Left Lane Cruiser (Fort Wayne, IN, U.S.A.)
Nedelja, 5. oktobar – Pirot @ Dom kulture
Ponedeljak, 6. oktobar – Beograd @ SKC
Utorak, 7. oktobar – Zagreb @ KSET
Poslednjih par decenija pojavilo se jedno mali milion gitara/bubanj bendova, ali teško da ijedan može da prismrdi ovom dvojcu iz Indijane. Uprkos tome što su relativno mladi (postoje tek nekih 4-5 godina) ova dva Midwest momka pokazuju da su apsolvirali sve žanrove koji sadrže reč blues. Počevši od Roberta Johnsona, preko Sonny Boy Williamsona, John Lee Hookera, Hound Dog Taylora i Howlin’ Wolfa, do R.L. Burnsidea i Juniora Kimbrougha. Ma, navedite bilo koju crnu facu i ova dva bela klipana će vas momentalno kazniti ukoliko ste pomislili da su išta od istorije uspeli da promaše. Opet, to nije sve što se može naći među rilnama njihova dva albuma. Pored sve ‘crne braće’ primetan je i veliki upliv bendova kao što su ZZ TOP ili AC/DC, a na posredan način i celokupne garažne produkcije otkako su Mick Collins i Danny Kroha formirali The Gories i povukli nogu da i beli čovek može da drlja blues, a da ne mora da bude smrtno dosadan kao Gary Moore i svi ti puki imitatori iz 70-ih.
Nije više tajna, niti jeres reći da, na žalost, danas samo ‘white trash’ šiba blues. Dok se ‘black brothers’ zamlaćuju što kičastijim zlatnim ogrlicama i prstenjem, ribama enormnih oblina, belčuge iz tamo nekih prikolica, predgrađa, pa čak i Ivy League (poput Jona Spencera ili Matta Verderyja) više haju za nasleđem autentične crne muzike i, što je bitnije, to rade opasno dobro. Ne voze skupa kola, ne mirišu kao parfimerija, ne broje parice sa novčanicama ne ispod $1000, ali brižno paze da se jedno od dvoje roditelja rokenrola ne otme zaboravu kojem su sklone generacije konzumenata pop kulture od 80-tih na ovamo.
LEFT LANE CRUISER su u tome i prvaci Sveta. Bez zezanja.
Dok su Oblivians sve to imali na umu, ali nisu znali kako da odsviraju, samim tim bili više punk-rock ili garage-punk, ova 2 lika su umesto da vise po birtijama, sedeli, slušali i učili. BLACK KEYS su, potom, bili među prvima u silnim kombinacijama ‘beli bend-crna srca’, ali već su se posle par ploča sapleli i upali u mrežu muzičke industrije koja ih je (naročito) poslednjim albumom napravila najgorim karikaturama birajte kojih od dekadentnih rok-dinosaurusa 70-tih.
Dva LLC vokala zvuče kao da pljugaju po tri kutije dnevno i loču litar+ najgore džibre, gitare su nabrijane i neispolirane, činele pršte na sve strane, dok doboš zvuči kao kanta za đubre marnuta ispred tuđe kuće u nekom predgrađu, a sve to skupa toliko podseća na juke-jointe koji su do kraja rata u Vijetnamu, čak, docnije, bili rezervisani samo za dojučerašnje berače pamuka, da ne kažem ugnjetavanu rasu, sirotinju raju.
Njihov drugi album, «Bring Yo’ Ass To The Table» (Alive Records, 2008) biser je ovogodišnje nezavisne rokenrol produkcije na kom je uhvaćen duh crnog Juga Amerike iz prvih decenija prošlog veka i, pomešan sa nekim whitey šefovima koji su se istom tematikom bavili 30-40 godina unazad, zvuči kao nenadjebiv bukvar za sve one što blage veze sa bluesom nemaju. Zasigurno, «Bring Yo’ Ass To The Table», jedna je od ploča koja u sagregovanoj SAD (i to u posebno važnoj izbornoj godini) ne samo da ruši međurasne zidove, već na potpuno prirodan način dokazuje da su podele po boji kože, debljini novčanika, veličini sisa ili patke, uticaju u društvu, bogatstvu, bedi, obrazovanju, pismenosti i kojim god osnovama hoćete još, potpuno periferna pitanja jer kad se iz zvučnika zakotrlja taj masni, krvlju napumpani zvuk, na njega reaguje svako ko iole ima osećaj za ritam i mrvu strasti spram muzike za igru.
http://www.myspace.com/leftlanecruiser
http://www.alive-totalenergy.com/Left-Lane.html
http://www.herohill.com/2008/01/reviews-left-lane-cruiser-bring-yo-ass.htm
bilbord:
Motorama (Rome, Italy)
Četvrtak, 25. septembar – Zrenjanin @ Klupče
Petak, 26. septembar – ??
Subota, 27. septembar – Beograd @ Žica strogo od 21:00!!
Ako su vam dojadili svi ti gitara/bubanj bendovi sa muškarcima, Motorama mogu da budu sasvim dobar izbor. 2 markantne Italijanke postoje već punih 8 godina, objavile su 2 albuma («No Bass Fidelity» i «Psychotronic Is The Beat»), pregršt singlova i našle su svoje mesto na više garažnih kompilacija širom Sveta. Slove za najpoznatiji italijanski garažni bend već dosta dugo i to im je pomoglo da dođu i do jedne američke turneje pre neku godinu, a Evropu su obišle u više navrata.
«Psychotronic Is The Beat» objavljen je ovog leta za renomiranu punk rock etiketu Dead Beat Records (za istu objavljuju: J Church, Knockout Pills, Haunted George, Mac Blackout…), a njihov vrišteći i škripeći zvuk na način Demolition Doll Rods, Red Aunts ili Bikini Kill već je dobio zapažene kritike u nezavisnoj štampi. Na ovom albumu suviše često zvuče znatno sirovije i žešće od mnogih muških bendova sličnog usmerenja da to jednostavno ne može da bude slučajno i, što je najbitnije, obećava jednako uzbudljive žive nastupe. Da, žene ponekad umeju da, što AC/DC rekoše, pokažu više muda (ili petlje, ako vam je to prihvatljivije) i Motorama su tu sigurno prvakinje Italije, a nesumnjivo i u prvih 5 na planeti Zemlji. Dovoljno je poslušati njihovu obradu Gang Of Four hita Damaged Goods, pa da za momenat steknete utisak kako su GO4 bili bend sastavljen od evnuha kad su napisali ovu veliku pesmu pre kojih 30 godina.
Dakle, pršteće, distorzirane gitare i isto tako distorzirani vokal, te nemilosrdno zakivanje bubnjeva recept su kojim ove dve zgodne devojke osvajaju svakog iole ozbiljnog zaljubljenika u nezavisnu rokenrol muziku.
Po prvi put se pojavljuju uživo u Srbiji na tri koncerta i to je prava šansa da se pojavite i pogledate ih uživo. Uostalom, bolje je videti dve seksi ribe kako praše u kratkim suknjama, nego 5 ružnih tipova koji se trude da ostave utisak na većinski mušku publiku koja se obično pojavljuje na koncertima ovog tipa, zar ne?
http://www.myspace.com/motoramaitaly
http://motorama.org/motorama.htm
http://it.youtube.com/watch?v=khHIxpYK_uI
download:
http://www.mediafire.com/download.php?nlkqj73irz3
plakat:
Qui (Los Angeles, CA, U.S.A.)
Četvrtak, 11. septembar @ SKC
Nastali u Kaliforniji početkom 2001. sastav QUI se ubrzo pročuo po SAD svojim silovitim nastupima.
Pre 2 godine potpisuju ugovor sa IPECAC, izdavačkom kućom iza koje stoji Mike Patton iz FAITH NO MORE, a i na vokalu im se pridružuje David Yow, nekada frontman genijalnih noise grupa kao što su SCRATCH ACID i JESUS LIZARD. 2007. objavljuju zapažen LP «Love’s Miracle» za Pattonovu etiketu i sviraju američku turneju koja skreće daleko ozbiljniju pažnju.
Njihov spoj gitarske buke, metala i punka u sprezi sa velikim iskustvom Davida Yowa i njegovim autodestruktivnim pojavljivanjima na bini čine da se za QUI čuje i van Sjedinjenih Država, te uspevaju da u periodu kraćem od godinu dana dođu do dogovora oko druge evropske turneje u okviru koje će nastupiti i u Beogradu. Za samo 2 nedelje bend će da protutnji srednjom Evropom, a Srbija ima tu čast da ih po prvi put pogleda uživo u klubu SKC-a, u četvrtak, 11. septembra. Poseban je kuriozitet što je ovo i prvo živo pojavljivanje Davida Yowa na «našem terenu», čoveka o čijim se nastupima sa JESUS LIZARD još uvek prepričavaju priče u krugovima poklonika TOUCH AND GO RECORDS.
Gosti na koncertu su GUTTER GUITAR (Australija) i GERDA BLANK (Novi Zeland).
http://www.myspace.com/gutterguitar
http://www.myspace.com/gerdablank1
bilbord:
The Singing Loins (Chillingham, U.K.)
Četvrtak, 11. septembar – Novi Sad @ Lazino Tele
Petak, 12. septembar – Pirot @ Dom kulture (w/Gerda Blank, New Zealand!!)
Subota, 13. septembar – Niš @ NISOMNIA (w/Gerda Blank, New Zealand!!)
Nedelja, 14. septembar – Beograd @ SKC (w/Gerda Blank, New Zealand!!)
Singing Loins oformljeni su krajem 1990. Chris Broderick (vokal) i Chris Allen (gitara, bendžo, mandolina) želeli su da na jedan antitradicionalistički način pristupe pisanju novog engleskog folka, više se oslanjajući na efekat emocije koja izlazi iz interpretacije nego na tehniku i uobičajene šablone. Kao takvi, odmah su bili prezreni od strane konzervativne folk kritike, ali su zato privukli ogromnu pažnju liberalnijih poznavalaca, zapravo svih poštovalaca folk muzike koji su smatrali da je potrebna «sveža krv» da bi se ostarelo telo engleskog folka bolje osećalo.
Umnogome im je pomogao i Billy Childish (Milkshakes, Mighty Caesars, Headcoats, Buff Medways). Geniju njihovog zemljaka nije promakao strahovit potencijal Singing Loins i od samog starta je verovao u to da su oni prosto «odabrani» da engleskom folku vrate stari sjaj na jedan potpuno neuobičajen način – pišući nove, svoje pesme i izvodeći ih na tehnički prosečan, ali emotivno natprosečan način. Akustična gitara, bendžo, mandolina i štap sa zvončićima kojim Broderick drži ritam stvaraju jednostavnu zvučnu sliku, obezbeđujući pozadinu vrsnim Broderickovim stihovima otpevanim «iz dubine duše». U «kućnom studiju» Billyja Childisha snimaju svoja prva 2 albuma uz svesrdnu podršku samog vlasnika, ali i ostale poznate ekipe iz Childishovog okruženja kao što su Bruce Brand, Kyra Rubella i Holly Golightly. Singing Loins, podržani od strane najvećeg genija garage punk-a danas, dobijaju visoke kritike, kako za albume, tako i za živo izvođenje svojih pesama. Zanimljivo je da su zbog antitradicionalizma i neskrivenog oslanjanja na eruptivne Broderickove vokalne deonice postali miljenici najpre punk, a potom i sve druge publike. Otuda su markirani kao folk-punk bend, baš kao nekada ranije i, po mnogo čemu srodni im, The Pogues. Upravo sličnost sa The Pogues čini da se glas o Singing Loins čuje dalje od Medwaya, čak van Ostrva i ovaj akustičarski duet odlazi na nekoliko turneja pre nego što će da prestane sa radom u drugoj polovini 90-tih.
2004. na nagovor pomenute ekipe koja ih je u startu podržala (Childish, Golightly, Rubella) Singing Loins odlučuju da se opet aktiviraju i snimaju najpre kompilacijski dupli album i dupli cd «Complete and utter» kao i sjajan povratnički album «Songs to hear before you die». Sada ih je trojica u grupi (novi instrument je akordijan!!), a same pesme su nešto kompleksnije i kvalitetnije snimljene, no to nije oduzelo ni trunku od prepoznatljive im emocije. Broderickovo pevanje danas još uverljivije ume da vam izmami suzu na jednako vešt način kao što vam lice ozari osmehom. Takav je talenat oduvek bio redak i uvek vredan punog poštovanja.
«The drowned man resuscitator» je album koji se pojavljuje 2007. i možda je njihov najveći komercijalni uspeh do sada obzirom da im je doneo visoke ocene u muzičkoj štampi. Znatno «umiveniji» od ranijih izdanja i unekoliko sporiji prodrmao je uspavanu folk scenu i skrenuo ozbiljniju pažnju.
The Singing Loins dolaze na mini srpsku turneju da pred ovdašnjom publikom potvrde zašto su najbolji engleski raw-folk i punk-folk (kako god vam je drago) bend poslednjih nekoliko decenija.
http://www.singingloins.co.uk/
http://www.myspace.com/singingloins
http://www.myspace.com/gerdablank1
bilbord:
Download:
Dirtbombs (Detroit, MI, U.S.A.)
Četvrtak, 03. jul – Beograd @ SKC
Smatra se da je Mick Collins jedan je od najzanimljivijih autora savremene garažne, a svakako i šire indie scene.
Njegov prvi ozbiljniji bend, The Gories, još za trajanja uspeo je da stekne poštovanja vredan status, a kako je vreme odmicalo, naročito pošto su se Gories raspali, najpre Amerikom, a posle gotovo u svakom delu sveta formirali su se garažni bendovi, po ugledu na ovu detroitsku trojku. 2 gitare, Mick Collins i Dan Kroha (obojica i vokali!!) i oskudan bubanj sa uvek nadrkanom Peggy O’Neil snimili su tri dugosvirajuća remek-dela i pregršt singlova od ‘86. do ‘93.. Bend bez bas gitare, koji izvodi blues teme uz ogromnu količinu nekontrolisane garažne buke, sa maksimalno primitivnim snimcima koji su većinom rađeni uživo u studiju, bend u kome se na vokalima smenjuju crni (Mick Collins) i beli (Dan Kroha) čovek, uspeo je da skrene pažnju, najpre nezavisne rokenrol javnosti (objavljivali su za Crypt Records, ali i Sub Pop, Estrus, In The Red…), a pred kraj karijere stigla je i ponuda od Warner Bros, međutim bend je bio gotova priča i uskoro se raspao.
Godine koje slede nakon kraja The Gories obeležiće sve veća pojava bass-free garage grupa, a prljava, nedoterana, lo-fi produkcija koja ih je karakterisala, doživeće brojne varijacije kroz mnoštvo njihovim radom inspirisanih bendova, uključujući tu i Blues Explosion, i današnje mega zvezde White Stripes.
Sledeća epizoda Collinsovog rokerskog života vezana je za sastav Blacktop. Uprkos tome što je ovaj bend kratko trajao i što je snimio jedan session koji se posle pojavio najpre na 2 albuma, a potom sve skupa + na jednom disku, Blacktop su naišli na možda i veće interesovanje nego sami Gories u svoje vreme. Jednostavno, Mick je svojim talentom i reputacijom među kolegama iz branše izborio mesto za sebe na sceni da su se ubrzo mnogi utrkivali da snime neki album ili makar par pesama sa njim, a neki bi se zadovoljili da im samo producira materijal. Zanimljivo je da u to vreme, sredinom 90-tih, Mick svakodnevno sa svojim prijateljem Jimom Diamondom radi na novim pesmama u Jimovom analognom studiju Ghetto Recorders i na neki način iz te saradnje se i rađaju The Dirtbombs, premda će se sam Diamond kao član benda pojaviti nešto kasnije.
U početku The Dirtbombs nisu imali iskristalisanu viziju kako će se bend razvijati. Mick je imao ideju da okupi svojevrsnu all-star ekipu muzičara Detroita i da sa njima na jedan bezuslovan i neposredan način istražuje i pokušava da pomiri žanrove koji su ga naveli da se maši gitare i mikrofona. Prvi radovi benda čoveka koji je u tom trenutku već viđen za garažnog gurua #1 ličili su mnogo više na eksperiment guitar noisea, kraut rocka, a tek bi Mickov soul vokal povremeno otkrivao sa kojeg je izvora pevač pio vodu. Pored toga sam raspored i zaduženja igrača su sve samo ne neki od garage klišea: 2 bubnja, 2 basa i Mick sa grlom i gitarom. I dok su prvi album “Horndog Fest”, i prvih nekoliko singlova popili i koju kritiku, mahom od strane onih koji su očekivali da će Dirtbombs biti isto što i Gories, Mick za sledeći, “Ultraglide In Black”, sprema 12 obrada “crnih” hitova i jednu jedinu koju je sam potpisao. Među obradama našle su se pesme Marvina Gayea, Steviea Wondera, Barryja Whitea, Curtisa Mayfielda, Georgea Clintona, Phila Lynotta, a album je otvorio mnoga vrata ovom sjajnom bendu i pobrao listom pozitivne ocene. Mnogi su pre njih znali da se pozabave obrađivanjem nekih od soul/R’n’B/funk hitova, ali koliko god da su uspevali u tome, nemoguće je a ne primetiti kako je to daleko iza načina na koji to rade ovaj čovek i njegova družina na ovoj ploči.
Jedan od razloga što se bend odlučio da snimi ove 60’s standarde je i Mickova saradnja sa legendom 60’s R’n’B/soula Detroita – Andreom Williamsom kome je par godina ranije pomogao da se vrati iz mrtvih snimivši sa njim i svojim starim ortakom iz Gories, Danom Krohom, remek-delo “Silky”. Ne samo što je vratio Mr. Rhythma iz zaborava, već ga je upoznao sa gomilom ostalih garage bendova i iz tih poznanstava nastaje još jedan odličan album sa Andreom “The Black Godfather” na kojem su, uz Mickovo posredovanje i produkciju sa Andreom nastupili i: Dirtbombs (naravno!!), Blues Explosion, Countdowns, Compulsive Gamblers, Boss Hog, a i čuveni Stooges saksofonista Steve Macaye.
Posle “Ultraglide In Black” Dirtbombs ostaju jedina grupa sa kojom Mick radi (sa 2 super-grupe, King Sound Quartet i The Screws, objavio je ukupno 3 albuma i par singlova od ‘97. do ‘01.) i, što je najvažnije, prestaje da egzistira na nivou projekta, već studijskim i još više koncertnim aktivnostima poprima obrise novog velikog benda Micka Collinsa.
Sledeći korak u karijeri Dirtbombs je naredni album “Dangerous Magical Noise”. Kao i prethodni, nailazi na samo najviše ocene uz konstataciju da je na ovom čoveku svojstven način, dakle s lakoćom, sjedinio vrlo komplikovane žanrove koji su u raznim periodima odrastanja izvršili presudan uticaj na Collinsa – s jedne strane crna muzika: blues, funk, R’n’B/soul, s druge bela: new wave, punk, garage punk, noise.
Pre tri godine objavljena im je kompilacija singlova “If You Don’t Already Have A Look”, dvostruki cd na kome su se našle mnoge B strane singlova, retki snimci i potpuno šareni izbor obrada na disku broj 2 (GUN CLUB, ROLLING STONES, SOFT CELL, SMOKEY ROBINSON, YOKO ONO, CHEATER SLICKS, BEE GEES…), a krajem februara ove bilo je vreme za novi album “We Have You Surrounded”. Na ovoj ploči Collins se po prvi put pojavljuje u jasno artikulisanom angažovanom izdanju. Od prve do poslednje, 12. pesme na ploči, jasno je da se radi o koncept materijalu na temu “propast moderne civilizacije”. Naročito raduje vešto mirenje mnoštva žanrova koji su u manjoj ili većoj meri uticali na razvoj možda najvećeg garažnog benda poslednjih više godina. Sasvim pitko za uši navikle na Block Party kao i one trenirane na lo-fi zvuku nikad-čuo-garaž-grupa. Sa novim albumom ide i nova turneja, te Dirtbombs od početka 2008. možete zakačiti na najpre američkoj, pa australijskoj, pa opet američkoj turneji, a od 5. juna je krenula i evropska. Posle pune tri godine beogradska publika imaće priliku da ponovo pogleda ovaj sjajan rokenrol bend u četvrtak, 3. jula u SKC-u.
bilbord:
http://www.thedirtbombs.net/
http://www.myspace.com/thedirtbombs
http://www.myspace.com/dirtbombs
http://en.wikipedia.org/wiki/The_Dirtbombs
http://www.intheredrecords.com/pages/dirtbombs.html
