Slim Cessna – Intervju

Slim Cessna: “Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija.”

Kantri gotik – cow punk atrakcija, Slim Cessna’s Auto Club, “bend koji svira u baru na kraju sveta” i “najbolji koncertni bend u Americi” nastupa u petak 30. septembra u 21h u Domu omladine Beograda!

Uoči beogradskog koncerta, Slim Cesna (Slim Cessna) bio je dovoljno ljubazan da u ime benda odgovori na neka pitanja. Na dosta pitanja zapravo…

U par reči, kako je nastao Slim Cessna’s Auto Club?

– Prvobitna namera bila je da se prijatelji i ja zezamo sa kantri muzikom u mom podrumu. Da popijemo par piva i malo se nasmejemo.

Vaš poslednji album, “The Commandments According To SCAC” (“Zapovesti po SCAC-u”) deluje konceptualnije nego prethodni albumi. Koja je osnovna zamisao iza koncepta “SCAC zapovesti”?

– Svi naši albumi su konceptualni albumi. “SCAC zapovesti” su jedna Manlijeva (Munly Munly) ideja. Moj utisak je bio da nisu biblijske, već niz strogih pravila kako da budemo bolji ljudi.

Ovo je vaš prvi album na sopstvenoj etiketi, “SCACUNINCORPORATED”. Kako ste odlučili da oformite sopstvenu etiketu i da li ste za sada zadovoljni odlukom?

– Osećali smo se kao da trčimo u mestu. Morali smo da uradimo nešto drastično da što nam dalo novi život. Veoma smo zadovoljni odlukom.

SCAC, Denver Broncos UK, Munly And The Lupercalians… U svim bendovima sviraju manje-više isti muzičari, sa rezultatom stvaranja različitog, ali savršeno komplemetarnog zvuka. Kakve razičite ideje i energiju unosite u ove projekte?

– Zabavno nam je (a i izazovno) da mešamo stvari na taj način. Takođe nam pomaže da postanemo bolji muzičari i ljudi. Sviđa nam se da se ljudi pitaju šta ćemo smisliti sledeće.

Vaše pesme i nastupi dele teme, slikovitost i atmosferu književnih klasika južnjačke gotike, npr. priča Flaneri O’Konor. Koliko im dugujete što se tiče inspiracije?

– Sve naše pesme su priče koje je napisao Manli. Verujem da na njega može da utiče bilo šta i gotovo sve.

Religijske slike su neodvojivi deo tih priča, kao i SCAC umetnosti. Kako vam se čini da ljudi to shvataju? I kako se vi osećate kada nastupajući dodirujete te teme?

– Mislim da nas sve oblikuje naše okruženje i odgoj. Koristimo stvari koje su nam poznate.

Spomenute teme svakako imaju korene u američkoj istoriji i kulturi, ali odjekuju širom sveta. Takođe, iako su potekle iz određene epohe, bezvremene su. Kako priče, muzika i umetnost tako lako prelaze granice prostora i vremena?

– Duh avanture i otkrića je bezvremen i univerzalan. Američka istorija ga je puna. A sada smo debeli i gledamo TV. Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija. I najjači izvoz naše zemlje.

Realnost kao inspiracija ili fikcija kao inspiracija?
– Nisam siguran.

Kad smo kod realnosti, da li trenutna eskalacija mnogih globalnih problema utiče na vašu muziku? Ili je muzika vrsta utočišta?

– Mislim da je muzika oduvek bila jedan od načina validacije vera ili religija. Muzika je u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život. U našoj veri tražimo utočište.

U pesmi “Unballed Ballad of the New Folk Singer” postoji prilično ciničan stih koji glasi: “Zaboravi svoju istoriju i kukaj o svojoj usamljenosti”. Kako se osećate u vezi postmodernog principa “dekonstruisanja” istorije koji utiče savremenu muziku i umetnost? Da li je “kukanje” sebičnost ili eskapizam?

– Ljudi su postali lenji. A većina pesmopisaca još lenja.

Proveli ste mnogo vremena u Evropi u proteklih nekoliko godina. Kako vas “Stari kontinent” tretira? Da li se Evropljani drugačije povezuju sa SCAC-om od vaših zemljaka?

– Volim mladu i staru Evropu. Iskreno nemam predstavu kako nas doživljavaju. Svi su tako ljubazni.

Wovenhand je još jedan denverski bend sa velikom bazom fanova u Evropi. Čini se da je to dosta uticalo na njihovu muziku. Da li mislite da se isto dešava i vama?

– Mislim da ne možemo a da ne budemo pod uticajem svega oko nas – stvari koje su nam bliske. Pretpostavljam da bi bilo nemoguće izbeći neku vrstu uticaja.

Fanovi “Auto Kluba” obično su tvrdokorni fanovi. Kako to objašnjavate?

– Znam, tako je, zar ne? U čemu je stvar? Zašto ne možemo da ih imamo i više?

Kakav je vaš odnos prema sopstvenim muzičkim herojima?

– Imamo mnogo sreće što smo imali priliku da sviramo sa nekoliko heroja. Obično se dobro nosim sa tim i ne napravim preveliku budalu od sebe. Osim ako nisam pijan. Čekaj… Obično jesam.

Godinama ste opisivani kao jedan od najboljih bendova za videti uživo u SAD i svirate mnogo turneja. Šta je toliko posebno u koncertu, u živom izvođenju?

– Sviramo svaki šou kao da nam je poslednji. Bacamo se sa litice. Mislim da je Manli možda Dok Holidej (Doc Holiday).

Scena “Denverski zvuk” proizvela je mnogo legendarnih bendova. Ipak, izgleda da se sve desilo kroz jednu ili dve generacije muzičara, ili makar tako izgleda posmatrano sa strane. A kako izgleda iz Denvera? Postoji li mlađa generacija koja je odrasla uz “Denverski zvuk”, a koja sada pravi sličnu muziku? Žestoko se trudim da izbegnem kliše “ima li budućnosti za Denverski zvuk”…

– Većinu ljudi u Denveru nije briga za “Denverski zvuk”. Možda se mlađi bendovi osećaju isključenim. Oni koje bi svrstali u tu grupu se svi poznaju i sviraju zajedno još od osamdesetih. Bilo je toliko zamena uloga. Ako uopšte postoji “Denverski zvuk”, verovatno će umreti sa nama.

A koji je budući put “Auto Kluba”?

– Put kojim se ređe ide.

Aktuelna turneja seže dalje na istok nego ijedna ranije. Da li ste bili radoznali da dođete ovde već neko vreme, ili se prosto dogodilo?

– Nastavljamo da se trudimo da rastemo i odemo dalje svaki put. Želeo sam da vas posetim već jako dugo.

Šta očekujete od, i šta bi ste želeli da vidite u Beogradu?

– Nadam se da ću videti prepunu koncertnu salu.

Kako vam je pravoslavni krst završio na merch-u u jednom trenutku?

– Za naš album “Cipher” napravili smo šifru sastavljenu od različitih simbola, koju ljudi treba da reše da bi pročitali tekst pesme. Krst je bio jedan od simbola i delovao je dobro kao merch artikal.

Na kraju, šta pobeđuje – dobro ili zlo?

– Trudim se da verujem u ljude i da uvek vidim najbolje u njima.

Autor intervjua – Katarina Samurović