GRINDCORE FEST (21. JUN @ SKC)
Cripple Bastards su jedan od najpoznatijih italijanskih pank bendova novije generacije. Nastali još 1988. godine kao dvojac inspirisan pank i metal muzikom, brzo su evoluirali u jedan od najoriginalnijih grindcore bendova u Evropi. Bazirajući svoju muziku na zvuku klasičnog italijanskog hardcore punka (Wretched, Indigesti, Underage), dvojica tinejdžera su veoma brzo uspela da izgrade ime za sebe na tada aktivnoj sceni razmene kaseta. Iako tehnički izuzetno rudimentarni, prvi snimci i nastupi Cripple Bastards (svirke po Italiji i Hrvatskoj) učinili su puno za njihovu reputaciju svojom eksplozivnom smešom lo-fi buke i provokativnih stavova. Ovo nije bio šablonski grindcore niti uobičajena pankerska politička propoved već ekspresivna energija dvojice veoma besnih mladih ljudi. Određeni nivo svetske slave na underground sceni, pa čak i poređenja sa bendovima poput Disorder nisu izostala.
Danas, skoro dvadeset godina kasnije, Cripple Bastards su neka vrsta institucije u evropskom undergroundu. Sa preko trideset izdanja u svim formatima, saradnjom sa velikim imenima metal i pank scene i nastupima širom Evrope i Severne Amerike, ovaj bend može da se pohvali da je postao deo istorije podzemne muzike. Istovremeno, čak i posle dve decenije rada i opstajanja na sceni, Cripple Bastards su i dalje verni nezavisnom izdavaštvu i alternativnim kanalima distribucije muzike.
Iako je simpatični muzički diletantizam sa početka karijere danas zamenjen kvalitetnom svirkom i razrađenim muzičkim identitetom, Cripple Bastards nisu izgubili na besu i ekspresivnosti. Njihovi snimci su visokooktanski doživljaj brzine i besa, a nastupi su neka vrsta pank verzije Artoovog teatra surovosti. Stalna kontraverza koja bend prati u domenu politike i ličnih uverenja donela im je i mnogo problema sa pank i hardcore publikom i infrastrukturom kako u Americi tako i u Evropi, ali ako ništa drugo, sa ovim bendom nikada nije bilo laži i prevare. Iskrenost i doslednost u uverenjima, ma koliko ona problematično izgledala je uvek bilo jedno od najjačih oružja benda koji se ni danas, kao ni pre devetnaest godina ne zadovoljava da pravi jednostavno muzku određenog žanra. Izdanja i koncerti Cripple Bastards su odsečci samog života i ma koliko taj život bio uvredljiv i agresivan, to ih čini uzbudljivim.
U okviru svoje mini turneje po Srbiji, bend će nastupati u Beogradu (četvrtak, 21. jun u SKC-u), Novom Sadu (petak, 22. jun u klubu London) i Somboru (subota, 23. jun u klubu Aut). Na sva tri koncerta imaće i domaću podršku – Sacramental Blood (Beograd) i No Abuse (Novi Sad). Na beogradskom koncertu pored ova tri benda pojaviće se i ovdašnji grind šampioni – Acroholia.
http://www.myspace.com/cripplebastards
http://www.cripple-bastards.com/
http://www.sacramentalblood.tk/
http://www.myspace.com/noabusegrind
http://www.myspace.com/acroholiagrindcore
HARMFUL (ex-FAITH NO MORE!!)
Nemački noise-rock/metal sastav HARMFUL postoji punih 15 godina i uprkos permanentnoj angažovanosti, velikoj popularnosti u matičnoj državi i čestim turnejama, tek sa poslednjim albumom stižu do veće podrške van granica Nemačke. Nije ni čudo pošto se na sedmom albumu, jednostavno nazvanom «7», ekipi pridružuje i jedno od većih etabliranih svetskih rok imena, Billy Gould (osnivač i basista sada već legendarnih FAITH NO MORE), kao producent, ali i drugi gitarista na turneji u okviru koje sviraju i u Beogradu.
«7» je najzrelije izdanje ovog benda i prvo koje je licencirano van Nemačke. Produkciju su radili članovi benda pod dirigentskom palicom velikog majstora Billyja Goulda, a miks je uradio drugi veliki šef metal/noise-rock scene, Flemming Rasmussen (producent sastava METALLICA na albumima «Ride The Lightning», «Master Of Puppets» i «…And Justice For All»!!).
HARMFUL su na turneji od aprila ove godine, predvođeni Billyjem Gouldom šire priču o svom bendu kako po zapadnim, tako i po istočnim državama starog kontinenta. Pored činjenice da svakim danom stiču sve više fanova nakon furioznih i bučnih nastupa, ova turneja je i sjajna prilika za samog Goulda da se nakon 10 godina pauze ponovo nađe sa rok bandom «na putu» i da se seti dana s početka karijere FAITH NO MORE dok su još pokušavali da naprave proboj i stignu do većeg dela publike. gouldu je to uspelo sa FAITH NO MORE, a budući da se taj čovek ne prihvata ovakvih obaveza bez istinkog verovanja u bend u kome svira, ne treba sumnjati da će mu se posrećiti i sa HARMFUL.
HARMFUL su svirali turneje sa «facama» poput: SLAYER, SOUNDTRACK OF OUR LIVES, CLUTCH, NO ONE IS INNOCENT, UNIDA, MACHINE HEAD, IGGY POP, UNSANE, ALTER BRIDGE i PARADISE LOST. Miks pomenutih legendi bi otprilike mogao da vam dočara o kakvom se zvuku kod HARMFUL radi, a sve ostale detalje možete da pronađete na njihovom sajtu: http://www.harmfulweb.com/
JAY REATARD + BOSTON CHINKS (Memphis, TN, U.S.A.)
Pre više od deset godina u Memfisu je formiran garage-punk bend The Reatards, sastavljen od klinaca od po 16 godina. Istina, nisu baš mogli da se pohvale kako suvereno vladaju instrumentima, ali su zato itekako dobro umeli da napišu troakordno prašenje na kojem im je zavideo čitavi grad i pola nezavisne scene Amerike. Osim toga njihovi koncerti su rokenrol događaji koji se još uvek prepričavaju kao nezaboravni. Možda nisu umeli da sviraju i pevaju, međutim, živi nastupi su im bili blago rečeno divlji i vrlo iritantni po vlasnike klubova pošto se skoro svaki završavao sa uništavanjem instrumenata, pojačala, po kojom razbijenom glavom publike iz prvih redova, kao i kompletnog benda – «krv, znoj i suze» u najbukvalnijem smislu. Objavili su 2 regularna albuma, raspali se i ušli u legendu. Šef benda, Jay Reatard (pravo prezime Lindsey!!) nastavio je karijeru i punoletstvo dočekao svirajući u Lost Sounds, Final Solutions, Bad Times i još nekoliko lokalnih art-punk grupa.
Prošle godine je za In The Red Records objavio prvi solo album, «Blood Visions», koji je dobio izuzetno pohvalne kritike i može se reći da predstavlja uspešnu modernu verziju ‘77 punk rock-a i new wave-a. Očito duboko zaronjen i upućen u čuvenu punk rock kompilaciju koja je do sada objavljena u desetine serija sa «svih meridijana» – «Killed By Death», ali i omađijan bendovima poput Joy Division (ok, možda pre Warsaw), Wire, Siouxsie & The Banshees, Jay Reatard uspeo je da gotovo sasvim sam, uz neznatnu pomoć jednog prijatelja (bas i vokal u jednoj od 15 pesama na ploči!!), snimi album koji se našao na većini top-ten lista za 2006., bar kada je reč o indie izdanjima. «Blood Visions» kvalitet leži u činjenici da je dvadesetsedmogodišnjak iz Memfisa u vreme sveopšte jalove reciklaže britanskog new wave-a s kraja 70-tih i početka 80-tih napisao, odsvirao, otpevao 15 komada na kojima mu danas skidaju kapu lokalni uzori (Oblivians), bivši saradnici iz bendova sa kojima je proveo poslednjih 10 godina, ali i nezavisna muzička štampa, zapravo svi koji su uspeli da se dokopaju ovog parčeta plastike. Malo je neočekivano, ali sve ovo što britanska muzička industrija pokušava da izgura sa svojih 5-6, šatro, oni su isto što i gang of four wire joy division samo u 21. veku, teško da može da se nosi na više nivoa sa dečkom iz Amerike, pa još i iz Memfisa. Biće da ipak industrija ne može u toj meri da maže oči i tako lako prodaje šarene laže. «Blood Visions» je album kojim Jay ne kupuje, već zaslužuje ulaznicu u svet zrelih modernih autora.
Počevši kao balavi «imitator» Oblivians iz vremena dok se još borio sa aknama i nejebicom, preko komandovanja u nekoliko art-punk/new wave bendova, do albuma koji je napravio skoro sasvim sam i koji će bar do sledećeg njegovog izdanja sloviti kao najbolji američki odgovor na britanski new wave i ‘77 punk još otkako su Devo izdali svoj prvi LP.
45 dana evropske turneje koja počinje 16. maja u Amsterdamu i završava (uz samo 2 dana bez koncerta!!) u Roterdamu, 1. jula trebalo bi da bude dovoljno čvrst argument da za ovim mladim i talentovanim momkom vlada veliko interesovanje širom Evrope. Samim tim bilo je jako teško, da ne kažem skupo, uspeti da se za ex-YU «obore» tri datuma. Na turneji, kao gosti, odnosno bend koji će da otvara svaki koncert, pojaviće se i njegovi power-pop zemljaci – Boston Chinks – grupa koja je nedavno stigla i do prvog albuma, a većina njih činiće mizikante koji će da prate majstora na gitari i vokalu. Ako ste spremni za jedan pravi new wave show, sa obaveznim engleskim akcentom i uobičajenim punk-rock ludiranjem (valjanje po bini i u prvim redovima, razvaljivanje bubnjeva i pojačala, neizbežni pogo ispred bine po klizavom patosu i u srči do kolena) onda je sramota da promašite šampiona koji vam svira u komšiluku i još za smešne pare.
petak, 25. maj – Beograd @ SKC
subota, 26. maj – Crvenka @ Izletište “Potok”
nedelja, 27. maj – Zagreb @ Teatar &TD
MySpace Jay Reatard
MySpace Boston Chinks
muzika:
Jay Reatard – It’s So Easy
Jay Reatard – My Shadow
Jay Reatard – My Family
Jay Reatard – Death Is Forming
Jay Reatard – Oh It’s Such A Shame
Jay Reatard – – Nightmares
Jay Reatard – We Who Wait
Jay Reatard – Fading All Away
Jay Reatard – Turning Blue
Boston Chinks – Coltrane
Boston Chinks – Helpless
Boston Chinks – Sleepy-Heads
SINGING LOINS @ AKADEMIJA, 23. 03.2007.
izvor: http://www.plastelin.com
autor: Branislav Nikolić
foto by Reakcija
Kakvo je to bilo buđene proleća! Ko nije bio, šta da mu radim… Teško da će ovaj tekst biti dobar da pokaže svu silinu, toplinu, razigranost i uživanje u jednostavnosti koju su Singing Loins pružili te večeri. Možda je neko bio narednih večeri u Zaječaru, Pirotu ili Gornjem Milanovcu?
Tako je malo nedostajalo da se te večeri ne pojavim na koncertu (priznajem, ni na forumima nisam bio redovan, te, shodno s tim, ni dovoljno upoznat sa njihovim radom), ali moja intuitivna prijateljica je slutila da to miriše na spektakl i skoro da je imala pravo. Nije to bio spektakl. Bilo je mnogo više od toga.
Nezahvalano je većini onih koji za SL nisu čuli do sada (nemojte doživeti to kao zamerku, i ja sam tek skoro) objašnjavati ko su zapravo oni i šta je to toliko fascinantno kod njih. Elem, sami za sebe kažu da su “authentic raw folk from Medway delta”. Ili, da pokušam da približim: autentični Engleski punkeri sviraju svoj folk, a da to zvuči i kao folk i kao punk.
SL su nastali još početkom 90-ih. Imali su nekoliko izdanja i onda se negde sredinom iste dekade povlače sa scene. Spletom okolnosti, reaktiviraju se 2004. kada izdaju “The Complete and Utter Singing Lions” (obimno CD izdanje koje obuhvata gotovo sve njihove objavljene numere iz prethodne karijere), a dve godine kasnije još jedno remek delo “Songs To Hear Before You Die”.
Na sceni vas dočekuje trojac – Chris Broderick (glas, daire, lupanje u kutiju), Arfur Allen (gitara – akustična, “dvanaestica”) i Rob Shepherd (bendžo i nešto što je između električne mandoline i minijaturne električne gitare). Vizuelno, sam spoj je pitoreskan. Chris, koji je kao inkarnacija Del Boya (nekoliko puta je i uzviknuo “lovely jobly”), Arfur, koji deluje kao inventar Akademije 80-ih, i Rob kao naizgled “dobar dečko”, ali opak mali.
Samo koncertno ludilo nemoguće je opisati. Prava pabska atmosfera, u najboljem i najlepšem značenju te reči. Još samo da je bila neka kafančina sa kariranim stoljnjacima – srča do kolena bi bila neizbežna. No, znajući koliko je teško napraviti neki ovakav događaj u Srbiji nimalo ne zameram organizatoru. Ima jedan “prodavac magle” koji svoj bend vabi imenom “orkestar za svadbe i sahrane”. Kao i u mnogo toga drugog kod njega i ovo ime je (barem mentalno) krađa. Pravi bend za “svadbe i sahrane” su Singing Loins. Na svadbu bih ih sigurno zvao, a da znam da treba da umrem, ne bih tražio da do kraja odigram partiju preferansa pred smrt, jer od nje ne bežim, naprotiv, čekam je sa osmehom. A maksimalni osmeh je moguć uz Singing Loins. U inat svemu!
Za kraj, ovaj koncert definitivno potvrđuje da ako čujete da neko dešavanje organizuje BadMusicForBadPeople, to obavezno mora da se overi. Nije bitno da li o tom bendu znate nešto ili ne, provod i pozitivna energija su zagarantovani.
I barem jednom svratite u kladionicu da patriotski odgirate iz keca u kec na Ročester.
THE SINGING LOINS (Medway, U.K.)
petak, 23. mart – Beograd @ Akademija (pretprodaja 400 din. / dan koncerta 500 din.!!)
subota, 24. mart – Zaječar @ Irish Pub
nedelja, 25. mart – Pirot @ Dom kulture
ponedeljak, 26. mart – Gornji Milanovac @ Sala kulturnog centra
Singing Loins oformljeni su krajem 1990. Chris Broderick (vokal) i Chris Allen (gitara, bendžo, mandolina) želeli su da na jedan antitradicionalistički način pristupe pisanju novog engleskog folka, više se oslanjajući na efekat emocije koja izlazi iz interpretacije nego na tehniku i uobičajene šablone. Kao takvi, odmah su bili prezreni od strane konzervativne folk kritike, ali su zato privukli ogromnu pažnju liberalnijih poznavalaca, zapravo svih poštovalaca folk muzike koji su smatrali da je potrebna «sveža krv» da bi se ostarelo telo engleskog folka bolje osećalo.
Umnogome im je pomogao i Billy Childish (Milkshakes, Mighty Caesars, Headcoats, Buff Medways). Geniju njihovog zemljaka nije promakao strahovit potencijal Singing Loins i od samog starta je verovao u to da su oni prosto «odabrani» da engleskom folku vrate stari sjaj na jedan potpuno neuobičajen način – pišući nove, svoje pesme i izvodeći ih na tehnički prosečan, ali emotivno natprosečan način. Akustična gitara, bendžo, mandolina i štap sa zvončićima kojim Broderick drži ritam stvaraju jednostavnu zvučnu sliku, obezbeđujući pozadinu vrsnim Broderickovim stihovima otpevanim «iz dubine duše». U «kućnom studiju» Billyja Childisha snimaju svoja prva 2 albuma uz svesrdnu podršku samog vlasnika, ali i ostale poznate ekipe iz Childishovog okruženja kao što su Bruce Brand, Kyra Rubella i Holly Golightly. Singing Loins, podržani od strane najvećeg genija garage punk-a danas, dobijaju visoke kritike, kako za albume, tako i za živo izvođenje svojih pesama. Zanimljivo je da su zbog antitradicionalizma i neskrivenog oslanjanja na eruptivne Broderickove vokalne deonice postali miljenici najpre punk, a potom i sve druge publike. Otuda su markirani kao folk-punk bend, baš kao nekada ranije i, po mnogo čemu srodni im, The Pogues. Upravo sličnost sa The Pogues čini da se glas o Singing Loins čuje dalje od Medwaya, čak van Ostrva i ovaj akustičarski duet odlazi na nekoliko turneja pre nego što će da prestane sa radom u drugoj polovini 90-tih.
2004. na nagovor pomenute ekipe koja ih je u startu podržala (Childish, Golightly, Rubella) Singing Loins odlučuju da se opet aktiviraju i snimaju najpre kompilacijski dupli album i dupli cd «Complete and utter» kao i sjajan povratnički album «Songs to hear before you die». Sada ih je trojica u grupi (novi instrument je akordijan!!), a same pesme su nešto kompleksnije i kvalitetnije snimljene, no to nije oduzelo ni trunku od prepoznatljive im emocije. Broderickovo pevanje danas još uverljivije ume da vam izmami suzu na jednako vešt način kao što vam lice ozari osmehom. Takav je talenat oduvek bio redak i uvek vredan punog poštovanja.
Početkom ove godine Singing Loins su snimili i materijal za novi album koji će da se pojavi na Hangman Records tokom juna meseca. Nema sumnje da će «The drowned man resuscitator» nastaviti put obnovljen jednom od najboljih engleskih akustičnih ploča poslednjih 20-ak godina – «Songs to hear before you die», kao ni da će (ponovo) podeliti mišljenja publike na one koji ih upravo zbog antitradicionalizma vole i one koji ih iz istog razloga ne podnose. Koga je briga za to sve dok Broderick i ostala dvojica razgaljuju srca u dvosatnom živom nastupu na gotovo istovetan način na koji su to davno radili The Pogues?
http://www.singingloins.co.uk/
http://www.damagedgoods.co.uk/singingloins/index.html
http://www.last.fm/music/The+Singing+Loins
muzika:
Singing Loins – Bakers Arms (August ’58)
Singing Loins – Hauling N The Slack
Singing Loins – Look At The Sun
Singing Loins – Shut Your Mouth
Singing Loins – Start Screaming
Singing Loins – House In The Woods
Singing Loins – An Englishman’s Home
Singing Loins – That’s How Murders Happen
