Mudhoney (Seattle, WA, U.S.A.)

Četvrtak, 4. jun – Beograd @ Dom omladine | 21:00
Gosti: Repetitor + Threesome!!

„Mudhoney su toliko uzbudljivi baš zato sto nisu proračunati,
već izrazito autentični. Bend nikada nije pokušavao da se
proda, već bi jednostavno izašli i svirali, kao i uvek.
Mudhoney su pravi dragulj Sijetla.“
T. Mur, Sonic Youth

Niko nije mogao da pretpostavi da će spoj Mudhoney i izdavačke kuće Sub Pop u Sijetlu, a u aprilu i jedni i drugi proslavljaju 27. rođendan, izvrnuti popularnu muziku naglavačke i pokazati da je u rokenrolu sve moguće, čak i kada vam ne ide mnogo toga u prilog. Tek osnovanu četvorku nazvanu po Ras Mejerovom filmu činili su traljavi studenti sa vrcavim smislom za humor koji po ko zna koji put sastavljaju svoj bend (Mark Maklohlin, alijas Mark Arm i Stiv Tarner), ostavljeni basista kome su prijatelji iz grupe pobegli u Kaliforniju (Met Lukin) i najbolji bubnjar u gradu koji je imao reputaciju, ali ne i angažman (Den Piters). Sa druge strane, izdavači su bili potpuno anonimni tvorci muzičkog fanzina Sub(terranean) Pop (Brus Pavit i Džonatan Pounmen) koji su pasionirano sakupljali nezavisna izdanja. Upravo su bili rešili da i sami nekako doprinesu svojoj kolekciji, kada se Markov i Stivov poslednji akt The Green River raspao čim je album u koji su uložili skoro svu ušteđevinu ugledao svetlost dana. Mudhoney su te 1988. izdali najpre singl „Sweet Young Thing Ain’t Sweet No More / Touch Me I’m Sick“, a odmah zatim i mini album „Superfuzz Bigmuff“ koji u Sijetlu i okolini pokreću pravu muzičku lavinu. Arm i Tarner već tada su znali šta žele da postignu: nonšalantnu nepretencioznost panka, psihodeliju a la Nuggets i divlju neobuzdanost legendarnih The Stooges u kojoj će gitara zvučati jako zaprljano. Ne slutivši koliki će uticaj postići prvi singl i EP nazvan po Tarnerovim omiljenim gitarskim pedalama za „razmazivanje zvuka“, Mark Arm je ovakav efekat glasne gitarske muzike isprva opisivao australijskim pank-rok žargonom „grungy“ i tako nesvesno postao kum grandža. Već 1989. izlaze split singl sa Sonic Youth i dugosvirajući debi jednostavno nazvan „Mudhoney“. Bend kreće na turneju po Americi i Engleskoj, a ’91 stiže i drugi album „Every Good Boy Deserves Fudge“ i postaje instant klasik. Već tada je grandž eksplodirao potpuno poremetivši sve znane šablone muzičke industrije, a zapažena izdanja male etikete Sub Pop ne prolaze ispod radara velikih izdavačkih kuća kojima nije dugo trebalo da umešaju prste u živote najznačajnijih gradskih andergraund bendova i da ih pretvore u planetarne rok zvezde. Mudhoney su odmah razumeli šta se traži zauzvrat: ona zaprljana, „grandži“ gitara od koje je sve počelo trebalo je da se ispegla i ulicka u postprodukciji, a možda i da se izvuče iz struje! Stivu bi već oduzimanje Bigmuffa slomilo srce i svi su se složili da teraju po svom. Pokazalo se da su tada samo zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti uspeli da prežive naduvavanje i tragično pucanje grandž balona, a nakon samoubistva prijatelja Kurta Kobejna, svoj prezir spram šrafova u gramzivom mehanizmu velikih igrača u muzičkoj industriji izrazili su u jednoj od svojih najkontroverznijih pesama „Into Yer Shtik“ sa albuma „My Brother The Cow“ iz 1995. Met Lukin je ’99 rešio da se posveti porodici, a zamenio ga je Gaj Medison. Usledile su ploče „Since We’ve Become Translucent“ (iz 2000. godine), „Under a Billion Suns“ (2006.) i „The Lucky Ones“ (2008).

O tome da im muzika koju vole još uvek nije dosadila govore aktivnosti samo u poslednje dve godine. Izdali su aktuelni, deveti po redu studijski album „Vanishing Point“ (Sub Pop, 2013); svirali su svetsku turneju od Japana i Australije, preko Evrope do Severne i Južne Amerike; na festivalima je sjajno dočekan celovečernji indi dokumentarac o njima „I’m Now: The Story Of Mudhoney“, a u Londonu je objavljena biografija benda „Mudhoney: The Sound And The Fury From Seattle“. Tokom 2014. snimili su čak dva živa albuma: „Live at Third Man Records“ u Nešvilu, na poziv i za izdavačku kuću jednog od poznatijih ljubitelja benda, Džeka Vajta (The White Stripes, Dead Weather), dok je „On Top! KEXP Presents Mudhoney Live on Top of the Space Needle“ odsviran na poziv legendarne radio stanice KEXP na vrhu tornja koji je i simbol Sijetla, a sve glasnije se pominje i novi album. Povrh svega za Record Store Day 2014. objavljuju split singl sa najvećim legendama garažnog roka – The Sonics (Muddy Roots Records)!

Mudhoney 4. juna prvi put sviraju u Srbiji. Na njihove svirke se ne dolazi radi nostalgije. Ovo je bend koji je za skoro tri decenije postojanja uradio, video i isprobao sve što čini život vrhunskih rok muzičara, a ipak uspeo da sačuva lično prijateljstvo, muzički integritet, besprekornu reputaciju, Bigmuff pedalu, impresivnu strast prema živim nastupima i Markov dečački smešak koji je i zaštitni znak benda. Od svega nekoliko izvođača koji su približno toliko ili duže opstali na rokenrol vrtešci, Mudhoney su jedini koje još uvek možete da vidite u klupskoj atmosferi. Ne propustite rok događaj sezone!

Ulaznice su u pretprodaji putem Eventim prodajne mreže i u sledećim etapama: do 30. aprila 1800 din, od 1. do 31. maja 2100, a od 1. juna kao i na sam dan koncerta 2400.

Mudhoney @ Wikipedia
Mudhoney 1
Mudhoney 2
Mudhoney @ Sub Pop
Mudhoney @ Facebook
Mudhoney @ AllMusic
Mudhoney @ last.fm
Mudhoney @ Twitter
Mudhoney @ Pitchfork
Pitchfork recenzija
Facebook Event 1
Facebok Event 2
Ulaznice
Repetitor @ bandcamp
Threesome @ bandcamp

Video:

Poster:

THE GORIES (Detroit, MI, U.S.A.)

Utorak, 26. maj – Beograd @ Dom omladine | 21:00
Gosti: Bag Of Dicks + Stuttgart Online

Aleks Čilton rekao je jednom da su The Gories sa ritmom i bluzom uradili isto što i The Cramps sa rokabili muzikom 50-tih: uspeli su da gotovo zanemareni stil popularne muzike prenesu novim generacijama na originalan i prihvatljiv način. Mnogi veruju da su The Gories tokom sedmogodišnje karijere (od 1986. do 1992.) doživeli sudbinu Velvet Undeground – snimili su par ne baš sjajno prodavanih ploča, ali svi koji su ih kupili odlučili su da i sami naprave bend po uzoru na njih. Džek Vajt je više puta naglasio da su baš The Gories i njihovi frenetični koncerti kojima je kao klinac prisustvovao u Detroitu razlog zašto je zgrabio gitaru i pokrenuo The White Stripes. Moderni garažni rok heroj Džon Dvajer (lider Thee Oh Sees) govori da tokom čitave karijere pokušava da zvuči kao The Gories: „Zato po celi dan mogu da slušam Mika Kolinsa kako peva. U njegovom glasu možete da čujete decenije soula i bluza“. Drugi moderni garažni heroj, Taj Sigal, otišao je korak dalje u pijetetu spram detroitskog trija obradivši njihov hit I Think I’ve Had It na jednom od brojnih singl izdanja.

The Gories su nesumnjivo jedna od najuticajnijih garažnih rok grupa u istoriji žanra. Svakako odmah iza The Sonics i The Cramps. Bend su 1986. u Detroitu formirali Mik Kolins (gitara/glas), Den Kroha (gitara/glas) i Pegi O’Nil (bubnjevi). Hteli su da budu najbučniji i najbeskompromisniji garažni pank sastav svih vremena i može se reći da su u tome i uspeli. Ono što ih čini dodatno intrigantnim je kultni status koji uživaju, a koji duguju ponajviše spletu okolnosti. Najpre, niko pre njih nije u toj meri zanemarivao sviračko umeće i pedantni rad u studiju. Trio je bio jedva svirački potkovan, a sve su snimali uživo i bez naknadnog doterivanja, tako da u mnogim pesmama možete da čujete greške poput ispadanja iz ritma ili pogrešnog tona. Zbog odsustva produkcije odmah su zakačili etiketu lo-fi (low fidelity). Posle njih se krajem 80-tih i tokom celih 90-tih pojavilo more drugih garažnih grupa koje su negovale istu „estetiku“: The Mummies, Jon Spencer Blues Explosion, The Oblivians, The White Stripes… Prvi album „Houserockin’“ snimili su u zapuštenoj garaži tik uz studio izdavača Wanghead Records. Najpre je trebalo da se snima u samom studiju, ali je bend procenio da će garaža bolje da sačuva autentičnost zvuka. Ploča je izašla 1989. Sledeće godine snimaju i drugi LP koji producira Aleks Čilton u Memfisu. Aleks Čilton je producirao prvi album The Cramps, „Songs The Lord Taught Us“, imao je sjajnu karijeru sa The Box Tops, a posebno sa Big Star, ali je i bio garant da će se ovaj album pojaviti na vrlo važnoj francuskoj etiketi New Rose.

Od prvih dana ideja vodilja bila je da prave pesme koje su inspirisane miksom garažnog panka 60-tih sa „Back From The Grave“ kompilacija, detroitskog R’n’B/soul nasleđa i zaostavštinom bluz i rokenrol legendi kakvi su bili Bo Didli, Džon Li Huker i Haulin Vulf. Kolinsov vokal nosio je soul/bluz emociju, Kroha je bio zadužen za klasične garažne pesme, a redukovani bubnjevi Peg O’Nil davali su tribalni ritam ispod gitarske buke. Bila je to toliko opasna kombinacija da im je Crypt Records, izdavačka kuća koja je objavila sve „Back From The Grave“ kompilacije, ponudila ugovor za treći album i reizdanje prva dva. The Gories za Crypt objavljuju „Outta Here“ 1992. Iste godine dolaze na evropsku turneju koja će se završiti brže nego što je počela. Naime, Pegi, u to vreme devojka Dena Krohe, saznala je za njegovo švrljanje i potpuno razočarana odlučila da se vrati kući. Bend se raspao u momentu kada su već privukli dovoljnu pažnju. Singlovi su izlazili za respektabilne izdavače (Sub Pop, In The Red, Estrus), imali su ugovor sa Crypt Records, u Americi su bili na korak do ugovora sa Warner Music dobivši novac da snime prvi singl za njih, ali sve je to propalo i The Gories su otišli u legendu.
Pegi O’Nil je napustila Detroit i preselila se u Nju Orleans. Mik i Den su nastavili aktivno da sviraju sa više drugih bendova. Kolins je imao nekoliko projekata, da bi se na kraju skrasio sa The Dirtbombs, dok je Kroha napravio solidnu karijeru sa Demolition Doll Rods, a od pre par godina predvodi Danny & The Darleans. Obojica su kao autori učestvovali na blistavom povratničkom albumu Andrea Vilijamsa „Silky“ iz 1998, a za In The Red Records.

O okupljanju The Gories nije bilo reči sve do septembra 2008. kada je Greg Oblivian objavio da će tokom sledećeg leta The Gories i The Oblivians svirati zajedničku dvonedeljnu turneju po Evropi. Srećnici koji su prisustvovali ovom spektaklu govore da su im i danas to najbolji koncerti u životu. Mnogi od njih su leteli sa koncerta na koncert u želji da pogledaju što je više moguće od svih četrnaest. Mateo Mulaci, italijanski hroničar garažnog rokenrola i stalni posetilac sličnih manifestacija govori o toj turneji: „OK, većina nas je videla The Oblivians u drugoj polovini 90-tih, pa smo znali šta da očekujemo. S druge strane, The Gories su bili totalna nepoznanica jer su se raspali na početku evropske turneje i to još pre punih 17 godina, kada mnogi od prisutnih nisu imali ni pojma šta je to garažni rokenrol. Oni su za moju generaciju bili kultno ime koje je inspirisalo sve tada aktuelne bendove koje smo voleli i to je bila prilika da ih overimo uživo. U prepunom klubu u Madridu, The Oblivians su otprašili svoj set, a potom su se na bini pojavili Mik, Den i Pegi. Na ovaj trenutak čekalo se 17 godina. The Gories su samo nemo stajali podižući time tenziju, ali urlik iz publike nije jenjavao. U jednom trenutku poletela je pivska flaša koja se razbila o Denovo lice. Onda je zavladao potpuni muk i dok se krv slivala niz njegov obraz, krenuli su ubitačno sa Hey Hey We’re The Gories. Kao da ih je taj incident naveo da daju sve od sebe, svirali su u transu čitav set! Bilo je leto, pretoplo napolju, još toplije unutra u krcatom klubu sa bendom koji rastura sa bine i nama koji se raspadamo od skakanja i pogo šutke! Za nekoga sa strane, to bi sigurno ličilo na neki primitivni ritual prinošenja žrtava!“.

The Gories jako retko izlaze pred publiku i zato svaki njihov koncert koji imate priliku da pogledate može biti i poslednji. U Americi ih možete zakačiti na tek po kojem garažnom festivalu jednom u više godina. U Evropi ih nije bilo još od pomenute 2009. Ipak, ove godine dolaze na kratku zapadnoevropsku turneju, a jedino skretanje na istok biće Beograd. Koncert detroitskih garažnih razbijača dogodiće se u utorak, 26. maja u Domu omladine.
Ulaznice su u pretprodaji putem Eventim prodajne mreže u sledećim etapama: do 30. aprila 1500 dinara, od 1. do 25. maja 1700 dinara i na dan koncerta 2000 dinara.

The Gories @ Wikipedia
The Gories @ AllMusic
The Gories @ Pitchfork
The Gories @ Facebook
Ulaznice
Bag Of Dicks @ bandcamp
Stuttgart Online @ bandcamp

Video:

Poster:

Threesome (Beograd)

6. mart – Kumanovo @ Agora
7. mart – Skoplje @ MKC

Threesome is a new Serbian combo that delivers the sound of explosive surf punk that doesn’t care much about time or place. The three members of the band have been involved with the indie music scene for several years.

What started as just listening to bands such as Ventures, Dick Dale & The Del-Tones, Slacktone, Man or Astroman?, and watching The Bambi Molesters performing live, ended up with forming a band that gives its vision of what surf rock should sound today.

“Adriatica” is their debut full-length CD release, packed with 12 blistering surf rock instros, some with a slight punk/indie rock influence.

When they started playing in 2010. they beat out 400 bands in the Balkan region, receiving a recording contract and have since appeared at summer music festivals in front of huge crowds, and were recently featured on MTV. This is a band definitely on the rise, and this CD gives the rest of the world a chance to hear this band’s amazing, energetic surf rock sound.

So far they played 3 european and many regional tours and they will be touring Californiafor the first time in August 2014 promoting their new CD-EP “On Tour” published by Double Crown Records.

Threesome @ bandcamp
Threesome @ Facebook
Threesome @ EXIT
Threesome @ last.fm
video:
https://www.youtube.com/user/threesomerules

John The Conqueror (Philadelphia, PA, U.S.A.)

Utorak, 7. april – Novi Sad @ Firchie Think Tank
Sreda, 8. april – Bor @ Klub Teatar
Četvrtak, 9. april – Niš @ Feedback
Petak, 10. april – Kladovo @ Fusion klub
Subota, 11. april – Zaječar @ Omladinski centar
Nedelja, 12. april – Beograd @ KC Grad

Američki blues-rock sastav John The Conqueror formirala su dva crna momka, Pierre Moore i Michael Gardner, vrlo brzo pošto su se iz Oksforda u Misisipiju preselili u Filadelfiju u proleće 2011.

Pierre je rođen i porastao u Džeksonu, Misisipi gde je još kao pubertetlija počeo da svira gitaru. Kako kaže mnogim gitarskim trikovima naučio ga je izvesni beskućnik koji je spavao u pomoćnoj sobi lokalnog automehaničara u njegovom kraju grada. Pierre potom odlazi na koledž u Oksford gde svira u više bendova sa svojim rođakom (Michael Gardner). 2005. sele se u Atlantu i tamo formiraju punk/indie bend Slack Republic koji je u dve godine postojanja uspeo da svira Vans Warped Tour (2006.) i da se pojavi na saundtreku za „Afro-Punk“ dokumentarac.
2011. rođaci se sele u Filadelfiju i na audiciji upoznaju Ryana Lynna koji ih impresionira svojim umećem na bas gitari. Prvobitna ideja bila je da Gardner svira bas, ali se ispostavilo da je Lynn daleko ispred njega i budući sjajan i na poziciji bubnjara, Gardner se prihvata palica. Bend nazivaju John The Conqueror ne samo po legendi o afričkom princu koji je porobljen i odveden u Ameriku, ali nikada nije dozvolio svom gospodaru da mu slomi ponos i duh, već i po biljci čiji koren ima magična dejstva neverovatnih proporcija (opet priča daleko više vezana za crnu nego belu kulturu SAD).

2012. objavljuju prvi, istoimeni album za jednu od najboljih nezavisnih etiketa u SAD koja je oduvek imala sluha za miks bluza, panka i garažnog roka – Alive Records (Black Keys, Andre Williams, Radio Moscow, Black Diamond Heavies, Left Lane Cruiser…). Ploča ubira pozitivne kritike, mahom u publikacijama koje recenziraju blues izdanja što daje vetar u leđa grupi da se otisne na koncertna predstavljanja širom Sjedinjenih Država, a potom i na put preko atlantskog okeana i prvu evropsku turneju.

2014. posle još jednog uspešnog gostovanja po Evropi John The Conqueror izdaju drugi album „The Good Life“, takođe za Alive Records. Još jedna glasna blues-rock ploča, bez trunke smaranja u dokazivanju virtuoznosti, a sa dosta groove-a i soul-a. I dalje su teme karakteristične za žanr i ovaj bend: žene, viski, lake droge, život na margini, ali i uživanje u životu koliko god težak bio… opšta mesta koja blues čine primamljivim klincima koji razumeju o čemu je tu reč, a takvih u današnje vreme možda ima i više nego pre.

U aprilu ove godine John The Conqueror dolaze na treću evropsku turneju u karijeri. Prethodna dva puta nije bilo šanse da se zapute ka jugoistoku kontinenta obzirom na rasprodate datume po bogatim zemljama zapadne Evrope. Ipak, učestalo navaljivanje da se skrenu na ovu stranu i dobar odjek nekoliko koncerata u Beogradu i okolini za par drugih bendova sa iste agencije (Thee Oh Sees, James Leg, Kid Congo & The Pink Monkey Birds…) pomogli su da se i John The Conqueror pojave u Srbiji.

Karte će biti u pretprodaji početkom marta (700 dinara, na dan koncerta 1000 din!!), a pretprodajna mesta kao i uvek biće šank KC Grada i prodavnica ploča Pinball Wizard Records.Beogradski koncert dogovoren je za nedelju, 12. april u KC Gradu od 21:00.

Official
JTC @ Alive Records
JTC Facebook
JTC @ bandcamp

Video:

Poster:

THE EXPERIMENTAL TROPIC BLUES BAND (Liège, Belgium)

Četvrtak, 12. mart – Beograd @ KC Grad
Petak, 13. mart – Zagreb @ Klub.
Subota, 14. mart – Velenje @ eMCe plac

Garažna rokenrol scena Evrope danas je u toj meri živa i raznovrsna da donekle može parirati onoj u SAD, a svakako je ispred australijske. Razlog tome može biti veliki broj nezavisnih izdavača orijentisanih mahom na vinilna izdanja (Voodoo Rhythm Records u Švajcarskoj, Munster u Španiji, Wild Cherry Records u Italiji, Born Bad Records u Francuskoj…). Takođe, sam evropski kontinent, naročito države kao što su Španija, Francuska, Italija, Belgija, Holandija, pa i Nemačka obavezne su destinacije svim američkim garažnim rokerima. Najpre zbog standarda i znatno većih honorara nego u SAD, a potom i stoga što svaki Amer želi da za života overi metropole kakve su Berlin, Pariz, Madrim ili Rim. Njihovi živi nastupi u Evropi često su okidač da se neki klinci iz publike odluče da i sami naprave bend i da pišu svoje kratke i eksplozivne pesme po uzoru na prekobarske šefove koji si ih zadivili koncertnim nastupima.
Jedan od takvih bendova su i Experimental Tropic Blues Band iz Liježa, Belgija, a oni 12. marta debituju na našem terenu.

Bend je formiran 1999. i čine ga Dirty Coq (gitara/glas), Boogie Snake (gitara/glas) i Devil D’Inferno (bubnjevi). Trebalo je da prođe celih šest godina do prvog izdanja, EP pod nazivom „Dynamite Boogie“ 2005. Posle su u pravilnim razmacima od po dve godine na red došli i celi albumi. Najpre „Hellelujah“ 2007., onda „Captain Boogie“ 2009., da bi po nastupu ispred Jon Spencer Blues Explosion od samog Jona Spencera dobili ponudu da dođu u Njujork i u studiju Matta Verderyja (Matt Verta Ray, ex-Speedball Baby, sada u Heavy Trash sa Spencerom!!) snime svoj sledeći album – „Liquid Love“ 2011. Jon Spencer je besplatno producirao i miksovao ovaj album samo iz pijeteta spram momaka iz Belgije koji su ga oduševili svojim divljim nastupom i energijom koju odašilju sa bine.
Muzički izraz The Experimental Tropic Blues Banda može se smestiti na pola puta između Jon Spencer Blues Explosion i Railroad Jerk. Uprošćeno, miks bluesa i punka, a to je najčešće i suština svake garažne grupe.
Experimental Tropic Blues Band svirali su širom Evrope, ali i SAD što je poseban kuriozitet za grupu izvan engleskog govornog područja. Imena sa kojima su svirali posebno su impresivna: već pomenuti Jon Spencer Blues Explosion i Heavy Trash, ali i The Cramps, Andre Williams, Jay Reatard, Bob Log III, Black Lips.

Krajem prošle godine objavili su i četvrtu studijsku ploču „The Belgians“ i svirali širom Zapadne Evrope promovišući novi album. Početkom marta ponovo idu na evropsku turneju, a tom prilikom svratiće i do Beograda u četvrtak, 12. Marta @ KC Grad. Kao gosti pre The Experimental Tropic Blues Band nastupiće lokalni trash/garage duo Bag Of Dicks.

Karte u pretprodaji po ceni od 500 dinara početkom februara u Pinball Wizard Records prodavnici i na šanku KC Grada. Na dan koncerta cena karte biće 800 dinara.

Official
The Experimental Tropic Blues Band @ bandcamp
The Experimental Tropic Blues Band @ Wikipedia
The Experimental Blues Band @ Facebook
The Experimental Tropic Blues Band @ Twitter
Bag Of Dicks @ bandcamp
Bag Of Dicks @ Facebook

Video:

Poster: