John Paul Keith (Memphis, TN, U.S.A.)

Ponedeljak, 7. april – Zagreb @ Spunk
Sreda, 9. april – Niš @ Feedback
Četvrtak, 10. april – Novi Sad @ The Quarter
Petak, 11. april – Zaječar @ Omladinski centar
Subota, 12. april – Beograd @ Gun Club | Gosti: The LVCS | 22:00
Nedelja, 13. april – Pécs @ Trafik

John Paul Keith formirao je The One Four Fives par godina pošto se 2005. preselio u Memfis. Karijeru je započeo pred kraj srednje škole 90-tih u rodnom Noksvilu sa bendom Viceroys (V-Roys). Ubrzo su postali najuzbudljivija lokalna atrakcija i posle jednog koncerta u Nešvilu dobijaju ponudu da snime album za Stevea Earla i njegovu E-Squared Records. Mladom JP Keithu nije se dopala ideja da promene zvuk zarad prvog albuma i napušta bend. Odlazi u Nešvil, formira Nevers, snimaju ploču za Sire Records koja se iz ovih i onih razloga nikada nije pojavila u prodavnicama. Nedugo potom okuplja novu grupu – Stateside koja obljavljuje jedan album u Evropi i postaju prateći bend Ryana Adamsa pod imenom The Pink Hearts. Adams odlazi na turneju promovišući svoj album “Gold” povukavši sa sobom kompletnu postavu izuzev JP Keitha koji se, nakon par kratkih zadržavanja u Njujorku i Birmingemu u pokušaju da okupi novu postavu, na poziv sestre seli u Memfis gde započinje uspešnu karijeru studijskog i „živog“ muzičara.

Ispekavši zanat tezgareći po studijima i barovima sa raznim lokalnim muzičarima (da li je pominjanje njegove saradnje sa pokojnim Jimom Dickinsonom dovoljno?!), 2007. okuplja The One Four Fives, a već 2009. izlazi im fantastični debi „Spills And Thrills“ za renomiranog izdavača – Fat Possum Records/Big Legal Mess. Ploča može da nosi i naziv “Ubrzani kurs memfiskog rokenrola”. U tih 37 minuta i 12 pesama iz jedne u drugu klizite kroz žanrove karakteristične za ovaj grad: rockabilly, swamp-rock, soul, boogie-woogie, roots rock, country, a vozom upravlja doktor John Paul Keith uz asistenciju pratećih muzičara. Duh Sun Records studija još uvek pohodi Memfis, A ova ploča ga sadrži u svakoj svojoj rilni.
2011. John Paul Keith objavljuje drugi album pod nazivom „The Man That Time Forgot“, a ponovo za Fat Possum/Big Legal Mess. Iako sa njim na snimanju učestvuju svi pajtaši sa prethodnog izdanja ova ploča potpisana je samo njegovim imenom bez dodatka benda. Iz listom pozitivnih kritika jasno je da ovo nije slučajno – JP je izrastao u ozbiljnog autora, sve pesme su kompletno njegove, te i nije bilo potrebe da se dodaje naziv benda. Štaviše, JP u tom trenutku ima bar dve skupine muzičara sa kojima krstari Amerikom, a obzirom da je na dve evropske turneje bio sa rokenrol njuškama kakvi su Harlan T. Bobo i Jack Oblivian potpuno je razumljivo da sve buduće ploče nose samo njegovo ime.

U međuvremenu John Paul Keith započinje ozbiljnu saradnju sa Amy LaVere na projektu Motel Mirrors koji prošle godine rezultira briljantnim country mini albumom. Njihovi redovni nastupi u Memfisu i okolini kao i par američkih turneja potvrđuju kvalitet Motel Mirrors. Ipak za samog Keitha najbitnija je njegova solo karijera, a ona je u ovom trenutku u svom zenitu obzirom na odjek poslednjeg mu albuma „Memphis Circa 3AM“ (Big Legal Mess/Fat Possum, 2013). Ploču je snimio sa nedavno preminulim Rolandom Janesom u Sam Phillips Recording Service studiju u Memfisu. Roland Janes svirao je gitare u bezbroj poinirskih ostvarenja ranog rokenrola (bio je sešn gitarista Sun studija Sama Phillipsa i svirao na skoro svim ranim singlovima legendi kao što su npr. Jerry Lee Lewis i Billy Lee Riley), onda je tokom 60-tih bio producent, izdavač i vlasnik studija, da bi tokom 70-tih predavao tehniku snimanja, a od ranih 80-tih do smrti radio je u Sam Phillips Recording Service studiju snimajući bukvalno sve od The Cramps do Al Kapone-a. Album „Memphis Circa 3AM“ sniman je postepeno, pesma po pesma, praktično mesecima i sve to na old school način – na dvoinčne analogne trake. 12 pesama u 35 minuta i savršen presek JP Keitha kao autora i dijapazon žanrova: country, blues, power-pop, soul, rockabilly, sleazy boogie, garage rock… Sve se završava možda i najvećim hitom karijere – Baby We’re A Bad Idea!

Zbog cigarete u uglu usana zvali su ga Talični Tom, zbog cvikera, gitare i kristalno čistog glasa – novi Buddy Holly. Koliko god laskavo bilo poređenje sa rokenrol legendom, JP Keith danas je prepoznat kao talentovani autor perfektnog glasa i savršenog gitarskog umeća. Naizgled sasvim običan štreber sa južnjačkim akcentom i omalenog rasta, kada se popne na binu, opaše svog telekastera i odvrne potenciometar na Fender Twin-u JPK se pretvara u Mr. Hyde-a, a prvih nekoliko redova pada pokošeno frenetičnim gitarskim rafalima nalik na one kakve je ispaljivao Wilko Johnson iz Dr. Feelgood!

John Paul Keith sa pratećim bendom dolazi na četrdesetpetodnevnu evropsku turneju, a BAD MUSIC FOR BAD PEOPLE ima tu čast da im upriliči nekoliko koncerata u regionu.

Karte za beogradski koncert mogu da se kupe u prodavnici ploča Pinball Wizard Records (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal br. 15, tel.: 011/3348-664, radno vreme: 12-19h, subotom 11-16h) i u kafeu Šikarica (Skadarska 22). Pretprodajna cena karte je 1000 din, na ulazu u klub, neposredno pred nastup – 1200 din.

Official
JPK @ MySpace
JPK @ last.fm
JPK @ AllMusic
JPK @ Facebook
Interview
JPK Review of Memphis Circa 3AM

YouTube:

Poster beogradskog koncerta:

Recenzija zagrebačkog koncerta
Intervju
Recenzija niškog koncerta
Recenzija beogradskog koncerta

Video sa beogradskog koncerta:

Mike Watt & The Missingmen (San Pedro, CA, U.S.A.)

Nedelja, 23. mart @ Gun Club | 20:00 | THIRD OPERA: Mike Watt & The Missingmen, Gues What (UK) + L’Oeillère (Belgium)

Mike Watt duže od četvrt veka važi za jednog od najvažnijih r’n’r basista. Početkom osamdesetih osnovao je punk bend Minutemen čiji dupli album „Double Nickels on the Dime“ (1984) danas spada među kultna izdanja nezavisnog roka. Minutemen su odličan primer kako spojiti umetnost i jednominutnu punk pesmu.

Nakon smrti pevača i Mikeovog najboljeg prijatelja D.Boonea, Watt raspušta Minutemen i osniva grupu fIREHOSE sa kojom je u periodu između 1986. i 1993. snimio pet albuma. Pod svojim imenom je snimio 4 albuma, od kojih je verovatno najpoznatiji „Ball-Hog or Tugboat?“ (1995) na kom je svirao krem tadašnje indie-rock scene. Tokom osamdesetih njegove ploče je objavljivala legendarna nezavisna etiketa SST (ista ona za koju su objavljivali Husker Du) da bi poslednje fIREHOSE ploče Watt snimio za „velikog“ izdavača – Columbia Records.

Iako retko snima solo albume, Mike je u poslednje dve decenije muzički aktivniji nego ikad. Na poziv Iggy Popa lično, stalni je basista benda The Stooges sa kojima je dva puta bio u Srbiji. Poslednjih dvadesetak godina Mike je sarađivao sa stotinama muzičara najrazličitijih profila: sa gitaristom Nelsom Clineom (nekada u Geraldine Fibbers, a sada u bendu Wilco) i bubnjarem Stephenom Perkinsom (Jane’s Addiction, Porno for Pyros) bavio se ekperimentalnom muzikom u bendu Banyan; nešto kasnije su Mike i Nels nastavili eksperiment uz Yuku Hondu (Cibo Matto); početkom ovog veka svirao je bas na turneiji J. Mascisa (Dinosaur Jr); već godinama je autor radijske emisije „The Watt From Pedro Show“ u kojoj sa klinačkim entuzijazmom pušta muziku starih i novih bendova sa svih strana sveta. Nije zgoreg pomenuti da je jedna od grupa koju je Watt puštao u emisiji i Disciplina kičme.

Wattov uticaj u savremenoj rok muzici je nemerljiv. Bendovi koji Minutemen i fIREHOSE navode kao glavni uticaj broje se u hiljadama. Među njima bio je i Kurt Cobain, članovi sastava Beastie Boys, Sonic Youth, Black Flag, REM, Pere Ubu, kao i bend Red Hot Chili Peppers. Ako se zagledate u omot njihove ploče „Blood Sugar Sex Magik“ videćete da je album posvećen upravo Wattu. Uostalom kada jedan od najkreativnijih rok basista Flea („Red Hot Chili Peppers“ ) izjavi da je „Mike Watt najsazlužniji čovek što ja danas sviram bas“ sve vam je jasno.
Iako ga vezuju pre svega za punk/noise svet, Mike Watt ne poznaje žanrovske granice. Garažni rock, free jazz, avangarda, noise, indie rock – među kojom god ekipom muzičara njegov nos namiriše iskrenost, tu je sa svojim basom.
U Beograd dolazi sa pratećim sastavom The Missingmen sa kojima je 2011. objavio solidno ocenjeni album „Hyphenated-man“ koji je njegova svojevrsna posveta bendu Minutemen, odnosnu D. Boonu. „Praktično, sve što radim je posvećeno D. Boonu. To je najbolji čovek koga sam ikad poznavao“ priča Watt o svom prijatelju u sjajnom dokumentarcu „We Jam Econo“. Samo na osnovu ovoga očigledno je Wattovo veliko srce, a slušajući njegovu muziku to je još očiglednije.

Mike Watt je toliko važan za istoriju nezavisnog roka, da postoje ljudi koji bi platili kartu samo da ga vide kako pije piće na bini. Znajući da će na bini umesto pića u ruci držati bas, a iza sebe imati usviran bend, očekujte da budete oduvani. Beograd dugo nije ugostio tako veliko ime iz savremene rok muzike i nema sumnje da će 23. mart 2014. ući u muzičku istoriju našeg glavnog grada.

Mike Watt & The Missingmen na evropskoj su turneji pod nazivom „Third Opera“ sa dva eksperimentalna sastava – L’Oeillère (Belgija) i Guess What (Velika Britanija). Karte po pretprodajnoj ceni (1200 din) možete da kupite u prodavnici ploča Pinball Wizard (TC EUROCENTAR, Makedonska 30, lokal br. 15) i kafeu Šikarica (Skadarska 22). Na ulazu u klub u nedelju 23. marta karta će koštati 1500 dinara.

Mike Watt @ Wikipedia
Mike Watt @ last.fm
The Missingmen @ Wikipedia
Mike Watt @ AllMusic
Mike Watt @ Facebook
Gueas What @ Catapulte Records
L’Oeillère @ BandCamp

YouTube:

Poster:

The Pussywarmers & Réka (Lugano, Switzerland)

Petak, 7. februar – Zagreb @ Vintage Industrial Bar
Subota, 8. februar – Split @ O’Hara
Nedelja, 9. februar – Knin @ Klub A3
Ponedeljak, 10. februar – Rijeka @ botel Marina
Utorak, 11. februar – Beograd @ Gun Club | 21:00
Sreda, 12. februar – Zemun @ MKC Kombinat | 21:00!!
Četvrtak, 13. februar – Novi Sad @ Babylon
Petak, 14. februar – Paraćin @ Galerija
Subota, 15. februar – Velenje @ eMCe Plac

The Pussywarmers formirani su u italijanskom delu Švajcarske pre osam godina. Prva dva albuma objavili su za vodeću evropsku garage etiketu Voodoo Rhythm Records („My Pussy Belongs To Daddy“ 2009. i „The Chronicles Of The Pussywarmers“ 2011.) i brojnim koncertima po kontinentu stekli poziciju najusviranijeg švajcarskog benda, ali i poziciju žive atrakcije koja se ne sme propustiti.

Njihov izuzetno autentični zvuk neobična je mešavina evropskih tradicija kao što su: tarantela, polka, valcer, vanevropskih poput calypso, swing i jazz u rasponu od dixielanda, džeza iz doba prohibicije dvadesetih godina prošlog veka, te Dope & Glory ere, ali i ne male doze patosa i „seče vena“ klezmer i istočnoevropske ciganske muzike i svi su žanrovi vešto upakovani u pobedničku garažnu egzekuciju. Instrumenti koje koriste The Pussywarmers (bendžo, harmonika, ukulele, kontrabas, tuba, trombon, marakas, madolina, gitare iz doba pre 2. svetskog rata…) gotovo da datiraju iz doba navedenih žanrova, kao i garderoba tj. scensko pojavljivanje ovog sastava.

Pre dve godine Réka Csiszér, talentovana i harizmatična cabaret/jazz umetnica priključuje se The Pussywarmers. Njen zaumni izgled, vanserijska frontwoman uloga i glas/stav na pola puta između Billie Holiday i Marlene Dietrich u nekoliko kraćih turneja potvrdili su „proširenje“ ekipe kao pun pogodak i mnogi su ih opisali kao evropsku verziju Squirrel Nut Zippers, odličnog američkog swing/jazz/blues benda koji predvodi uticajni Jimbo Mathus.
Početkom ove godine izlazi i novi, treći po redu album „I Saw Them Leaving“ za Wild Honey Records i bend menja naziv u The Pussywarmers & Réka. Radi se o sjajnoj melanholičnoj ploči na kojoj pored ranije pomenutih žanrova može prepoznati i dreamy-pop, izvesnu doza psychedelic pop-a, ali i primetan homage sastavu Velvet Underground.

Beogradski nastup The Pussywarmers & Réka planiran je za utorak, 11. februar u Gun Club-u (Miloša Pocerca 10) od 21:00. Cena karte je 500 dinara u pretprodaji (Pinball Wizard Records, TC “Eurocentar”, Makedonska 30, local 15) i 800 dinara na ulazu u klub, neposredno pred nastup.

Official
The Pussywarmers @ Facebook
The Pussywarmers @ Voodoo Rhythm Records
The Pussywarmers @ BandCamp
The Pussywarmers @ last.fm

YouTube:

Poster za beogradski koncert:

Kid Congo & The Pink Monkey Birds (New York, NY, U.S.A.)

Petak, 13. decembar – Zagreb @ Močvara
Subota, 14. decembar – Beograd @ Gun Club, 22:00

Kid Congo Powers (pravo ime Brian Tristan) bio je član i autor u tri izuzetno uticajne rok grupe 80-tih i 90-tih. 1980. godine Jeffrey Lee Pierce i on osnovali su The Creeping Ritual koji će vrlo brzo promeniti ime u The Gun Club. Isto tako brzo Kid će napustiti bend da bi sarađivao sa The Cramps sa kojima je snimio dva albuma: „Psychedelic Jungle“ i „Smell Of Female“. Ipak, od 1983. do 1991. više puta će se vraćati i napuštati The Gun Club ponajviše zbog obaveza sa još jednom velikom grupom tog vremena (a i danas) – Nick Cave & The Bad Seeds (učestvovao na albumima „Tender Prey“ i „The Good Son“ kao i na turnejama od 1988. do 1990.).
Pored ova tri sastava Kid Congo Powers je tokom karijere duže od 30 godina sarađivao i sa: The Fall, The Divine Horsemen, Die Haut, Madrugada, ali i važnim underground autorima kao što su: Lydia Lunch, Michael Gira, Diamanda Galas, Mark Eitzel, Barry Adamson, Sally Norvell, Julee Cruise.
Krajem 90-tih u Njujorku formira The Knoxville Girls, jednu od prvih supergrupa garage-rock žanra u kojoj su se našli i Bob Bert (Sonic Youth, Pussy Galore), te Jerry Teel (Honeymoon Killers, Boss Hog, Chrome Cranks). Knoxville Girls snimaju tri albuma za poslednjih par decenija prestižnog izdavača modernog garažnog zvuka – In The Red Records (The Jon Spencer Blues Explosion, Thee Oh Sees, The Dirtbombs, Black Lips, Ty Segall Band…).

Kid Congo & The Pink Monkey Birds nastaju u Njujorku 2006. i iste godine objavljuju prvenac „Philosophy And Underwear“. Album je tipičan njujorški bućkuriš žanrova kreiran od moderne verzije belog bluza, soula, no-wavea, new wavea, art rocka, glama, do elektronike koja podosta duguje Roxy Music iz vremena dok je Brian Eno bio u bendu. Jedan od komentara koji najbolje opisuju ovu ploču dao je Judah Bauer, gitarista The Jon Spencer Blues Explosion: „Zvuk je toliko raznolik da imam uticaj da slušam istovremeno Velvet Underground, Can, Television i nas. Kid je oduvek imao nepogrešivi osećaj da u tri minuta jedne pesme izmeša sve stilove u kojima se tokom karijere oprobao, a da finalni proizvod zvuči nestvarno sveže i potpuno autentično, drugačije”.
Tri godine potom za In The Red Records izlazi „Dracula Boots“, ploča koja će The Pink Monkey Birds učiniti posebnom garage/rock atrakcijom i torpedovati grupu u sam vrh moderne indie scene i koncertni akt koji se ne sme propustiti. Osim toga zapažen uspeh ove ploče potvrdio je Kidu i momcima da rade pravu stvar i učvrstio ideju o bendu u većoj meri nego ranije. Stoga su Kid Congo & The Pink Monkey Birds počeli češće da nastupaju uživo, paralelno spremajući sledeći album „Gorilla Rose“ koji objavljuju takođe za In The Red Records 2011. godine. Na ova dva izdanja bend Kida Congoa istražuje plesno i primitivno, funk i swampy/garage zvuk znalački balansirajući između žanrova tako da nijedan ne dominira. Oba albuma prolaze prilično dobro kod muzičke kritike i publike, a Kid Congo Powers, uvek tihi čovek iz dva najvažnija garažna sastava 80-tih (The Cramps i The Gun Club) postaje jednim od najuticajnijih predvodnika modernog garažnog rokenrola uz veliko poštovanje daleko mlađih kolega sa iste izdavačke kuće ili iz sličnog žanrovskog okruženja: John Dwyer (Thee Oh Sees), Ty Segall (Ty Segall Band i The Fuzz), The Oblivians, The Jon Spencer Blues Explosion, The Dirtbombs, Hunx & His Punx…

Odnedavno Kid Congo & The Pink Monkey Birds imaju novu ploču. „Haunted Head“ izašao je krajem maja ove godine kao i prethodna dva albuma za In The Red Records. Radi se o verovatno najboljem zbiru pesama do sada na kome Kidov autentični goofy/camp stil dominira u bržim temama. Poseban plus albuma su skoro polovina pesama kao napisanih za izmišljeni moderni noire u kojima preovlađuju reverb i twangy gitare, kao i sjajne melanholične solo teme. Psihodelični swamp/funk i delikatan guit/noise uz Kidovo sugestivno recitovanje i obilje suptilnih gitarskih soloa, gitarskih tema, raštimovanih gitarskih akorda i naoštrenih gitar-slajd vožnji.

Trideset i tri godine pošto će osnovati The Gun Club i obresti se u The Cramps na njihovim najboljim pločama, Kid Congo Powers nije samo prisutan u vrhu današnje indie/garage scene. Kao jedan od prvoboraca i utemeljivača modernog garažnog roka, ali i kao inovator unutar žanra sa nepogrešivim osećajem za detalje, kao i za vešto mešanje stilova, ovaj pedesetčetvorogodišnji dendi danas je ikona najplodnijeg žanra popularne muzike. Nadživevši JL Piercea i Luxa Interiora Kid Congo Powers nastavlja da istražuje muzičke forme ostajući jedan od poslednjih živih, a ozbiljno aktivnih rokenrol antiheroja. Kako recenzent „Dracula Boots“ u NME-u iz maja meseca 2009. godine reče: „Svako ko je ikada svirao sa losanđeleskim bluz pankerima The Gun Club treba da dobije status rok legende. Činjenica da je Brian Tristan (poznat i kao Kid Congo Powers) svirao i u The Cramps i Nick Cave & The Bad Seeds znači da je čovek van kategorije običnih smrtnika“.

Legenda iz The Gun Club i The Cramps stiže u Beograd u subotu, 14. decembra i potpuno logično nastupa u Gun Club-u. Ulaznice po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara @ Pinball Wizard Records od ponedeljka, 11. novembra. Na dan koncerta na ulazu u klub – 1500 din.

Kid Congo @ Wikipedia
Official
Kid Congo @ New York Night Train
Kid Congo @ Twitter
Kid Congo & The Pink Monkey Birds @ Facebook
Kid Congo & The Pink Monkey Birds @ last.fm

Video:

Poster:

James Leg (Chattanooga, TN, U.S.A.)

Utorak, 29. oktobar – Zagreb @ Močvara
Sreda, 30. oktobar – Novi Sad @ The Quarter
Četvrtak, 31. oktobar – Kosovska Mitrovica @ Mitrovica Rock School Club
Petak, 1. novembar – Beograd @ Gun Club, 22:00
Subota, 2. novembar – Velenje @ eMCe Plac

John Wesley Myers aka James Leg već je godinama jedan od najintrigantnijih garage-rock predvodnika. Prvi od poznatijih bendova u kojima se pojavio bili su The Immortal Lee County Killers po čijem je raspadu formirao Black Diamond Heavies 2004. godine, trio u kojem su pored njega na orguljama/klavijaturama i vokalu bili još i gitarista, i bubnjar. Gitarista 2006. napušta bend i to preostale 2/3 navodi da se zamisle kako da nastave dalje gde donose potpuno ispravnu odluku – bez gitare! Do tada je bilo dvočlanih bendova, ali uvek se radilo o gitari i bubnju, a sa novom postavom Black Diamond Heavies su uveli i novi trenutak u formaciji rokenrol grupe: orgulje/klavijature/vokal + bubnjevi.

U toj postavi snimaju dva studijska i jedan live album (sve za Alive Records) i postaju jedna od najtraženijih američkih garažnih atrakcija do kraja prve decenije 21. veka svirajući širom SAD, Evrope i Australije.
Pored matičnog, James svira orgulje i peva u Cut In The Hill Gang, još jednom važnom američkom garage/blues/punk sastavu nastalom na pepelu Soledad Brothers.
Po raspadu Black Diamond Heavies (2009.) James Leg radi na svom prvom solo albumu „Solitary Pleasure“ (opet renomirani Alive Records, 2011.) koji prolazi zapaženo među poklonicima Black Diamond Heavies i ljubiteljima svih podžanrova garažnog rokenrola. Duboki, diabolični vokal i topli, a zastrašujući tonovi orgulja čijim dirkama kao u transu lete njegovi prsti zaštitni su znak ovog južnjačkog gospodina. Obrada rokenrol heroja Linka Wraya (Fire And Brimstone) i obrada hita u Americi anonimnih Australijanaca Kill Devil Hills (Drinking Too Much) pored devet sopstvenih pesama potvrđuju Legov dobar izbor da se popuni jedan pristojan solo prvenac i krene sa utabavanjem staze nastavka rokerske karijere.

Prošle godine James Leg sa kolegama sa Alive Records etikete – Left Lane Cruiser – snima još jedan album – „Painkillers“. Deset Blues obrada (od Roberta Johnsona do Rolling Stonesa!!) odsviranih/otpevanih na srčani, garage/blues način kako se i očekivalo od ove garažne super-grupe učinili su da se album na kraju 2012. nađe visoko kotiran na većini garage rock lista.
Mačo orguljaš đavoljeg glasa po prvi put dolazi na prostor bivše Jugoslavije krajem oktobra i početkom novembra na pet koncerata. Prati ga samo bubnjar, baš kao iz Black Diamond Heavies dana što jasno govori o tome da će se na repertoaru naći i hitovi iz te faze karijere.

Karte za beogradski concert u pretprodaji od ponedeljka, 21. oktobra u Pinball Wizard Records prodavnici ploča (TC EUROCENTAR, Makedonska 30, local broj 15) 600 dinara. Na dan koncerta 800 din.

Black Diamond Heavies @ Wikipedia
James Leg @ U-Turn Touring
James Leg @ Alive Records
James Leg @ Facebook
James Leg @ Reverbnation
James Leg @ last.fm
James Leg @ Discogs
James Leg @ AllMusic

Poster:

YouTube: