BRIMSTONE HOWL (Lincoln, NE, U.S.A.)
Četvrtak, 30. oktobar – Beograd @ SKC
Petak, 31. oktobar – Smederevska Palanka @ Irish Pub Dr. Watson
Nedelja, 2. novembar – Zrenjanin @ Klupče
Moderni američki garage-punk bendovi umnogome odskaču od onih iz talasa koji se pojavio sredinom 80-tih sa Fuzztones ili Cynics koji su se više trudili da zvukom i imidžom podsećaju na pionire iz 60-tih, ali ih je jako teško porediti i sa sledećom revival generacijom koju su predvodili najpre The Gories, a potom i Jon Spencer Blues Explosion, te Oblivians. To znači da jedna muzička forma koju su mnogi smatrali jako konzervativnom, učaurenom u par rifova i šablona bez kojih se ne može zamisliti sam žanr, ipak može da evoluira i, što je još važnije, nastavi da bude intrigantna, naročito u okvirima nezavisne produkcije. Mladi bend iz Nebraske, Brimstone Howl, dobar je primer u prilog ovoj tvrdnji i nema sumnje da su jedni od najinteresantnijih predstavnika nove garažne generacije.
Četiri klinca formiraju grupu još u srednjoškolskim danima, 2002, pod imenom Caesar The Greaser, ime dve godine docnije menjaju u The Zyklon Bees i kao takvi objavljuju svoj prvi album «Seven Mean Runs» početkom 2005. Nešto kasnije iste godine ponovo menjaju ime, ovaj put u Brimstone Howl i reizdaju prvenac, da bi do kraja 2005. objavili i drugi album «Bang! Bang! Bang! Bang! Bang! Bang! Bang!», pravo malo remek-delo lo-fi/trashy garage-bluesa. Nakon toga i više turneja po Americi, Brimstone Howl primećuje Jay Reatard (Reatards, Lost Sounds…) tokom nastupa na GONER festivalu u Memfisu i nudi se da im snimi par singlova. Saradnja sa Reatardom, čije je ime cenjeno i van uskih garaž krugova (već duže je jedan od omiljenih nezavisnih rokera na Pitchfork-u), pomaže ovim momcima da dođu do šire publike, a napokon i neki ozbiljniji magazini obraćaju pažnju na njih, što se dobro da primetiti posle sledećeg, trećeg albuma «Guts Of Steel» (2007.) koji producira Dan Auerbach iz Black Keys i koji biva objavljen za renomiranu Alive Records etiketu (Black Keys, Radio Moscow, Left Lane Cruiser, Two Galants…). Pozitivne recenzije izlaze u novinama u kojima retko ima mesta za garažne pankere (NME, Uncut, Magnet…), a još ih ređe neko tamo hvali, tako da bend za kratko vreme rasprodaje prvi štampani tiraž ploče i potpisuje ugovor za još jedan album.
Nova garažna bomba pojavljuje se 2. septembra ove godine, zove se «We Came In Peace», a ovaj put se kao producent pojavljuje legendarni Jim Diamond, čovek koji je na neki način uobličio zvuk White Stripes pre nego što će ovaj dvojac da eksplodira. Da li će slična sudbina da zadesi i Brimstone Howl ostaje da se vidi, ali nema dileme da ova ploča potvrđuje jedinstveni talenat da se svira jednostavni, bazični rokenrol, garage/blues, šta već, a da se ne koriste uobičajeni klišei. Otud i tolika svežina iz pesama koje istovremeno bude sećanja na rane Cramps i Gun Club, ali i Sonics, Stooges, Velvet Underground, te Ramones. Par sporijih komada zvuči kao sjajna podloga najuzbudljivijih scena iz horor filmova, dok ostatak, mahom brzih garage-stompera, obećavaju nezaboravan provod na bilo kojoj žurci gde se toče pivo i alkohol.
Ako je Dan Auerbach uspeo da zvuk Brimstone Howl iz prvobitnog lo-fi trash/punk-a kanališe u nešto pročišćeniju bluesy verziju, onda je Jim Diamond svoj pečat ostavio trudom da se ne upadne u zamku ponavljanja. Mnoštvo podžanrova prisutnih na albumu jednog garažnog benda treba da skrene pažnju da se na ovaj žanr već ovih dana i možda upravo ovim komadom plastike, više neće gledati kao na krajnje retro stil, lišen autentičnosti i sveden na već davno napisane rifove i obrasce.
Brimstone Howl su na drugoj evropskoj turneji od početka oktobra. Budući da je prva bila s proleća jasno je da za njihovim živim nastupima vlada veliko interesovanje i stoga je potpuno besmisleno propustiti ih uživo u SKC-u 30. oktobra i na ostalih par svirki po Srbiji.
http://www.myspace.com/brimstonehowl
http://www.alivenergy.com/Brimstone.html
http://alivenaturalsound.blogspot.com/search/label/Brimstone%20Howl
bilbord:
Brimstone Howl – Guts of Steel (Alive, 2007): http://www.mediafire.com/download.php?urymzmmigmh
Brimstone Howl – We Came In Peace [Alive, 2008]: http://www.mediafire.com/download.php?zo25y3nzjmu
Brimstone Howl – Tunnel Of Love 7” [Boom Chick, 2008]: http://www.mediafire.com/download.php?ny301xzuxn3
Left Lane Cruiser (Fort Wayne, IN, U.S.A.)
Nedelja, 5. oktobar – Pirot @ Dom kulture
Ponedeljak, 6. oktobar – Beograd @ SKC
Utorak, 7. oktobar – Zagreb @ KSET
Poslednjih par decenija pojavilo se jedno mali milion gitara/bubanj bendova, ali teško da ijedan može da prismrdi ovom dvojcu iz Indijane. Uprkos tome što su relativno mladi (postoje tek nekih 4-5 godina) ova dva Midwest momka pokazuju da su apsolvirali sve žanrove koji sadrže reč blues. Počevši od Roberta Johnsona, preko Sonny Boy Williamsona, John Lee Hookera, Hound Dog Taylora i Howlin’ Wolfa, do R.L. Burnsidea i Juniora Kimbrougha. Ma, navedite bilo koju crnu facu i ova dva bela klipana će vas momentalno kazniti ukoliko ste pomislili da su išta od istorije uspeli da promaše. Opet, to nije sve što se može naći među rilnama njihova dva albuma. Pored sve ‘crne braće’ primetan je i veliki upliv bendova kao što su ZZ TOP ili AC/DC, a na posredan način i celokupne garažne produkcije otkako su Mick Collins i Danny Kroha formirali The Gories i povukli nogu da i beli čovek može da drlja blues, a da ne mora da bude smrtno dosadan kao Gary Moore i svi ti puki imitatori iz 70-ih.
Nije više tajna, niti jeres reći da, na žalost, danas samo ‘white trash’ šiba blues. Dok se ‘black brothers’ zamlaćuju što kičastijim zlatnim ogrlicama i prstenjem, ribama enormnih oblina, belčuge iz tamo nekih prikolica, predgrađa, pa čak i Ivy League (poput Jona Spencera ili Matta Verderyja) više haju za nasleđem autentične crne muzike i, što je bitnije, to rade opasno dobro. Ne voze skupa kola, ne mirišu kao parfimerija, ne broje parice sa novčanicama ne ispod $1000, ali brižno paze da se jedno od dvoje roditelja rokenrola ne otme zaboravu kojem su sklone generacije konzumenata pop kulture od 80-tih na ovamo.
LEFT LANE CRUISER su u tome i prvaci Sveta. Bez zezanja.
Dok su Oblivians sve to imali na umu, ali nisu znali kako da odsviraju, samim tim bili više punk-rock ili garage-punk, ova 2 lika su umesto da vise po birtijama, sedeli, slušali i učili. BLACK KEYS su, potom, bili među prvima u silnim kombinacijama ‘beli bend-crna srca’, ali već su se posle par ploča sapleli i upali u mrežu muzičke industrije koja ih je (naročito) poslednjim albumom napravila najgorim karikaturama birajte kojih od dekadentnih rok-dinosaurusa 70-tih.
Dva LLC vokala zvuče kao da pljugaju po tri kutije dnevno i loču litar+ najgore džibre, gitare su nabrijane i neispolirane, činele pršte na sve strane, dok doboš zvuči kao kanta za đubre marnuta ispred tuđe kuće u nekom predgrađu, a sve to skupa toliko podseća na juke-jointe koji su do kraja rata u Vijetnamu, čak, docnije, bili rezervisani samo za dojučerašnje berače pamuka, da ne kažem ugnjetavanu rasu, sirotinju raju.
Njihov drugi album, «Bring Yo’ Ass To The Table» (Alive Records, 2008) biser je ovogodišnje nezavisne rokenrol produkcije na kom je uhvaćen duh crnog Juga Amerike iz prvih decenija prošlog veka i, pomešan sa nekim whitey šefovima koji su se istom tematikom bavili 30-40 godina unazad, zvuči kao nenadjebiv bukvar za sve one što blage veze sa bluesom nemaju. Zasigurno, «Bring Yo’ Ass To The Table», jedna je od ploča koja u sagregovanoj SAD (i to u posebno važnoj izbornoj godini) ne samo da ruši međurasne zidove, već na potpuno prirodan način dokazuje da su podele po boji kože, debljini novčanika, veličini sisa ili patke, uticaju u društvu, bogatstvu, bedi, obrazovanju, pismenosti i kojim god osnovama hoćete još, potpuno periferna pitanja jer kad se iz zvučnika zakotrlja taj masni, krvlju napumpani zvuk, na njega reaguje svako ko iole ima osećaj za ritam i mrvu strasti spram muzike za igru.
http://www.myspace.com/leftlanecruiser
http://www.alive-totalenergy.com/Left-Lane.html
http://www.herohill.com/2008/01/reviews-left-lane-cruiser-bring-yo-ass.htm
bilbord:
Motorama (Rome, Italy)
Četvrtak, 25. septembar – Zrenjanin @ Klupče
Petak, 26. septembar – ??
Subota, 27. septembar – Beograd @ Žica strogo od 21:00!!
Ako su vam dojadili svi ti gitara/bubanj bendovi sa muškarcima, Motorama mogu da budu sasvim dobar izbor. 2 markantne Italijanke postoje već punih 8 godina, objavile su 2 albuma («No Bass Fidelity» i «Psychotronic Is The Beat»), pregršt singlova i našle su svoje mesto na više garažnih kompilacija širom Sveta. Slove za najpoznatiji italijanski garažni bend već dosta dugo i to im je pomoglo da dođu i do jedne američke turneje pre neku godinu, a Evropu su obišle u više navrata.
«Psychotronic Is The Beat» objavljen je ovog leta za renomiranu punk rock etiketu Dead Beat Records (za istu objavljuju: J Church, Knockout Pills, Haunted George, Mac Blackout…), a njihov vrišteći i škripeći zvuk na način Demolition Doll Rods, Red Aunts ili Bikini Kill već je dobio zapažene kritike u nezavisnoj štampi. Na ovom albumu suviše često zvuče znatno sirovije i žešće od mnogih muških bendova sličnog usmerenja da to jednostavno ne može da bude slučajno i, što je najbitnije, obećava jednako uzbudljive žive nastupe. Da, žene ponekad umeju da, što AC/DC rekoše, pokažu više muda (ili petlje, ako vam je to prihvatljivije) i Motorama su tu sigurno prvakinje Italije, a nesumnjivo i u prvih 5 na planeti Zemlji. Dovoljno je poslušati njihovu obradu Gang Of Four hita Damaged Goods, pa da za momenat steknete utisak kako su GO4 bili bend sastavljen od evnuha kad su napisali ovu veliku pesmu pre kojih 30 godina.
Dakle, pršteće, distorzirane gitare i isto tako distorzirani vokal, te nemilosrdno zakivanje bubnjeva recept su kojim ove dve zgodne devojke osvajaju svakog iole ozbiljnog zaljubljenika u nezavisnu rokenrol muziku.
Po prvi put se pojavljuju uživo u Srbiji na tri koncerta i to je prava šansa da se pojavite i pogledate ih uživo. Uostalom, bolje je videti dve seksi ribe kako praše u kratkim suknjama, nego 5 ružnih tipova koji se trude da ostave utisak na većinski mušku publiku koja se obično pojavljuje na koncertima ovog tipa, zar ne?
http://www.myspace.com/motoramaitaly
http://motorama.org/motorama.htm
http://it.youtube.com/watch?v=khHIxpYK_uI
download:
http://www.mediafire.com/download.php?nlkqj73irz3
plakat:
Qui (Los Angeles, CA, U.S.A.)
Četvrtak, 11. septembar @ SKC
Nastali u Kaliforniji početkom 2001. sastav QUI se ubrzo pročuo po SAD svojim silovitim nastupima.
Pre 2 godine potpisuju ugovor sa IPECAC, izdavačkom kućom iza koje stoji Mike Patton iz FAITH NO MORE, a i na vokalu im se pridružuje David Yow, nekada frontman genijalnih noise grupa kao što su SCRATCH ACID i JESUS LIZARD. 2007. objavljuju zapažen LP «Love’s Miracle» za Pattonovu etiketu i sviraju američku turneju koja skreće daleko ozbiljniju pažnju.
Njihov spoj gitarske buke, metala i punka u sprezi sa velikim iskustvom Davida Yowa i njegovim autodestruktivnim pojavljivanjima na bini čine da se za QUI čuje i van Sjedinjenih Država, te uspevaju da u periodu kraćem od godinu dana dođu do dogovora oko druge evropske turneje u okviru koje će nastupiti i u Beogradu. Za samo 2 nedelje bend će da protutnji srednjom Evropom, a Srbija ima tu čast da ih po prvi put pogleda uživo u klubu SKC-a, u četvrtak, 11. septembra. Poseban je kuriozitet što je ovo i prvo živo pojavljivanje Davida Yowa na «našem terenu», čoveka o čijim se nastupima sa JESUS LIZARD još uvek prepričavaju priče u krugovima poklonika TOUCH AND GO RECORDS.
Gosti na koncertu su GUTTER GUITAR (Australija) i GERDA BLANK (Novi Zeland).
http://www.myspace.com/gutterguitar
http://www.myspace.com/gerdablank1
bilbord:
The Singing Loins (Chillingham, U.K.)
Četvrtak, 11. septembar – Novi Sad @ Lazino Tele
Petak, 12. septembar – Pirot @ Dom kulture (w/Gerda Blank, New Zealand!!)
Subota, 13. septembar – Niš @ NISOMNIA (w/Gerda Blank, New Zealand!!)
Nedelja, 14. septembar – Beograd @ SKC (w/Gerda Blank, New Zealand!!)
Singing Loins oformljeni su krajem 1990. Chris Broderick (vokal) i Chris Allen (gitara, bendžo, mandolina) želeli su da na jedan antitradicionalistički način pristupe pisanju novog engleskog folka, više se oslanjajući na efekat emocije koja izlazi iz interpretacije nego na tehniku i uobičajene šablone. Kao takvi, odmah su bili prezreni od strane konzervativne folk kritike, ali su zato privukli ogromnu pažnju liberalnijih poznavalaca, zapravo svih poštovalaca folk muzike koji su smatrali da je potrebna «sveža krv» da bi se ostarelo telo engleskog folka bolje osećalo.
Umnogome im je pomogao i Billy Childish (Milkshakes, Mighty Caesars, Headcoats, Buff Medways). Geniju njihovog zemljaka nije promakao strahovit potencijal Singing Loins i od samog starta je verovao u to da su oni prosto «odabrani» da engleskom folku vrate stari sjaj na jedan potpuno neuobičajen način – pišući nove, svoje pesme i izvodeći ih na tehnički prosečan, ali emotivno natprosečan način. Akustična gitara, bendžo, mandolina i štap sa zvončićima kojim Broderick drži ritam stvaraju jednostavnu zvučnu sliku, obezbeđujući pozadinu vrsnim Broderickovim stihovima otpevanim «iz dubine duše». U «kućnom studiju» Billyja Childisha snimaju svoja prva 2 albuma uz svesrdnu podršku samog vlasnika, ali i ostale poznate ekipe iz Childishovog okruženja kao što su Bruce Brand, Kyra Rubella i Holly Golightly. Singing Loins, podržani od strane najvećeg genija garage punk-a danas, dobijaju visoke kritike, kako za albume, tako i za živo izvođenje svojih pesama. Zanimljivo je da su zbog antitradicionalizma i neskrivenog oslanjanja na eruptivne Broderickove vokalne deonice postali miljenici najpre punk, a potom i sve druge publike. Otuda su markirani kao folk-punk bend, baš kao nekada ranije i, po mnogo čemu srodni im, The Pogues. Upravo sličnost sa The Pogues čini da se glas o Singing Loins čuje dalje od Medwaya, čak van Ostrva i ovaj akustičarski duet odlazi na nekoliko turneja pre nego što će da prestane sa radom u drugoj polovini 90-tih.
2004. na nagovor pomenute ekipe koja ih je u startu podržala (Childish, Golightly, Rubella) Singing Loins odlučuju da se opet aktiviraju i snimaju najpre kompilacijski dupli album i dupli cd «Complete and utter» kao i sjajan povratnički album «Songs to hear before you die». Sada ih je trojica u grupi (novi instrument je akordijan!!), a same pesme su nešto kompleksnije i kvalitetnije snimljene, no to nije oduzelo ni trunku od prepoznatljive im emocije. Broderickovo pevanje danas još uverljivije ume da vam izmami suzu na jednako vešt način kao što vam lice ozari osmehom. Takav je talenat oduvek bio redak i uvek vredan punog poštovanja.
«The drowned man resuscitator» je album koji se pojavljuje 2007. i možda je njihov najveći komercijalni uspeh do sada obzirom da im je doneo visoke ocene u muzičkoj štampi. Znatno «umiveniji» od ranijih izdanja i unekoliko sporiji prodrmao je uspavanu folk scenu i skrenuo ozbiljniju pažnju.
The Singing Loins dolaze na mini srpsku turneju da pred ovdašnjom publikom potvrde zašto su najbolji engleski raw-folk i punk-folk (kako god vam je drago) bend poslednjih nekoliko decenija.
http://www.singingloins.co.uk/
http://www.myspace.com/singingloins
http://www.myspace.com/gerdablank1
bilbord:
Download:
