LOVER! (Memphis, TN, U.S.A.)

Utorak, 9. decembar – Beograd @ SKC

Još od Exploding Hearts nije se pojavio u ovoj meri zanimljiv power-pop sastav kakav su Lover! iz Memfisa. Britke, pršteće gitare, harmonične linije ritam sekcije, melodičan, skoro klinački vokal i duhoviti tekstovi glavni su aduti novog benda Richa Reatarda (ex-Reatards, Lost Sounds, American Death Ray, Knaughty Knights) koji sada nastupa pod pseudonimom Rich Crook. Kolega iz tinejdžerskih dana i jedne od poslednjih američkih adolescentnih atrakcija – The Reatards, Jay Reatard, pomogao je da se zvuk blizak bendovima kao što su Sloan, Cheap Trick, Undertones i Dickies što bolje zabeleži u studiju i na dva albuma koliko je ovaj bend objavio do sada.

Zanimljivo je da je Rich tek u ovom bendu preuzeo ulogu frontmena budući da je u Reatards i Lost Sounds svirao bubnjeve, a u Knaughty Knights tek drugu gitaru (razumljivo kad u istom bendu svira i Jack «Oblivian» Yarber!!) i sjajno mu ide. Zato je za bubnjevima provereni Greg Roberson (ex-Reigning Sound i Love pokojne rokenrol legende Arthura Leeja!!) i to je samo po sebi najava veoma iskusne koncertne postave koja u startu obećava dobar show.

Lover! su na drugoj evropskoj turneji od početka sledećeg meseca, a prvi koncert u Srbiji planiran je za 9. decembar u beogradskom SKC-u.

Ako vam je dosta melanholičnih pop bendova i njihovih jadikovki, ako želite da čujete pop sa glasnim gitarama i rasturajućim ritmom, ako bi da se iskačete uz pivo i mnoštvo melodija, onda obavezno pogledajte ove momke iz Memfisa.

http://www.myspace.com/killdewaynne

https://www.bootlegbooze.com/shop/product_info.php?products_id=1787

http://www.youtube.com/watch?v=yyS27mFpg8M

http://www.youtube.com/watch?v=AefPOT6Jotw

download:

lover! – ‘s/t’
http://www.mediafire.com/download.php?gz33j3lrwjn

lover! – ‘gathered in the graveyard’
http://www.mediafire.com/download.php?ymzwynmevzw

bilbord:

JACK OF HEART (Paris, FR) + MAGNETIX (Bordeaux, FR)

Ponedeljak, 24. novembar – Beograd @ SKC

Francuska je, ma koliko se to možda nekome činilo preteranim, oduvek prednjačila u odnosu na druge evropske zemlje vanengleskog govornog područja svojom garažnom scenom. Osim što se tokom 60-tih i 70-tih pojavio mali milion sasvim solidnih bendova, u Francuskoj je bilo i sedište jedne od najproduktivnijih garažnih izdavačkih kuća – NEW ROSE – koja je licencirala, ali i objavljivala ploče bendova poput Lyres, Gun Club, Tav Falco’s Panther Burns, Arthur Lee & Love, Sonics, Saints, Stooges, pored mnogo drugih. Danas je Francuska obavezna, često i jedina ili jedna od dve zapadnoevropske države (uz Španiju) po kojoj pod obavezno krstare svi znani i (još uvek) neznani garažni bendovi Amerike, Australije i ostatka Sveta gde se ovaj žanr zapatio. Otuda i ne treba da začuđujuće izgleda što se po tamošnjim gradovima pojavio zadivljujući broj bendova sličnog usmerenja koji poznavanjem materije i kvalitetom ne zaostaju umnogome za američkim kolegama. Jack Of Heart iz Pariza i Magnetix iz Bordoa pripadaju samom vrhu tamošnje, ali i evropske scene.

Jack Of Heart postoje tek par godina, ali je rokenrol istorija članova grupe podugačka i pored toga što se radi o relativno mladim ljudima izmedju 20 i 30+ godina. Pevač benda, Piero Ilov predvodio je The Fatals i sarađivao sa sjajnim kanadskim garažerima Demon’s Claws, a Benji, gitarista, paralelno svira i u Creetins, i u bostonskim Turpentine Brothers. Za razliku od pomenutih grupa čiji su (bili) članovi, Piero i Benji, Jack Of Heart zvuk je znatno smireniji, na momente vrlo psihodeličan i ni najmanje agresivan. Velvet Underground i prva 2 albuma Pink Floyd začinjeni obrascima iz garage-psych ere 60-tih. Čak je i produkcija pročišćena, da zadovolji potrebe nove, pomalo melanholične poetike. Inače, bend je nedavno održao preko 20 koncerata po SAD, što je veliki uspeh za jedan evropski sastav, ako, naravno, ne računamo Ostrvo. Uživo, Jack Of Heart donekle podsećaju na Black Lips, novu američku garažnu atrakciju koja je pre par godina eksplodirala i u Evropi, a to govori da su žive verzije pesama znatno energičnije što obećava dobru zabavu. Uostalom, Jack Of Heart su početkom godine nastupili u beogradskom SKC-u u paru sa američkim Tunnel Of Love i nesumnjivo ostavili dobar utisak na beogradsku publiku.

S druge strane, muško ženski duo Magnetix kreće se lo-fi smernicama, od pojave White Stripes popularnijim nego ikada ranije. Fuzirana, glasna gitara, trash zvuk i primitivni set bubnjeva uz obavezno podvriskivanje ‘yeah!!’ i ‘come on!!’. Zarazni ritam, dobra ženska za bubnjevima i zgodan baja na gitari/vokalu očito su recept koji retko kad može da omane. Ako se tome doda da su im pesme poletne i na momente dijabolične, onda je jasno da se radi o sasvim dobrom bendu za neki mali, zadimljeni klub i nekoliko piva više nego što je dovoljno za pripito stanje.

Jack Of Heart i Magnetix sviraju u Beogradu (SKC!!) u ponedeljak, 24. novembra od 22:00. 

http://www.myspace.com/jackofheart

http://www.myspace.com/themagnetix

bilbord:

BRIMSTONE HOWL (Lincoln, NE, U.S.A.)

Četvrtak, 30. oktobar – Beograd @ SKC

Petak, 31. oktobar – Smederevska Palanka @ Irish Pub Dr. Watson

Nedelja, 2. novembar – Zrenjanin @ Klupče

Moderni američki garage-punk bendovi umnogome odskaču od onih iz talasa koji se pojavio sredinom 80-tih sa Fuzztones ili Cynics koji su se više trudili da zvukom i imidžom podsećaju na pionire iz 60-tih, ali ih je jako teško porediti i sa sledećom revival generacijom koju su predvodili najpre The Gories, a potom i Jon Spencer Blues Explosion, te Oblivians. To znači da jedna muzička forma koju su mnogi smatrali jako konzervativnom, učaurenom u par rifova i šablona bez kojih se ne može zamisliti sam žanr, ipak može da evoluira i, što je još važnije, nastavi da bude intrigantna, naročito u okvirima nezavisne produkcije. Mladi bend iz Nebraske, Brimstone Howl, dobar je primer u prilog ovoj tvrdnji i nema sumnje da su jedni od najinteresantnijih predstavnika nove garažne generacije.

Četiri klinca formiraju grupu još u srednjoškolskim danima, 2002, pod imenom Caesar The Greaser, ime dve godine docnije menjaju u The Zyklon Bees i kao takvi objavljuju svoj prvi album «Seven Mean Runs» početkom 2005. Nešto kasnije iste godine ponovo menjaju ime, ovaj put u Brimstone Howl i reizdaju prvenac, da bi do kraja 2005. objavili i drugi album «Bang! Bang! Bang! Bang! Bang! Bang! Bang!», pravo malo remek-delo lo-fi/trashy garage-bluesa. Nakon toga i više turneja po Americi, Brimstone Howl primećuje Jay Reatard (Reatards, Lost Sounds…) tokom nastupa na GONER festivalu u Memfisu i nudi se da im snimi par singlova. Saradnja sa Reatardom, čije je ime cenjeno i van uskih garaž krugova (već duže je jedan od omiljenih nezavisnih rokera na Pitchfork-u), pomaže ovim momcima da dođu do šire publike, a napokon i neki ozbiljniji magazini obraćaju pažnju na njih, što se dobro da primetiti posle sledećeg, trećeg albuma «Guts Of Steel» (2007.) koji producira Dan Auerbach iz Black Keys i koji biva objavljen za renomiranu Alive Records etiketu (Black Keys, Radio Moscow, Left Lane Cruiser, Two Galants…). Pozitivne recenzije izlaze u novinama u kojima retko ima mesta za garažne pankere (NME, Uncut, Magnet…), a još ih ređe neko tamo hvali, tako da bend za kratko vreme rasprodaje prvi štampani tiraž ploče i potpisuje ugovor za još jedan album.

Nova garažna bomba pojavljuje se 2. septembra ove godine, zove se «We Came In Peace», a ovaj put se kao producent pojavljuje legendarni Jim Diamond, čovek koji je na neki način uobličio zvuk White Stripes pre nego što će ovaj dvojac da eksplodira. Da li će slična sudbina da zadesi i Brimstone Howl ostaje da se vidi, ali nema dileme da ova ploča potvrđuje jedinstveni talenat da se svira jednostavni, bazični rokenrol, garage/blues, šta već, a da se ne koriste uobičajeni klišei. Otud i tolika svežina iz pesama koje istovremeno bude sećanja na rane Cramps i Gun Club, ali i Sonics, Stooges, Velvet Underground, te Ramones. Par sporijih komada zvuči kao sjajna podloga najuzbudljivijih scena iz horor filmova, dok ostatak, mahom brzih garage-stompera, obećavaju nezaboravan provod na bilo kojoj žurci gde se toče pivo i alkohol.

Ako je Dan Auerbach uspeo da zvuk Brimstone Howl iz prvobitnog lo-fi trash/punk-a kanališe u nešto pročišćeniju bluesy verziju, onda je Jim Diamond svoj pečat ostavio trudom da se ne upadne u zamku ponavljanja. Mnoštvo podžanrova prisutnih na albumu jednog garažnog benda treba da skrene pažnju da se na ovaj žanr već ovih dana i možda upravo ovim komadom plastike, više neće gledati kao na krajnje retro stil, lišen autentičnosti i sveden na već davno napisane rifove i obrasce.

Brimstone Howl su na drugoj evropskoj turneji od početka oktobra. Budući da je prva bila s proleća jasno je da za njihovim živim nastupima vlada veliko interesovanje i stoga je potpuno besmisleno propustiti ih uživo u SKC-u 30. oktobra i na ostalih par svirki po Srbiji.

http://www.myspace.com/brimstonehowl

http://www.alivenergy.com/Brimstone.html

http://alivenaturalsound.blogspot.com/search/label/Brimstone%20Howl

bilbord:

Brimstone Howl – Guts of Steel (Alive, 2007): http://www.mediafire.com/download.php?urymzmmigmh

Brimstone Howl – We Came In Peace [Alive, 2008]: http://www.mediafire.com/download.php?zo25y3nzjmu

Brimstone Howl – Tunnel Of Love 7” [Boom Chick, 2008]: http://www.mediafire.com/download.php?ny301xzuxn3

Left Lane Cruiser (Fort Wayne, IN, U.S.A.)

Nedelja, 5. oktobar – Pirot @ Dom kulture

Ponedeljak, 6. oktobar – Beograd @ SKC

Utorak, 7. oktobar – Zagreb @ KSET

Poslednjih par decenija pojavilo se jedno mali milion gitara/bubanj bendova, ali teško da ijedan može da prismrdi ovom dvojcu iz Indijane. Uprkos tome što su relativno mladi (postoje tek nekih 4-5 godina) ova dva Midwest momka pokazuju da su apsolvirali sve žanrove koji sadrže reč blues. Počevši od Roberta Johnsona, preko Sonny Boy Williamsona, John Lee Hookera, Hound Dog Taylora i Howlin’ Wolfa, do R.L. Burnsidea i Juniora Kimbrougha. Ma, navedite bilo koju crnu facu i ova dva bela klipana će vas momentalno kazniti ukoliko ste pomislili da su išta od istorije uspeli da promaše. Opet, to nije sve što se može naći među rilnama njihova dva albuma. Pored sve ‘crne braće’ primetan je i veliki upliv bendova kao što su ZZ TOP ili AC/DC, a na posredan način i celokupne garažne produkcije otkako su Mick Collins i Danny Kroha formirali The Gories i povukli nogu da i beli čovek može da drlja blues, a da ne mora da bude smrtno dosadan kao Gary Moore i svi ti puki imitatori iz 70-ih.

Nije više tajna, niti jeres reći da, na žalost, danas samo ‘white trash’ šiba blues. Dok se ‘black brothers’ zamlaćuju što kičastijim zlatnim ogrlicama i prstenjem, ribama enormnih oblina, belčuge iz tamo nekih prikolica, predgrađa, pa čak i Ivy League (poput Jona Spencera ili Matta Verderyja) više haju za nasleđem autentične crne muzike i, što je bitnije, to rade opasno dobro. Ne voze skupa kola, ne mirišu kao parfimerija, ne broje parice sa novčanicama ne ispod $1000, ali brižno paze da se jedno od dvoje roditelja rokenrola ne otme zaboravu kojem su sklone generacije konzumenata pop kulture od 80-tih na ovamo.

LEFT LANE CRUISER su u tome i prvaci Sveta. Bez zezanja.

Dok su Oblivians sve to imali na umu, ali nisu znali kako da odsviraju, samim tim bili više punk-rock ili garage-punk, ova 2 lika su umesto da vise po birtijama, sedeli, slušali i učili. BLACK KEYS su, potom, bili među prvima u silnim kombinacijama ‘beli bend-crna srca’, ali već su se posle par ploča sapleli i upali u mrežu muzičke industrije koja ih je (naročito) poslednjim albumom napravila najgorim karikaturama birajte kojih od dekadentnih rok-dinosaurusa 70-tih.

Dva LLC vokala zvuče kao da pljugaju po tri kutije dnevno i loču litar+ najgore džibre, gitare su nabrijane i neispolirane, činele pršte na sve strane, dok doboš zvuči kao kanta za đubre marnuta ispred tuđe kuće u nekom predgrađu, a sve to skupa toliko podseća na juke-jointe koji su do kraja rata u Vijetnamu, čak, docnije, bili rezervisani samo za dojučerašnje berače pamuka, da ne kažem ugnjetavanu rasu, sirotinju raju.

Njihov drugi album, «Bring Yo’ Ass To The Table» (Alive Records, 2008) biser je ovogodišnje nezavisne rokenrol produkcije na kom je uhvaćen duh crnog Juga Amerike iz prvih decenija prošlog veka i, pomešan sa nekim whitey šefovima koji su se istom tematikom bavili 30-40 godina unazad, zvuči kao nenadjebiv bukvar za sve one što blage veze sa bluesom nemaju. Zasigurno, «Bring Yo’ Ass To The Table»,  jedna je od ploča koja u sagregovanoj SAD (i to u posebno važnoj izbornoj godini) ne samo da ruši međurasne zidove, već na potpuno prirodan način dokazuje da su podele po boji kože, debljini novčanika, veličini sisa ili patke, uticaju u društvu, bogatstvu, bedi, obrazovanju, pismenosti i kojim god osnovama hoćete još, potpuno periferna pitanja jer kad se iz zvučnika zakotrlja taj masni, krvlju napumpani zvuk, na njega reaguje svako ko iole ima osećaj za ritam i mrvu strasti spram muzike za igru.

http://www.myspace.com/leftlanecruiser

http://www.alive-totalenergy.com/Left-Lane.html

http://www.herohill.com/2008/01/reviews-left-lane-cruiser-bring-yo-ass.htm 

bilbord:

Motorama (Rome, Italy)

Četvrtak, 25. septembar – Zrenjanin @ Klupče

Petak, 26. septembar – ??

Subota, 27. septembar – Beograd @ Žica strogo od 21:00!!

Ako su vam dojadili svi ti gitara/bubanj bendovi sa muškarcima, Motorama mogu da budu sasvim dobar izbor. 2 markantne Italijanke postoje već punih 8 godina, objavile su 2 albuma («No Bass Fidelity» i «Psychotronic Is The Beat»), pregršt singlova i našle su svoje mesto na više garažnih kompilacija širom Sveta. Slove za najpoznatiji italijanski garažni bend već dosta dugo i to im je pomoglo da dođu i do jedne američke turneje pre neku godinu, a Evropu su obišle u više navrata.

«Psychotronic Is The Beat» objavljen je ovog leta za renomiranu punk rock etiketu Dead Beat Records (za istu objavljuju: J Church, Knockout Pills, Haunted George, Mac Blackout…), a njihov vrišteći i škripeći zvuk na način Demolition Doll Rods, Red Aunts ili Bikini Kill već je dobio zapažene kritike u nezavisnoj štampi. Na ovom albumu suviše često zvuče znatno sirovije i žešće od mnogih muških bendova sličnog usmerenja da to jednostavno ne može da bude slučajno i, što je najbitnije, obećava jednako uzbudljive žive nastupe. Da, žene ponekad umeju da, što AC/DC rekoše, pokažu više muda (ili petlje, ako vam je to prihvatljivije) i Motorama su tu sigurno prvakinje Italije, a nesumnjivo i u prvih 5 na planeti Zemlji. Dovoljno je poslušati njihovu obradu Gang Of Four hita Damaged Goods, pa da za momenat steknete utisak kako su GO4 bili bend sastavljen od evnuha kad su napisali ovu veliku pesmu pre kojih 30 godina.

Dakle, pršteće, distorzirane gitare i isto tako distorzirani vokal, te nemilosrdno zakivanje bubnjeva recept su kojim ove dve zgodne devojke osvajaju svakog iole ozbiljnog zaljubljenika u nezavisnu rokenrol muziku.

Po prvi put se pojavljuju uživo u Srbiji na tri koncerta i to je prava šansa da se pojavite i pogledate ih uživo. Uostalom, bolje je videti dve seksi ribe kako praše u kratkim suknjama, nego 5 ružnih tipova koji se trude da ostave utisak na većinski mušku publiku koja se obično pojavljuje na koncertima ovog tipa, zar ne?

http://www.myspace.com/motoramaitaly
http://motorama.org/motorama.htm
http://it.youtube.com/watch?v=khHIxpYK_uI

download:

http://www.mediafire.com/download.php?nlkqj73irz3

plakat: