THE MAGICK GODMOTHERS (Teesside, U.K.)

Sreda, 20. jul – Beograd @ Elektropionir | 21:00!!

The Magick Godmothers postoje od prošle godine tek, ali se radi o skupini dovoljno iskusnih muzičara da ih možemo samo uslovno posmatrati kao debitante obzirom da ovih dana izlazi prvi album ovog sastava iz Velike Britanije.

Šef benda, Timothy James Oxnard, svirao je ranije u The High Plane Drifters sa kojima je u par navrata obišao SAD u okviru turneja sa tamošnjim šefovima Garage & Blues žanra (Soledad Brothers, Immortal Lee County Killers, The Bohannons…). Treba pomenuti da je i jedna njihova pesma uvrštena u seriju Breaking Bad.

Po raspadu The High Plane Drifters, Timothy sa bubnjarem Darrenom Mooreom formira sastav The Approved.

U jednom trenutku The Approved su svirali zajednički koncert sa Avalanche Party, garažnim rokenrol bendom iz North York Moors nedođije. Početkom 2015. godine ritam sekcija Avalanche Party (braća Jordan i Joseph Bell) započinje saradnju sa Timothyjem, Jordan Bell prelazi na drugu gitaru i The Magick Godmothers su formirani! Sledi pregršt nastupa po Velikoj Britaniji sa vrhunskim imenima modernog Punk/Blues/Garage zvuka iz SAD (Left Lane Cruiser, James Leg, Lee Baines III, Bob Log III…).

Punk/Blues bend sa jakim garažnim pečatom i šmekerskom dozom Pub-Rock stila – The Magick Godmothers – po prvi put svira u Beogradu u sredu, 20. jula u Elektropioniru, a od 21:00. Karata će biti isključivo na ulazu u Elektropionir neposredno pred nastup, a cena jedne ulaznice je 300 din.

The Magick Godmothers @ Facebook
The Magick Godmothers @ SoundCloud

Video:
https://www.youtube.com/watch?v=eZzDhS87KQ4

Slim Cessna’s Auto Club (Denver, CO, USA)

Petak, 30. septembar – Beograd @ Dom omladine | gosti: Went | 21:00
Subota, 1. oktobar – Zagreb @ Tvornica kulture

Intervju sa SCAC by Katarina Samurović

Bend koji svira u baru na kraju sveta. Tako je Jello Biafra opisao jedan od najvećih muzičkih i koncertnih kurioziteta severnoameričkog kontinenta, Slim Cessna’s Auto Club.

Dolaze iz Denvera, grada u visinama granice zapada i juga, čuvenog po jedinstvenoj hibridnoj kantri sceni koja se izrodila devedestih godina prošlog veka. Iz Denvera su i 16 Horsepower, Wovenhand, DeVotchKa i Tarantella, neka od najupečatljivijih imena savremene gotik amerikane. A među najviđenijim, najiskusnijim i najvoljenijim veteranima “Denverskog zvuka” svakako su Cesna i njegov “Auto klub”.

Istorija Slim Cessna’s Auto Club-a počinje 1992. godine, po raspuštanju proto-Denver sound super-grupe The Denver Gentlemen, koju su činili Cessna, David Eugene Edwards, Jeffrey-Paul Norlander i Jean-Yves Tola. Poslednja trojica će po raspuštanju benda oformiti 16 Horsepower, a Cessna počinje da realizuje sopstvenu viziju hiperaktivnog, melanholičnog, rastrzanog kantrija. No istinski mračna i apokalitpična nota stiže u bend dvanaest godina kasnije, dolaskom talentovanog solo muzičara i pisca Jaya Munlyja (Munly Munly). Manli postaje drugi stalni i ključni član benda i nosilac novih, apokaliptičnih vizija i kompleksne lirike. Oko tog stabilnog jezgra izvrtela se plejada sjajnih denverskih muzičara koji su zdušno pomogli dugogodišnji razvoj SCAC groteskne kantri tame.

Iako gotik amerikana ili southern gothic može okvirno da se definiše kao mračna senka kantrija sa neizostavnim uplivom starinskog gospela i svežeg alt-kantrija, pokušaj kategorizacije Auto Club-a u neki žanr vrlo je nezahvalan, a i nepotreban posao – njihova kantri-pank-gotik-gospel propoved živi za sebe, potpuno samouvereno i ostvareno.

A uživo je posebna priča. Na bini vas dočekuju dva čoveka u crnom, ali ne baš tako pristupačna kao što to beše gos’n Keš. Zvuk bendža i ječeće dvovrate gitare pretapaju se jedan u drugi poput Hrist/Bogorodica lentikulara na dotičnoj gitari (da, dobro ste pročitali). Ona dvojica u crnom puštaju svoje zavidne glasove, padajući u vatru poput najcenjenijih šatorskih pričera. Visoki bradonja deluje kao samozvani iscelitelj koji poziva na spasenje, dok mršavi riđi izgleda prilično ubeđeno da vam je mesto baš u paklu i spremno da vas sprovede tamo. Zapravo, deluje kao da je i sam pobegao odande i sada traži nekoga ko će popuniti njegovo mesto. Možda je pravo vreme da pobegnete? Ne, kasno je. Već ste uvučeni, indoktrinirani, prepušteni na milost i nemilost.

Pod velom i zaštitom mračnog humora, SCAC preispituju i poigravaju se sa sopstvenim nasleđem, sa onim što je obeležavalo živote generacija njihovih predaka. Zato neki kažu da njihov nastup izgleda kao “propovednički šator koji su zaposeli pankeri”. Međutim, oni se ne podsmevaju i ne ograđuju se kukavički. SCAC na duhovit način prikazuju drugu stranu kulture obeležene Biblijom, puritanstvom, verom u instant čuda, obavezom da se bude bogolik po svaku cenu i sudaru takvog nadljudskog tereta sa bolno ljudskom stvarnošću. Bizarni, mračni, slojeviti i poetični, tekstovi pesama po svedočenju samog benda govore „o narodu“ – o običnim ljudima, dobrim ljudima sa sela i tajnama i razdorima koje u sebi nose. Mistična rođenja, iščašene vizije ljubavi, dobre namere koje su pošle po zlu, duh koji nije uvek sveti… Iako su pod velikim uticajem južnjačke gotike – mračnih klasika američke književnosti poput dela Flaneri O’Konor, ono što je u stanju da ubode duboku žicu kod slušalaca je upravo svakodnevnost navedenih pojava. Jer gotovo svakog dana, neko ko vam se ljubazno osmehuje zapravo vas proklinje. Neko sa likom živog sveca daleko od pogleda radi sve suprotno viziji svetosti. Bližnji želi bližnjem da pomogne a – ubije ga, bukvalno ili figurativno. Zabranjeno nadjača zakonito.

Stvaranje na klackalici između dualizma i dualnosti jedno je od ključnih obeležja ovog benda. Istražujući zlo u dobru i dobro u nečemu što nalikuje zlu, Cesna i Manli su samo na prvi pogled obična dvojka – na bini postaju čas jedna osoba, čas parnjaci, čas potpuni antipodi, čas svaki po nekoliko ličnosti, ali uvek jedinstveno usklađeni. Njihovi rituali tokom nastupa su planirani samo do određene granice – van njih vlada neizvesnost. Čudna spona između dva čudna pevača ima sopstvenu volju. „Mislim da je ono što radimo mnogo manje gluma nego što ljudi pretpostavljaju. Postoji duh u živoj muzici“, kaže Slim. I zaista, teško da možete glumiti ili planirati sva međusobna začikavanja, posednuto cupkanje i naprslo koleno, a pogotovo ne možete kontrolisati oči-u-oči momente sa publikom. A njima SCAC koncerti obiluju.

U odbljesku pogleda bližnjeg svog mogu vas sačekati razna iznenađenja; ponekad su smešna, ponekad strašna, a ponekad i jedno i drugo – baš kao nastup Auto Club-a. Zato je sigurno da je bliski kontakt sa publikom bitan izvor inspiracije za Cesnu i Manlija. Posledično, na njihovim konceritma nema distance između izvođača i publike. A kada se granice obrišu, to ostavlja prostor za jedno novo iskustvo – iskustvo inicijacije u SCAC denominaciju, jezikom neke druge narodne muzike.

Imamo sreću što će Slim Cessna’s Auto Club u septembru podići svoju imaginarnu šatru baš u Beogradu, na prvoj turneji koja seže istočnije od Beča. S obzirom na njihovo dugogodišnje koketiranje sa divljim istokom, susret deluje gotovo sudbinski.
Da li su nam spremili rajske fanfare ili pakleni oganj?
Videćemo.

Kao gosti Slim Cessna’s Auto Club sviraće beogradski sastav Went.

Ulaznice možete kupiti na svim prodajnim mestima Eventima od 5. avgusta po ceni od 1300 dinara. Od 1. septembra 1500, a na dan koncerta 1800 dinara.

Intervju sa SCAC by Katarina Samurović
Linkovi:
Official
SCAC @ Wikipedia
SCAC @ Facebook
Went @ Facebook

Video:

Poster:

Fotografije i impresije sa koncerta:
BMFBP fotografije
Balkan Rock
Žikica Simić
Obred dobra pod crnim mesecom

Tav Falco’s Panther Burns (Memphis, TN, U.S.A.)

Subota, 10. septembar – Beograd @ Dom omladine | gosti: VIS Limunada | 21:00
Nedelja, 11. septembar – Zagreb @ Tvornica kulture

Kraj 70-tih početak je karijere za četvoricu tipova ključnih za budućnost garažnog roka, a oni su Lux Interior, Jeffrey Conolly, Jeffrey Lee Pierce i Tav Falco. Kao najstariji među njima Tav Falco ima posebno mesto. Isto tako način na koji je u garažni rok implementirao par ne baš srodnih žanrova, ali i jak umetnički koncept govore da se radi o dovoljno talentovanoj ličnosti koja ima šta da kaže, ume to da izgovori, a način na koji to radi je potpuno autentičan i do tada neviđen.

Odrastao u ruralnom Arkanzasu i inficiran delta bluzom i rokenrol muzikom, Tav Falco je imao samo jedan izbor – da se preseli u Memfis i započne rokenrol karijeru. Po dolasku u ovaj grad 1973. Tav i njegov partner Randall Lyon formiraju neprofitabilnu video grupu „TeleVista“, a snimali su nastupe lokalnih muzičara, izložbe umetnika i uglavnom pratili memfisku art ekipu po gradu i okolini.

Pomalo okasnela muzička karijera započinje u njegovoj tridesetoj. Najpre se priključio Jim Dickinsonovom bendu Mud Boy & The Neutrons. Već na prvom nastupu skrenuo je pažnju na sebe tako što je tokom koncerta zgrabio motornu testeru i isekao gitaru u momentu izvođenja Lead Belly-jeve “Bourgeois Blues”. Bio je to šok za sve prisutne, a Alex Chilton, koji je bio među posetiocima znao je da govori o tom brutalnom i neočekivanom performansu kao o momentu koji mu je promenio život. U to vreme Chillton je izbacio solo album „Like Flies On Sherbet“, remek-delo lo-fi zvuka, a godinu dana ranije doveo je The Cramps u Memfis te je sa njima snimio i producirao „Gravest Hits“ EP i „Songs The Lord Taught Us“ LP. Druženje sa The Cramps i onda upoznavanje Tava doneće velike promene u životu Alexa Chiltona, ali i na samoj muzičkoj sceni obzirom da će i jedan, i drugi bend već svojim debi albumima ne samo utrti put za neke druge garaž bendove, već praktično promovisati jedan novi, do tada ne baš zapažen stil popularne muzike – garažni rokenrol.

Tav Falco 1979. osniva Panther Burns, a kroz prateći sastav prodefilovaće više legendarnih imena poput Roberta Palmera, Rona i Dona Easleyja, Jima Dickinsona, Rossa Johnsona, Alexa Chiltona… Bend objavljuje prvi album “Behind The Magnolia Curtain” 1980. godine. Radi se o nesvakidašnjem miksu raznih žanrova: delta blues, rockabilly, garage punk, ali i mambo, tango, te druge plesne varijante. Karakterističan sloppy i “out of tune” zvuk po kome će se Panther Burns izdvojiti iz mase drugih debitanata bili su dovoljni da bend stekne naklonost nezavisne, ali i mainstream rock štampe.

Sklonost ka umetnosti (Falco se bavio/bavi slikanjem, plesom, fotografijom, snimio je nekoliko filmova i u nekoliko drugih se okušao kao glumac, objavio je par knjiga…) pomogla mu je da vremenom postane jedan od par kultnih figura moderne američke muzike. Uticaj koji je Falco imao na gotovo sve garage/blues bendove Sjedinjenih Država 90-tih godina prošlog veka samo je potvrda njegovog dara da stvori jednako dobru frenetičnu rockabilly pesmu, klasičan garage punk stomp, “traljavu” varijantu country bluesa, kao i visoko stilizovani tango i po koji šlager.

Tav Falco nije snimio mnogo albuma. Tek oko dvanaestak regularnih za skoro četrdeset godina karijere. Ipak, svaki njegov album donosi bitne novine u pogledu stila, kao i njegov prepoznatljivi artistički šmek.

Ozbiljna promena usledila je po napuštanju SAD i preseljenja u Evropu koju Tav Falco vidi kao Meku umetnosti. Živeći u prestonicama od Londona, preko Beča, Rima i Pariza, Tav Falco je na starom kontinentu pronašao sreću, upoznao bar dve dame koje su ga pratile kroz život i napravio čak tri Panther Burns postave koje su u svakom momentu spremne da se sa njim pojave na nekoj bini.

Album „Shadow Dancer“ iz 1995. jedan je od najvažnijih mu u karijeri i na njemu je imao suptilne izlete u vode italijanskih kancona i šlagera, ali i pregršt sjajnih obrada od kojih su se kao hitovi izdvojile Funnel of love (Wanda Jackson) i Sway (Dean Martin).

“Panther Phobia”, studijski album iz 2000. za In The Red Records istinsko je remek-delo američke roots muzike, a Falco se uhvatio obrada country blues pesama opskurnih i znanih izvođača, vrativši se u garažne lo-fi vode.

2010. godine za Stag-O-Lee Records objavljuju dugo očekivani album “CONJURATIONS: Séance for Deranged Lovers”, a prošle godine „Command Performance“.

Ovaj se skoro sedamdestogodišnjak poslednjih par godina nalazi na permanentnoj svetskoj turneji. Njegov alter ego u ranoj fazi karijere bio je Skitnica, popularni junak nemih filmova Čarlija Čaplina. Danas je Tav miljama daleko od nekadašnjeg imidža. Ukusno je odeven i uvek tip-top sređen pred svaki nastup. I premda je Skitnica davno prošlo vreme, gospodin Gustavo Falcone nesumnjivo u rukavu svog fensi sakoa drži bar jedan špil njegovih duhovitih gestova.

Tav Falco’s Panther Burns sviraju svoj poslednji koncert u Beogradu u subotu, 10. septembra u Domu omladine. Osim što će ovaj koncert označiti početak jesenje sezone koncerata u našem gradu, sam nastup dogodiće se u okviru petog festivala subkulture „Paralel“ kao deo muzičkog programa. Sa njima će se kao gosti pojaviti i mladi beogradski sastav VIS Limunada, a celi događaj počinje tačno u 21:00.
Ulaznice možete kupiti na svim prodajnim mestima Eventima od 5. avgusta po ceni od 1300 dinara. Od 1. septembra 1500, a na dan koncerta 1800 dinara.

Linkovi:
Official
Tav Falco @ Wikipedia
Panther Burns @ Wikipedia
Tav Falco @ AllMusic
VIS Limunada @ bandcamp
VIS Limunada @ Facebook

Video:

Poster:

Jack Oblivian & The Sheiks (Memphis, TN, U.S.A.)

Nedelja, 8. maj – Kladovo @ Dom omladine “MEMPHIS THROUGH SERBIA”
Ponedeljak, 9. maj – Sofija @ Mixtape5
Utorak, 10. maj – Niš @ Feedback “MEMPHIS THROUGH SERBIA”
Sreda, 11. maj – Zaječar @ Klupče “MEMPHIS THROUGH SERBIA”
Četvrtak, 12. maj – Senta @ Mojo

Memfis je zbog Sun Records produkcije 50-tih godina 20. veka važio za rodni grad rokenrola, a poslednjih 20+ smatra se glavnim gradom garažnog roka ponajviše zahvaljujući Jacku Oblivianu (Jack Yarber). Osim što je tokom 90-tih predvodio dva vrlo uticajna garage-punk benda – Compulsive Gamblers i Oblivians – Jack Oblivian je i po raspadu potonjih svirao u par sjajnih grupa sa legendama kakve su Arthur Lee, Andre Williams, Nathaniel Mayer, Tav Falco, Jeffrey Evans, ali i paralelno radio na sopstvenoj solo karijeri sa bendom koji je menjao imena od The Tearjerkers do Jack-O & The Tennessee Tearjerkers, te svirao u (pored ostalih) još tri izuzetno važne grupe: South Filthy, Cool Jerks i Knaughty Knights.

Jack Oblivian rođen je u mestu Corinth, Mississippi 1967. Jedan od prvih bendova, Johnny Vomit & the Dry Heaves, formirao je sa rođakom Jimboom Mathusom (Squirrel Nut Zippers). U Memfis se sele zajedno sredinom 80-tih i sviraju pod imenom The End. Jimbo ubrzo napušta Memfis, a Jack ’91. okuplja prvi ozbiljniji sastav Compulsive Gamblers sa Gregom Cartwrightom. Uprkos odličnim pesmama bend objavljuje tek par singlova dok se materijal za long-play krčka i čeka neka bolja vremena za objavljivanje.
1993. Jack Yarber, Greg Cartwright i Eric Friedl prave Oblivians, lo-fi punk/blues trio i nepune dve godine posle izbacuju prvu dugosvirajuću ploču „Soul Food“ za Crypt Records. Ideja je sledeća: sva trojica koriste prezime Oblivian (posveta jednom od najvažnijih bendova u istoriji rokenrola – Ramones), nema basa, sva trojica pevaju i sviraju gitare i bubnjeve, kompletna produkcija je lo-fi (posveta The Gories iz Detroita) i šibaju trash-garage. Sličan recept ubrzo će koristiti mnogi, posebno u vezi sa odsustvom svake pitke produkcije i bas gitare (White Stripes i Black Keys na prvim pločama). Za samo pet godina Oblivians su snimili tri albuma za Crypt Records, par 10’’ i kompilaciju neobjavljenog materijala za Sympathy For The Records Industry, te više singlova za razne izdavače, mahom u SAD. Važnije od ovih podataka jeste da se, iako nisu bili prvi bend koji je koristio raspalu opremu, nije imao bas i ukrstio je nepomirljive žanrove (blues i punk ili garage punk), Oblivians danas smatraju jednim od najuticajnijih garage bendova s kraja 20. veka. Drugi garage revival talas koji je iznedrio neviđeni broj novih grupa započeo je sa The Gories krajem 80-tih, ali su baš Oblivians nekoliko godina posle svojim beskompromisnim i pankerskim pristupom bluzu čitavu stvar daleko ozbiljnije zakotrljali i približili klincima koji su prangijali svoje instrumente po garažama i podrumima širom SAD.
1998. razilaze se bez svađe. Eric Oblivian posvećuje se svojoj izdavačkoj kući Goner Records, a Jack i Greg pokušavaju opet sa Compulsive Gamblers daleko uspešnije nego ranije, a zahvaljujući prašini koju su Oblivians podigli za pet godina postojanja. Ipak, posle par godina i par albuma Jack se posvećuje solo karijeri, a Greg formira Reigning Sound.

Yarberov novi bend The Tearjerkers (potom Jack-O & The Tennessee Tearjerkers) snima tri albuma za Sympathy For The Record Industry („Bad Moon Rising“, 2001. | „Don’t Throw Your Love Away“, 2005. i „Jack-O Is The Flip Side Kid“, 2006.), a potom jedan za Goner Records („The Disco Outlaw“, 2009.). Od prelaska na Big Legal Mess 2010. godine (potkuću Fat Possum Records: The Black Keys, Iggy & The Stooges, Dinosaur Jr…) sva izdanja se potpisuju krajnje jednostavno sa Jack Oblivian. Muzički izraz smešten je na teren koji Yarber istražuje po raspadu Oblivians: punk estetika u interakciji sa snažnom emocijom blues/soul pesme. Poslednja ploča „Rat City“ (Big Legal Mess/Fat Possum, 2011.) dobila je dosta pozitivnih kritika, a recenzenti su složni u vezi jedne stvari – niko kao Oblivian ne uspeva tako umešno da veže zvuk Rolling Stones iz vremena „Exile On Main St.“ i „Sticky Fingers“ sa lokalnim nasleđem crne (blues, R’n’B/soul) i bele (country) muzike. Sve ovo propušteno kroz za Obliviana neizbežni punk filter rezultira savršeno ukusnom džambalajom.
2013. Oblivians u originalnoj postavi snimaju povratnički album – „Desperation“, a u studiju Dana Auerbacha iz Black Keys. Priča o kraljevima garažnog rokenrola ponovo je aktuelizovana i nastupima na nekoliko festivala i u više bitnih klubova u SAD. Do kraja 2014. trebalo je da ima i novu ploču, ali su se stvari iskomplikovale. Najpre, Jack Oblivian je pronašao svoj novi prateći sastav, The Sheiks, lokalni garažni bend i najveće nade grada Memfisa starosti ispod 30 godina. Sa njima imao više američkih i jednu evropsku turneju (2014.) i posle iste objavio živi album, a nedavno je izašla i ploča „The Lone Ranger Of Love“, album koji potpisuju Jack Oblivian & The Sheiks.

Jack Oblivian & The Sheiks su od sredine aprila na evropskoj turneji u okviru koje će svratiti i do Srbije, a to je prilika koja se ne propušta.

Jack Oblivian @ Wikipedia
Jack Oblivian @ AllMusic
The Sheiks @ bandcamp

Amy LaVere & Will Sexton (Memphis, TN, U.S.A.)

Petak, 22. april – Požarevac @ KB
Subota, 23. april – Smederevska Palanka @ Dr. Watson Irish Pub
Nedelja, 24. april – Beograd @ KC Grad “Covering The Faves” w/The LVC’s + On Tour
Utorak, 26. april – Zagreb @ KLUB.
Sreda 27. april – Rijeka @ Bačva
Četvrtak, 28. april – Novi Sad @ Firchie Think Tank
Petak, 29. april – Negotin @ Cinema “MEMPHIS THROUGH SERBIA”
Subota, 30. april – Kladovo @ Dom kulture “MEMPHIS THROUGH SERBIA”
Ponedeljak, 2. maj – Kruševac @ Jazz klub “MEMPHIS THROUGH SERBIA”
Utorak, 3. maj – Bor @ Darkwood “MEMPHIS THROUGH SERBIA”
Sreda, 4. maj – Zaječar @ Klupče “MEMPHIS THROUGH SERBIA”
Četvrtak, 5. maj – Niš @ Feedback
Subota, 7. maj – Beograd @ Dom omladine w/Jack Oblivian & The Sheiks!!

Život u pokretu i stalna promena mesta boravka za mnoge su samo san. Neki će ga zakačiti neko vreme, mnogi tek kojim (po)dužim putovanjem. Mlada kantautorka iz Memfisa Amy LaVere tako živi otkad zna za sebe. Rođena u Luizijani kao Amy Fant, sa roditeljima muzičarima selila se dvadeset i dva puta, a trinaest puta je menjala školu pre završetka srednje. Kad su se na kraju preselili u Detroit, u najmanje dva navrata je na svoju ruku „odlazila“ od kuće i vraćala se, te predvodila pank-rok bend (vokal i bubnjevi u Last Minute). Bila je nemirne prirode i pobunjenik, takvi su obično sjajni kad udruže napad pundravaca i talenat.
Posle srednje škole odlazi u Luizijanu, a ubrzo u Nešvil gde se i udaje nakon kraće romanse. Mladoženja je Gabe Kudela, bivši kontrabasista Th’ Legendary Shack Shakers koji će je naučiti da svira kontrabas i sa kojim će imati duo The Gabe & Amy Show. Ipak, razvode se 2003, par godina pošto su se preselili u Memfis. Amy nastavlja da svira kontrabas, piše svoje pesme i sa par prijatelja nastupa širom juga SAD. Pored posvećenosti muzici (a sigurno delom i stoga) Amy se pojavljuje i u dva filma s početka ovog stoleća: „Walk The Line“ iz 2005. (u ulozi Wande Jackson) i „Black Snake Moan“ iz 2006. Iste godine Archer Records izdaje njen prvi solo album „This World Is Not My Home“. Između ostalih, na ploči su sarađivali legendarni Jim Dickinson i poslednjih godina vrlo uticajni Jimbo Mathus (Squirrel Nut Zippers).
Sledeći album „Anchors & Anvils“ (Archer Records, 2007.) producira Jim Dickinson. Ovo izdanje seže do 6. mesta liste Americana Music Association.
2009. objavljuje EP „Died Of Love“ (Archer Records), poslednji sa Jimom Dickinsonom kao producentom, ali i mentorom, savetnikom i važnom podrškom. Smrt Jima Dickinsona i raskid veze sa bubnjarem Paulom Taylorom obeležiće naredni album tmurnim i tužnim raspoloženjem. „Stranger Me“ izlazi 2011. za Archer Records propraćen pozitivnim kritikama muzičke štampe. Iste 2011. Amy LaVere biva proglašena drugu godinu zaredom najboljom pevačicom u Memfisu i to u konkurenciji imena kakva su Shannon McNally i Valerie June. Sa njima dvema čini ženski kantautorski tandem iz Memfisa koji poslednjih nekoliko godina privlači pažnju ljubitelja amerikana zvuka, a i sve tri se pojavljuju u super-grupi Luthera Dickinsona (sina pomenutog Jima Dickinsona) – The Wandering. 2012. objavili su album „Go On Now, You Can’t Stay Here“ koji su proleća iste godine promovisali po SAD.
2013. učestvuje u još jednom projektu sa strane – Motel Mirrors. Sjajni gitarista John Paul Keith, njen kolega i prijatelj iz Memfisa i Amy u čistom i raspojasanom country & western zvuku. Cele godine sviraju uživo kad god im obaveze vezane za sopstvene turneje to dozvoljavaju.

27. maja 2014. izašao je i novi album Amy LaVere. Zove se „Runaway’s Diary“ i sadrži dvanaest pesama inspirisanih tinejdžerskim begom od kuće. Neki je nazivaju roud pločom, neki pločom kojom se otvaraju mnoge dileme iz uvek uzburkanih dana odrastanja, ali svi su složni u tome da se Amy LaVere (i) ovim parčetom plastike dokazala kao kantautorka visokog kvaliteta i ogromnog talenta na današnjoj amerikana sceni. „Runaway’s Diary“ je producirao Luther Dickinson, a pomogao je gitarama i mandolinom. Još jedan gitarista bitan u životu Amy LaVere (pored Luthera Dikinsona i John Paul Keitha) jeste Will Sexton koji je takođe svirao gitare na ovom albumu, a pored toga pevao i prateće vokale. Will već ima zavidnu kantri karijeru iza sebe s obzirom na to da od malena svira gitaru sa starijim bratom Charliejem Sextonom (jedan od zapaženijih gitarista u bendu Boba Dylana), a i kao poznati kantautor kantri i vestern muzike.
Prošle godine sa Willom Sextonom objavila je novi album „Hallelujah I’m A Dreamer“ gde je završio dobar broj pesama nastalih od početka veze i saradnje sa ovim muzičarem.
Amy LaVere poseduje zavodljivi baršunasti glas kojim obara s nogu i tera vas da obratite pažnju na pesmu koja je, obično, neka zanimljiva priča. Ona je sitna, krhka i nežna, ali svoj ogromni instrument svira besomučnom žestinom poput kontrabasiste u nekom pankabili bendu. Njen rast, detinji izgled, lepota i boja glasa mogu vas navesti da pomislite kako ste suočeni sa jednim ranjivim, osetljivim bićem koje biste da zaštitite od nedaća koje vrebaju iza ugla. Međutim, ovoj džepnoj Veneri ne treba vaša pomoć. Ona još od ranih tinejdžerskih dana živi na putu i njena iskustva prevazilaze iskustva mnogih od nas.

Krajem aprila Amy LaVere & Will Sexton vraćaju se u Srbiju, a u okviru svoje najduže evropske turneje u karijeri.

Official
Amy LaVere @ Wikipedia
Amy LaVere Bio @ AllMusic

Video:

Poster: