Dirtbombs (Detroit, MI, U.S.A.)
Četvrtak, 03. jul – Beograd @ SKC
Smatra se da je Mick Collins jedan je od najzanimljivijih autora savremene garažne, a svakako i šire indie scene.
Njegov prvi ozbiljniji bend, The Gories, još za trajanja uspeo je da stekne poštovanja vredan status, a kako je vreme odmicalo, naročito pošto su se Gories raspali, najpre Amerikom, a posle gotovo u svakom delu sveta formirali su se garažni bendovi, po ugledu na ovu detroitsku trojku. 2 gitare, Mick Collins i Dan Kroha (obojica i vokali!!) i oskudan bubanj sa uvek nadrkanom Peggy O’Neil snimili su tri dugosvirajuća remek-dela i pregršt singlova od ‘86. do ‘93.. Bend bez bas gitare, koji izvodi blues teme uz ogromnu količinu nekontrolisane garažne buke, sa maksimalno primitivnim snimcima koji su većinom rađeni uživo u studiju, bend u kome se na vokalima smenjuju crni (Mick Collins) i beli (Dan Kroha) čovek, uspeo je da skrene pažnju, najpre nezavisne rokenrol javnosti (objavljivali su za Crypt Records, ali i Sub Pop, Estrus, In The Red…), a pred kraj karijere stigla je i ponuda od Warner Bros, međutim bend je bio gotova priča i uskoro se raspao.
Godine koje slede nakon kraja The Gories obeležiće sve veća pojava bass-free garage grupa, a prljava, nedoterana, lo-fi produkcija koja ih je karakterisala, doživeće brojne varijacije kroz mnoštvo njihovim radom inspirisanih bendova, uključujući tu i Blues Explosion, i današnje mega zvezde White Stripes.
Sledeća epizoda Collinsovog rokerskog života vezana je za sastav Blacktop. Uprkos tome što je ovaj bend kratko trajao i što je snimio jedan session koji se posle pojavio najpre na 2 albuma, a potom sve skupa + na jednom disku, Blacktop su naišli na možda i veće interesovanje nego sami Gories u svoje vreme. Jednostavno, Mick je svojim talentom i reputacijom među kolegama iz branše izborio mesto za sebe na sceni da su se ubrzo mnogi utrkivali da snime neki album ili makar par pesama sa njim, a neki bi se zadovoljili da im samo producira materijal. Zanimljivo je da u to vreme, sredinom 90-tih, Mick svakodnevno sa svojim prijateljem Jimom Diamondom radi na novim pesmama u Jimovom analognom studiju Ghetto Recorders i na neki način iz te saradnje se i rađaju The Dirtbombs, premda će se sam Diamond kao član benda pojaviti nešto kasnije.
U početku The Dirtbombs nisu imali iskristalisanu viziju kako će se bend razvijati. Mick je imao ideju da okupi svojevrsnu all-star ekipu muzičara Detroita i da sa njima na jedan bezuslovan i neposredan način istražuje i pokušava da pomiri žanrove koji su ga naveli da se maši gitare i mikrofona. Prvi radovi benda čoveka koji je u tom trenutku već viđen za garažnog gurua #1 ličili su mnogo više na eksperiment guitar noisea, kraut rocka, a tek bi Mickov soul vokal povremeno otkrivao sa kojeg je izvora pevač pio vodu. Pored toga sam raspored i zaduženja igrača su sve samo ne neki od garage klišea: 2 bubnja, 2 basa i Mick sa grlom i gitarom. I dok su prvi album “Horndog Fest”, i prvih nekoliko singlova popili i koju kritiku, mahom od strane onih koji su očekivali da će Dirtbombs biti isto što i Gories, Mick za sledeći, “Ultraglide In Black”, sprema 12 obrada “crnih” hitova i jednu jedinu koju je sam potpisao. Među obradama našle su se pesme Marvina Gayea, Steviea Wondera, Barryja Whitea, Curtisa Mayfielda, Georgea Clintona, Phila Lynotta, a album je otvorio mnoga vrata ovom sjajnom bendu i pobrao listom pozitivne ocene. Mnogi su pre njih znali da se pozabave obrađivanjem nekih od soul/R’n’B/funk hitova, ali koliko god da su uspevali u tome, nemoguće je a ne primetiti kako je to daleko iza načina na koji to rade ovaj čovek i njegova družina na ovoj ploči.
Jedan od razloga što se bend odlučio da snimi ove 60’s standarde je i Mickova saradnja sa legendom 60’s R’n’B/soula Detroita – Andreom Williamsom kome je par godina ranije pomogao da se vrati iz mrtvih snimivši sa njim i svojim starim ortakom iz Gories, Danom Krohom, remek-delo “Silky”. Ne samo što je vratio Mr. Rhythma iz zaborava, već ga je upoznao sa gomilom ostalih garage bendova i iz tih poznanstava nastaje još jedan odličan album sa Andreom “The Black Godfather” na kojem su, uz Mickovo posredovanje i produkciju sa Andreom nastupili i: Dirtbombs (naravno!!), Blues Explosion, Countdowns, Compulsive Gamblers, Boss Hog, a i čuveni Stooges saksofonista Steve Macaye.
Posle “Ultraglide In Black” Dirtbombs ostaju jedina grupa sa kojom Mick radi (sa 2 super-grupe, King Sound Quartet i The Screws, objavio je ukupno 3 albuma i par singlova od ‘97. do ‘01.) i, što je najvažnije, prestaje da egzistira na nivou projekta, već studijskim i još više koncertnim aktivnostima poprima obrise novog velikog benda Micka Collinsa.
Sledeći korak u karijeri Dirtbombs je naredni album “Dangerous Magical Noise”. Kao i prethodni, nailazi na samo najviše ocene uz konstataciju da je na ovom čoveku svojstven način, dakle s lakoćom, sjedinio vrlo komplikovane žanrove koji su u raznim periodima odrastanja izvršili presudan uticaj na Collinsa – s jedne strane crna muzika: blues, funk, R’n’B/soul, s druge bela: new wave, punk, garage punk, noise.
Pre tri godine objavljena im je kompilacija singlova “If You Don’t Already Have A Look”, dvostruki cd na kome su se našle mnoge B strane singlova, retki snimci i potpuno šareni izbor obrada na disku broj 2 (GUN CLUB, ROLLING STONES, SOFT CELL, SMOKEY ROBINSON, YOKO ONO, CHEATER SLICKS, BEE GEES…), a krajem februara ove bilo je vreme za novi album “We Have You Surrounded”. Na ovoj ploči Collins se po prvi put pojavljuje u jasno artikulisanom angažovanom izdanju. Od prve do poslednje, 12. pesme na ploči, jasno je da se radi o koncept materijalu na temu “propast moderne civilizacije”. Naročito raduje vešto mirenje mnoštva žanrova koji su u manjoj ili većoj meri uticali na razvoj možda najvećeg garažnog benda poslednjih više godina. Sasvim pitko za uši navikle na Block Party kao i one trenirane na lo-fi zvuku nikad-čuo-garaž-grupa. Sa novim albumom ide i nova turneja, te Dirtbombs od početka 2008. možete zakačiti na najpre američkoj, pa australijskoj, pa opet američkoj turneji, a od 5. juna je krenula i evropska. Posle pune tri godine beogradska publika imaće priliku da ponovo pogleda ovaj sjajan rokenrol bend u četvrtak, 3. jula u SKC-u.
bilbord:
http://www.thedirtbombs.net/
http://www.myspace.com/thedirtbombs
http://www.myspace.com/dirtbombs
http://en.wikipedia.org/wiki/The_Dirtbombs
http://www.intheredrecords.com/pages/dirtbombs.html
MESSER CHUPS (St. Petersburg, RU)
petak, 6. jun – Beograd @ SKC
subota, 7. jun – Zrenjanin @ Klupče
MESSER CHUPS osnovao je Oleg Gitarkin 1998. i bend je u početku bivstvovao na relaciji St. Petersburg-Hamburg gde se nalazila druga polovina grupe, Anette Schneider. Minimalistička elektronska muzika u spoju sa surf i launge instrumentalima, te semplovima replika iz B-horor filmova pokazala se kao odlično upakovan istočnoevropski proizvod koji može dobro da prođe i na Zapadu. Bend je do danas objavio 10 albuma i pretrpeo više izmena članova da bi se ustalio sa dolaskom Zombie Girl na poziciji basistkinje tokom 2004. Znatno mlađa, a ništa manje seksi varijanta Poison Ivy (THE CRAMPS), umnogome je doprinela da se ova grupa probije u sam vrh nezavisne produkcije.
Instrumentalna muzika nije najpodesnije sredstvo do srca današnje publike, ali su MESSER CHUPS svojim originalnim muzičkim izrazom uspeli da se nametnu kao jedan od tek nekoliko bendova ‘iza gvozdene zavese’ koji redovno sviraju koncerte i prodaju svoje albume na zapadnom tržištu, a da se ne bave bilo kojim vidom lokalnog, etno nasleđa. Naprotiv, ovaj sastav operiše unutar žanrova nastalih u zapadnom svetu, a originalan način na koji to radi doneo im je i određeni nivo slave, pa su poslednjih godina česti gosti poznatih zapadnoevropskih festivala.
MESSER CHUPS uživo komuniciraju na više umetničkih nivoa. Osim surf i launge instrumentala kombinovanim sa semplovima replika iz horor filmova, važan segment njihovog živog nastupa je i projekcija scena iz kultnih B-horor filmova, video zapisa raznih strip-tease i pinup legendi poput Bettie Page, kao i filmova Russa Meyera. Dakle, dok vam Oleg Gitarkin prebira svojim fender jaguarom po srcu, a Zombie Girl u ritmu okidanja žica njene bas gitare, svojim ekstremnim seksipilom u isto pumpa krv 5 puta brže nego što je to uobičajeno, pred Vašim očima ređaju se scene u kojima se pojavljuju Bela Lugosi kao Drakula, Boris Karloff kao Frankenštajn, kao i mnogi drugi frikovi i čudovišta pomenutog filmskog žanra snimljeni još pre više od 40 godina. Sve to zajedno čini da MESSER CHUPS napadaju na sva čula posetioca i očito je da su zbog ovakvog pristupa uspeli da se kao ruski bend učvrste u sam vrh moderne surf-garage/instro nezavisne produkcije. Rame uz rame sa legendarnim Man…Or Astro-Man?, Los Straitjackets ili Laika & The Cosmonauts.
Ovog proleća MESSER CHUPS promovišu dopunjeno reizdanje albuma «Zombie Shopping» na šestonedeljnoj turneji od Engleske, preko Nemačke, Holandije, Francuske, Italije, pa sve do Balkana. Njihovo prvo uživo pojavljivanje pred beogradskom publikom zakazano je za petak, 6. jun u sali Studentskog kuturnog centra od 22:00. Dan kasnije MESSER CHUPS nastupaju u Zrenjaninu, u Klupčetu. Budite pametni i overite oba koncerta.
bilbord:
http://en.wikipedia.org/wiki/Messer_Chups
http://www.morezvukov.nl/messerchups.html
http://www.myspace.com/messerchups
.357 STRING BAND (Milwaukee, WI, U.S.A.)
Ponedeljak, 12. maj – Beograd @ SKC
Sreda, 14. maj – Stara Pazova @ Liverpool
Stereotipna asocijacija na planinski bluegrass/country je nešto mlako, meketavo i staromodno. Stereotipna asocijacija na cowpunk je zvuk prljavih električnih gitara, poput onog koji poseduju Nashville Pussy.
Kada se radi o .357 String Band-u, istinu nećete naći ni u jednom propalom pokušaju definisanja. Namera stavljanja njihovog muzičkog izraza u bilo kakav kalup je vrlo nezahvalna, skoro pa zločin. Ova četvorka iz Milvokija više nego uspešno objedinjuje potpuno akustični country i bluegrass, materijalizovan kroz zvuke bendža, akustične gitare, mandoline, violine i kontrabasa, sa oštrinom punk-rocka. Ta dva glavna sastojka se u muzici .357 String Band-a uklapaju poput delova slagalice, notu uz notu, ne gubeći ni delić svog jedinstvenog duha. Možda je ovo jasnije uz podatak da svi članovi benda imaju punk/rockabilly muzičku prošlost. Vratili su se tradiciji, ali su pritom zadržali R’n’R energiju i stav. Kakav su bend pokazuje i činjenica da su samo jednim albumom privukli pažnju čak i velikih imena ove «crossover country» scene, poput Hank Williamsa III i Th’ Legendary Shack Shakers-a. Dokaz njihove neobičnosti je i publika, koja se sastoji kako od kauboja i kamiondžija, tako i od rokenrolera i pankera, pa čak i fosilnih hipika.
U okviru evropske turneje, .357 String Band će posetiti i Srbiju. Sa sigurnošću se može reći da naše koncertne sale i klubovi do sada nisu videli ništa slično. Definitivno niste ni Vi. Zato, pustite da vas sirova akustika odvede u svet koji levitira između zaboravljene, crvotočne prošlosti i sintetičke sadašnjosti. Svet koji je subotom poprište smrtnih grehova, a nedeljom u molitvama. Koji je ponekad mističan, ponekad prost, ponekad samo pijan, ali uvek brutalno iskren i neodoljivo zabavan.
Beogradski koncert dogodiće se u SKC-u, u ponedeljak, 12. maja od 22:00.
Hellbilly Kali
http://www.myspace.com/the357stringband
http://cdbaby.com/cd/357stringband
download (album «Ghost Town»!!):
http://www.mediafire.com/?bzmrszsw1xg
bilbord:
SHELLAC (Chicago, IL, U.S.A.)
Nedelja, 11. maj @ Letnja šikara
Dakle, Steve Albini, Todd Trainer i Bob Weston najzad dolaze i u našu vukojebinu!!
http://www.touchandgorecords.com/bands/band.php?id=22
http://www.myspace.com/shellacofnorthamerica
GANG OF FOUR
Petak, 9. maj / Beograd @ SKC
Čuvena engleska post-punk atrakcija Gang of Four održaće koncert 9. maja u bašti Studentskog kultrunog centra. Koncert je promotivni događaj Jelen Pivo Live festivala koji će se po treći put održati u Beogradu u septembru mesecu. Ovo će ujedno biti i otvaranje bašte studentskog kulturnog centa. Početak koncerta najavljen je za 21h a ulaznice će se naći u prodaji od četvrtka, 10. aprila, na blagajni SKC-a, Doma omladine i svim Eventim prodajnim mestima, po ceni od 2000 dinara.
Legendarni engleski new wave bend Gang Of Four osnovan je još 1977. godine u Lidsu, od strane dvojice prijatelja, Andyja Gilla (gitara) i Jona Kinga (vokal), a pod izrazitim uticajem njujorške scene iz tog vremena i posle njihovog zajedničkog boravka u NYC gde su imali priliku da u CBGB-ju pogledaju Ramones i Television. Po povratku u Englesku Gill i King pronalaze basistu (Dave Allen) i bubnjara (Hugo Burnham) i četvoročlana banda je spremna da pokori najpre Veliku Britaniju, a potom i ostatak planete.
Već 1978. snimaju prvi EP singl formata “Damaged Goods / Love Like Anthrax / Armalite Rifle”. Singl je postao broj 1 hit britanske nezavisne produkcije, a Gang Of Four omiljeni bend najuticajnijeg tamošnjeg DJ-a – Johna Peela. Peel ih poziva da kod njega urade radio session, što se kasnije materijalizuje rasprodatim turnejama po Evropi i Severnoj Americi.
1979. potpisuju za EMI Records i iste godine objavljuju danas jednu od neizostavnih lektira svakog ozbiljnog poklonika rok muzike uopšte i svakako ikonu za sve zaljubljenike u new wave i muziku s kraja 7. decenije prošlog veka – «Entertainment!». Debi album napravio je pravu revoluciju u zvuku odlazećih 70-tih i bendu doneo oreol najuticajnijeg britanskog new wave sastava (kako je i dan danas!!), a njihov muzički izraz sa naglašenom nervoznom gitarom, koja u tragovima podjednako podseća na Wilka Johnsona i Jimija Hendrixa, i dan danas slovi za jedan od najoriginalnijih u rok istoriji.
Agresivna gitara, funkoidna, a sirova ritam sekcija i sugestivna interpretacija Jona Kinga, te angažovani tekstovi koji su ništa manji trn u oku konzervativne Britanije tog doba od, recimo tekstova Clash ili Sex Pistols, rezultiraju velikim interesovanjem javnosti za Gang Of Four, svežu krv unutar već vidno onemoćale punk scene. No, već tada, tako reći na zaletu ozbiljnije karijere, Gang Of Four dolaze u sukob sa puritanskim slojem britanskog establišmenta. Najpre napuštaju snimanje «Top Of The Pops» jer im je rečeno da moraju da promene tekst pesme “At Home He’s A Tourist” (BBC-jevim šefovima se nije dopala reč kondomi doživevši je kao previše provokativnu za TV izvođenje!!), a potom je i sam singl, koji je najavljivao album, bio skinut sa emitovanja BBC radija i TV. Na kraju, EMI diže ruke od benda i svoju pažnju fokusira na Duran Duran.
To nije sve u vezi sa zabranama jer je 1982. singl “I Love A Man In A Uniform” takođe naišao na zid nerazumevanja budući da se pojavljuje u vreme problema sa Foklandskim Ostrvima i kao takav nije mogao biti emitovan ni na jednom od BBC medija.
Sledeći album, «Solid Gold», objavljuju za Warner Bros. 1981. godine. Kičma zvučne slike je formirana znatno više na bubnju i basu nego u slučaju prvenca dok se napetost koju stvaraju gitara i vokal iz današnje perspektive može posmatrati kao jedan od bitnijih uticaja na čitav guitar-noise žanr koji će eksplodirati tek koju godinu kasnije u S.A.D. sa Big Black, Sonic Youth, a kasnije i (drugim) grupama okupljenim oko Touch And Go i Amphetamine Reptile Records.
Uprkos svih problema koji su pratili bend zbog nepristajanja na kompromise (a možda upravo i zbog toga), «Solid Gold» dobija samo pozitivne kritike, kako publike, tako i rok novinara, a zanimljivo je da je najveći tiraž albuma mimo Velike Britanije ostvaren upravo u tadašnjoj Jugoslaviji, što jasno govori o tome koliki su uticaj ovo parče plastike i sam bend imali na celokupnu new wave scenu, od Slovenije, pa do Makedonije. Sasvim sigurno, znatno veći nego Sex Pistols i Clash.
Naredna 2 LP-ja, «Songs Of The Free» i «Hard» Gang Of Four predstavljaju u znatnoj meri kao dance, čak pop, a ne new wave sastav i pored nekoliko hitova jasno je da se karijera bliži zalasku. Dave Allen se ne pojavljuje na ove dve ploče. Grupu napušta posle američke turneje koja prethodi «Songs Of The Free» i osniva Shriekback, a na njegovo mesto dolazi Sara Lee, talentovana basistkinja koja, međutim, nikako ne uspeva da nadoknadi gubitak Allena, niti da uspostavi tako prepoznatljivu interakciju koju je ovaj imao sa bubnjarem Hugom Burnhamom. Ipak, poslednji zvanični album, zabeležen tokom oproštajne turneje u Hollywoodu, «At The Palace» i pored toga što od originalnih članova na njemu učestvuju samo Gill i King u dobroj meri dočarava kako je ovaj veliki bend bio veliki ne samo u studiju, već i na koncertima. Čak i pop hit poput “Is It Love” zvuči daleko opasnije odsviran ispred publike u poređenju sa verzijom na «Hard» LP-ju.
Početkom 90-tih dolazi do dva ponovna okupljanja Gang Of Four, ali bez nekog naročitog uspeha.
Bend koji je bezmalo uticajan kao i Velvet Underground ne uspeva da iznova pronađe formulu koja ih je učinila velikim krajem 70-tih i početkom 80-tih. Ipak, iz trećeg pokušaja, u originalnoj postavi, onoj koja je snimila prva 2 albuma i napravila ime koje će u istoriji rok muzike obezbediti mesto u poglavlju o najinovativnijim i najuticajnijim grupama svih vremena, Gang Of Four prave comeback na velika vrata 2005. sjajnim albumom «Return The Gift» na kojem su sabrali svoje najveće hitove i ponovo ih odsvirali vrativši u život nezaboravne pesme četvoročlane bande iz Lidsa.
Sve to na radost kako visokotiražnih bendova kojima su utrli put u svet muzike (U2, R.E.M., Red Hot Chili Peppers, Franz Ferdinand, Rapture, Bloc Party itd), tako i na radost bendova kojima broj prodatih albuma ne igra važnu ulogu u karijeri (Dirtbombs, Intelligence, Shellac, Misson Of Burma…).
Od 2005. Gang Of Four naplaćuju svoj ogromni uticaj na kompletnu rokenrol scenu svirajući širom planete i većina onih koji su imali priliku da ih vide u 80-tim tvrde da je to danas daleko bolje i ubedljivije nego što je bilo pre više od 25 godina.
