesto na kom žele da znaju da tu ima još nekoga.

Tvoj novozelandski kolega Marlon Vilijams (Marlon Williams) izgleda deli slične fascinacije. Snimili ste čak tri albuma zajedno. Relativno skoro on je postao svetski poznat po svojim filmičnim solo radovima koji uključuju horor zaokret. Šta vas je spojilo zapravo?

Slučajno su nas bukirali da sviramo iste večeri, pa smo prosto svirali zajedno. Delimo zajedničku pozadinu. Meni je prijala ta makrabr aroma, mislim da murder ballads imaju dosta veze sa tim. Mračna strana kantri i folk muzike. Uvek sam gurao stvari u tom sinematičnom pravcu, a neke od takvih spotova smo snimili zajedno. Sada radim na svom kratkom filmu, kao i na živom muzičkom šou-u Magic Lightbox.

Još jedan bend koji flertuje sa gotikom i kantrijem u isto vreme je Slim Cessna’s Auto Club. Podelićeš binu sa njima prve večeri našeg Bad Music Boogaloo festivala, a ptičica mi je rekla da si ti zapravo njihov fan… Zar ne?

Veoma sam uzbuđen što ću ih ponovo videti! Svirali smo zajedno poslednji put na Muddy Roots-u u Tenesiju, bilo je sjajno videti to što rade, pa se baš radujem Bad Music Boogaloo-u. Da, veliki sam fan… Volim kako sastavljaju pesme – klasično, himnično i neodoljivo!

Ovo je drugi put da ćeš svirati u Beogradu – već si svirao u istom prostoru, u Kulturnom centru Grad, u decembru 2015 godine. A provereno znam da imaš veoma lojalne fanove u Srbiji. Imaš li poruku za njih, kao i za čitavu Bad Music Boogaloo publiku?

Da, moja poruka je – dođite na Bad Music Boogaloo da se družimo! Biće sjajno vratiti se u KC Grad i u Srbiju. Bilo mi je žao kada sam odlazio – zavoleo sam ljude i svideo mi se koncert u Beogradu, jedan od najboljih na toj turneji!