The Coathangers (Atlanta, GA, U.S.A.)

Ponedeljak, 8. jun – Kladovo @ Fusion klub
Utorak, 9. jun – Beograd @ KC Grad

Pre devet godina, 2006, četiri devojke iz Atlante praktično vica radi formiraju bend The Coathangers ne bi li svirale po lokalnim žurkama, najčešće kao predgrupa mnogim drugim nezavisnim rok grupama koje su svraćale u njihov grad. Međutim, neobavezno zajedničko muziciranje ubrzo postaje malo ozbiljnije, devojke dolaze do prvog albuma, a posle njega i par singlova, onda je na redu i drugi album, pa par turneja, pa ozbiljniji odziv na njihove koncerte, a onda su ih Black Lips kao predgrupu poveli sa sobom na turneju i posle toga ništa više nije bilo isto, kako se to obično kaže. The Coathangers su prevazišle okvire lokalne scene, glas o četiri devojke dopro je daleko, a to je uzrokovalo ne samo veću prodaju ploča, nego i pozive da se sviraju neka egzotična mesta koja mnogi američki indie bendovi nikada ni ne vide. 2012. sviraju po Evropi kao predgrupa The Thermals, a sledeće godine sledi ista stvar samo sa …And You Will Know Us By The Trail Of Dead.
Krajem 2013. bend napušta Candice Jones | Bebe Coathanger – klavijature, glas i The Coathangers postaju trio (Julia Kugel | Crook Kid Coathangers – gitara glas, Meredith Franco | Minnie Coathanger – bas i Stephanie Luke | Rusty Coathanger – bubnjevi, glas).

Ubrzo, početkom 2014. objavljuju četvrtu ploču „Suck My Shirt“. Novi album i bazična rok postava dodaju poprilično drugačiji šmek muzičkom izrazu devojaka iz Atlante. Obzirom da nemaju muškarce u grupi, vrlo ih je lako bilo smestiti u više žanrovskih varijanti all-girl bendova. Neki su ih poredili sa sličnim postavama iz 60-tih, neki sa sličnim varijantama iz 80-tih, neki drugi sa riot grrrrls iz 90-tih, ali čini se da su ove tri cice sve to i još ponešto. To ponešto pre svega odnosi se na uspešan miks nju vejv zvuka sa garažnim pankom, dva žanra koja retko uspevaju da se sjedine, a da to zvuči dobro. U njihovom slučaju ova kombinacija deluje sasvim prirodno, samim tim dovoljno kvalitetno, a visoke ocene albuma po muzičkoj štampi potvrđuju talenat ženskih Ramones kako ih je par kritičara markiralo.
2014. bila je izuzetno uspešna za devojke iz naše priče. Pored ploče karijere, The Coathangers imale su i samostalnu evropsku turneju, ali nisu se na tome zaustavile, naprotiv. Posle evropske usledile su turneje po Japanu i Australiji, nekoliko festivalskih nastupa i, što je za svaki bend najbitnija stvar, bile su zauzete gotovo preko svake mere.

Ovih dana (početak maja) The Coathangers su u studiju, snimaju novi album. Za manje od mesec dana ponovo dolaze u Evropu, a ovaj put neće preskočiti naše krajeve. Debitantski koncert za The Coathangers u Beogradu zakazan je za utorak, 9. Jun u KC Gradu, a od 21:00. Karte su u pretprodaji po ceni od 700 dinara na šanku KC Grada i u Pinball Wizard prodavnici ploča.

The Coathangers @ Wikipedia
Official
The Coathangers @ bandcamp
The Coathangers @ Pitchfork
The Coathangers @ last.fm
The Coathangers @ tumblr

Video:

Poster:

Amy LaVere & Will Sexton (Memphis, TN, U.S.A.)

Utorak, 19. maj – Niš @ Feedback
Sreda, 20. maj – Zaječar @ Omladinski centar
Četvrtak, 21. maj – Kladovo @ Fusion klub
Petak, 22. maj – Kragujevac @ SKC
Subota, 23. maj – Novi Sad @ Firchie Think Tank
Sreda, 27. maj – Beograd @ KC Grad (gosti: Mylutin + LVC’z)
Četvrtak, 28. maj – Umag @ Buoni amici
Petak, 29. maj – Mantova @ Arci Virgilio
Subota, 30. maj – Bergamo @ Edone
Nedelja, 31. maj – Saint Etienne @ Thunderbird Lounge
Ponedeljak, 1. jun – Montpellier @ Subsonic
Utorak, 2. jun – Perpignan @ Vinochope
Sreda, 3. jun – Donosti @ Dabadaba Club
Četvrtak, 4. jun – Gijon @ El Patio de la Malquerida
Petak, 5. jun – Santiago de Compostela @ Kunsthalle Compostela
Subota, 6. jun – Vigo @ La Iguana
Nedelja, 7. jun – Burgos @ Estudio 27
Ponedeljak, 8. jun – Zaragoza @ La Ley Seca
Utorak, 9. jun – Valencia @ LocoClub
Sreda, 10. jun – Orihuela @ La Gramola
Četvrtak, 11. jun – Madrid @ El Juglar
Petak, 12. jun Santander @ TBA
Subota, 13. jun – L’Alcora @ Bestialc Festival
Nedelja, 14. jun – Sant Feliu de Guixols @ Plaça del Mercat
Utorak, 16. jun – Zadar @ Trg pet bunara

Život u pokretu i stalna promena mesta boravka za mnoge su samo san. Neki će ga zakačiti neko vreme, mnogi tek kojim (po)dužim putovanjem. Mlada kantautorka iz Memfisa Amy LaVere tako živi otkad zna za sebe. Rođena u Luizijani kao Amy Fant, sa roditeljima muzičarima selila se dvadeset i dva puta, a trinaest puta je menjala školu pre završetka srednje. Kad su se na kraju preselili u Detroit, u najmanje dva navrata je na svoju ruku „odlazila“ od kuće i vraćala se, te predvodila pank-rok bend (vokal i bubnjevi u Last Minute). Bila je nemirne prirode i pobunjenik, takvi su obično sjajni kad udruže napad pundravaca i talenat.
Posle srednje škole odlazi u Luizijanu, a ubrzo u Nešvil gde se i udaje nakon kraće romanse. Mladoženja je Gabe Kudela, bivši kontrabasista Th’ Legendary Shack Shakers koji će je naučiti da svira kontrabas i sa kojim će imati duo The Gabe & Amy Show. Ipak, razvode se 2003, par godina pošto su se preselili u Memfis. Amy nastavlja da svira kontrabas, piše svoje pesme i sa par prijatelja nastupa širom juga SAD. Pored posvećenosti muzici (a sigurno delom i stoga) Amy se pojavljuje i u dva filma s početka ovog stoleća: „Walk The Line“ iz 2005. (u ulozi Wande Jackson) i „Black Snake Moan“ iz 2006. Iste godine Archer Records izdaje njen prvi solo album „This World Is Not My Home“. Između ostalih, na ploči su sarađivali legendarni Jim Dickinson i poslednjih godina vrlo uticajni Jimbo Mathus (Squirrel Nut Zippers).

Sledeći album „Anchors & Anvils“ (Archer Records, 2007.) producira Jim Dickinson. Ovo izdanje seže do 6. mesta liste Americana Music Association.
2009. objavljuje EP „Died Of Love“ (Archer Records), poslednji sa Jimom Dickinsonom kao producentom, ali i mentorom, savetnikom i važnom podrškom. Smrt Jima Dickinsona i raskid veze sa bubnjarem Paulom Taylorom obeležiće naredni album tmurnim i tužnim raspoloženjem. „Stranger Me“ izlazi 2011. za Archer Records propraćen pozitivnim kritikama muzičke štampe. Iste 2011. Amy LaVere biva proglašena drugu godinu zaredom najboljom pevačicom u Memfisu i to u konkurenciji imena kakva su Shannon McNally i Valerie June. Sa njima dvema čini ženski kantautorski tandem iz Memfisa koji poslednjih nekoliko godina privlači pažnju ljubitelja amerikana zvuka, a i sve tri se pojavljuju u super-grupi Luthera Dickinsona (sina pomenutog Jima Dickinsona) – The Wandering. 2012. objavili su album „Go On Now, You Can’t Stay Here“ koji su proleća iste godine promovisali po SAD.

2013. učestvuje u još jednom projektu sa strane – Motel Mirrors. Sjajni gitarista John Paul Keith, njen kolega i prijatelj iz Memfisa i Amy u čistom i raspojasanom country & western zvuku. Cele godine sviraju uživo kad god im obaveze vezane za sopstvene turneje to dozvoljavaju.
27. maja 2014. izašao je i novi album Amy LaVere. Zove se „Runaway’s Diary“ i sadrži dvanaest pesama inspirisanih tinejdžerskim begom od kuće. Neki je nazivaju roud pločom, neki pločom kojom se otvaraju mnoge dileme iz uvek uzburkanih dana odrastanja, ali svi su složni u tome da se Amy LaVere (i) ovim parčetom plastike dokazala kao kantautorka visokog kvaliteta i ogromnog talenta na današnjoj amerikana sceni. „Runaway’s Diary“ je producirao Luther Dickinson, a pomogao je gitarama i mandolinom. Još jedan gitarista bitan u životu Amy LaVere (pored Luthera Dikinsona i John Paul Keitha) jeste Will Sexton koji je takođe svirao gitare na ovom albumu, a pored toga pevao i prateće vokale. Will već ima zavidnu kantri karijeru iza sebe s obziron na to da od malena svira gitaru sa starijim bratom Charliejem Sextonom (jedan od zapaženijih gitarista u bendu Boba Dylana), a i kao poznati kantautor kantri i vestern muzike.

Amy LaVere poseduje zavodljivi baršunasti glas kojim obara s nogu i tera vas da obratite pažnju na pesmu koja je, obično, neka zanimljiva priča. Ona je sitna, krhka i nežna, ali svoj ogromni instrument svira besomučnom žestinom poput kontrabasiste u nekom pankabili bendu. Njen rast, detinji izgled, lepota i boja glasa mogu vas navesti da pomislite kako ste suočeni sa jednim ranjivim, osetljivim bićem koje biste da zaštitite od nedaća koje vrebaju iza ugla. Međutim, ovoj džepnoj Veneri ne treba vaša pomoć. Ona još od ranih tinejdžerskih dana živi na putu i njena iskustva prevazilaze iskustva mnogih od nas.
Novi album je nedavno izašao pod nazivom “Hallelujah I’m A Dreamer”, a Amy LaVere & Will Sexton se vraćaju u Beograd. U sredu 27. maja nastupiće u Kulturnom centru Grad. Gosti te večeri biće: Mylutin i LVC’z. Karte u pretprodaji: šank @ KC Grad | Pinball Wizard Records.

Official
Amy LaVere @ Wikipedia
Amy LaVere @ AllMusic
Amy LaVere @ Facebook
Will Sexton
Will Sexton @ Facebook
Žikica Simić o koncertu Amy LaVere & Will Sexton

Video:

Poster:

SONIC JESUS (Doganella Di Ninfa, Italy)

Nedelja, 26. april – Skopje @ MKC
Ponedeljak, 27. april – Niš @ Feedback
Utorak, 28. april – Zaječar @Omladinski centar
Sreda, 29. april – Beograd @ KC Grad

Ovo je dete Velvet Undergrounda i Spacemena 3, ogrnuto neopsihodelijom i obeleženo folkom, uz primesu šugejza. Snažan zvuk koji stvaraju i hipnotičke melodije prožete divljom pulsirajućom bukom odvešće vas na nezaboravno muzičko putovanje.
„Shindig Magazine“ ih je nazvao jednom od najvećih tajni psihodelije. „Drowned In Sound“ ih poredi sa bendom Brian Jonestown Massacre uz žestinu zvuka A Place To Bury Strangers. Prošle godine zapali su za oko kraljevima neopsihodelije, The Black Angels, koji su rado sa njima snimili 10-inčni split singl, pokupivši sjajne recenzije, najpre u časopisima „Consequence Of Sound“ i „Exclaim!“.

Nedugo pošto su se oformili 2012, bend iz italijanskog gradića Doganela Di Ninfa izdao je svoj prvi ST EP koji je odmah rasprodat, a usledio je njihov neverovatan londonski debi u klubu The Shacklewell Arms. Od tada su se dva puta našli na kompilaciji „Reverb Conspiracy“ (Fuzz Club i Austin Psych Fest) i intenzivno svirali po Evropi. Stigli su da nastupaju i sa Damo Suzukijem i sarađivali sa islandskim umetnikom Jonom Samundurom (alijas Nonni Dead) iz Dead Skeletons koji je dizajnirao omot EP-ja i koji im se pridružio na bini tokom nastupa na festivalu Eindhoven Psych Lab 2014.
Pošto su pustili fanove da dve godine čekaju nastavak, spremaju se da 16. aprila objave debi album „Neither Virtue Nor Anger“, dupli LP za Fuzz Club Records. „Neither Virtue Nor Anger“ je sniman u njihovom studiju 2013. i 2014. i nije samo šareni miks psihodelije 60-ih, folka, krautroka, šugejza i post panka kakav se očekuje nakon prve numere, „Locomotive“. Što duže odmiče, sve se više pretvara u galopirajuće sonične bahanalije začinjene hipnotičkim ukusom i izvitoperenom atmesferom a la Faust. Poput nekih opskurnih ceremonija iz mističnih grčko-rimskih rituala, pesme „My Lunacy“ i „Cancer“ predstavljaju savršen saundtrak za futuristički i distopijski Felinijev Satirikon. Na omotu se nalazi delo poznatog italijanskog umetnika Mirka Maraćija, čiji su radovi bili izloženi u Palaco Taverni u Rimu 2014, pored radova Endija Vorhola, Đorđa De Kirika, Kita Heringa i Amadea Modiljanija. Miks je uradio Fabio Vedardo u studiju Circe Digital Studio, a master Bret Orison iz The Austin Recording Service. Albumu Neither Virtue Nor Anger prethodio je spot za pesmu „Lost Reprise“ koji je režirala Emanuel Manko.

Evropska turneja počinje krajem marta 2015, a žurka povodom izlaska albuma biće održana 16. aprila u londonskom klubu The Waiting Room.
Beogradski koncert je u sredu, 29. Aprila u KC Gradu od 21:00. Karte u pretprodaji: šank KC Grada i Pinball Wizard Records.

Sonic Jesus @ Bandcamp
Sonic Jesus @ Facebook
Audio
video:

Poster:

Mudhoney (Seattle, WA, U.S.A.)

Četvrtak, 4. jun – Beograd @ Dom omladine | 21:00
Gosti: Repetitor + Threesome!!

„Mudhoney su toliko uzbudljivi baš zato sto nisu proračunati,
već izrazito autentični. Bend nikada nije pokušavao da se
proda, već bi jednostavno izašli i svirali, kao i uvek.
Mudhoney su pravi dragulj Sijetla.“
T. Mur, Sonic Youth

Niko nije mogao da pretpostavi da će spoj Mudhoney i izdavačke kuće Sub Pop u Sijetlu, a u aprilu i jedni i drugi proslavljaju 27. rođendan, izvrnuti popularnu muziku naglavačke i pokazati da je u rokenrolu sve moguće, čak i kada vam ne ide mnogo toga u prilog. Tek osnovanu četvorku nazvanu po Ras Mejerovom filmu činili su traljavi studenti sa vrcavim smislom za humor koji po ko zna koji put sastavljaju svoj bend (Mark Maklohlin, alijas Mark Arm i Stiv Tarner), ostavljeni basista kome su prijatelji iz grupe pobegli u Kaliforniju (Met Lukin) i najbolji bubnjar u gradu koji je imao reputaciju, ali ne i angažman (Den Piters). Sa druge strane, izdavači su bili potpuno anonimni tvorci muzičkog fanzina Sub(terranean) Pop (Brus Pavit i Džonatan Pounmen) koji su pasionirano sakupljali nezavisna izdanja. Upravo su bili rešili da i sami nekako doprinesu svojoj kolekciji, kada se Markov i Stivov poslednji akt The Green River raspao čim je album u koji su uložili skoro svu ušteđevinu ugledao svetlost dana. Mudhoney su te 1988. izdali najpre singl „Sweet Young Thing Ain’t Sweet No More / Touch Me I’m Sick“, a odmah zatim i mini album „Superfuzz Bigmuff“ koji u Sijetlu i okolini pokreću pravu muzičku lavinu. Arm i Tarner već tada su znali šta žele da postignu: nonšalantnu nepretencioznost panka, psihodeliju a la Nuggets i divlju neobuzdanost legendarnih The Stooges u kojoj će gitara zvučati jako zaprljano. Ne slutivši koliki će uticaj postići prvi singl i EP nazvan po Tarnerovim omiljenim gitarskim pedalama za „razmazivanje zvuka“, Mark Arm je ovakav efekat glasne gitarske muzike isprva opisivao australijskim pank-rok žargonom „grungy“ i tako nesvesno postao kum grandža. Već 1989. izlaze split singl sa Sonic Youth i dugosvirajući debi jednostavno nazvan „Mudhoney“. Bend kreće na turneju po Americi i Engleskoj, a ’91 stiže i drugi album „Every Good Boy Deserves Fudge“ i postaje instant klasik. Već tada je grandž eksplodirao potpuno poremetivši sve znane šablone muzičke industrije, a zapažena izdanja male etikete Sub Pop ne prolaze ispod radara velikih izdavačkih kuća kojima nije dugo trebalo da umešaju prste u živote najznačajnijih gradskih andergraund bendova i da ih pretvore u planetarne rok zvezde. Mudhoney su odmah razumeli šta se traži zauzvrat: ona zaprljana, „grandži“ gitara od koje je sve počelo trebalo je da se ispegla i ulicka u postprodukciji, a možda i da se izvuče iz struje! Stivu bi već oduzimanje Bigmuffa slomilo srce i svi su se složili da teraju po svom. Pokazalo se da su tada samo zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti uspeli da prežive naduvavanje i tragično pucanje grandž balona, a nakon samoubistva prijatelja Kurta Kobejna, svoj prezir spram šrafova u gramzivom mehanizmu velikih igrača u muzičkoj industriji izrazili su u jednoj od svojih najkontroverznijih pesama „Into Yer Shtik“ sa albuma „My Brother The Cow“ iz 1995. Met Lukin je ’99 rešio da se posveti porodici, a zamenio ga je Gaj Medison. Usledile su ploče „Since We’ve Become Translucent“ (iz 2000. godine), „Under a Billion Suns“ (2006.) i „The Lucky Ones“ (2008).

O tome da im muzika koju vole još uvek nije dosadila govore aktivnosti samo u poslednje dve godine. Izdali su aktuelni, deveti po redu studijski album „Vanishing Point“ (Sub Pop, 2013); svirali su svetsku turneju od Japana i Australije, preko Evrope do Severne i Južne Amerike; na festivalima je sjajno dočekan celovečernji indi dokumentarac o njima „I’m Now: The Story Of Mudhoney“, a u Londonu je objavljena biografija benda „Mudhoney: The Sound And The Fury From Seattle“. Tokom 2014. snimili su čak dva živa albuma: „Live at Third Man Records“ u Nešvilu, na poziv i za izdavačku kuću jednog od poznatijih ljubitelja benda, Džeka Vajta (The White Stripes, Dead Weather), dok je „On Top! KEXP Presents Mudhoney Live on Top of the Space Needle“ odsviran na poziv legendarne radio stanice KEXP na vrhu tornja koji je i simbol Sijetla, a sve glasnije se pominje i novi album. Povrh svega za Record Store Day 2014. objavljuju split singl sa najvećim legendama garažnog roka – The Sonics (Muddy Roots Records)!

Mudhoney 4. juna prvi put sviraju u Srbiji. Na njihove svirke se ne dolazi radi nostalgije. Ovo je bend koji je za skoro tri decenije postojanja uradio, video i isprobao sve što čini život vrhunskih rok muzičara, a ipak uspeo da sačuva lično prijateljstvo, muzički integritet, besprekornu reputaciju, Bigmuff pedalu, impresivnu strast prema živim nastupima i Markov dečački smešak koji je i zaštitni znak benda. Od svega nekoliko izvođača koji su približno toliko ili duže opstali na rokenrol vrtešci, Mudhoney su jedini koje još uvek možete da vidite u klupskoj atmosferi. Ne propustite rok događaj sezone!

Ulaznice su u pretprodaji putem Eventim prodajne mreže i u sledećim etapama: do 30. aprila 1800 din, od 1. do 31. maja 2100, a od 1. juna kao i na sam dan koncerta 2400.

Mudhoney @ Wikipedia
Mudhoney 1
Mudhoney 2
Mudhoney @ Sub Pop
Mudhoney @ Facebook
Mudhoney @ AllMusic
Mudhoney @ last.fm
Mudhoney @ Twitter
Mudhoney @ Pitchfork
Pitchfork recenzija
Facebook Event 1
Facebok Event 2
Ulaznice
Repetitor @ bandcamp
Threesome @ bandcamp

Video:

Poster:

THE GORIES (Detroit, MI, U.S.A.)

Utorak, 26. maj – Beograd @ Dom omladine | 21:00
Gosti: Bag Of Dicks + Stuttgart Online

Aleks Čilton rekao je jednom da su The Gories sa ritmom i bluzom uradili isto što i The Cramps sa rokabili muzikom 50-tih: uspeli su da gotovo zanemareni stil popularne muzike prenesu novim generacijama na originalan i prihvatljiv način. Mnogi veruju da su The Gories tokom sedmogodišnje karijere (od 1986. do 1992.) doživeli sudbinu Velvet Undeground – snimili su par ne baš sjajno prodavanih ploča, ali svi koji su ih kupili odlučili su da i sami naprave bend po uzoru na njih. Džek Vajt je više puta naglasio da su baš The Gories i njihovi frenetični koncerti kojima je kao klinac prisustvovao u Detroitu razlog zašto je zgrabio gitaru i pokrenuo The White Stripes. Moderni garažni rok heroj Džon Dvajer (lider Thee Oh Sees) govori da tokom čitave karijere pokušava da zvuči kao The Gories: „Zato po celi dan mogu da slušam Mika Kolinsa kako peva. U njegovom glasu možete da čujete decenije soula i bluza“. Drugi moderni garažni heroj, Taj Sigal, otišao je korak dalje u pijetetu spram detroitskog trija obradivši njihov hit I Think I’ve Had It na jednom od brojnih singl izdanja.

The Gories su nesumnjivo jedna od najuticajnijih garažnih rok grupa u istoriji žanra. Svakako odmah iza The Sonics i The Cramps. Bend su 1986. u Detroitu formirali Mik Kolins (gitara/glas), Den Kroha (gitara/glas) i Pegi O’Nil (bubnjevi). Hteli su da budu najbučniji i najbeskompromisniji garažni pank sastav svih vremena i može se reći da su u tome i uspeli. Ono što ih čini dodatno intrigantnim je kultni status koji uživaju, a koji duguju ponajviše spletu okolnosti. Najpre, niko pre njih nije u toj meri zanemarivao sviračko umeće i pedantni rad u studiju. Trio je bio jedva svirački potkovan, a sve su snimali uživo i bez naknadnog doterivanja, tako da u mnogim pesmama možete da čujete greške poput ispadanja iz ritma ili pogrešnog tona. Zbog odsustva produkcije odmah su zakačili etiketu lo-fi (low fidelity). Posle njih se krajem 80-tih i tokom celih 90-tih pojavilo more drugih garažnih grupa koje su negovale istu „estetiku“: The Mummies, Jon Spencer Blues Explosion, The Oblivians, The White Stripes… Prvi album „Houserockin’“ snimili su u zapuštenoj garaži tik uz studio izdavača Wanghead Records. Najpre je trebalo da se snima u samom studiju, ali je bend procenio da će garaža bolje da sačuva autentičnost zvuka. Ploča je izašla 1989. Sledeće godine snimaju i drugi LP koji producira Aleks Čilton u Memfisu. Aleks Čilton je producirao prvi album The Cramps, „Songs The Lord Taught Us“, imao je sjajnu karijeru sa The Box Tops, a posebno sa Big Star, ali je i bio garant da će se ovaj album pojaviti na vrlo važnoj francuskoj etiketi New Rose.

Od prvih dana ideja vodilja bila je da prave pesme koje su inspirisane miksom garažnog panka 60-tih sa „Back From The Grave“ kompilacija, detroitskog R’n’B/soul nasleđa i zaostavštinom bluz i rokenrol legendi kakvi su bili Bo Didli, Džon Li Huker i Haulin Vulf. Kolinsov vokal nosio je soul/bluz emociju, Kroha je bio zadužen za klasične garažne pesme, a redukovani bubnjevi Peg O’Nil davali su tribalni ritam ispod gitarske buke. Bila je to toliko opasna kombinacija da im je Crypt Records, izdavačka kuća koja je objavila sve „Back From The Grave“ kompilacije, ponudila ugovor za treći album i reizdanje prva dva. The Gories za Crypt objavljuju „Outta Here“ 1992. Iste godine dolaze na evropsku turneju koja će se završiti brže nego što je počela. Naime, Pegi, u to vreme devojka Dena Krohe, saznala je za njegovo švrljanje i potpuno razočarana odlučila da se vrati kući. Bend se raspao u momentu kada su već privukli dovoljnu pažnju. Singlovi su izlazili za respektabilne izdavače (Sub Pop, In The Red, Estrus), imali su ugovor sa Crypt Records, u Americi su bili na korak do ugovora sa Warner Music dobivši novac da snime prvi singl za njih, ali sve je to propalo i The Gories su otišli u legendu.
Pegi O’Nil je napustila Detroit i preselila se u Nju Orleans. Mik i Den su nastavili aktivno da sviraju sa više drugih bendova. Kolins je imao nekoliko projekata, da bi se na kraju skrasio sa The Dirtbombs, dok je Kroha napravio solidnu karijeru sa Demolition Doll Rods, a od pre par godina predvodi Danny & The Darleans. Obojica su kao autori učestvovali na blistavom povratničkom albumu Andrea Vilijamsa „Silky“ iz 1998, a za In The Red Records.

O okupljanju The Gories nije bilo reči sve do septembra 2008. kada je Greg Oblivian objavio da će tokom sledećeg leta The Gories i The Oblivians svirati zajedničku dvonedeljnu turneju po Evropi. Srećnici koji su prisustvovali ovom spektaklu govore da su im i danas to najbolji koncerti u životu. Mnogi od njih su leteli sa koncerta na koncert u želji da pogledaju što je više moguće od svih četrnaest. Mateo Mulaci, italijanski hroničar garažnog rokenrola i stalni posetilac sličnih manifestacija govori o toj turneji: „OK, većina nas je videla The Oblivians u drugoj polovini 90-tih, pa smo znali šta da očekujemo. S druge strane, The Gories su bili totalna nepoznanica jer su se raspali na početku evropske turneje i to još pre punih 17 godina, kada mnogi od prisutnih nisu imali ni pojma šta je to garažni rokenrol. Oni su za moju generaciju bili kultno ime koje je inspirisalo sve tada aktuelne bendove koje smo voleli i to je bila prilika da ih overimo uživo. U prepunom klubu u Madridu, The Oblivians su otprašili svoj set, a potom su se na bini pojavili Mik, Den i Pegi. Na ovaj trenutak čekalo se 17 godina. The Gories su samo nemo stajali podižući time tenziju, ali urlik iz publike nije jenjavao. U jednom trenutku poletela je pivska flaša koja se razbila o Denovo lice. Onda je zavladao potpuni muk i dok se krv slivala niz njegov obraz, krenuli su ubitačno sa Hey Hey We’re The Gories. Kao da ih je taj incident naveo da daju sve od sebe, svirali su u transu čitav set! Bilo je leto, pretoplo napolju, još toplije unutra u krcatom klubu sa bendom koji rastura sa bine i nama koji se raspadamo od skakanja i pogo šutke! Za nekoga sa strane, to bi sigurno ličilo na neki primitivni ritual prinošenja žrtava!“.

The Gories jako retko izlaze pred publiku i zato svaki njihov koncert koji imate priliku da pogledate može biti i poslednji. U Americi ih možete zakačiti na tek po kojem garažnom festivalu jednom u više godina. U Evropi ih nije bilo još od pomenute 2009. Ipak, ove godine dolaze na kratku zapadnoevropsku turneju, a jedino skretanje na istok biće Beograd. Koncert detroitskih garažnih razbijača dogodiće se u utorak, 26. maja u Domu omladine.
Ulaznice su u pretprodaji putem Eventim prodajne mreže u sledećim etapama: do 30. aprila 1500 dinara, od 1. do 25. maja 1700 dinara i na dan koncerta 2000 dinara.

The Gories @ Wikipedia
The Gories @ AllMusic
The Gories @ Pitchfork
The Gories @ Facebook
Ulaznice
Bag Of Dicks @ bandcamp
Stuttgart Online @ bandcamp

Video:

Poster: