Crno, belo i na kraju zagrljaj
vreme: subota, 4. jun
produkcija: Bad Music For Bad People
Priliku da se uverimo u istinitost gorepomenute tvrdnje imali smo u subotu uveče u polupunoj sali Pogona Doma omladine. Svojevrsna “fanovska” mistifikacija značaja i veličine lika i dela frontmena jedne, ako ništa drugo, a ono vrlo posebne grupe iz Detroita, navela bi prosečnog, zainteresovanog ljubitelja rock’n’rolla da očekuje ni manje ni više nego čudo na sceni.
Postava koju su pored gitariste i pevača Micka Collinsa činili još i dva basa i dva bubnja, priredila je uzbudljivu klupsku svirku koja svojom furioznošću i silinom nikoga od prisutnih nije ostavila ravnodušnim. Energija i iskustvo, lakoća sa kojom barataju pesmama, morali su da osvoje svakog ko je bio spreman da se prepusti.
No, ako ostavimo po strani ushićenje, radost iščekivanja i istorijski značaj ovog gostovanja, jedna stvar je ipak umanjila, inače izuzetan utisak, koji je ostavio sam bend: kvalitet zvuka u sali, tradicionalni problem naših koncertnih prostora, ovoga puta je, na žalost, dosta uticao na kvalitet samog doživljaja muzike. Ta kategorija, koja se ovde tako olako odbacuje kao sekundarna u rangiranju doživljaja rock koncerta, ovoga puta je smetala taman onoliko da svi oni koji nisu najodaniji i potpuno nekritični ljubitelji, uživaju do kraja.Ideja “glasnog rock’n’rolla” ne meri se decibelima. Na trenutke zaglušujuća buka od koje bride bubne opne, potpuno je u drugi plan potisnula najveći kvalitet i posebnost ovog benda – glas Micka Collinsa (koji se u nekoliko pesama bukvalno nije čuo). Vrlo vešti i uvežbani, nadahnuti profesionalci, koji više od pola godine provode na putu, svesni svih tehničkih nedostataka, nastojali su da iritirajuće probleme uzemljenja i monitoringa pokušaju da reše (čitaj: zanemare) kako bi publika dobila najbolje od date situacije. (Mada ne mogu da kažem da nisam osetila blagu smorenost Micka Collinsa kad je i ono malo selotejpa sa mikrofona spalo, ostavljajući ga izloženog manjim strujnim udarima pri svakom kontaktu sa istim.)
Glas i harizma pevača, koji su najveći kvalitet grupe Dirtbombs, ostali su tako neodgovarajuće predstavljeni. “Pa bez njega oni su kao bilo koji drugorazredni cover-band iz Detroita” prokomentarisao je jedan moj prijatelj, blago razočaran, kao i ja, što BAŠ Mick Collins nije bio u zvučnom prvom planu tokom većeg dela koncerta.
Reći ćete da cepidlačim i preterujem, ali izvinite, pravog doživljaja nema bez dobrog zvuka. Ta silna želja da se izmašta ono čega nema i ignoriše ono što objektivno nedostaje, koja krasi svakog pravog ljubitelja dobrog rock’n’rolla u Beogradu, biva i dalje grubo zloupotrebljena od strane onih koji bi morali ozbiljnije i profesionalnije da se bave svim pratećim stvarima koje jedan koncert čine uspešnim.
Sve u svemu, ovo je bilo jedno žestoko rock’n’roll iskustvo. Nekima prosvetljenje, nekima isceljenje. Onaj svečani trenutak kad se susretnu prošlost i budućnost. Onaj “oh, happy day” kad su crni i beli čovek u čvrstom prijateljskom zagrljaju. Razlog da verujemo da je ono što smo izgubili manje od onoga što ćemo tek da dobijemo.
Gara?na klasika
The Dirtbombs (Detroit, SAD) u beogradskom Domu omladine
Zorica Koji?
Gladni ?akali roka, sa svojim crnim stasitim mesijom Bo-didli-jevskog izgleda iza nao?ara na nosu, imena Mik Kolins (ex-Gories) kao predvodnikom, okru?enim, sa svojom gitarom u ruci, jednom udvostru?enom bas-bubanj pretorijanskom gardom okolo, pod uglednom garage rok-pank-klasik soul & R?n?B firmom The Dirtbombs, nastupili su proteklog vikenda u Pogonu beogradskog Doma omladine, pred svojim gorljivim fanovima, punim iskrene ?e?nje da im odaju ovde dostojnu po?tu. Dolaze?i iz okultne kosmolo?ke zvu?ne rerne mitskog grada Detroita, The Dirtbombs ba?tinili su dakako i od The Stooges i od MC5, ali i od odmetnutih komadi?a Motoun-soul legende, ?to je ovu, trenutno izrazito multirasnu postavu, preporu?ilo u startu svakom svestranijem muzi?kom ljubitelju roka, te ovisniku o autenti?nom usmenom predanju na spiritualnim teritorijama popularnog zvuka, kao ?to je u ovom pomenutom primeru i te kako slu?aj. (more…)
Intervju: Mick Collins [The Dirtbombs]
Spektakularna detroitska super-grupa THE DIRTBOMBS i magični Mik Kolins po prvi put dolaze u Beograd zaslugom Bad Music For Bad People i to je događaj o kojem će se pričati i dugo pamtiti.
Poziv za ovako nešto nije potreban. Mislim da je velika čast za sve nas koji živimo u Srbiji, da smo u prilici da Mika i prijatelje vidimo i slušamo “uživo”.
Evo šta je o koncertu napisao prijatelj koncerta (i POPdepresije) Freedom:
Gledali ste JonSpencerBluesExplosion i izašli sa koncerta mokri do gole kože, bez grla i bez… devojke? Želite da se vratite na isto mesto i povratite sve što ste izgubili. Koncert The Dirtbombs, najvećeg soul benda među garažnim bendovima, prilika vam je za sve ili ništa. Mick Collins, najuspaljeniji četrdesetogodišnjak među rokerima biće vaš jedini protivnik. Obračun u Domu omladine, 4. juna u 22h. Domaćini: BadMusicForBadPeople & Pop Depresija (podrška: Moć Veštica)
(more…)
Unutrašnje sagorevanje
Koncert The Dirtbombs
4. jun 2005.
Dom omladine Beograd
Autor: Žikica Simić
«Nikad nisam bio u Engleskoj, ali volim Bitlse», pevao je svojevremeno Hojt Ekston. Slično je i sa mnom: nisam bio u Detroitu, ali obožavam tamošnju muziku. Od Miča Rajdera, MC5 i The Stoogesa, preko Boba Sigera i Teda Njudženta, do The White Stripes, Soledad Brothersa i The Sightsa. Postoji «višak značenja» u tom «zvukovlju». Nešto što je povezano sa lošim životom i političkom ekonomijom; uverenost u subverzivni potencijal i socijalnu relevantnost. Beogradski nastup sastava The Dirtbombs, jednog od najboljih sa aktuelne detroitske scene, i pored sve žestine i rezolutnosti, imao je, u tome smislu, romantičarsku auru. Mik Kolins i njegova kohorta veruju da su buka i bes garažnog roka još uvek važni.
Svojevremeno je Fransoa Trifo govorio da voli američke filmove zato što se u njima uvek mogu videti neki ljudi koji sjajno rade svoj posao. Tako je bilo i na koncertu The Dirtbombsa. Garažni posao je pošteno odrađen. Saznanje da američki rokeri uvek isporuče bazični kvantum po čemu se jedan događaj prepoznaje kao autentično rokerski, glavni je nauk subotnjeg događaja.
The Dirtbombs su nastupili u neobičnom petočlanom sastavu: dva bubnja, dve bas gitare (jednu je svirala kosooka Ko Ši čiji je matični bend Ko & The Knockouts bio u prvim redovima detroitskog neogaražnog buma), plus Mik Kolins kao gitarista i pevač! Raspored instrumenata je nagovestio ono što će se desiti: opasno garažno prangijanje u ritmu motora sa unutrašnjim sagorevanjem napravljenog u nekoj detroitskoj fabrici. Savršena izvođačka rutina pretvorila je Pogon Doma omladine u poprište negativne utopije. Uz malo mašte moglo se zamisliti da će se bendu na sceni, u nekom trenutku, pridružiti detroitski robotizovani policajac iz filma Pola Verhovena.
Beogradski nastup The Dirtbombsa odvijao se u skladu sa ciljem koji je Mik Kolins sebi postavio još dok je predvodio bend The Gories: «Mi hoćemo da budemo najsiroviji, najgrublji i najprimitivniji bend koji je ikada postajao». Gitara je režela kao poludela motorna testera, ritam sekcija gruvala kao da su se sve mašine iz detroitskih fabrika ujedinile u nastojanjima da proizvedu pulsacije koje će srušiti svaku prepreku na koju naiđu. Posebno uvrnuće predstavljao je Kolinsov «crni» glas, nesvojstven garažnom roku. Njegov scenski manirizam, sviranje gitare zubima i leteće špage a la Pit Tausend nisu imali estradni karaktera. Pre bi se mogli shvatiti kao ritualni elementni.
Apsolutni vrhunac večeri bila je fantastična «izvedba» numere «Motor City Baby». Zvučala je kao najbolji broj sa legendarne zbirke Leni Keja «Nuggets». «Gola kao pištolj», svedena na koitalni ritam i najjednostavniju melodiju, prožeta energijom čiji se izvor nalazi negde u između nogu, bila je himna nepristajanja i prava na različitost. Slično je bilo i sa napevom «Here Comes That Sound Again».
Posle DKT/MC5 čuli smo The Dirtbombs, još jedan veliki bend sa detroitske scene. Za mesec dana čućemo i najveći The White Stripes. Dobro je zato ovaj tekst završiti u duhu tog grada, najpoznatijom radničkom parolom: Proleteri svih zemalja ujedinite se!www.packageprodelivery.com
Ethernet 1Gb 4??? 331T ???????????
??? ???? 800 RAUCORD ???? ? ??? ????? ????? ?????? ?????? ?? ? ???? ? ???? ??? ???? ???? ?????? ???
?????20??????????????????????????????????????6mm???(????)?WTF-600?91cm25m?
?????10? 8/28?10????karimoku(????) Buona scelta Angel white(?????? ????????????????) ??? (100cm?)???
Panasonic ?????????????????????????? ????????????? ???????? ????? ??????
?EHB285???????EVERNEW???????180B-2
? Harris Tweed / ??????? ? ???????????????? ( ????????? ) 9505-08
LONGINES(????)/??/???????/????//????A?(L27944532)?????????? ???????? ???
???
Dirtbombs (Detroit, MI, U.S.A.)
Smatra se da je Mick Collins jedan je od najzanimljivijih autora savremene garažne, a svakako i sveukupne indie scene.
Njegov prvi ozbiljniji bend, The Gories, još za trajanja uspeo je da stekne poštovanja vredan status, a kako je vreme odmicalo, naročito pošto su se Gories raspali, najpre Amerikom, a posle gotovo u svakom delu sveta formirali su se garažni bendovi, po ugledu na ovu detroitsku trojku. 2 gitare, Mick Collins i Dan Kroha (obojica i vokali!!) i oskudan bubanj sa uvek nadrkanom Peggy O’Neil snimili su tri remek-dela od ’86. do ’93. i pregršt singlova. Bend bez bas gitare, koji izvodi blues teme uz ogromnu količinu nekontrolisane garažne buke, sa maksimalno primitivnim snimcima koji su većinom rađeni uživo u studiju, bend u kome se na vokalima smenjuju crni (Mick Collins) i beli (Dan Kroha) čovek, uspeo je da skrene pažnju, najpre nezavisne rokenrol javnosti (objavljivali su za Crypt Records, ali i Sub Pop, Estrus, In The Red…), a pred kraj karijere stigla je i ponuda od Warner Bros, međutim bend je bio gotova priča i uskoro se raspao. (more…)
