A Place To Bury Strangers (Brooklyn, NY, USA)
Ponedeljak, 13. april – Beograd @ Karmakoma | 21:00
Popularni bruklinski prvaci modernog noise-rocka A Place To Bury Strangers vraćaju se u Beograd u ponedeljak, 13. aprila. Koncert će biti održan u klubu Karmakoma, a pre njih nastupiće Kontravoid iz Los Anđelesa.
Ulaznice po promotivnoj ceni od 2000 dinara do kraja meseca isključivo @ Pub Brod i Dnevni Chillton. Od 1. decembra 2500, od 1. marta 3000 i na dan koncerta 3500 din.
https://www.aplacetoburystrangers.com
https://en.wikipedia.org/wiki/A_Place_to_Bury_Strangers
Poster:
Video:
POPEČITELJI
Grupu Popečitelji su osnovali braća Saša i Goran Furunović 1995. godine u Prištini.Tadašnji petočlani sastav imao je nekoliko bučnih i eksplozivnih nastupa i predstavljao je specifičnu pojavu na tadašnjoj prištinskoj sceni svirajući bučnu mešavinu nespojivih pravaca (alter, etno, noise, hard core…) 2008. godine Goran Furunović sa bubnja prelazi na bas gitaru a na mesto bubnjara dolazi Ivan Cvetković i tada Popečitelji kao trojka počinju da stvaraju svoju eksplozivnu mešavinu instrumentalnog funk-rocka i folk muzike. 1999. godine za bubanj seda Radeta Vulić i ostaje na toj poziciji narednih 16 godina. Po završetku bombardovanja, napustivši Prištinu, grad u kome se grupa već etablirala, Popečitelji se sele u Kragujevac i Kraljevo, nastavljajući dalje sa istraživanjem i negovanjem svog originalnog muzičkog stila. Mnogobrojnim koncertima u ovim gradovima, kao i u Beogradu, grupa ubrzo postaje svojevrsna andergraund atrakcija.
Posle jednog od takvih koncerata u Beogradu 2003., dolazi i do saradnje sa Kojom (Disciplin A Kitschme), što rezultira snimanjem prvog albuma Popečitelja – “Ko radi?”, u studiju Music Factory u Košutnjaku, pod Kojinim producentskim vođstvom. Koja je, pored toga što je producirao ovaj album, u tom vremenu pružio i podršku bendu u vidu razumevanja i neprocenjivih saveta što je Popečiteljima bio još jedan dokaz da su na pravom putu. Ploča, izdata na etiketi Mojo beat 2004. predstavlja briljantnu kombinaciju slobodnog, sirovog folk-funk rocka i aranžmanski svedene, moderne produkcije, uz primese trance i drum and bass elemenata. “Ko radi” se ubraja među najbolje albume izdate te godine u Srbiji, a naslovna numera sa albuma se prošetala po prvim mestima domaćih top lista. Ovim albumom i upečatljivim koncertima sebi obezbeđuju kultni status na andergraund sceni Srbije i tvrdokornu bazu fanova koja ne propušta njihove mnogobrojne nastupe u većim gradovima u Srbiji. Aleksandar Žikić u recenziji albuma “Ko radi” u dnevnim novinama Blic, te 2004. godine, između ostalog piše: “Kontinuirana, energična i beskompromisna interakcija tri „konvencionalna” instrumenta, ritam kao temelj napetosti koja nijednog trenutka ne popušta, inteligentan, kreativan i diskretan pristup tradicionalnom muzičkom nasleđu… Popečitelji znaju šta rade. Oni, jednostavno, sviraju. Od svih pomaka koje donose, taj je možda najznačajniji.
2008. godine Popečitelji izdaju “Horizonte”, album kojim utvrđuju autentičnost svog muzičkog izraza. Na ovom albumu produkcijski deo posla uzimaju u svoje ruke, a numere kao što su Kilogrami, Horizonti, Transverzala… lako pronalaze put do slušalaca. Bend, tada, koncertno promoviše ovaj album u svim bivšim jugoslovenskim republikama.
U novembru 2011. objavljuju singl “Društvo!”, na kom se nalaze dve numere, “Loše društvo” i “Novo društvo”, kao prethodnicu novog albuma na kome su počeli da rade. Spotovi za ove dve numere su uspešno najavili pojavljivanje ovog albuma.
U februaru 2013. Popečitelji objavljuju treći studijski album pod nazivom “Sijalica”.
Popečitelji su kroz mnoge održane koncerte samo potvrdili epitet eksplozivnog benda. Takav status doveo je do toga da su, između ostalog, nastupali kao predgrupe Maceo Parkeru, legendarnom saksofonisti Džejmsa Brauna (2003.), kao i bendu NoMeansNo (2005.). Pored brojnih koncerata u Srbiji i zemljama u regionu,Popečitelji su nastupali na brojnim festivalima u Poljskoj (Varšava, Ciechanov, Węgorzewo), Italiji (Milano, Rim), Francuskoj (Tuluz, Albi), Austriji (Beč), Bugarskoj (Sofija) i Belgiji (Gent). Kao nezaustavljiva koncertna atrakcija Popečitelji svih ovih godina ređaju koncerte koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Nebrojenim nastupima u zemlji, regionu i Evropi, Popečitelji neumorno rade ono u čemu su najbolji i raduju se svakom direktnom kontaktu sa publikom.
2015. godine Saša pokreće onlajn etiketu Druga stvarna kojoj Popečitelji objavljuju dva dupla singla – “Kroz” i “Bum!”.Za ove numere su objavljeni i prigodni video spotovi.
2016. godine se na mesto bubnjara, posle 16 godina, vraća Ivan Cvetković, a 2018 njega zamenjuje Dušan Lazić.
Krajem 2018. godine bend objavljuje singl „Pozivanje“.
2021. godine Popečitelji objavljuju četvrti album “Uvek”, njihovo prvo izdanje objavljeno na vinilu. Album je na ploči i na digitalnim platformama objavila izdavačka kuća “Odličan hrčak”, dok ga je na bandcamp-u objavila “Druga stvar”. Grupa se vraća u Beograd da prodrma učmalu prestonicu prednovogodišnjim koncertom u petak, 5. decembra u klubu Karmakoma. Vreme početka koncerta je 20:00. Ulaznice u pretprodaji po ceni od 1000 dinara putem Tickets.rs, Bilet.rs, Pub Brod i Čumić Chillton.
Poster:
Scott H. Biram
Ponedeljak, 23. februar – Salzburg @ Rockhouse
Utorak, 24. februar – Beograd @ KC Grad | 21:00
Sreda, 25. februar – Zagreb @ VIB
U poslednjih par decenija pojavio se impozantan broj ’one-man band’ izvođača. Čak i par ’one-woman band’ varijanti. Svakako nije jednostavna stvar da se na ovaj način pišu, a još teže da se izvode pesme. Naročito uživo. Da ne govorimo o tome kako nema basiste, ritam gitariste, bubnjara, kamoli klavijaturiste koji može da pokrije neku grešku. S druge strane autor je oslonjen na samog sebe i ni na koji način ne zavisi od drugih članova benda.
Bazični i jednostavni miks više žanrova (Delta Blues, Hillbilly, Country Blues) nabijeni punk, ali i heavy metal energijom i glasnoćom, te krunisani Biramovim režećim blood spitting glasom do te mere su prepoznatljivi i karakteristični da je nemoguće pomešati ga sa bilo kojim iz one-man band branše. Poluakustični Gibson iz ’59, set pedala, distorzirani mikrofon i drvena ploča po kojoj nervozno gazi stopalom držeći ritam je sve što se sa njim pojavljuje na bini, ali mu to ne smeta da bude bučniji od većine glasnih grupa danas.
Kako sam kaže: “My music is the bastard child of Punk, Blues, Country, Hillbilly, Bluegrass, Chain Gang, Metal, and Classic Rock.”
Scott H. Biram je uporan, nadrkan i svojeglav. Teksašanin koji ne zazire da se pojavi posle Krisa Kristoffersona na SXSW festivalu i pre nego što će da započne set zaurla u mikrofon: „Kažu da je ovo bio nastup posle kojeg je teško svirati… Ne, drkadžije! Ovo će da bude nastup posle kojeg je teško svirati!“.
2003. imao je tešku saobraćajnu nesreću, čeoni sudar autom sa kamionom pri brzini od 120km/h – obe noge polomljene, prelom ruke i stopala. Svejedno, oko mesec dana posle Scott H. Biram se pojavio na bini i razbucao!
Petu ploču koju je objavio za svoju etiketu – „The Dirty Old One Man Band“ – čikaški Bloodshot Records reizdaje 2005. i potpisuje ugovor sa umetnikom. Već od tada Biram svira preko 200 koncerata godišnje. Osim SAD najviše turneja ima u Evropi i Velikoj Britaniji. Samo od 2005. do 2011. čak 14 puta.
Scott H. Biram postaje jedan od zaštitnih znakova etikete. Uz Barrence Whitfield & The Savages i The Sadies. Izdaje 5 albuma i jedan kompijacijski od 2009. do 2020, a krajem marta 2024. godine Bloodshot Records objavio mu je i poslednju ploču „The One & Only Scott H. Biram“, sedmu po redu u saradnji sa ovim izdavačem, a trinaestu u njegovoj karijeri.
Scott H. Biram iza sebe ima dvocifreni broj albuma, brdo singlova/EP-ja, nekoliko pojavljivanja u dokumentarnim filmovima o današnjoj američkoj rokenrol sceni. Obišao je više od pola planete svirajući svoj doživljaj muzike koju su pravili Lead Belly, Merle Haggard i Motorhead. N-ta evropska turneja počinje početkom godine, a u utorak, 24. februara nastupiće u Beogradu. Koncert će se održati u KC Gradu s početkom od 21:00.
Ulaznice su u pretprodaji do 31. decembra 1500 din, od 1. januara 2000 din i na dan koncerta 2500 din: Tickets.rs, Bilet.rs, Pub Brod i Dnevni Chillton.
Poster:
Video:
Supersuckers
Petak, 6. februar – Pula @ Rock Cafe
Subota, 7. februar – Zagreb @ Hard Place
Ponedeljak, 9. februar Thessaloniki @ Eightball
Utorak, 10. februar – Athens @ Temple
Sreda, 11. februar – Volos @ Cafe Santan
Četvrtak, 12. februar – Sofia @ Pave
Petak, 13. februar – Beograd @ Karmakoma | 20:00 (Gosti: Korozija)
Subota, 14. februar – Ebensee @ Kino Ebensee
Supersuckers su u Sijetl došli iz Arizone krajem 80-tih i posle nekoliko singlova za opskurne izdavače snimaju prvi album, “The Songs All Sound The Same” za Empty Records. Zapravo, radi se o kompilaciji pomenutih singlova.
Neprestano se dokazujući u Meki rokenrola čestim živim nastupima, bend skreće pažnju šefova Sub Popa, te posle još jednog od zapaženih koncerata i pada dogovor o snimanju prvog regularnog albuma, “The Smoke Of Hell” (Sub Pop, 1992). Očito su Bruce Pavitt i Jonathan Poneman hteli da osveže ponudu svoje etikete bendom koji se prilično razlikovao od dugokosih grungera, budući da su u to vreme Supersuckers slovili za jedan od najperspektivnijih punk-rock bendova Amerike. Četiri kauboja iz Arizone bili su sveža krv, potrebna žanrovski već profilisanom izdavaču, a sam bend je uspeo da dopre do većeg broja obožavalaca van Sijetla preko ozbiljne distribucije za jednu nezavisnu kuću. Već tada, u ranoj fazi svoje karijere, Eddie Spaghetti (basista, vokal i frontmen) i društvo fokusiraju se na što češće žive nastupe širom Amerike. Posle više od godinu dana skoro neprestanih turneja, Supersuckers su ponovo u studiju i snimaju svoje prvo remek-delo – “La Mano Cornuda” (Sub Pop, 1994), ploču kojom dominiraju hitovi poput “Creepy Jackalope Eye”, “On The Couch”, “Sugie” i “She’s My Bitch”. Glasni i istovremeno melodični punk-rock sve više biva začinjen hard i heavy šablonima, a koncertna poza sa gitarama visoko podignutim u vis i obaveznim pesnicama stisnutim u “la mano cornuda” (rogata šaka, pesnica sa ispruženim kažiprstom i malićem) neizostavni momenti Supersuckers nastupa. Zbog toga se vernim fanovima sve više priključuje i heavy metal publika.
Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, odlazi na lečenje od zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch & Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995), a u produkciji gitariste Butthole Surfers, Paula Learyja. Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rock rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta rock herojima, ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe country muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).
Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom country zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje Willie Nelson, svakako najveća živa country legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddieja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, u to vreme jednim od najvećih talenata country & western muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču – “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rock remek-delo bez country upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.
Sledeće godine snimaju 2 pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.
Tokom 2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings. Prvenac je živi country biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Popa. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar country i western muzike.
Novi studijski, ponovo hard-rock/punk-rock LP – “Motherfuckers Be Trippin” izdaju 2003, a na kom je jasno da ako ste vešti i talentovani ne postoje granice među žanrovima. Nabrijane gitare, Eddiejev raspukli vokal i melodično pevanje, solaže, rifovi i masna zvučna slika kreću se hard i heavy rock putanjom sa istom lakoćom kao i country-punk stazom. Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije i nazad, podiže ih na pijedastal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova koji sa istom lakoćom šiba hard/heavy/punk rifove i honky-tonk country poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan to ne ume kao što umeju Supersuckers. Vreme je i za prvi DVD dokument. 2004. objavljuju “Live At Anaheim”, video zapis sa koncerta na kojem se jasno vidi da Supersuckers publiku čine fanovi heavy metala/hard-rocka ravnopravno sa fanovima garage-punka i punk-rocka, ali i oni čija su srca zakopana u Nešvilu i country i western muzici. Sledi još par živih albuma, što u country, što u rock varijanti, a 2005. objavljuju kompilaciju pesama koje se nisu našle na regularnim dugosvirajućim izdanjima (mahom singlovi) – “Devil’s Food”. Za ljubitelje mainstream zvuka, a pomalo neočekivano za punkere i metalce, tu se našla i obrada globalnog hita Outkast – “Hey Ya!” (inače, hidden track na DVD-u!).
Krajem 2008. objavili su studijski album „Get It Together!“ koji nije doneo nikakva iznenađenja u muzičkom izrazu, ali to je i štos kod velikih rokenrol bendova – da sviraju, takoreći, jednu istu pesmu, sa tri akorda, ritmom i stavom, a da ne ugnjave.
Samo par godina potom Eddie Spaghetti započinje višegodišnju borbu sa rakom koja završava pobedom 2014. kada izlazi „Get The Hell“ za Acetate Records. Sledeće godine za istog izdavača izlazi „Holdin’ The Bag“ i Supersuckers se vraćaju koncertima. Najpre u Americi, a od 2017. mogli smo ih videti i uživo ponovo i u Evropi.
Slede albumi “Suck It” (2018. Steamhammer Records) i “Play Thar Rock’n’Roll” (2020. Reptilian Records), oba klasici nove postave benda koja se svela na bazičnu rokenrol formula – trio: gitara, bas + bubnjevi.
U oktobru 2025. objavljuju 12 studijski album “Liquor, Women, Drugs & Killing” i do kraja godine su na turneji po SAD.
2026. godine Supersuckers slave 38 godina postojanja i nema boljeg mesta od rokenrol kluba za takvu vrstu proslave.
Beogradski koncert održaće se u petak, 13. februara u Karmakomi s početkom od 20:00. Spremite se za nenadjebiv rock’n’roll koncert i obucite čist donji veš jer će ga ovi momci s pola snage istresti iz pantalona.
Gosti Supersuckers biće Korozija iz Novog Sada.
Ulaznice su u pretprodaji @ Tickets.rs, Bilet.rs, Pub Brod i Dnevni Chillton: do 31. decembra 1800 din, od 1. januara 2500 din i na dan koncerta 3000 dinara.
“If you don’t like the Supersuckers, you don’t like Rock-N-Roll.” –Lemmy Kilmister from Motorhead
“They played my birthday party. They rock!” –Eddie Vedder from Pearl Jam
“Supersuckers…I love the Supersuckers, our whole band loves you guys!” –Robin Zander from Cheap Trick
“The Supersuckers understand that great rock and great country are, at least on a spiritual level, exactly the same thing. Rock on, boys.” –Steve Earle
“The Supersuckers rock ferociously whenever they feel like it and what really matters is ending this sentence with an exclamation point!” –Little Steven Van Zandt, E Street Band, Little Steven’s Underground Garage
Poster:
Video:
Crime & The City Solution
Crime & the City Solution, kultni australijski post-pank sastav, odavno je poznat publici po svom autentičnom zvuku i nesvakidašnjim vokalnim izvedbama frontmena, Sajmona Bonija. Bend je tokom decenija prošao kroz nekoliko inkarnacija, pronalazeći uporište u gradovima širom sveta (Sidnej, Melburn, London, Berlin, Detroit). Pored Bonija, najduži staž u grupi ima njegova supruga, Bronvin Adams, violinistkinja i prateći vokal. Njih dvoje već dugi niz godina zajedničkim snagama oblikuju estetiku ovog uticajnog andergraund benda.
U okviru aktuelne akustične turneje, Crime & the City Solution posetiće i Beograd, gde će 1. decembra nastupiti u KC Gradu. Tim povodom razgovarali smo sa Bronvin Adams o njihovom novom albumu, kreativnom procesu, saradnji sa Vimom Vendersom, prijateljstvu sa Markom Laneganom, kao i mnogim drugim temama.
Razgovor vodio: Aleksa Vasiljević
Zdravo Bronvin, kako si? Crime & the City Solution uskoro kreće na akustičnu turneju kao trio. Šta vas je inspirisalo da ovog puta svirate akustično?
Želeli smo da sviramo pesme tako da tekstovi budu jasni, da reči dođu do izražaja. Bend je poznat po moćnom, slojevitom zvuku, ali smo sada želeli da stvorimo intimniju atmosferu. Akustični aranžmani zvuče prelepo, ali su pesme i dalje sirove, sa zanimljivim improvizacijama. Trudimo se da ostavimo snažan emotivni utisak.
Posle desetogodišnje pauze, bend je objavio novi album, the killer. Šta vas je navelo da se vratite muzici?
Bili smo u Australiji tokom pandemije i to uopšte nije bilo zabavno — karantin je bio izuzetno strog. Kada je sve prošlo, Sajmon je počeo da sanja o povratku muzici, pošto je dugo bio van cele priče. U tom trenutku je radio na doktoratu o događajima koji su prethodili ratu na Bliskom istoku početkom osamdesetih godina. Međutim, dok je pisao rad, mentori su mu se neprestano smenjivali; razboljevali su se, dobijali otkaze, selili se u inostranstvo… Na kraju je pomislio: ‘Možda je to neki znak.’ Nacrt svog doktorata iskoristio je kao osnovu za album, tako da su pesme proizašle iz toga.
Album ste snimili u Berlinu?
Tako je. U Evropu smo se preselili na brzinu, bez mnogo razmišljanja. Čim su letovi omogućeni, skupili smo sav novac koji smo imali i kupili karte za Berlin kako bismo pokrenuli bend. Snimanje je bilo haotično, iscrpljujuće i dugo. Ali sam ponosna na album, mislim da je bend odradio odličan posao. Bilo je sjajno raditi sa Martinom J. Filderom [producent]. Takođe, bilo je zanimljivo vratiti se u Berlin; na neki način smo napravili pun krug.
Kada bih birao omiljenu pesmu sa albuma, verovatno bih izabrao „Rivers of Blood”. Možeš li mi reći nešto više o toj pesmi?
Zapravo, prvu verziju pesme snimili smo sa Markom Laneganom, kod njega u studiju u Los Anđelesu. Pozvao nas je da dođemo i da snimimo nešto zajedno. Na mnogo načina, upravo je on bio taj koji nas je inspirisao da snimimo ovaj album. Zaista je želeo da to uradimo i pružao nam je ogromnu podršku — ugostio nas je i snimao sa nama, iako se pripremao za veliku turneju i imao gomilu drugih obaveza.
Još uvek imamo taj snimak, i ako se Šeli [udovica Marka Lanegana] složi, voleli bismo da ga objavimo jednog dana. Sajmon svira gitaru i peva, ja sviram violinu, dok Mark peva prateće vokale. Snimak je prelep — njihovi glasovi zajedno zvuče zaista neverovatno.
Drugi favorit mi je „Brave Hearted Woman”. Pesma ima i zanimljivih promena u ritmu i melodiji, a prisutni su i elementi elektronske muzike.
Da, želeli smo da ta pesma ima prizvuk klupske muzike. To je zapravo ljubavna pesma koju je Sajmon napisao za mene! Kroz celu pesmu refren ide ovako: ‘brave hearted woman of the 21st century‘, ali u jednom trenutku kaže ‘brave hearted woman of the 16th century‘. To je zbog toga što pesma govori o snažnoj ženi — ženi koja bi u 16. veku možda bila spaljena kao veštica, ali danas stoji ponosna i jaka. Takođe, pesma govori o trajnoj i dubokoj ljubavi, i svemu što ona nosi.
Kako se način pisanja pesama promenio u odnosu na rane dane benda?
Osim pesme koju smo uradili s Markom, sve pesme su nastale u Australiji. Osnovne aranžmane smo uradili zajedno sa Donaldom [Boldijem], gitaristom sa kojim smo svirali na prvoj turneji, pre nego što nam se Džoš [Marfi] pridružio. Kasnije smo uradili konačne verzije, zajedno sa celim bendom.
Sajmon sada piše melodije na akustičnoj gitari — gotovo da je sve pesme napisao sam. Ranije to nije radio; napisao bi samo vokalne linije, a Mik Harvi i Aleksander Hake bi gradili muziku oko toga.
Da, negde sam pročitao da su pesme tako nastajale u ranim danima. Zanimljiv pristup. Verovatno je zbog toga vaš zvuk tako upečatljiv i ljudi odmah prepoznaju da je to Crime.
Da li misliš da the killer i dalje zvuči kao Crime?
Definitivno. U poređenju sa ostatkom vašeg opusa the killer je smireniji, elegantniji album, ali i dalje zadržava taj prepoznatljivi Crime zvuk. Na primer, vaš prethodni album [American Twilight] je imao izraženiji rok zvuk, sa dominantnim gitarama i energičnijom atmosferom.
U pravu si, American Twilight je bio više orijentisan ka roku. To se desilo delimično i zbog toga što je album snimljen u Detroitu, a grad uvek govori kroz pesme. Trudimo se da nikada ne radimo istu stvar dva puta. Ne želimo da se ponavljamo, jer je to dosadno. Ipak, verujem da svi naši albumi imaju neku emocionalnu i intelektualnu nit koja ih povezuje.
Kada smo već kod Amerike, mogli bismo da se osvrnemo i na Sajmonove solo albume. Početkom devedesetih, nakon što se bend razišao, vas dvoje ste se preselili u Los Anđeles i on je objavio dva solo albuma. Ti albumi zvuče prilično drugačije u odnosu na Crime — primetni su uticaji folka i kantrija.
Sajmon je u tom periodu postao opsednut kantri muzikom koju uopšte nismo voleli kad smo bili mladi. Slušao je bendove koje smo mrzeli kao tinejdžeri (smeh). Po ceo dan je vrteo dve iste pesme Lynyrd Skynyrd-a: „Simple Man” i još jednu koje trenutno ne mogu da se setim. Potpuno ga je opčinio taj zvuk.
To je takođe bio prvi put da smo sarađivali sa američkim muzičarima. Bilo je to sasvim drugačije iskustvo, jer smo u Evropi uvek radili sa stilistima, a ne sa ljudima koji su više tehnički orijentisani. Zvali smo ih „profi” momci — muzičari koji su plaćeni po satu da bi svirali. U panku sviraš sa ljudima koje voliš, a ne zbog para. Za „profi” momke je to bio posao. Bilo je interesantno iskusiti razliku.
Nakon Amerike, ti i Sajmon ste nastavili da se selite po svetu. Živeli ste u ruralnim predelima Tajlanda i Papue Nove Gvineje. Šta vas je privuklo takvom načinu života?
Oboje smo nemirnog duha i zaista uživamo u promeni okruženja — novi običaji, drugačiji jezik, novi pogled na svet. Zaista se može mnogo naučiti iz takvih iskustava. Izuzetno je zanimljivo izaći iz svoje udobne, poznate svakodnevice, a pritom je i inspirativno. Uvek tragamo za avanturama.
Mislim da je to jedan od razloga zašto je naš brak opstao toliko dugo. Nikada nismo dozvolili da nam život postane rutina, već smo stalno zajedno gradili nove živote.
Mnogi su prvi put čuli za Crime & the City Solution zahvaljujući vašem pojavljivanju u filmu Nebo nad Berlinom. Kako ste završili u filmu?
Mislim da nas je Vim [Venders] jednostavno kontaktirao. Čuo je album [Room of Lights], svideo mu se, i onda nas je pitao da li bismo želeli da se pojavimo u filmu.
Došao je na našu svirku, upoznali smo se, i bio je sjajan! Bilo je zaista zanimljivo upoznati ga. Nije da smo bili bliski prijatelji, ali smo u tom periodu često odlazili kod njega na večere i redovno smo „visili” na setu.
U nekom trenutku, Vim je video jednu moju sliku i pitao me da naslikam nešto što bi poslužilo kao pozadina za scenu. Tako sam u roku od tri dana naslikala tri ogromne slike koje se mogu videti u kadru iza benda. Tada sam naučila da je moguće zaspati stojeći! Budila bih se kada bi mi četkice pale na pod.
Kada sam konačno završila, bila sam prekrivena tankim slojem plave boje i izgledala sam kao da sam mrtva. Odlučili da me ubace u kadar pored glavne glumice [Solveig Domartin] i rekli: „Završićemo kadar na mrtvoj devojci.” Vidim se na sekundu — sedim na podu i izgledam zaista iscrpljeno. Zbog toga su me prozvali „mrtva devojka”! (smeh)
Nastavili ste da sarađujete sa Vendersom i nakon Neba nad Berlinom.
Za njegov sledeći film [Do kraja sveta] smo napisali „The Adversary”. Rekao nam je da pokušamo da napišemo pesmu o tome gde vidimo sebe za pet godina. Zaista zanimljiva i inspirativna ideja. Mislim da je to zapravo rekao svim muzičarima koji su pisali za film!
U to vreme je u Berlinu živelo dosta australijskih muzičara. Kako je do toga došlo?
Da, bila je to prava australijska kolonija! (smeh)
Bili smo prijatelji sa The Birthday Party, tako da je „scena” već postojala u Australiji. Oni su se prvi preselili u London, a zatim i u Berlin, gde su upoznali Einstürzende Neubauten. Mi smo se preselili u Berlin nakon što smo otišli tamo da sviramo koncert i upoznali Kloi, Kanađanku koja je vodila prodavnicu odeće i ploča. Pitala nas je da ostanemo kod nje tokom leta i mi smo pristali, pošto nismo voleli London. Tako da smo se prvo uselili kod nje, a zatim našli svoj stan. Na kraju smo ostali u Berlinu oko pet godina.
Jedna od meni posebno dragih australijskih muzičarki koja je boravila u Berlinu u to vreme jeste Anita Lejn. Možeš li mi reći nešto više o njoj?
Anita je bila kao pet knjiga u jednoj! Bila je kao tornado! Bila je prava zvezda, izuzetno harizmatična i neverovatno lepa. Ljudi su je voleli, svi su se zaljubljivalji u nju. Takođe je bila i sjajna umetnica, ali nije bila stvorena za ovaj svet.
Držala sam govor na njenoj sahrani i… mislim da bi Anitu najbolje bilo opisati na sledeći način: Znaš priču o Đotu i savrševom krugu? Neko ga je jednom pitao da pokaže zašto je dobar i on je jednostavno nacrtao savršen krug slobodnom rukom. Anita bi uradila isto — nacrtala bi savršen krug u pesku na plaži, a onda bi naišao talas i odneo ga. To je bila Anita.
Veliki deo njenog stvaralaštva nije ugledao svetlost dana, jer ona jednostavno nije bila tip osobe koja bi organizovala izložbu i bavila se svim tim stvarima. Bila je vrlo privatna osoba.
Ti si svirala na njenom prvom albumu?
Da, i moram da kažem, Mik Harvi je zaista učinio svetu uslugu jer ju je naterao da snimi te pesme, to uopšte nije bio lak zadatak! (smeh)
Često smo odlazili u Hansa Tonstudio jer su mnogi naši prijatelji tamo snimali. Studio je bio zaista neverovatan. Anita je snimala tamo sa Mikom i on me je pitao da li želim da odsviram nešto na violini, a ja sam rekla: „Naravno!”
Hvala ti što si podelila to sa mnom! Za kraj imam tri kratka pitanja.
Slušam!
Ko ti je omiljeni izvođač trenutno?
Hmm, teško pitanje. Zapravo, ovih dana najviše slušam The Supremes, sjajan ženski pop bend iz šezdesetih!
Koju pesmu uvek pojačaš na maksimum?
“Anarchy in the UK” i, naravno, “It’s a Long Way to the Top (If You Wanna Rock ‘n’ Roll)” od AC/DC-a.
Bend koji zaslužuje da bude poznatiji?
Mi! (smeh)
Slažem se! Hvala ti puno na razgovoru, vidimo se uskoro!
Vidimo se!
