Crime & The City Solution

Crime & the City Solution, kultni australijski post-pank sastav, odavno je poznat publici po svom autentičnom zvuku i nesvakidašnjim vokalnim izvedbama frontmena, Sajmona Bonija. Bend je tokom decenija prošao kroz nekoliko inkarnacija, pronalazeći uporište u gradovima širom sveta (Sidnej, Melburn, London, Berlin, Detroit). Pored Bonija, najduži staž u grupi ima njegova supruga, Bronvin Adams, violinistkinja i prateći vokal. Njih dvoje već dugi niz godina zajedničkim snagama oblikuju estetiku ovog uticajnog andergraund benda.

U okviru aktuelne akustične turneje, Crime & the City Solution posetiće i Beograd, gde će 1. decembra nastupiti u KC Gradu. Tim povodom razgovarali smo sa Bronvin Adams o njihovom novom albumu, kreativnom procesu, saradnji sa Vimom Vendersom, prijateljstvu sa Markom Laneganom, kao i mnogim drugim temama.

Razgovor vodio: Aleksa Vasiljević

Zdravo Bronvin, kako si? Crime & the City Solution uskoro kreće na akustičnu turneju kao trio. Šta vas je inspirisalo da ovog puta svirate akustično?

Želeli smo da sviramo pesme tako da tekstovi budu jasni, da reči dođu do izražaja. Bend je poznat po moćnom, slojevitom zvuku, ali smo sada želeli da stvorimo intimniju atmosferu. Akustični aranžmani zvuče prelepo, ali su pesme i dalje sirove, sa zanimljivim improvizacijama. Trudimo se da ostavimo snažan emotivni utisak.

Posle desetogodišnje pauze, bend je objavio novi album, the killer. Šta vas je navelo da se vratite muzici?

Bili smo u Australiji tokom pandemije i to uopšte nije bilo zabavno — karantin je bio izuzetno strog. Kada je sve prošlo, Sajmon je počeo da sanja o povratku muzici, pošto je dugo bio van cele priče. U tom trenutku je radio na doktoratu o događajima koji su prethodili ratu na Bliskom istoku početkom osamdesetih godina. Međutim, dok je pisao rad, mentori su mu se neprestano smenjivali; razboljevali su se, dobijali otkaze, selili se u inostranstvo… Na kraju je pomislio: ‘Možda je to neki znak.’ Nacrt svog doktorata iskoristio je kao osnovu za album, tako da su pesme proizašle iz toga.

Album ste snimili u Berlinu?

Tako je. U Evropu smo se preselili na brzinu, bez mnogo razmišljanja. Čim su letovi omogućeni, skupili smo sav novac koji smo imali i kupili karte za Berlin kako bismo pokrenuli bend. Snimanje je bilo haotično, iscrpljujuće i dugo. Ali sam ponosna na album, mislim da je bend odradio odličan posao. Bilo je sjajno raditi sa Martinom J. Filderom [producent]. Takođe, bilo je zanimljivo vratiti se u Berlin; na neki način smo napravili pun krug.

Kada bih birao omiljenu pesmu sa albuma, verovatno bih izabrao „Rivers of Blood”. Možeš li mi reći nešto više o toj pesmi?

Zapravo, prvu verziju pesme snimili smo sa Markom Laneganom, kod njega u studiju u Los Anđelesu. Pozvao nas je da dođemo i da snimimo nešto zajedno. Na mnogo načina, upravo je on bio taj koji nas je inspirisao da snimimo ovaj album. Zaista je želeo da to uradimo i pružao nam je ogromnu podršku — ugostio nas je i snimao sa nama, iako se pripremao za veliku turneju i imao gomilu drugih obaveza.

Još uvek imamo taj snimak, i ako se Šeli [udovica Marka Lanegana] složi, voleli bismo da ga objavimo jednog dana. Sajmon svira gitaru i peva, ja sviram violinu, dok Mark peva prateće vokale. Snimak je prelep — njihovi glasovi zajedno zvuče zaista neverovatno.

Drugi favorit mi je „Brave Hearted Woman”. Pesma ima i zanimljivih promena u ritmu i melodiji, a prisutni su i elementi elektronske muzike.

Da, želeli smo da ta pesma ima prizvuk klupske muzike. To je zapravo ljubavna pesma koju je Sajmon napisao za mene! Kroz celu pesmu refren ide ovako: ‘brave hearted woman of the 21st century‘, ali u jednom trenutku kaže ‘brave hearted woman of the 16th century‘. To je zbog toga što pesma govori o snažnoj ženi — ženi koja bi u 16. veku možda bila spaljena kao veštica, ali danas stoji ponosna i jaka. Takođe, pesma govori o trajnoj i dubokoj ljubavi, i svemu što ona nosi.

Kako se način pisanja pesama promenio u odnosu na rane dane benda?

Osim pesme koju smo uradili s Markom, sve pesme su nastale u Australiji. Osnovne aranžmane smo uradili zajedno sa Donaldom [Boldijem], gitaristom sa kojim smo svirali na prvoj turneji, pre nego što nam se Džoš [Marfi] pridružio. Kasnije smo uradili konačne verzije, zajedno sa celim bendom.

Sajmon sada piše melodije na akustičnoj gitari — gotovo da je sve pesme napisao sam. Ranije to nije radio; napisao bi samo vokalne linije, a Mik Harvi i Aleksander Hake bi gradili muziku oko toga.

Da, negde sam pročitao da su pesme tako nastajale u ranim danima. Zanimljiv pristup. Verovatno je zbog toga vaš zvuk tako upečatljiv i ljudi odmah prepoznaju da je to Crime.

Da li misliš da the killer i dalje zvuči kao Crime?

Definitivno. U poređenju sa ostatkom vašeg opusa the killer je smireniji, elegantniji album, ali i dalje zadržava taj prepoznatljivi Crime zvuk. Na primer, vaš prethodni album [American Twilight] je imao izraženiji rok zvuk, sa dominantnim gitarama i energičnijom atmosferom.

U pravu si, American Twilight je bio više orijentisan ka roku. To se desilo delimično i zbog toga što je album snimljen u Detroitu, a grad uvek govori kroz pesme. Trudimo se da nikada ne radimo istu stvar dva puta. Ne želimo da se ponavljamo, jer je to dosadno. Ipak, verujem da svi naši albumi imaju neku emocionalnu i intelektualnu nit koja ih povezuje.

Kada smo već kod Amerike, mogli bismo da se osvrnemo i na Sajmonove solo albume. Početkom devedesetih, nakon što se bend razišao, vas dvoje ste se preselili u Los Anđeles i on je objavio dva solo albuma. Ti albumi zvuče prilično drugačije u odnosu na Crime — primetni su uticaji folka i kantrija.

Sajmon je u tom periodu postao opsednut kantri muzikom koju uopšte nismo voleli kad smo bili mladi. Slušao je bendove koje smo mrzeli kao tinejdžeri (smeh). Po ceo dan je vrteo dve iste pesme Lynyrd Skynyrd-a: „Simple Man” i još jednu koje trenutno ne mogu da se setim. Potpuno ga je opčinio taj zvuk.

To je takođe bio prvi put da smo sarađivali sa američkim muzičarima. Bilo je to sasvim drugačije iskustvo, jer smo u Evropi uvek radili sa stilistima, a ne sa ljudima koji su više tehnički orijentisani. Zvali smo ih „profi” momci — muzičari koji su plaćeni po satu da bi svirali. U panku sviraš sa ljudima koje voliš, a ne zbog para. Za „profi” momke je to bio posao. Bilo je interesantno iskusiti razliku.

Nakon Amerike, ti i Sajmon ste nastavili da se selite po svetu. Živeli ste u ruralnim predelima Tajlanda i Papue Nove Gvineje. Šta vas je privuklo takvom načinu života?

Oboje smo nemirnog duha i zaista uživamo u promeni okruženja — novi običaji, drugačiji jezik, novi pogled na svet. Zaista se može mnogo naučiti iz takvih iskustava. Izuzetno je zanimljivo izaći iz svoje udobne, poznate svakodnevice, a pritom je i inspirativno. Uvek tragamo za avanturama.

Mislim da je to jedan od razloga zašto je naš brak opstao toliko dugo. Nikada nismo dozvolili da nam život postane rutina, već smo stalno zajedno gradili nove živote.

Mnogi su prvi put čuli za Crime & the City Solution zahvaljujući vašem pojavljivanju u filmu Nebo nad Berlinom. Kako ste završili u filmu?

Mislim da nas je Vim [Venders] jednostavno kontaktirao. Čuo je album [Room of Lights], svideo mu se, i onda nas je pitao da li bismo želeli da se pojavimo u filmu.

Došao je na našu svirku, upoznali smo se, i bio je sjajan! Bilo je zaista zanimljivo upoznati ga. Nije da smo bili bliski prijatelji, ali smo u tom periodu često odlazili kod njega na večere i redovno smo „visili” na setu.

U nekom trenutku, Vim je video jednu moju sliku i pitao me da naslikam nešto što bi poslužilo kao pozadina za scenu. Tako sam u roku od tri dana naslikala tri ogromne slike koje se mogu videti u kadru iza benda. Tada sam naučila da je moguće zaspati stojeći! Budila bih se kada bi mi četkice pale na pod.

Kada sam konačno završila, bila sam prekrivena tankim slojem plave boje i izgledala sam kao da sam mrtva. Odlučili da me ubace u kadar pored glavne glumice [Solveig Domartin] i rekli: „Završićemo kadar na mrtvoj devojci.” Vidim se na sekundu — sedim na podu i izgledam zaista iscrpljeno. Zbog toga su me prozvali „mrtva devojka”! (smeh)

Nastavili ste da sarađujete sa Vendersom i nakon Neba nad Berlinom.

Za njegov sledeći film [Do kraja sveta] smo napisali „The Adversary”. Rekao nam je da pokušamo da napišemo pesmu o tome gde vidimo sebe za pet godina. Zaista zanimljiva i inspirativna ideja. Mislim da je to zapravo rekao svim muzičarima koji su pisali za film!

U to vreme je u Berlinu živelo dosta australijskih muzičara. Kako je do toga došlo?

Da, bila je to prava australijska kolonija! (smeh)

Bili smo prijatelji sa The Birthday Party, tako da je „scena” već postojala u Australiji. Oni su se prvi preselili u London, a zatim i u Berlin, gde su upoznali Einstürzende Neubauten. Mi smo se preselili u Berlin nakon što smo otišli tamo da sviramo koncert i upoznali Kloi, Kanađanku koja je vodila prodavnicu odeće i ploča. Pitala nas je da ostanemo kod nje tokom leta i mi smo pristali, pošto nismo voleli London. Tako da smo se prvo uselili kod nje, a zatim našli svoj stan. Na kraju smo ostali u Berlinu oko pet godina.

Jedna od meni posebno dragih australijskih muzičarki koja je boravila u Berlinu u to vreme jeste Anita Lejn. Možeš li mi reći nešto više o njoj?

Anita je bila kao pet knjiga u jednoj! Bila je kao tornado! Bila je prava zvezda, izuzetno harizmatična i neverovatno lepa. Ljudi su je voleli, svi su se zaljubljivalji u nju. Takođe je bila i sjajna umetnica, ali nije bila stvorena za ovaj svet.

Držala sam govor na njenoj sahrani i… mislim da bi Anitu najbolje bilo opisati na sledeći način: Znaš priču o Đotu i savrševom krugu? Neko ga je jednom pitao da pokaže zašto je dobar i on je jednostavno nacrtao savršen krug slobodnom rukom. Anita bi uradila isto — nacrtala bi savršen krug u pesku na plaži, a onda bi naišao talas i odneo ga. To je bila Anita.

Veliki deo njenog stvaralaštva nije ugledao svetlost dana, jer ona jednostavno nije bila tip osobe koja bi organizovala izložbu i bavila se svim tim stvarima. Bila je vrlo privatna osoba.

Ti si svirala na njenom prvom albumu?

Da, i moram da kažem, Mik Harvi je zaista učinio svetu uslugu jer ju je naterao da snimi te pesme, to uopšte nije bio lak zadatak! (smeh)
Često smo odlazili u Hansa Tonstudio jer su mnogi naši prijatelji tamo snimali. Studio je bio zaista neverovatan. Anita je snimala tamo sa Mikom i on me je pitao da li želim da odsviram nešto na violini, a ja sam rekla: „Naravno!”

Hvala ti što si podelila to sa mnom! Za kraj imam tri kratka pitanja.

Slušam!

Ko ti je omiljeni izvođač trenutno?

Hmm, teško pitanje. Zapravo, ovih dana najviše slušam The Supremes, sjajan ženski pop bend iz šezdesetih!

Koju pesmu uvek pojačaš na maksimum?

“Anarchy in the UK” i, naravno, “It’s a Long Way to the Top (If You Wanna Rock ‘n’ Roll)” od AC/DC-a.

Bend koji zaslužuje da bude poznatiji?

Mi! (smeh)

Slažem se! Hvala ti puno na razgovoru, vidimo se uskoro!

Vidimo se!