Supersuckers

Nedelja, 8. april – KC Grad | 21:00

ss

Supersuckers su u Sijetl došli iz Arizone krajem 80-tih i posle nekoliko singlova za opskurne izdavače snimaju prvi album, “The Songs All Sound The Same” za Empty Records. Zapravo, radi se o kompilaciji pomenutih singlova.
Neprestano se dokazujući u Meki rokenrola čestim živim nastupima, bend skreće pažnju šefova Sub Popa, te posle još jednog od zapaženih koncerata i pada dogovor o snimanju prvog regularnog albuma, “The Smoke Of Hell” (Sub Pop, 1992). Očito su Bruce Pavitt i Jonathan Poneman hteli da osveže ponudu svoje etikete bendom koji se prilično razlikovao od dugokosih grungera, budući da su u to vreme Supersuckers slovili za jedan od najperspektivnijih punk-rock bendova Amerike. Četiri kauboja iz Arizone bili su sveža krv, potrebna žanrovski već profilisanom izdavaču, a sam bend je uspeo da dopre do većeg broja obožavalaca van Sijetla preko ozbiljne distribucije za jednu nezavisnu kuću. Već tada, u ranoj fazi svoje karijere, Eddie Spaghetti (basista, vokal i frontmen) i društvo fokusiraju se na što češće žive nastupe širom Amerike. Posle više od godinu dana skoro neprestanih turneja, Supersuckers su ponovo u studiju i snimaju svoje prvo remek-delo – “La Mano Cornuda” (Sub Pop, 1994), ploču kojom dominiraju hitovi poput “Creepy Jackalope Eye”, “On The Couch”, “Sugie” i “She’s My Bitch”. Glasni i istovremeno melodični punk-rock sve više biva začinjen hard i heavy šablonima, a koncertna poza sa gitarama visoko podignutim u vis i obaveznim pesnicama stisnutim u “la mano cornuda” (rogata šaka, pesnica sa ispruženim kažiprstom i malićem) neizostavni momenti Supersuckers nastupa. Zbog toga se vernim fanovima sve više priključuje i heavy metal publika.
Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, odlazi na lečenje od zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch & Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995), a u produkciji gitariste Butthole Surfers, Paula Learyja. Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rock rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta rock herojima, ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe country muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).
Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom country zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje Willie Nelson, svakako najveća živa country legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddieja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, u to vreme jednim od najvećih talenata country & western muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču – “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rock remek-delo bez country upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.
Sledeće godine snimaju 2 pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.
Tokom 2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings. Prvenac je živi country biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Popa. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar country i western muzike.
Novi studijski, ponovo hard-rock/punk-rock LP – “Motherfuckers Be Trippin” izdaju 2003, a na kom je jasno da ako ste vešti i talentovani ne postoje granice među žanrovima. Nabrijane gitare, Eddiejev raspukli vokal i melodično pevanje, solaže, rifovi i masna zvučna slika kreću se hard i heavy rock putanjom sa istom lakoćom kao i country-punk stazom. Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije i nazad, podiže ih na pijedastal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova koji sa istom lakoćom šiba hard/heavy/punk rifove i honky-tonk country poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan to ne ume kao što umeju Supersuckers. Vreme je i za prvi DVD dokument. 2004. objavljuju “Live At Anaheim”, video zapis sa koncerta na kojem se jasno vidi da Supersuckers publiku čine fanovi heavy metala/hard-rocka ravnopravno sa fanovima garage-punka i punk-rocka, ali i oni čija su srca zakopana u Nešvilu i country i western muzici. Sledi još par živih albuma, što u country, što u rock varijanti, a 2005. objavljuju kompilaciju pesama koje se nisu našle na regularnim dugosvirajućim izdanjima (mahom singlovi) – “Devil’s Food”. Za ljubitelje mainstream zvuka, a pomalo neočekivano za punkere i metalce, tu se našla i obrada globalnog hita Outkast – “Hey Ya!” (inače, hidden track na DVD-u!).
Krajem 2008. objavili su studijski album „Get It Together!“ koji nije doneo nikakva iznenađenja u muzičkom izrazu, ali to je i štos kod velikih rokenrol bendova – da sviraju, takoreći, jednu istu pesmu, sa tri akorda, ritmom i stavom, a da ne ugnjave.
Samo par godina potom Eddie Spaghetti započinje višegodišnju borbu sa rakom koja završava pobedom 2014. kada izlazi „Get The Hell“ za Acetate Records. Sledeće godine za istog izdavača izlazi „Holdin’ The Bag“ i Supersuckers se vraćaju koncertima. Najpre u Americi, a od 2017. mogli smo ih videti i uživo ponovo i u Evropi.
Ove godine Supersuckers slave 30 godina postojanja i nema boljeg mesta od rokenrol kluba za takvu vrstu proslave.

Beogradski koncert održaće se u nedelju, 8. aprila u KC Gradu s početkom od 21:00. Spremite se za nenadjebiv rock’n’roll koncert i obucite čist donji veš jer će ga ovi momci s pola snage istresti iz pantalona.

Karte u pretprodaji @ KC Grad i na šanku paba Brod po ceni od 900 din do kraja februara.

“If you don’t like the Supersuckers, you don’t like Rock-N-Roll.”Lemmy Kilmister from Motorhead
“They played my birthday party. They rock!” Eddie Vedder from Pearl Jam
“Supersuckers…I love the Supersuckers, our whole band loves you guys!”Robin Zander from Cheap Trick
“The Supersuckers understand that great rock and great country are, at least on a spiritual level, exactly the same thing. Rock on, boys.”Steve Earle
“The Supersuckers rock ferociously whenever they feel like it and what really matters is ending this sentence with an exclamation point!”Little Steven Van Zandt, E Street Band, Little Steven’s Underground Garage

Supersuckers Official
Supersuckers @ Wikipedia
Supersuckers @ Facebook
Supersuckers @ AllMusic
Supersuckers @ Twitter

Poster:
ss1

The Bonnevilles (Lurgan, Northern Ireland, UK)

Nedelja, 15. april – KC Grad | 21:00

bv

Garage/blues duo iz Lurgana, Severna Irska jedan je od najzapaženijih evropskih garažnih rok bendova u Americi. Ne samo što su poslednja dva albuma objavili za Alive Records, verovatno najvažniju garage/blues etiketu na svetu, već su i 2015. svirali dva prestižna festivala The Deep Blues Fest (Clarksdale, Mississippi) i Juniors Juke Joint (Holly Springs, Mississippi) kad je ovaj ili sličan zvuk u pitanju.
Formirani su pre 10 godina. Gitarista i pevač Andrew Andy McGibbon Jr. i bubnjar Chris McMullan vrlo brzo i izdaju prvi album, izuzetni „Good Suits & Fightin’ Boots“. Eksplozivna energija i vrlo autentična crta u žanronskom izrazu učinili su da bend ne padne „u zaborav“ kao još jedan od mnogih gitara/bubnjevi sastava tog vremena. The Bonnevilles objavljuju drugi album „Folk Art & The Death Of Electric Jesus“ u novembru 2012. Momci iz Lurgana i dalje sviraju svoju verziju panka, bluza i soula da sve pršti iz zvučnika. To im u periodu koji nailazi obezbeđuje mesto „među izabranima“ na spomenutim Deep Blues i Juniors Juke Joint festivalima 2015. godine.
„The Arrow Pierced My Heart“ iz 2016. je prvi LP za prestižnu kompaniju Alive Records i najbolje izdanje do sada. Bend koji umešno sjedinjuje nasleđe irskog folka sa prvoklasnim delta bluzom ili soul sa pankom, a da sve to zvuči skoro kao jedan potpuno novi žanr znatno je iznad proseka i zaokuplja pažnju, a diskografski ugovor sa uglednom firmom dovodi do većih šansi za koncertnim nastupima i grupa koristi priliku da se predstavi gde god je moguće ciljajući žanrovski profilisane festivale, klubove i agencije.

Novi album „Dirty Photographs“ biće objavljen u martu ove godine za Alive Records. Prve kritike nagoveštavaju da se radi o još jednom rokerskom biseru za mladiće iz Severne Irske. Nedugo po izlasku albuma The Bonnevilles kreću na evropsku turneju i sviraće po prvi put u Beogradu u nedelju, 15. aprila @ KC Grad. Ulaznice su od 1. marta po pretprodajnoj ceni od 400 dinara na šanku KC Grada i u pabu Brod, dok će na dan koncerta iznositi 500 dinara.

Official
The Bonnevilles @ Alive Records
The Bonnevilles @ bandcamp
The Bonnevilles @ Facebook
The Bonnevilles @ All Music
Recenzija:
No Depression

Video:




Poster:

bv1

Dirtmusic

Petak, 18. maj @ KC Grad | 21:00 | Gosti: Igralom

dm1

Chris Eckman (The Walkabouts), Hugo Race (The Bad Seeds/ True Spirit /Fatalists) i Chris Brokaw (Come/Codeine) formirali su super-grupu Dirtmusic s namerom da istražuju unutar folk, country i blues nasleđa. Objavili su vrlo dobar istoimeni album 2007. i sledeće godine na festivalu Festival au Désert u Timbuktuu, Mali Dirtmusic upoznaju Tuarežane Tamikrest koji sviraju miks tradicionalne afričke muzike sa zapadnim rok i pop uticajima i čiji je nastup u toj meri očarao Dirtmusic da su se 2009. vratili u Mali da sa njima snime svoj drugi album “BKO” koji izlazi 2010. uz pohvalne kritike na račun saradnje Dirtmusic sa jedne i Tamikrest i još nekoliko domaćih zvezda sa druge strane.
Chris Brokaw napušta bend, a Chris Eckman i Hugo Race vraćaju se 2012. u Bamako, Mali da snime sledeći album i ovaj put sa probranim lokalnim muzičarima (Ben Zabo, Samba Touré…). Rezultat je ploča pod nazivom „Troubles“ koju Dirtmusic objavljuju 2013. za Glitterbeat. „Lion City“ iz sledeće godine praktično je neiskorišćeni materijal sa ovog sešna, ali drugačije atmosfere i bend se odlučio da ga objavi kao poseban album.

Početkom ove godine Dirtmusic izbacuju svoju petu dugosvirajuću ploču „Bu Bir Ruya“, ovaj put sarađujući sa Muratom Ertelom iz Baba Zula u čijem su studiju (adaptirana automehaničarska garaža u predgrađu Istanbula) i snimili kompletni materijal krajem 2016. Harizma i talenat Murata Ertela preplavljuju iz pesme u pesmu. Prisutan je i snažan upliv turske psihodelije koja je nezaobilazna kad je lider Baba Zula u pitanju, a to je muzičko polje u kom se Dirtmusic još nisu našli. Zato je Murat i ključna figura albuma, dok Race i Eckman puštaju da ih njegova tema vozi iz pesme u pesmu. Turkish psych, funk, post-punk i electronika žanrovi su koje ovde istražuju Dirtmusic. Pločom dominiraju hipnotički ritmovi, sinemastična atmosfera, mračni politički momenat i Ertelov saz.
Album „Bu Bir Ruya“ do pisanja ovih redova dobija samo najviše ocene u muzičkoj štampi, ali još važnije je da se bend u ovoj postavi i sa još par pratećih muzičara odlučio da krene na evropsku turneju. Biće to prilika da se uživo ispita kvalitet zapisa i overi žanrovski pomak u pravcu (turske) psihodelije.

Beogradska publika imaće priliku da Dirtmusic pogleda u KC Gradu u petak, 18. maja s početkom od 21:00. Gosti na koncertu biće niški sastav Igralom koji drugi album objavljuje za istog izdavača, a producent ploče je jedan od lidera Dirtmusic – Chris Eckman.

Ulaznice po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara: KC Grad i pab Brod.

Dirtmusic @ bandcamp
Dirtmusic @ Facebook
Recenzije albuma:
Louder Than War
Pop Matters

Video:


Poster:
dm2

James Leg (Chattanooga, TN, U.S.A.)

Subota, 26. maj – Beograd @ KC Grad | 21:00

jl

John Wesley Myers aka James Leg već je godinama jedan od najintrigantnijih garage-rock predvodnika. Prvi od poznatijih bendova u kojima se pojavio bili su The Immortal Lee County Killers po čijem je raspadu formirao Black Diamond Heavies 2004. godine, trio u kojem su pored njega na električnom klaviru i vokalu bili još gitarista, i bubnjar. Gitarista Mark “Porkchop” Holder 2006. napušta bend i to preostale 2/3 navodi da se zamisle kako da nastave dalje gde donose potpuno ispravnu odluku – bez gitare! Do tada je bilo dvočlanih bendova, ali uvek se radilo o gitari i bubnjevima, a sa novom postavom Black Diamond Heavies su uveli i novi trenutak u formaciji rokenrol grupe: električni klavir/vokal + bubnjevi.
U toj postavi snimaju dva studijska i jedan live album (sve za Alive Records) i postaju jedna od najtraženijih američkih garažnih atrakcija do kraja prve decenije 21. veka svirajući širom SAD, Evrope i Australije.
Pored matičnog, James svira svoj instrument i peva u Cut In The Hill Gang, još jednom važnom američkom garage/blues/punk sastavu nastalom na pepelu Soledad Brothers.
Po raspadu Black Diamond Heavies (2009.) James Leg radi na prvom solo albumu „Solitary Pleasure“ (opet renomirani Alive Records, 2011.) koji prolazi zapaženo među poklonicima Black Diamond Heavies i ljubiteljima svih podžanrova garažnog rokenrola. Duboki, hrapavi vokal i topli, a zastrašujući tonovi klavira čijim dirkama kao u transu lete njegovi prsti zaštitni su znak ovog južnjačkog gospodina. Obrada rokenrol heroja Linka Wraya (Fire And Brimstone) i obrada hita u Americi anonimnih Australijanaca Kill Devil Hills (Drinking Too Much) pored devet sopstvenih pesama potvrđuju Legov dobar izbor da se popuni jedan pristojan solo prvenac i krene sa utabavanjem staze nastavka rokerske karijere.
2012. sa kolegama sa Alive Records etikete, Left Lane Cruiser, snima album „Painkillers“. Deset blues obrada (od Roberta Johnsona do Rolling Stonesa) odsviranih/otpevanih na srčani, garage/blues način kako se i očekivalo od ove garažne super-grupe učinili su da se ploča na kraju 2012. nađe visoko kotirana na dobrom broju garage/rock/blues lista.
U septembru 2015. objavio je drugi solo album za Alive Records pod nazivom “Below The Belt”. Ploča je snimljena u studiju Johnnyja Walkera (Soledad Brothers i Cut In The Hill Gang), a miks je uradio Jim Diamond u legendarnom Ghetto Recorders (White Stripes, Andre Williams, Dirtbombs, Left Lane Cruiser, The Sonics…). Ta ploča u tandemu sa višemesečnim turnejama koje su usledile po Evropi i SAD 2015. i 2016. raširili su priču o razbacanom, istetoviranom baji koji ubija boga u Fender Rhodes klaviru.
2016. izlazi “Blood On The Keys” (Alive Records), remek-delo šefa električnog klavira koji pod njegovim prstima zvuči kao Hendriksova gitara. Leg istražuje kroz različite stilove od očekivanog pulsirajućeg bugivugija i garaž rok momenata za headbanging, do soula sporog tempa i usputnom stankom u možda najveći hit do sada St. Michel Shuffle sa sve violinama, orkestrom i vidnim tragovima istočno-evropske ciganske muzike.

Mačo pijanista đavoljeg glasa vraća se u Beograd krajem maja. Prati ga samo bubnjar, baš kao iz Black Diamond Heavies dana što jasno govori o tome da će se na repertoaru naći i hitovi iz te faze karijere, kao i po nekoliko iz saradnje sa Cut In The Hill Gang i Left Lane Cruiser.
Koncert će se održati u subotu, 26. maja u KC Gradu s početkom u tačno 21:00!!
Ulaznice do kraja februara po najnižoj pretprodajnoj ceni od 700 dinara na šanku KC Grada i u pabu Brod.

Black Diamond Heavies @ Wikipedia
James Leg @ Alive Records
James Leg @ Facebook
James Leg @ AllMusic
Review “Painkillers”
Facebook Event

Video:








Poster:
jl