HARMFUL (ex-FAITH NO MORE!!)
Nemački noise-rock/metal sastav HARMFUL postoji punih 15 godina i uprkos permanentnoj angažovanosti, velikoj popularnosti u matičnoj državi i čestim turnejama, tek sa poslednjim albumom stižu do veće podrške van granica Nemačke. Nije ni čudo pošto se na sedmom albumu, jednostavno nazvanom «7», ekipi pridružuje i jedno od većih etabliranih svetskih rok imena, Billy Gould (osnivač i basista sada već legendarnih FAITH NO MORE), kao producent, ali i drugi gitarista na turneji u okviru koje sviraju i u Beogradu.
«7» je najzrelije izdanje ovog benda i prvo koje je licencirano van Nemačke. Produkciju su radili članovi benda pod dirigentskom palicom velikog majstora Billyja Goulda, a miks je uradio drugi veliki šef metal/noise-rock scene, Flemming Rasmussen (producent sastava METALLICA na albumima «Ride The Lightning», «Master Of Puppets» i «…And Justice For All»!!).
HARMFUL su na turneji od aprila ove godine, predvođeni Billyjem Gouldom šire priču o svom bendu kako po zapadnim, tako i po istočnim državama starog kontinenta. Pored činjenice da svakim danom stiču sve više fanova nakon furioznih i bučnih nastupa, ova turneja je i sjajna prilika za samog Goulda da se nakon 10 godina pauze ponovo nađe sa rok bandom «na putu» i da se seti dana s početka karijere FAITH NO MORE dok su još pokušavali da naprave proboj i stignu do većeg dela publike. gouldu je to uspelo sa FAITH NO MORE, a budući da se taj čovek ne prihvata ovakvih obaveza bez istinkog verovanja u bend u kome svira, ne treba sumnjati da će mu se posrećiti i sa HARMFUL.
HARMFUL su svirali turneje sa «facama» poput: SLAYER, SOUNDTRACK OF OUR LIVES, CLUTCH, NO ONE IS INNOCENT, UNIDA, MACHINE HEAD, IGGY POP, UNSANE, ALTER BRIDGE i PARADISE LOST. Miks pomenutih legendi bi otprilike mogao da vam dočara o kakvom se zvuku kod HARMFUL radi, a sve ostale detalje možete da pronađete na njihovom sajtu: http://www.harmfulweb.com/
JAY REATARD + BOSTON CHINKS (Memphis, TN, U.S.A.)
Pre više od deset godina u Memfisu je formiran garage-punk bend The Reatards, sastavljen od klinaca od po 16 godina. Istina, nisu baš mogli da se pohvale kako suvereno vladaju instrumentima, ali su zato itekako dobro umeli da napišu troakordno prašenje na kojem im je zavideo čitavi grad i pola nezavisne scene Amerike. Osim toga njihovi koncerti su rokenrol događaji koji se još uvek prepričavaju kao nezaboravni. Možda nisu umeli da sviraju i pevaju, međutim, živi nastupi su im bili blago rečeno divlji i vrlo iritantni po vlasnike klubova pošto se skoro svaki završavao sa uništavanjem instrumenata, pojačala, po kojom razbijenom glavom publike iz prvih redova, kao i kompletnog benda – «krv, znoj i suze» u najbukvalnijem smislu. Objavili su 2 regularna albuma, raspali se i ušli u legendu. Šef benda, Jay Reatard (pravo prezime Lindsey!!) nastavio je karijeru i punoletstvo dočekao svirajući u Lost Sounds, Final Solutions, Bad Times i još nekoliko lokalnih art-punk grupa.
Prošle godine je za In The Red Records objavio prvi solo album, «Blood Visions», koji je dobio izuzetno pohvalne kritike i može se reći da predstavlja uspešnu modernu verziju ‘77 punk rock-a i new wave-a. Očito duboko zaronjen i upućen u čuvenu punk rock kompilaciju koja je do sada objavljena u desetine serija sa «svih meridijana» – «Killed By Death», ali i omađijan bendovima poput Joy Division (ok, možda pre Warsaw), Wire, Siouxsie & The Banshees, Jay Reatard uspeo je da gotovo sasvim sam, uz neznatnu pomoć jednog prijatelja (bas i vokal u jednoj od 15 pesama na ploči!!), snimi album koji se našao na većini top-ten lista za 2006., bar kada je reč o indie izdanjima. «Blood Visions» kvalitet leži u činjenici da je dvadesetsedmogodišnjak iz Memfisa u vreme sveopšte jalove reciklaže britanskog new wave-a s kraja 70-tih i početka 80-tih napisao, odsvirao, otpevao 15 komada na kojima mu danas skidaju kapu lokalni uzori (Oblivians), bivši saradnici iz bendova sa kojima je proveo poslednjih 10 godina, ali i nezavisna muzička štampa, zapravo svi koji su uspeli da se dokopaju ovog parčeta plastike. Malo je neočekivano, ali sve ovo što britanska muzička industrija pokušava da izgura sa svojih 5-6, šatro, oni su isto što i gang of four wire joy division samo u 21. veku, teško da može da se nosi na više nivoa sa dečkom iz Amerike, pa još i iz Memfisa. Biće da ipak industrija ne može u toj meri da maže oči i tako lako prodaje šarene laže. «Blood Visions» je album kojim Jay ne kupuje, već zaslužuje ulaznicu u svet zrelih modernih autora.
Počevši kao balavi «imitator» Oblivians iz vremena dok se još borio sa aknama i nejebicom, preko komandovanja u nekoliko art-punk/new wave bendova, do albuma koji je napravio skoro sasvim sam i koji će bar do sledećeg njegovog izdanja sloviti kao najbolji američki odgovor na britanski new wave i ‘77 punk još otkako su Devo izdali svoj prvi LP.
45 dana evropske turneje koja počinje 16. maja u Amsterdamu i završava (uz samo 2 dana bez koncerta!!) u Roterdamu, 1. jula trebalo bi da bude dovoljno čvrst argument da za ovim mladim i talentovanim momkom vlada veliko interesovanje širom Evrope. Samim tim bilo je jako teško, da ne kažem skupo, uspeti da se za ex-YU «obore» tri datuma. Na turneji, kao gosti, odnosno bend koji će da otvara svaki koncert, pojaviće se i njegovi power-pop zemljaci – Boston Chinks – grupa koja je nedavno stigla i do prvog albuma, a većina njih činiće mizikante koji će da prate majstora na gitari i vokalu. Ako ste spremni za jedan pravi new wave show, sa obaveznim engleskim akcentom i uobičajenim punk-rock ludiranjem (valjanje po bini i u prvim redovima, razvaljivanje bubnjeva i pojačala, neizbežni pogo ispred bine po klizavom patosu i u srči do kolena) onda je sramota da promašite šampiona koji vam svira u komšiluku i još za smešne pare.
petak, 25. maj – Beograd @ SKC
subota, 26. maj – Crvenka @ Izletište “Potok”
nedelja, 27. maj – Zagreb @ Teatar &TD
MySpace Jay Reatard
MySpace Boston Chinks
muzika:
Jay Reatard – It’s So Easy
Jay Reatard – My Shadow
Jay Reatard – My Family
Jay Reatard – Death Is Forming
Jay Reatard – Oh It’s Such A Shame
Jay Reatard – – Nightmares
Jay Reatard – We Who Wait
Jay Reatard – Fading All Away
Jay Reatard – Turning Blue
Boston Chinks – Coltrane
Boston Chinks – Helpless
Boston Chinks – Sleepy-Heads
SINGING LOINS @ AKADEMIJA, 23. 03.2007.
izvor: http://www.plastelin.com
autor: Branislav Nikolić
foto by Reakcija
Kakvo je to bilo buđene proleća! Ko nije bio, šta da mu radim… Teško da će ovaj tekst biti dobar da pokaže svu silinu, toplinu, razigranost i uživanje u jednostavnosti koju su Singing Loins pružili te večeri. Možda je neko bio narednih večeri u Zaječaru, Pirotu ili Gornjem Milanovcu?
Tako je malo nedostajalo da se te večeri ne pojavim na koncertu (priznajem, ni na forumima nisam bio redovan, te, shodno s tim, ni dovoljno upoznat sa njihovim radom), ali moja intuitivna prijateljica je slutila da to miriše na spektakl i skoro da je imala pravo. Nije to bio spektakl. Bilo je mnogo više od toga.
Nezahvalano je većini onih koji za SL nisu čuli do sada (nemojte doživeti to kao zamerku, i ja sam tek skoro) objašnjavati ko su zapravo oni i šta je to toliko fascinantno kod njih. Elem, sami za sebe kažu da su “authentic raw folk from Medway delta”. Ili, da pokušam da približim: autentični Engleski punkeri sviraju svoj folk, a da to zvuči i kao folk i kao punk.
SL su nastali još početkom 90-ih. Imali su nekoliko izdanja i onda se negde sredinom iste dekade povlače sa scene. Spletom okolnosti, reaktiviraju se 2004. kada izdaju “The Complete and Utter Singing Lions” (obimno CD izdanje koje obuhvata gotovo sve njihove objavljene numere iz prethodne karijere), a dve godine kasnije još jedno remek delo “Songs To Hear Before You Die”.
Na sceni vas dočekuje trojac – Chris Broderick (glas, daire, lupanje u kutiju), Arfur Allen (gitara – akustična, “dvanaestica”) i Rob Shepherd (bendžo i nešto što je između električne mandoline i minijaturne električne gitare). Vizuelno, sam spoj je pitoreskan. Chris, koji je kao inkarnacija Del Boya (nekoliko puta je i uzviknuo “lovely jobly”), Arfur, koji deluje kao inventar Akademije 80-ih, i Rob kao naizgled “dobar dečko”, ali opak mali.
Samo koncertno ludilo nemoguće je opisati. Prava pabska atmosfera, u najboljem i najlepšem značenju te reči. Još samo da je bila neka kafančina sa kariranim stoljnjacima – srča do kolena bi bila neizbežna. No, znajući koliko je teško napraviti neki ovakav događaj u Srbiji nimalo ne zameram organizatoru. Ima jedan “prodavac magle” koji svoj bend vabi imenom “orkestar za svadbe i sahrane”. Kao i u mnogo toga drugog kod njega i ovo ime je (barem mentalno) krađa. Pravi bend za “svadbe i sahrane” su Singing Loins. Na svadbu bih ih sigurno zvao, a da znam da treba da umrem, ne bih tražio da do kraja odigram partiju preferansa pred smrt, jer od nje ne bežim, naprotiv, čekam je sa osmehom. A maksimalni osmeh je moguć uz Singing Loins. U inat svemu!
Za kraj, ovaj koncert definitivno potvrđuje da ako čujete da neko dešavanje organizuje BadMusicForBadPeople, to obavezno mora da se overi. Nije bitno da li o tom bendu znate nešto ili ne, provod i pozitivna energija su zagarantovani.
I barem jednom svratite u kladionicu da patriotski odgirate iz keca u kec na Ročester.
THE SINGING LOINS (Medway, U.K.)
petak, 23. mart – Beograd @ Akademija (pretprodaja 400 din. / dan koncerta 500 din.!!)
subota, 24. mart – Zaječar @ Irish Pub
nedelja, 25. mart – Pirot @ Dom kulture
ponedeljak, 26. mart – Gornji Milanovac @ Sala kulturnog centra
Singing Loins oformljeni su krajem 1990. Chris Broderick (vokal) i Chris Allen (gitara, bendžo, mandolina) želeli su da na jedan antitradicionalistički način pristupe pisanju novog engleskog folka, više se oslanjajući na efekat emocije koja izlazi iz interpretacije nego na tehniku i uobičajene šablone. Kao takvi, odmah su bili prezreni od strane konzervativne folk kritike, ali su zato privukli ogromnu pažnju liberalnijih poznavalaca, zapravo svih poštovalaca folk muzike koji su smatrali da je potrebna «sveža krv» da bi se ostarelo telo engleskog folka bolje osećalo.
Umnogome im je pomogao i Billy Childish (Milkshakes, Mighty Caesars, Headcoats, Buff Medways). Geniju njihovog zemljaka nije promakao strahovit potencijal Singing Loins i od samog starta je verovao u to da su oni prosto «odabrani» da engleskom folku vrate stari sjaj na jedan potpuno neuobičajen način – pišući nove, svoje pesme i izvodeći ih na tehnički prosečan, ali emotivno natprosečan način. Akustična gitara, bendžo, mandolina i štap sa zvončićima kojim Broderick drži ritam stvaraju jednostavnu zvučnu sliku, obezbeđujući pozadinu vrsnim Broderickovim stihovima otpevanim «iz dubine duše». U «kućnom studiju» Billyja Childisha snimaju svoja prva 2 albuma uz svesrdnu podršku samog vlasnika, ali i ostale poznate ekipe iz Childishovog okruženja kao što su Bruce Brand, Kyra Rubella i Holly Golightly. Singing Loins, podržani od strane najvećeg genija garage punk-a danas, dobijaju visoke kritike, kako za albume, tako i za živo izvođenje svojih pesama. Zanimljivo je da su zbog antitradicionalizma i neskrivenog oslanjanja na eruptivne Broderickove vokalne deonice postali miljenici najpre punk, a potom i sve druge publike. Otuda su markirani kao folk-punk bend, baš kao nekada ranije i, po mnogo čemu srodni im, The Pogues. Upravo sličnost sa The Pogues čini da se glas o Singing Loins čuje dalje od Medwaya, čak van Ostrva i ovaj akustičarski duet odlazi na nekoliko turneja pre nego što će da prestane sa radom u drugoj polovini 90-tih.
2004. na nagovor pomenute ekipe koja ih je u startu podržala (Childish, Golightly, Rubella) Singing Loins odlučuju da se opet aktiviraju i snimaju najpre kompilacijski dupli album i dupli cd «Complete and utter» kao i sjajan povratnički album «Songs to hear before you die». Sada ih je trojica u grupi (novi instrument je akordijan!!), a same pesme su nešto kompleksnije i kvalitetnije snimljene, no to nije oduzelo ni trunku od prepoznatljive im emocije. Broderickovo pevanje danas još uverljivije ume da vam izmami suzu na jednako vešt način kao što vam lice ozari osmehom. Takav je talenat oduvek bio redak i uvek vredan punog poštovanja.
Početkom ove godine Singing Loins su snimili i materijal za novi album koji će da se pojavi na Hangman Records tokom juna meseca. Nema sumnje da će «The drowned man resuscitator» nastaviti put obnovljen jednom od najboljih engleskih akustičnih ploča poslednjih 20-ak godina – «Songs to hear before you die», kao ni da će (ponovo) podeliti mišljenja publike na one koji ih upravo zbog antitradicionalizma vole i one koji ih iz istog razloga ne podnose. Koga je briga za to sve dok Broderick i ostala dvojica razgaljuju srca u dvosatnom živom nastupu na gotovo istovetan način na koji su to davno radili The Pogues?
http://www.singingloins.co.uk/
http://www.damagedgoods.co.uk/singingloins/index.html
http://www.last.fm/music/The+Singing+Loins
muzika:
Singing Loins – Bakers Arms (August ’58)
Singing Loins – Hauling N The Slack
Singing Loins – Look At The Sun
Singing Loins – Shut Your Mouth
Singing Loins – Start Screaming
Singing Loins – House In The Woods
Singing Loins – An Englishman’s Home
Singing Loins – That’s How Murders Happen
SUPERSUCKERS u Beogradu!!
01. mart @ SKC!!
Iz prve generacije Sub Pop bendova, čija je karijera bila vezana za Sijetl i bližu okolinu, jedino su Supersuckers ostali konstantno aktivni. Nirvana, Soundgarden, Tad, Fluid i još par njih otišli su u istoriju, Walkabouts sporadično odsviraju poneku evropsku turneju, a Mudhoney su se vratili prošle godine nakon duže pauze i pitanje je koliko će još da traju.
Supersuckers su u Sijetl došli iz rodne Arizone krajem 80-tih i posle nekoliko singlova za opskurne izdavače snimaju prvi album, “The Songs All Sound The Same” za Empty Records. Zapravo, radi se o kompilaciji pomenutih singlova. Neprestano se dokazujući u Meki rokenrola čestim živim nastupima, bend skreće pažnju šefova Sub Pop te posle još jednog od zapaženih koncerata i pada dogovor o snimanju prvog regularnog albuma “The Smoke Of Hell” (Sub Pop, 1992). Očito su Bruce Pavitt i Jonathan Poneman hteli da osveže ponudu svoje etikete bendom koji se prilično razlikovao od dugokosih grungera, budući da su u to vreme Supersuckers slovili za jedan od najperspektivnijih punk-rock bendova Amerike. 4 kauboja iz Arizone bili su sveža krv, potrebna žanrovski već profilisanom izdavaču, a sam bend je preko, za jednu nezavisnu kuću, ozbiljne distribucije uspeo da dopre do većeg broja obožavalaca van Sijetla. Već tada, u ranoj fazi svoje karijere, Eddie Spaghetti (basista, vokal i šef grupe) i društvo fokusiraju se na što češće žive nastupe širom Amerike. Posle više od godinu dana skoro neprestanih turneja, Supersuckers su ponovo u studiju i snimaju svoje prvo remek-delo – “La Mano Cornuda” (Sub Pop, 1994), ploču kojom dominiraju hitovi poput “Creepy Jackalope Eye”, “On The Couch” “Sugie” i “She’s My Bitch”. Glasni i istovremeno melodični punk-rock sve više biva začinjen hard i heavy šablonima, a koncertna poza sa gitarama visoko podignutim u vis i obaveznim pesnicama stisnutim u “la mano cornuda” (rogata šaka, pesnica sa ispruženim kažiprstom i malićem) neizostavni momenti Supersuckers nastupa. Zbog toga se vernim fanovima sve više priključuje i heavy metal publika.
Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, uzima odsustvo i odlazi na lečenje od heroinske zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch & Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995), a u produkciji gitariste Butthole Surfers, Paula Learyja. Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rock rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta heavy metal herojima (“Ozzy” – očigledan hommage pevaču Black Sabbath), ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe country muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).
Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom country zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje niko drugi do Willie Nelson, svakako najveća živa country legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddyja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, jednim od najvećih talenata savremene country & western muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču – “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rock remek-delo bez country upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju samoljubivog naziva “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.
Sledeće godine snimaju 2 pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.
2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings, za koju i dan-danas objavljuju albume. Prvenac je živi country biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Pop-a. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar country & western muzike.
2003., neopterećeni izdavačima jer sada su svoji na svome, realizuju novi studijski, ponovo hard-rock/punk-rock LP – “Motherfuckers Be Trippin’” na kojem je jasno da ako ste vešti i talentovani ne postoje granice među žanrovima. Nabrijane gitare, Eddyjev raspukli vokal i melodično pevanje, solaže, rifovi i masna zvučna slika kreću se hard i heavy rock putanjom sa istom lakoćom kao i country-punk stazom. Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije + nazad, podiže ih na pijedastal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova današnjice koji sa istom lakoćom šiba hard/heavy/punk rifove i honky-tonk country poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan ne ume kao što umeju Supersuckers. Vreme je i za prvi DVD dokument. 2004. objavljuju “Live At Anaheim”, video zapis sa koncerta na kojem se jasno vidi da Supersuckers publiku čine fanovi heavy metala/hard-rocka ravnopravno sa fanovima garage-punka i punk-rocka, ali i oni čija su srca zakopana u Nešvilu i country & western muzici. Sledi još par živih albuma, što u country, što u rock varijanti, a 2005. objavljuju kompilaciju pesama koje se nisu našle na regularnim albumima (mahom singlovi) – “Devil’s Food”. Za ljubitelje mainstream zvuka, a pomalo neočekivano za punkere i metalce, tu se našla i obrada globalnog hita Outkast – “Hey Ya!” (inače, hidden track na DVD-u!!).
Prošle godine izlazi EP “Paid”, kako Eddy Spaghetti reče ploča koja će da definiše zvuk i pravac u kojem će se bend kretati u nastavku karijere. Treba li reći da ju je sam markirao kao njihovu najbolju ploču do sada i da je sasvim u pravu? Rock + Country + Punk-Rock, dobitna kombinacija za momke koji su zajedno porasli i družili se još iz najranijeg detinjstva u Tusonu, Arizona. Jednostavno rečeno, radi se o bendu koji je u bezmalo 20 godina karijere uspeo da iskorači iz uskih žanrovskih odrednica, dopre do raznorodne publike i svima podari ventil kroz koji će da ispucaju svoje frustracije bilo da uzmu učešće u pogou ispred bine, headbangingu sa strane ili klimanju glavom iz pozadine. Upravo zato su Supersuckers najveći rokenrol bend na Svetu.
Od sredine januara do sredine aprila ovaj sjajni bend koji je godinama neprekidno na turneji, sviraće i svoj prvi koncert u Srbiji. Kick-ass R’n’R show najvećeg rokenrol benda na Svetu Vas očekuje 01. marta u beogradskom SKC-u (predgrupa – DMT, Novi Sad!!). Spremite se za jedinstven i nenadjebiv rock’n’roll koncert i obucite čist donji veš jer će ga ovi momci s pola snage istresti iz vaših pantalona.
“If you don’t like the Supersuckers, you don’t like Rock-N-Roll.” –Lemmy Kilmister from Motorhead
“They played my birthday party. They rock!” –Eddie Vedder from Pearl Jam
“Supersuckers…I love the Supersuckers, our whole band loves you guys!” –Robin Zander from Cheap Trick
“The Supersuckers understand that great rock and great country are, at least on a spiritual level, exactly the same thing. Rock on, boys.” –Steve Earle
“The Supersuckers rock ferociously whenever they feel like it and what really matters is ending this sentence with an exclamation point!” –Little Steven Van Zandt, E Street Band, Little Steven’s Underground Garage
supersuckers
supersuckers @ MySpace
